Kомунистичка цензура

Featured

Ознаке

Vladislav Jelisaveta-Pand_620x0

4

Пуних пет и по деценија у депоу Матице српске у Новом Саду лежи необјављен обимни рукопис препун мапа српских земаља – „Критика праисторије Јужних Словена“ академика Владислава Пандуровића. Одлуку о забрани објављивања овог историјског дела донео је Жарко Боаров, секретар издавачког оделења Матице српске давне 1959. године.

– „Није за штампу“, написао је и потписао Боаров. Нажалост, та забрана научне књиге мог деде Владислава Пандуровића важи и данас. Постоји опасност да његова најбоља књига „Критика праисторије Јужних Словена“ никада не буде штампана – уверава нас Валентина Пандуровић Станковић, унука некадашњег бечког официра, печујског великог жупана, адвоката, академика и носиоца Карађорђеве звезде.

Владислав Пандуровић је познат српској јавности по књизи „Српска писма из светског рата 1914-1918“, коју је објавио 1924. године у Осијеку.

– Многи сматрају да је деда Владислав био издајник српског народа, јер је радио за аустријског цара као војни цензор. Био је велики Србин, радио је за свој народ, јер је из Министарства рата Аустроугарске украо војну архиву и објавио књигу о српским писмима и српским душама у Великом рату. То је данас историјско сведочанство о српском народу – говори Валентина.

Као доказ нуди чињеницу да је Добрица Ћосић користио књигу њеног деде за „Време смрти“.

Пандуровић је био потомак Глигорија и Пелагије Пандуровић, угледних Срба из Пећи, који су крајем 17. века емигрирали у Мађарску. Ту је у селу Шиклош код Печуја, у породици Јована и Милеве, рођен Владислав 1876. године. Школовао се за адвоката, а његов брат Милан за официра. Студирао је права у Бечу, а докторирао је политичке науке и потом и права у Клужу. У међувремену, оженио се у Печују, у православној цркви, Иреном Ратниш, Мађарицом, која је узела православље и постала Јелисавета, али га је отац Јован „због националног неверства“ избацио из породице и лишио наследства. Слично је урадио и Иренин отац, који је њу разбаштинио, јер се удала за Србина.

– Деда је добио посао у царској бечкој војсци у Печују, у коме су рођени ћерке Надежда и Гордана и син Сергије. Колико је деда био угледан човек у Печују говори и чињеница да је изабран за великог жупана. Чувао је српство у Барањи. Када је 1915. мобилисан, радио је као војни цензор у Министарству рата. У знак протеста због аустро-мађарске окупације српских земаља напустио је Беч и преселио се у Сарајево. Добио је орден – Карађорђеву звезду, који му је уручио војвода Радомир Путник 1918. године за заслуге за народ и државу. После само две године напустио је и Сарајево, због напада на српски народ. Кућа у којој је живео и радио била је обележена као и друге српске куће. У Брчком је деда Владислав 1922. купио велику кућу, отворио адвокатску канцеларију са салом за пријем клијената и настојао са породицом да нормално живи – прича унука Валентина.

Као дописни члан САНУ и члан Матице српске др Пандуровић се бавио научним радом. Био је у контакту са великим историчарима, српским генералима и војводама, као и са краљем Александром Карађорђевићем, потом и са премијером Миланом Стојадиновићем. Написао је у Брчком шест историјских дела, међу којима је и рукопис праисторије Јужних Словена.

– Документа о мом деди и његови други рукописи нестали су у његовој кући у Брчком, коју су комунисти отели и дали некој комесарки, која их је уништила. Сличну судбину су доживели и документи смештени у дедином стану у Брчком, у коме је умро 1944. године. Баба Јелисавета је рукопис „Критика праисторије Јужних Словена“ однела у Матицу српску и до своје смрти 1965. борила се да се објави. Потом је борбу наставила и њихова ћерка Гордана Продановић, новинарка Танјуга, али безуспешно. Ја сам сада преузела задатак да пронађем тај скривени рукопис и објавим га – обећава унука Валентина Пандуровић Станковић.

 

ПРЕЋУТКИВАН

– Пандуровић је прећуткиван у комунистичкој Југославији. Комунисти и Хрвати из Матице српске га нису трпели јер је србовао. Писао је да је Македонија заправо Јужна Србија. Време је да се та забрана са рукописа о Јужним Словенима скине и да мој деда буде рехабилитован као историчар и академик – сматра његова унука.

 

Царског цензора стигла комунистичка цензура.

ПРЕПИСКА ПРИНЦА И ПРОФЕСОРА (27. мај 1915)

Featured

Ознаке

Принца Ђорђа Карађорђевића и Учитеља (проф. Михаила Петровића Аласа)

_____________________________________________

Преписка Принца и професора

Преписка Принца и професора

Фототипије писма принца Ђорђа Карађорђевића

Писмо Њ.К.В. Принца Ђорђа Карађорђевића упућено Михаилу Петровићу

Писмо Њ.К.В. Принца Ђорђа Карађорђевића упућено Михаилу Петровићу

ПРЕТЕК / „Трећа Србија“ Београд, бр. 11-15/ 2004-2005.

