ЛЕКОВИТИ ЛИРСКИ ОТРОВ / Душан Стојковић

 

Знак препознавања

Знак препознавања

Српска поезија у овом тренутку – ако би се критичарима који се њоме (не) баве веровало на реч коју они иначе немају јер ни сами не желе да је имају, пошто она обавезује – налик је на уседелицу или – још боље – на бабу у инвалидским колицима. Пуна је лакокрилог лептиријања, мирисног собоцветања, увелог срцедамарања. Потребан јој је претрес и протрес. Милоје Дончић управо то чини. Што више покушавају да га ућуткају и умире, он је све гласнији и песнички разигранији. Његове песме прави су шамари. Не футуристички, већ прави. Када се оне читају, образи бриде, срце прескаче, руке се саме у песницу стискају. Српска поезија ужелела се, усред чудне и чулне јаловине у коју и звани и незвани желе да је увуку, праве, мушке, опоре, горке, одистинске поезије. И раније Дончићеве књиге, и Звездослеп (он и више него оне које су му претходиле), нуде управо то. Ако има у овој књизи стиховних неравнина, ако слике зашкрипе, ако ускачу једна у другу, ако се песме као под гиљотином крате, ако се изненада пропињу, ако изненадно мењају ритам, ако обесвећују све, ако не аплаудирају ничем, ако су толико грке да од њих трну читаочеви зуби, ако боле, ако вређају, ако уједају, ако нокаутирају – песник је то и хтео. Он није желео умивене стихове који ће се лагано прошетати равним и углачаним (боље: излизаним) стазама лажног перивоја. Њега не интересују песничка Потемкинова села. Он има свој лирски разград. Коме је у њему тесно, није нешто што би песника могло да забрине. У поезији се не мора само уживати. Времена су таква да је песмоуживање једно од могућих бекстава из света у којем, једино, јесмо. Коме је до бежања – нека бежи. Они који су на бег спремни, и онако у песме не завирују. Милоје Дончић је до грла у својој песми. Он сам је она сама. Њега без оваквих песама нема. Ако поезија не може, а не може, променити читаоца, зашто би се песник мењао зарад читаоца. Песник није змија да непрестано свлачи кошуљицу. Он јесте змија по лирском отрову који у себи носи. Ако су Дончићеве песме отровне, од њиховог отрова може се справити лек. Треба само хтети, и умети. Ко не уме, ко не сме, њему и није до песме. Прави песници нису они који спевавају песме. Њих песма пева.

Како су песме Звездослепа испевале Дончића?

Гогољев Ревизор има мото у којем се вели: ако си ружан не ружи огледало. Не огледа се оно у теби, ти си тај који се огледао. Оно што си видео чиста чистијата је истина и ту се ништа променити не може. Дончићева песмозбирка огледало је у којем се можемо огледнути. Притом нам ни мало пријатно неће бити. Но, не кривимо песника. Потрудимо се да – ако није касно, ако сви возови нису већ протутњали – променимо себе.

У збирци је неколико (потенцијалних) неологизама: глистодром; дрхтолог; звездослеп; меморанда (им.); мерка (им.); слепоказ; умувљен; Хрвославка. (Они – посебно први, трећи и шести – призивају заумни језик великог Велимира Хлебњикова.) Ту је и неколико жаргонизама: пивијада; срчка; шалтеруша. Деминутивима (наведимо само један: медијанчићи) се не умањује, и не хипокористичи, већ се потцртава оно што је обасјано снопом критичке и сатиричке светлости. Успеле су (ново)полусложенице: мехур-пошиљка („Гозба на белој планини“) и ранац-домовину („Врисак архангелске бројанице“).

„Кључне“ речи збирке, под условом да такве постоје и да се могу јасно детектовати, су: хад; бомбона; пингвин; муве; штака; крик. Посебно, придев звучни: звучна влага („Призор са сахране патријарха Павла“); звучни челични гробар („Спровод старог храста“); звучним ролетнама на слепоочницама („Мук црног будилника“); звучна шапка („Стао је будилник“); тишини звучној („Дрхтање уређивачког капута у ТВ студију“); звучно витло („Шумадинац на крсној слави“); звучни… гаврани („Пештерски школарац“); Жмигало је око звучних апарата („Атентат у школском дворишту“); трака звучна („Матурска хаљина“).