Featured

Ознаке

Знак препознавања

Знак препознавања

… Припремајући нови часопис (ПРЕТЕК), скупио је
прошле јесени пуну торбу жира, у непрегледним
бучинама, јужно од Дубоког Потока. Тај жир је здрав,
сасвим сазрео, из сваког може нићи стабло…
И никло је.
Из једне изаткане и клечане торбе никла је
храстова шума.
Из ПРЕТЕКА ће, ваљда, такође, нићи једна
плејада самаца, горуна и храстова, родних дрвета. Биће
хране и за дивље и домаће свиње. Ако их буде било кроз
десет – двадесет година.
Скупљање жира било је пресудно. Не дружење
са уредницима, који су каријере и звања стекли у боксовима
пакла. Све уреднике новина и часописа, које је упознао,
може упоређивати са свињама. Свиње никада нису
знале шта их чека, а они јесу. Кад би макар један од њих
био у стању да се покаје од својих путева, понављао би
: Покајте се! Међутим, уверио се : око Сатане бди
дубоко у њима, не око Домаћина. Навикли су да
објављују и штампају о туђем руву и круву и да при
том и ушићаре. Очи су им свињске. Они сувише верују
својим очима заводљивим, па им зато рођене очи не могу
осветлити пут. Њихове су очи завеса на Оку Божјем.
Нико од њих неће то учинити, најмање што се тражи.
Некад су служили мамону и интернационалцима, Титу
и ко зна коме, успињући се високо на лествицама идолопоклонич
ким, на погрешном путу. Природно ће им
изгледати што су се некад мотали по комитетима и
мрачним катакомбама моћи. Још природније ће бити,
ако стигну после САНу до Крунског Већа и Савета.
Нису способни ни спремни да крче њиву своје душе од
корова, па како би семе добра почињало да расте? Зар
мртви и тетовирани да просецају нови пут? Покајање
би то могло. У овој земљи више има вампира и вампировић
а него свиња, више промашених амбиција него
покајника. Заветине призивају покајнике, призивају
отварање очију за два пута : за онај којим се иде, и за
онај, којим треба да се иде…
Зато и не очекујем да ће нови часопис, ико, ко
сада нешто тобож значи, помоћи. Помоћиће они што
скупљају жир.
Лажно је много шта. Лажне су тобожње
величине. Сећао се пљускова – које је упамтио кад га је
мајка водила у воћњак своје бабе по мајци, да свиње по
пљуску покупе шљиве опале. Оживљава те пљускове
које је добро упамтио. Хиљадугодишњи пљускови су
подигли ову земљу, а не књижевници, садукеји и фарисеји.
Многи међу њима, чак и прононсирани вечни претенденти
за Нобелову награду, напросто трабуњају о
лепоти, јер они не знају да она почиње онда, кад
гледалац наднесе своје лице над ствари и бића. Они грде
и цијучу из мрака и студени, као гладне и прозебле
свиње.. Све је узалуд, ако нема истинске светлости, оног
сјаја после обилних а кратких летњих пљускова. Ничија
се биографија и дело није завршило са огледалима. Са
много огледала. Нема овде огледала, ни обичних, ни
чудесних, не заваравајмо се. Ако нема огледала, како
може бити лица пред огледалом?

____________ Извор: Часопис  „Трећа Србија“ Београд, бр. 11-15/ 2004-2005   , стр. 37.

КОЛЕНИКЕ – ВРЕТЕНО? / Александар Лукић

Featured

Ознаке

 

Размишљајући о Сајму књига у Београду, бавећи се његовим феноменом, преда ме искрснуше нека нужна питања. Не могу отрпети, а да не кажем како та приредба већ деценијама, до данашњих дана, подсећа на кочију привилегованих весељака, претоварену по нејасним принципима са незаобилазним главним јунацима од Организатора сајма, Издавача, Писаца, Уредника, Трговаца, читалаца, до Славне неименоване публике која међу њима, ваља рећи, има најискренију улогу, дочим без устезања и фолирања на самом улазу у сајам купује јефтино, а потом, без стида лиже ушећерену јабуку. Сви су се нашли на окупу, збијени један уз другог, тешко се овде може распознати ко је ко? Осим лажи.

И ја сам се затекао у друштву тих весељака, вољно – невољно. Какав сам човек, током путовања упозоравах их да се узму памети и уозбиље, али нико не хте да чује мој савет. Пре кривине, у кривини, и иза кривине тик уз Саву, говорих им да ће се сајамска кочија преврнути сама од себе, ако настави оваквом брзином, нико не верује. Било је џабе говорити, јер, нико није помишљао да промени што у свом понашању. Схватио сам да се сви ти, ипак, неславни јунаци, збрда здола, утоварени на сајамску кочију држе се опробаног рецепта, као дављеник за сламку. Тек, негдашњу комунистичку какофонију приредбе, заменила је апстрактна логика транзицијских закона, која је да се не лажемо ту да оправда постојећу стварност, опсенама. Након трауматичног искуства урушавања свих вредности у српском друштву, међу нама, ни помена о превредновању. Ником није стало до промена. Па, добро, казах себи. „Ви хоћете забаву: Коленике – вретено? Кад је тако, ето вам коленике вретено!

Сујете писаца и издавача су намирене. Организатори слутим, трљају руке, сумирајући финансијску добит. Публика се једина, најдисциплинованија у организованим посетама, врћешила знаменитим сајамским улицама током 2007. године, те се седам дана бесциљног кружења халама заврши хепиендом, са каквом купљеном књигом, сакривеном у цегеру. Која је то књига окончала у цегеру? Зар је важно? Јадац, Кувар, Речник магије, Уџбеник из медицине, Освећена икона, или? Кога је за то брига? Долап се окретао. Политика је дељена џабе из дана у дан, спакована такође у шарену кесу, а у њеном додатку „Свет књиге“ бесплатна разгледница са смешком српских писаца – групни портрет, њихове мисли и мудрости сабијени у два реда, о Сајму књига, наравно, сума сумарум у суперлативу.

„До следећег виђења другови! Сајам књига, био је и прошао, марш на читање!“ У земљи Србији статистички подаци неумољиво сведоче да је већина становништва формално писмена, али, организаторима приредбе важнији је број продатих улазница, од чињенице колико се у нас доиста чита? Од чињенице каква је вајда од вашара? Да би, рецимо, приредба морала да се мења, да има другачији изглед и суштину. Можда би у њеном средишту требала и морала бити дела домаћег писца, те да би по томе, такође и издавачи у вредносном смислу, са насловима домаћих писаца морали чинити окосницу манифестације? Зашто прећутати, а не рећи да имају позорнију позицију, према дару и мару, служењу домаћој литератури, броју објављених домаћих наслова?

Досадашња канонизација издавача подсећа на праисторијску животињу, којој су отказале ноге. Овакав сајам, какав је већ, постао је старац, субординирана пирамида. Комунистички Св. Павле. Неспособан да се мења. Какав је то Сајам, ако на његовим ударним местима из године у годину посађени чуче издавачи државне провинијенције: Службени гласник, Војно издавачки завод, Министарство унутрашњих послова, Завод за уџбенике, итд?! Виђен фолклор.

Колико та мртва схема, доприноси или штети нашој свеукупној култури. Ко ће се осмелити да последице сагледа? Да каже: доста!

За београдску приредбу књига важне су оркестриране сензације, које ће по свему судећи, безобразне ученице и старомодне библиотекарке препричавати диљем Србије. Вала и јест, било је дивно гледати у предвечерњим сатима српског писца Милорада Павића коме је издавач, понет угледом писца код женске популације и у Академији, а можда и зарад његове препознатљиве луле, изнео астал на главну штрафту и посадио га да ћаска са читаоцима и торбари? Мало даље, скоро преко пута, згодна списатељица чији се пупак видео, већи од поморанџе, свраћала је купце књига на штанд свог издавача молећи их да купе њену најновију књигу како би им је потписала пенкалом, сефте.

На штанду издавача са стажом, конспиративан проноси се шапат како ће се Добрица појавити да потписује „Власт“. Писац до писца, на задатку. Итд, итсл. Задивљујући је био изглед директора Завода за уџбенике, у оптој гунгули, у беспрекорно испегланом оделу, за кога је већина сајамске публике могла помислити да је ревносни службеник државне безбедности, јер само такви ликови држе до елеганције. Уредници зује попут осица, тамо – амо, исти, штрумфле. Министар културе чинодејствује на озбиљном државном послу, (лањски откуп књига за библиотеке, може да чека, ствар треба да се крчка, пре но се зготиви) запажено представљајући државу на италијанском штанду, са оним дежурним Академиком двометрашем, што се разуме у вина.

Да у држави Србији недостаје добро осмишљена и уређена политика у култури, издаваштву, статусу писаца, позицији књиге као културног добра, па према томе и у организацији Сајма књига, сулудо је доказивати. Савет сајма не сме бити  заштићен од јавне критике, као какав ретки медвед у зимовнику. Јер, ако господа из Савета сајма ни на једној свадби не беху кумови, ваљда су гледали кроз плот како кум треба да се понаша.

Толико је Сајмова књига широм света, са којих се подстицајна искуства могу у београдски сајам књига уградити. За почетак, пут под ноге. Улога српске књижевности прецењена је у свету, а и код нас, од стране домаћих културтрегера, но, то не значи да српска књижевност треба да буде без штанда на сајму књига у Франкфурту? Запитајмо се, ко размишља о култури код нас, о српској књижевности, о, о, о…? Поновимо шта је створио тај друштвено користан грозд бирократа? Која и каква дела репрезентују њих? Јесу ли где сазидали пољски WЦ? Нека известе о томе. Док то не учине, онда бар нека уче код одговорнијих култура и књижевности, шта се ваља чинити, за почетак ево им блиске културе Грчке. Не боли, другови, не плашите се.

Не плашите се! Књиге српских писаца по професионалној дужности, уз минималне дневнице, читају лектори и коректори. Славни да су лектори и коректори. Нек, већина искрено лиже и даље ушећерену јабуку и маршира сајамским улицама, у Европу – корак напред, назад два. За који месец, биће обелодањен извештај Народне библиотеке Србије о најчитанијој књизи код нас. А потом, следи награда! Сретењско мече. Коленике – вретено.

(Одабрани чланак, из књиге Александра Лукића: ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, 2011)

Једна исповест г. Дучића

Featured

Ознаке

(Одломци. Из јесењег броја књижевног часописа БРАНИЧЕВО, 2012, посвећеног Духу српске књижевности)

Јован ДУЧИЋ  О НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, НОВИНАРСТВУ И О УЛОЗИ ЈАВНЕ РЕЧИ У ДУХОВНОМ ИЗГРАЂИВАЊУ НАРОДА

Једна исповест г. Дучића

Блед, априла

– То двоје – рекао је г. Дучић – новинарство и књижевност, требало би не само да се одваја, већ да се допуњује. Јавна реч је увек само једна; то јест, увек или само племенита или само злочеста. Новинар пише за један дан, поводом једнога случаја, или за један општи друштвени степен; књижевник се обраћа увек само духовима себи равнима. Пише, ако је могућно, за вечност и не говори о једном случају него о једном интегралном животу. Та два човека, новинар и писац, немају заједничког, него само средство којим се служе, а то је јавна реч и аудиторијум, а то су људи који говоре њиховим језиком и живе на истом тлу.

Али, има нешто неоспорно, дубоко, повезано међу њима. То је дужност да се јавна реч не понизи дотле да постане отров и разбојништво. Бог је слово! У Јапану нико не сме да баци на улицу или прегази комад хартије на којој је нешто људски написано. Реч значи појам, значи мисао, значи дух, а то значи Бог. Реч је једино што везује човека са Богом. Она је за Јапанца свештена, непогрешива, неповредива тајна божанства. Требало би ово да имају на уму они који верују да су хероји кад су од своје речи направили једно разбојничко средство, говорећи о добрима рђаво, описујући зло које би без њиховог описа остало у помрчини у којој је и рођено. Зато је новинар као и писац: или апостол или разбојник. Нема средине, он је или патриота, или издајник; или верник, или богохулан. За малу нашу средину, нарочито су новине једина лектира, пошто немамо књижевности довољно велике да би дејствовала. Оно што новине уносе у нашу породицу, верујте да то остаје у породици. Морални пример или узори разврата, и све што је описано, прорадиће у оцу, мајци, сину, кћери. Нигде у Европи није новинарство у том погледу толико утицајно као код нас. Сви описани злочини се, затим, понављају у стварности. Пре неколико година су синови убијали очеве, браћа су се убијала међу собом, мајке су продавале кћери, очеви заводили снахе. Амерички гангстери су нашли своје ученике код нас. Наши корупционаши су премашили своје учитеље америчке или париске. На младом тлу нашега духа ницало је троструко оно што се описивало као туђи порок и туђи злочин. И то се понавља.

Књижевност наша је то дубоко осетила. Наши су писци ућуткани и занемели. За двадесет година наовамо у дневној штампи су засути блатом скоро сви они писци који су за последње деценије били част наше јавне речи и наше просвећености. Млађи су се уништавали међусобно. Најгори су се највише силили и највише чули. Један несрећник је рекао: Нема више лирике! Од последњих неколико година неколико и млађих и најмлађих су замукли. Наши књижевни часописи не пишу о онима који су их створили, као и којима све дугују. Већ неколико година се више не пише.

Кажите вашим колегама да ово не погађа оне који су нешто стигли да ураде; да погађа младу гору, која тек пролистава. У Француској и Енглеској се не пише о лошим писцима и о невешто написаним књигама. Они умру тиме што се о њима није говорило, али ипакнико не напада онога који тек хоће нешто да уради; ни онога који је урадио. Новинар, или књижевник, нема право да се стави између писца и читалаца као судија. То не погађа правог писца, али убија књижевност. Наш застој је дошао од овога зла – завршио је г. Дучић.

Ваш сарадник потражио је г. Јована Дучића, који је на Блед допутовао званичним послом. На молбу вашег дописника, г. Дучић није хтео да да изјаву политичког карактера, али је спремно пристао да за „Правду“ да изјаву односно застоја који се осећа у нашој књижевности. Г. Дучић моли да „дневна штампа“ увиди један део своје одговорности пред духовном кризом.

(Јован Дучић, Књижевне импресије, изабрана дела, књига V, Слово љубве, Београд 1982, 359–361)

______________________

види и друге прилоге на ову тему:

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

ФРАГМЕНТ (генеалошка скица) / Влах Белатукадруз

Featured

Ознаке

То  је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.
Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.
Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.
Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.
И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.
Нити он може да приповеда своју легенду.
Јер дубини и духу дубине није поверено да негује
Своју величину, већ величину самог стварања.
 

 

 

*

Пре него што су се спојили синоними,
симболи, имена, Бела и Тукадруз,  у Белатукадруз,
„Коме је допуштено да изговара моје име,
Да га мења, да га куди и хвали?
Зар то није посао будућег времена?“ , река је већ текла,
Жуборила, голицала, питала, гурала,
Не као у време пљускова обилних, поводња,
Вода је расла, земља такође, дрвеће,
Као магла, као из магле!

*


И све што је настајало било је неописиво
Као клобуци магле свитајне зоре.
Белатукадруз је мислио о томе,
О пустињи која храни даљину,
Једну реку скривену у шуми у даљини,
И био је на тој реци.
Мислио о планинама,
И планине му долазе под ноге.
Велике планине, мале планине.
Блиске и далеке, и оне најдаље.
Мисли на ишчезле брестове,
И брестови расту из обала реке.
И тако Белатукадруз каже,
„Наш посао са брестовима иде добро.“
*

 

 

 
На брестове слећу птице разне,
Уз њих се веру веверице и понека змија.
Ту дуж реке спавају јелени, видре,
Фазани и фазанке, јарутани,
Множењем распршени…
Вуге и детлићи, сојке и пупавци
Лепршају око својих домова,
И играју неку игру са вилин-коњицима и комарцима
Која има предвидљв крај.
Није греота говорити уместо свих животиња,
Што покушавају да нам кажу криковима
И урлицима, шиштањем и писком
Врло важне ствари.

Они изнад Белатукадруза
Понизили су животиње, чак и фазане, рајске птице, ждралове,
И оне ће служити науму тајанственом
И обнови, коју све потврђује:
Поглед,
Камен,
Вода,
Талас,
Ракита,
Јова,
Обала,
Спруд,
Крв,
Рана,
И отпад,
Муљ и блато.
 

 

*
То што види, мисли Белатукадруз,
Не изгледа добро.
Зар је то нова твар?
Зар се у томе не види омекшавање, труљење?
Изгледа иду истим кораком млинови што мељу
Планине леда и планине са најтврђим каменом.
Бесмисао говори себи у браду.
Белатукадруз губи дах и губи речи.

*
Белатукадруз хода узводно
Као да поново планира повратак
На места где може да сретне деду и бабу.
Јер они су позвани да се одазову,
Јер су премудри, мудрији од оних
Што су од света направили отпад.
Њих заступају ова река, овакве реке,
Пањеви до пола у води старији можда од овог света.
Иза њих су загонетне и дивље обале,
Густе као шипражје, као шума кукуруза.
Плива воденим путем Белатукадруз
И долази до дубине. Где почиње граница.
Где су поставили међу времена, прилике, светови,
Они изнад и они испод, и они између.
„Шта можемо учинити да наставиш даље, сине,
Према поседима на којима смо сејали и неговали
Читава поколења, која су надживели пањеви врба,
Не само угљенисана дебла што је донео поводањ?“


То није мехур што се распрскава на површини вира,
То је митски Деда.
Не пита Деда Белатукадруза,
Већ Бабу, што испод надвијених јова и топола
У хладу ливада и салаша (обраслих коровом)
Пече загонетни одговор.

Сада одговор дају невидљиви мали зелени људи,
„Они су људи са дрвета, изнад ове и овакве реке,
они ће рећи своје право име.
Они ходају по ваздуху, као кондори,  и множе се
У крошњама највишег дрвећа.
А испод њих су слуге-лутке,
Дрвене жене и дрвени људи
Њиховим венама тече отров,
Њихови умови су празни,
Њихова леђа погрбљена
Од тежине неба, које их излуђује,
због чега ходају около у цик-цак,
Или се врте укруг, као мува откинуте главе,
И оно што су постигли то је та граница,
Тај спруд што је преградио ову реку,
Као на слици, и зајазио је пластиком
И милионима флаша, боца, буради, каца,
И свакојаким отпадом што им је
Исисао као вампир сву крв и сав зној.

„Ово није оно што су они имали на уму“,
каже Деда. “Ту међу и тај отпад
Може померити само апсурд,
Модерна реч , бесмислица, немогуће
И они одозго, уз помоћ оних
Што ходају по облацима. И духова
Страшних поплава и обнова“ .

Поплаве су овуда и провале облака
Озбиљно пословале, апсурд и они духови
Сишли са звезда или из мистерија.

Тишина пљушти као киша, и шумски мир,
Неочекивана и неизрецива лепота
Припрема је за створења из шуме, из магле, из влаге,
Што су освајале парцеле слуга-лутки,
Дрвених жена и дрвених људи
Уз древни поклич:
„Ви сте злостављали нас 
сада па ћемо вас појести! „

 

*

Нема више дрвених жена и људи , јер их је
Усуд распршио по шуми, што напредује
Брже од олуја и поводња.
Чак ни Дрвене Марије,
Ни дрвеног пророка нема,
Или их је појела  поплава, катаклизма,
Мистерија, или су мутирали  и претворили се
У мајмуне…

Дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…

Featured

Ознаке

 Владимир Димитријевић 

  1. Београд, 26.04.2011

Под овим насловом је чувени лекар српски, Лаза Димитријевић, објавио непревазиђену књигу о здравственом (али и у духовном, моралном, политичком) стању нашег народа још 1893. године. Књигу је, 2010. године, поново штампао ИНФИНИТАС из Београда. Чега све ту нема? Од описа тешких зараза које настају због небриге власти, непросвећености становништва и неспремности да се мењамо у добром правцу, преко описа крсних слава и односа народа и свештенства, до размишљања о пропадању породичних задруга и неслози која нас, као киселина, разједа… Потписник ових редова је решио да под исти наслов стави своје белешке које су настајале годинама, као својеврсни дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…

Растко Петровић је, маштајући о савршеној књизи, мислио да ће људске речи сабрати у неку чудесну сладост вербалног меда, који је, као и мед пчеле, нешто друго него што је то цветни полен од кога настаје… Гласови многих и многих наших људи, у времену које хоће да нас учини безгласним, могу нам бити од користи… Јер, свет је устројен тако да нам ближњи могу помоћи својом речју онда кад се томе најмање надамо… Дође реч, и окрилати нам душу… Уосталом, праве речи су увек иконе Речи Божје, која је Христос… Записи ће ићи без неког нарочитог хронолошког и тематског реда, како су „падали под перо“… А читалац ће се разабирати у плетиву, наравно…

О МАЈЦИ

У августу 2000. године, кад сам ишао да посетим болесну мајку у болници у Београду, човек у аутобусу ми рече: „Од када ми је мајка умрла, нико ме не пита како сам“

О БЛИЖЊЕМ

За време рата у Босни, сретох нашег сељака из тих крајева. Рече ми: „Бог нас је тако створио да увек више можемо да помогнемо другима него себи. А други помажу нама“.

РАЂАЊЕ И УМИРАЊЕ

Баба са врха Јелице вели: „Ниједан човек није безбожник, јер се свако рађа с Богом. Питање је само с ким умире – с Богом или са ђаволом“.

ИЗ ЗЛОГ ДОБА

Прича ми отац В. из једног нашег манастира у Овчару:
– У Лучанима, у војној фабрици „Милан Благојевић“, млад човек одбио да носи Титову штафету. Требало је само да протрчи кроз круг фабрике, а он неће. Саслушавали га у милицији, а он ништа не признаје. У војску га послали као „народног непријатеља“. У војсци га малтретирали. Кад се вратио у Лучане, стално је био неком сумњив. Кад је Тито пролазио кроз чачански крај, хапшен је и после пуштан.

После година и година, признао да штафету није одбио из идеолошких разлога, него зато што је имао криве ноге… Наиме, био се заљубио у једну колегиницу с посла и решили да се узму. Кад су му понудили да носи штафету, он се, кривоног какав је био, уплаши јер је мислио да ће га вереница напустити кад га види у шорцу… Како трчи са штафетом… Пошто се њоме није на време оженио (војска, затвори, прогони), она се уда за другога… Ко зна колико је конкретних људских живота уништио режим чија је главна парола била: „Човек је наше највеће богатство“.

ПРИЧА О ИЗДАЈНИКОВОМ ПОТОМКУ

Ову сам повест чуо од нашег писца, Милована Данојлића, родом из Ивановаца код Љига. Неки Србин је исвојевремено, у доба „Сече кнезова“, издао хаџи Ђеру из манстира Мораваца (исто код Љига). Турци овог славног монаха убију у храму. Скоро после двеста година, потомак издајника, хармоникаш, отишао на неку свадбу да свира (мислим код Аранђеловца). Поведе се неки разговор. Име, презиме, одакле је, и тако то, да би му неко довикнуо: „А, ви сте, значи, издали хаџи Ђеру?“ Препознат по крају из кога је и по презимену, хармоникаш промени презиме. Морал је од MORES, што на латинском значи ОБИЧАЈИ. Морал је завичајна обичајност. Без завичаја, нема морала. Бодлер је говорио да месец дана можеш да луташ по Паризу, а да не сретнеш никог познатог. Ту морала нема.

О БЕЗБОЖНОЈ УЧИТЕЉИЦИ

У једној сеоској школи, у селу З. код Чачка, била је учитељица која је гонила децу ако иду у цркву, и нарочито их приморавала да се омрсе кад посте за причешће. Чак се прича да је врата цркве у селу мазала изметом. Једна је колегиница опомињала да то не ради, али није вредело. Родила јој се, после тешког порођаја, ћерка се ишчашеним раменима, која је остала доживотни инвалид.

УЧИНИ ДОБРО, НЕ КАЈ СЕ

Прича ми Милош, који је 1999. на Косову био тенкиста:
–    Кад смо били у Клини, видим неку бабу, претура по контејнерима. Питам је шта тражи. Каже, пола на шиптарском, пола на српском, да тражи хлеба. На нас четворицу у тенку била је једна сардина, мало хлеба и кекса. Ја јој дам да једе. Баба хоће де ми љуби руке – кажем: „Немој, бако! Ја теби треба да љубим руке!” Отишла је пешке за Пећ, да тражи сина. Неки наши се љуте: „Шта јој дајеш? Ни за нас нема, она је Шиптарка!“ После сам дао хлеба и једном старијем Шиптару… Онда, кад нас је НАТО открио, гађали су нас касетним бомбама, оним што се распрскавају. Петорица око мене су погинула. Ја лежим на земљи, без заклона, лети око мене… Ниједан гелер ме није окрзнуо! Ето шта је сила милосрђа!

Наставиће се, ако Бог да…*

 Извор: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/kako-zivi-nas-narod.php

____

Проф. Владимир Димитријевић  

Рођен 1969. године у Чачку, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1994.године, на Филолошком факултету у Београду (група за српску књижевност и језик са општом књижевношћу). Аутор тридесетак књига и приређивач седамдесетак зборника из различитих области: од православне духовности и србске црквене историје XX века, преко књижевности, просвете и културе, досектологије. Пажњу је посвећивао и односу Православља и инославља,нарочито римокатолицизма. Бавио се новинарством на радију и телевизији, као и уређивањем црквених листова и часописа. Међу ауторским књигама налазе се и ове: Нема крста без трипрста / Треба ли Срби да се поклоне папи? (Београд, 2003): Евроунијаћење / Православље и папизам на крају историје (Горњи Милановац, 2008); Обнова или обмана? / Литургијска реформа и криза  римокатолицизма (Горњи Милановац, 2007); Писма о литургијској обнови(Горњи Милановац, 2008.) Аутор је низа зборника, међу којима су: Истина је једна / Свети Оци оримокатолицизму (Горњи Милановац, 2001); Православна Црква и римокатолицизам / Од догматике до аскетике (Горњи Милановац 2002.)

СУДСКА РЕХАБИЛИТАЦИЈА ПЕСНИКА И ФИЛОСОФА МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА ОД ЛУЖИЦЕ

Featured

Ознаке

Растко Јованов

„Случај Младеновић“ у више наврата потресао је
Удружење књижевника Србије и Српско филозофско
друштво, а јавност се досад искључиво бавила спољашњим
околностима песниковог тамновања (одбрана са слободе и
коректно суђење, хумано поступање власти док је дуготрајно
штрајковао глађу, бројни захтеви за повраћај његових судско-
полицијски трајно одузетих дневника, јавно изражавање
згранутости и неверице када су они најзад ипак били судски
уништени).
Захваљујући часопису Херетикус (бр. 2, 2011), јавност је
први пут обавештена о правим разлозима због којих је песник
и философ др Милан Младеновић од Лужице пре четврт века
ухапшен и осуђен на 14 месеци затвора. Сазнајемо да је
Младеновић у својим чланцима објављеним у париском
емигрантском часопису „Савременик“ разоткрио намеру
српских комуниста да под маском екстремног национализма
очувају узурпирану власт и спрече обнову монархистичког
легитимитета. О томе понајвише сведоче чланци „Следећи рат
Драже Михаиловића или Солунци поново међу Србима“ и
„Мефистофеловски загрљај Запада“.
Младеновић је ухапшен 05. октобра 1984. у Београду у
35. години живота, 04. новембра исте године оптужен, 14. јануара 1985. изведен пред суд и 04. фебруара 1985. осуђен због „непријатељске делатности против народа и државе“,односно стварања „непријатељске групе“ за рушење социјалистичког уређења чији су тобожњи чланови били истакнути припадници српске емиграције у Паризу у којем јеМладеновић боравио од 1980. до 1984. године радећи докторат на Сорбони.

Током претреса Младеновићу су одузети обимна
књижевна архива, преписка, мноштво тада забрањених књига
и шест томова поменутих дневника, око чега се још од 1997.
године води спор пред београдским Окружним судом који је
управо ових дана завршен.
Суђење је на првим страницама (New York Times, Le
Monde…) пратила целокупна светска демократска јавност, а
захтеве за песниково ослобођење упућивало јавно мнење
водећих земаља света, угледне универзитетске и културне
установе код нас и у свету и најзнаменитији светски
државници и (неки) домаћи писци, философи и друге
истакнуте јавне личности (Драгиша Витошевић, Никола
Милошевић, Мира Алечковић, Предраг Палавестра, Ђорђије Вуковић, Биљана Јовановић, Загорка Пешић Голубовић, Триво Инђић, Душан Велич-ковић и други).

Током суђења Младеновић је 40 дана штрајковао глађу и
за то време написао своју знамениту Завршну реч – Увод у
доба словесности у којој је изложио свој философски „систем
словесности“, прорекавши брз распад комунизма у Србији и у
свету. Више аутора означило је изузетан значај овог дела за
српску философију и за њен искорак ка светској епохалној
мисли.
На захтев адвоката Витомира Ћаловића из Чачка и на
свој властити, решењем Окружног суда у Београду од 09.
новембра 2009. (достављено 04. јануара 2010.), песник и
философ др Милан Младеновић добио је судску
рехабилитацију (судија Олга Сокић). Тим решењем се као
политички мотивисане проглашавају ништавним две пресуде
изречене 1985. г. којима је био осуђен (1) најпре на 18, а потом
правоснажно на 14 месеци затвора, и (2) на трајно одузимање, потом и судско уништење (1996), шест рукописних свезака
„Париских дневника“.

(Извор УКС)

Жигосање великих литерарних кријумчара, твораца Потемкинових села

Featured

Ознаке

Творци мртвих схема и хијерархија, велики литерарни кријумчари… Такви подгрејани мртваци рађају беле робове и жалосно потомство…Објављујем да су поражени!

Мале националне књижевности су сличне мочварама; врве од гмизаваца, неиживљених комплкеса и глорификација. Оне су анонимне и Њихова афирмација не достиже залет; остају мрак у мраку. Свет је посед песника, ма где они били рођени, у Португалу, Шпанији, Србији, Паризу или у Сибиру, или на Суматри, или можда на Рту Добре Наде. Свет треба освајати…

Српска књижевност, тј. њени аутори, скоро без изузетка, не беху дорасли том освајању кроз читав ХХ век!

Сада, када предајем коначни облик ПОВРАТНОГ КОЛА култури и књижевности народа коме припадам, а преко српске културе и књижевности, и европској и светској уметничкој баштини, молим да ми се опрости (ако сам у потрази за праведношћу) изрекао неке ствари оштријим тоном и речником ужег наследства епохе Хокус – покуса и Наметног века.

Понављам: Не мирим се са пропадањем и нестајањем; нисам Господ да бих га могао зуаставити; покушавам да отргнем понешто од свега онога што сам запамтио и понео у себи…

Уметник не може бити неутралан, никада није ни био; ја се лично не могу присетити оних уметника, вредних спомена, који су били на страни победника…Код нас је било много „уметника“, нарочито у другој половини ХХ века, о којима су временом објављиване студије, монографије и остале учене шкработине, које ће време просејати на својим финим ситима, већ сеје! Кога ће се сећати будућу читаоци, они који ће живети и читати 2050. или 2083. године, ми то не можемо знати. Мени се чини, чврсто верујем, да ће многи бити заборављени, па чак и они који су до пре неколико година, или деценија, или данас, носили епитет великих уметника.

Да ли је неко заиста велики уметник, писац, о томе не пресуђују издавачи и књижевна критика, већ читалац, то јест генерације и генерације читалаца. Велики је писац само онај чије створено дело стално добија, из године у годину, из деценије у деценију, из века у век, као што је случај са ИЛИЈАДОМ и ОДИСЕЈОМ, или са БИБЛИЈОМ…

То овенчава круном главу песника, а то је велика мистерија…

 

У Београду и Мишљеновцу, друга половина новембра 2001. – 2002

 

Земља Недођија, ваистину

Featured

Ознаке

Некако у то време сам објавио књигу поезије „Земља Недођија“ (БИГЗ, 1993), која није доживела ни три приказа. Пишући ту књигу, ја сам се одредио према Политици која је овде вођена скоро пола века. Дао сам уверљиву слику дивљег галопа авантуриста и злочинчеве машине власти. Књижевна јавност и критичари нису нашли за сходно да напишу ни неколико редова о оном што сам написао, јер нису били спремни. Већина се прилагодила, привикла на прљаву политику. На комплот обмањивача, провокатора, књижевних и других диверзаната, на арому нечасних и неодговорних. Кад у Политици има доста конспирације, онда у друштву врве лажи и преваре. Кроз другу половину Наметног века владао је надмоћни тајанствени дух двосмислених закулисних ложа, па је и природно што је било толико дволичности, издаја и користољубља.

Упоређивали су ме, као романописца, мислећи да ми учине комплимент, са једним од најистакнутијих романописаца Наметног века (српског Максима Горког, тј. са оним што је успешно завршио средњу пољопривредну школу и неколико послератних курсева Црвене догматике; за мене је то било својеврсно понижење, јер никада нисам био ничији потрчко за контакте са интелигенцијом). Судбина ме је, и као романописца и као песника још више, спасла од политичког разврата!

Антологијама се могу показати вредности (уметничке) ако их има; али се тзв. „превратничким“ антологијама не могу створити књижевне величине. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел.

Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају?

Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари, к њ и ж е в н е  л у т к е . „То може само један дух који тако рећи у себи садржи мноштво духова…“ ( Ш л е г е л ) .

У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао метафизичких склоности и побожности, то је била и остала теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно – научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани…

НЕПРАВДА (неописана!)

Featured

Ознаке

О опсежној РАЈСКОЈ СВЕЋИ (из које су израсле све три књиге мојих сабраних песама), ево, ни четири године након објављивања, није написано ни неколико текстова. У чему је ствар?

Да ли није ништа написано, зато што није имао ко? Или је та опсежна поетска књига – сваштара једног скрибомана? Није тачно ни једно ни друго. Реч је о нечем сасвим трећем.

У РАЈСКОЈ СВЕЋИ дотакнут је смисао онога што се догађало у Србији на крају другог миленијума и Наметног века: дотакнуто је КОНАЧНО СВОЂЕЊЕ РАЧУНА, јер је у тој књизи било недвосмислено изражено то: тајни повратак вери и  молитви. Захвалан сам Богу што се то мени догодило, као песнику, као антологичару, као романописцу: то је било више од религијског препорода, и те књиге су отварале пут ка васкрсењу српске поезије…

Сад је време за нешто друго: да се дотакне истина, потпуна.

Из све три књиге мојих сабраних песама, као и из мојих романа, или трећег издања НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, може се видети, ако човек хоће: да сам ја испунио два главна задатка. Први да се удубим и да оживим своје срце. И други – да негујем, плевим и облагорођујем своје духовно искуство. Јер то је одувек био једини пут према великој поезији…

О српској поезији уопште, а посебно о поезији Наметног века (нарочито о поезији друге половине тога века), може се размишљати, говорити и писати само на нивоу – феномена, а то је редовно изостајало у нашој књижевности, књижевној критици, оној официјелној, званичној, најзваничнијој и готово јединој, бирократској!

Српске књижевна критика тоне у официјелност јер је то њено природно стање кроз читав 20. век. Због тога нисам допустио да ико од живих критичара, напише поговор мојим сабраним песмама. Нека они раде свој „посао“; нека се баве неком врстом хипнозе, која обогаљује душу.

Предлагали су за Нобелову награду поједине књижевне делатнике не тако давно људе који су били елита противдуховности, бесмислена, лако поткупљива и похлепна. Христоборци су у другој половини Наметног века наметнули КЊИЖЕВНУ КАКИСТРОКАТИЈУ – уреднике у најутицајнијим издавачким предузећима, људе с ропском психологијом, куфераше и авантуристе, природно и религијски слепе… Понеки се с извесном носталгијом присећају титоизма, фотогегничне слике титоизма, фотогеничне слике фасаде државе која је била систем лажи и насиља дрске и довршене покварености…Ни под дугом отоманском окупацијом Србије можда није било толико покварености. Идеја титоистичке или друге Југославије била је оличена – механичким, безбожним схватањем света, одока схваћеним материјализмом који је одбацио јеванђеоско учење, уништењем филозофије, науке, исконске поезије, презрењем савести и части, изругивањем над самосвојном уметношћу, на пракси издаје, убијања или крађе, на утврђивању ђаволовог духа и дела. Тај дух је слепоћа за Божанствено – култ ништавности. У том духу су одњихани најистакнутији књижевни актери, овенчани славом и титулама, чланови академије: од Добрице Ћосића и Антонија Исаковића, Танасија Младеновића, Предрага Палавестре, Павла Зорића, до Новице Петковића, Адама Пуслојића, и других песника чувених удворичких хвалоспева!…

 

Шта је убачено у српску литературу?

Featured

Ознаке

Срби су примили хришћанство пре скоро хиљаду година, и први познатији српски писци дошли су из кругова владарских српских породица. Тако је било на почетку.

Како је на крају?

Потоњи српски писци, хваљени као велики српски писци Наметног или 20. века, наметнути су од стране богобораца, христобораца… Убачени су – нарочито у другој половини ХХ века – цинични авантуристи, каријеристи, које никада није мучила помисао : Када ће се обновити истинска (нећу написати : велика) српска поезија?

Па је некако природно и разумљиво, да се у српској књижевности друге половине Наметног века нису појавили велики јасновидци и песници…Такозвани модерни савремени српски песници – нећу им спомињати имена – ћутали су о великом и скривеном, певали су на старе испеване мотиве. Историја се понавља; и у пређашњим вековима било је људи који су жудели за славом и богатством – због чега су чинили злочине. Међутим, на почетку Наметног века руски комунисти су задобили власт и богатство и брзо су створили „оригиналност“, предузели су истребљење најбољих људи у земљи.

Реално гледано, са дистанце, њихова власт је представљала злочин за човечанство. Богатство кога су се домогли насилно, представљало је свеопшту опасност и беду.3

О најистакнутијим песницима , послератним нарочито, писао сам наизглед жестоко : тачније би било рећи – по савести. Јер тамо где има савести могућ је препород једне земље, Србије, препород културе и поезије. Хвала Богу што је у мени очувао Савест, јер она „живи само у искреној и нетакнутој души, где се оглашава као глас Божији.“

Захвалан сам Богу, властитом стваралачком развоју, горком искуству кроз које сам пролазио. И жудњи за истином, коју ми је удахнуо мој отац Михајло Лукић (1925), још док сам био дете, а и касније. (…) Мој отац је непоткупљиви сведок, и он је од младости видео како се уместо Вечне Србије почело градити у Београду тзв. ново, безбожно, неприродно, тоталитарно, комунистичко друштво. Код тога човека, писца самоука, било је више тежње да се Србија ослободи и препороди, него код његових вршњака, који су добили све важније књижевне награде у овој несрећној земљи и наобјављивали се књига… Српску поезију друге половине 20. века, елем, видео сам својим очима. Колико се и ко од најистакнутијих српских песника друге половине 20. века одвикао од свих гадости које им је наметнуо Наметни век (комунисти) – од тзв. револуционарних и тобож модерних критеријума, од класних мерила, од безбожништва, од „дијалектичког материјализма“, од погрешних погледа на отаxбину, породицу, културу, науку и својину? Иако је све те гадости требало одбацити као мртве и ништавне, прочистити их из душе и погледа на свет, то се није догодило.

Краљевске инсигније

Featured

Ознаке

Међу мојим најновијим песмама има и оних које су посвећене Његовој краљевској Екселенцији, Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу II – човеку који је био у најдужој емиграцији, изгнанству; потомку оних славних предака који су постављали темеље данашњој држави…Нисам поклоник удворичке поезије; те песме сам написао давно, пре много година, када нико и није помишљао на трагичну судбину сина последњег краља Југославије

Сада, 2001. године када су се многе ужасне и трагичне ствари већ догодиле, са последицама које су катастрофалне, многима је јасно да је завереничко и револуционарно свргавање монархије брзо довело не до републиканских слобода и радости, већ до партијских диктатура и персоналних тиранија авантуриста. Срби, који су од уласка у своју познату историју познавали монархију од почетка свога државотворног постојања, скоро све до половине Наметног века, нашли су се у фрижидеру језовите повести Наметнога века: као да су били замрзнути. Већина становништва је одбијана и одбијена од монархије, под изговором тзв. високе политичке свести. У суштини, нису познавали њену тачну суштину.

Српском народу је потребно, дубоко у то верујем, оно што су имали његови преци: Краљ, а бити цар или краљ значи „самопожртвено служење, и да се то служење састоји у врховној власти над државом. Такво јединство владања и служења има суштински, дефинитивни карактер; оно не може и не сме да се разбије…“

У суштини, Српски народ је у другој половини 20. века имао за владара „црвеног цара“, неспособног за владање, туђинца, болесну, опасну, чак погубну појаву за читав Српски народ. Коме то ни данас није јасно, а многима није, нека заигра у Повратном колу. Партија је много, а народ је један, и краљ је један. Партија је много, али је непартијаца много више. Дај Боже да Српски народ коначно добије свога Краља, који ће позвано стојати над свим слојевима, класама и странкама, и који ће бити апсолутно слободан од оних који су га довели на власт, од оних који га проглашавају Краљем, од банкара, од светских закулисних ложа које никада неће престати у настојању да потчине његову државну вољу. Грађана и поданика је много и од сваког од њих иде према Краљу нит ПРАВНЕ подчињености; та нит обавезује и свезује Краља. Краљ је један у земљи, од њега се према сваком грађанину протеже нит власти; та власт веже и обавезује Краља. Сваки нормалан и побожан грађанин Србије носи у себи Краља, зато један треба и да га оличава на Јави! Наравно, природно је и неопходно навићи Будућег Краља на то да приватног и личног живота нема и никада неће бити. Од Краља се тражи највећа могућа жртва. Јер, не заборимо ни у сну: Лични живот Краља је у свему и увек својина његовог народа: његов живот не можемо издвојити из велике историјске бујице, немогуће је да прогласимо његову издвојеност из ствари свенародних

Упућујмо у истину: Духовна и политичка одговорност Краља је свеобухватна и непрекидна! Све што се тиче Краља лично и његове породице, све је својина његовог народа, све улази у ореол његовог државног лика или, напротив, у затамњење и изрођавање његовог наличја. Краља не чека судбина пуна забаве, насладе и свакојаких прохтева, већ – жртва, унапред је осуђен да жртвује све своје снаге, своје слободно време, своје страсти, своју личну срећу, своје здравље и свој живот. Велики пралик свеега тога дат је у ликовима српских краљева средњег века, као и Карађорђевог унука Петра Првог. Краљ треба да буде велики васпитач свога народа у свему, у патротизму, у осећању сопственог достојанства, снаге просуђивања, осећања одговорности….

Општа мобилизација песника-критичара

Featured

Ознаке

Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност се развијала у неприродним условима током 20. века. Винавер је у једном од својих предратних есеја то лепо и аргументовано изнео на видело. Истинито.Припремајући ово издање, ја нисам ни у једном часу имао илузија, шта ће присуство ове и овакве књиге представљати у српској књижевности: једну шкрипећу дисонанцу. Ову књигу није створио онај који је потписује, већ искре снега. Дуго ћутање писца.

Нећу имати следбеника, као писац – критичар (можда и не чезнем да их имам? Можда их нећу имати, зато што није лако прећи онај невидљиви и дуги пут који сам прешао, да бих негде при његовом крају заокружио ову књигу?) Можда и стога што сам поносан човек?

Главни разлог што се моје критике и есеји поново прештампавају је у томе што су растурена издања у којима су публикована.

(Из Рукописа Белатукадруза који чекају више од сто година да буду обелодањени!)

Srđa po drugi put među Srbima / Sv. Basara

Ознаке

Басара, Срђа по други пут  међу Србима (издвојен чланак)

Басара, Срђа по други пут међу Србима (издвојен чланак)