Неколике синтагме доказ су како Дончић има, готово кубистички, несумњиво експресионистички, дар да изнутра узнемири песму: напуклог сјаја („Железничка чекаоница на одру“); грудне лампе (Исто); престрашене сијалице (Исто); пијавица политбироа („Робна карта у винском подруму Драгољуба Марковића из Александровца“); подмуклог трамваја („Стао је будилник“); тргова бледих („Сјај прве задружне бразде“); мастиљарског жбуња („Анатомија патриотизма“); званична ногавица („Брњак“); глувоћи Сунца (Почетак школске године у Призрену“). Оне су извориште онеобичавања.

Исто, допуњено и надреалним и надреалистичким песничким „снимцима“ –   корен им је узвихорена метафорика – што понекад и до црнохуморног и апсурдног пристижу, налазимо и у експресивним песничким сликама које су једно од срца вишесрце песникове лирике: на остатку метле три златна зуба („Железничка чекаоница на одру“); Путник са пробушеном картом домовином / Век један чекао је воз (Исто); мук згњечених села („Робна карта у винском подруму Драгољуба Марковића из Александровца“); Црв из црва бежи, / У картонском гробу, / Малолетна стара, домовина лежи („Сан старе малолетнице“); Запечаћени сандук литерарног бироа спава („Стао је будилник“); Термити црвени отровом су пунили петокраку („Сјај прве задружне бразде“); Дрхтала је преплашена свећа („Шумадинац на крсној слави“); Монашка капа рањавала је белину („Пештерски школарац“); Прозор оронуо ко изборна листа (Исто); На столњаку плавом жуте се звездице, / Рука која је вадила бубреге, сад дели бомбоне („Врисак архангелске бројанице“.

Основна стилска фигура Звездослепа (иначе, ретко присутна у савременом српском песништву) јесте синегдоха: дежурну пиштаљку („Железничка чекаоница на одру“); Зализак офарбани, кријући своје боре, / По ливади школској гурао је клавир („Медијанчићи на обуци“); чизма црвена („Робна карта у винском подруму Драгољуба Марковића из Александровца“), челични качкет макроа (Исто); кабанице црне („Самица-урна за Радована Зоговића“); шумарска шапка („Спровод старог храста“); завејану штиклу РТС-а („Пиштаљка за ванредно стање“); први градски капут (Исто); национални преводилачки ранци („Екскурзија националних преводилачких ранаца“); ђачки ранац („Почетак школске године у Призрену“); дрхтање уређивачког капута („Дрхтање уређивачког капута у ТВ студију“). Синегдошки су „обрађени“ искључиво људи. Сводећи их на предмет који се носи или негативну особину или детаљ изгледа који их „краси“, песник их ситни, мрви, брише као људска бића. Они се претварају у најобичније гмизавце који плазе по земљи, ваљајући се у прашини што их обезљуђује сасвим. На делу је песникова свеопшта лирска побуна против кланОВНАња.

Не заборавља се оксиморон: бели црнац („Новогодишња ноћ 2222“); белца црног (Исто); ледена Сахара (Исто).

Песме имају наративну потку, „причу“ која је задихана. Ритам им је, функционално, попут раздешеног, пијаног, стројевог корака. Животне напрслине, душине пукотине „покривају“ се стихом који намерно клеца. Комбинују се дужење и сужење. Стих ефектно „палаца“, непрестано мењајући корак.

Зарања се у историју, али, болно, и у садашњи тренутак. Не одбацује се политика. Обезљуђеност нас приближава реизму. Људи су се, по песнику, толико отуђили да су се одрекли и самих себе, уклонили од сваког нормалног бивствовања.

Има песама које се своде на један једини катрен, оних које су псеудо-танке, као и оних што су налик на, продужени (углавном дужином стихова), хаику. Основни задатак им је: утањити, учинити (али – брисањем, ништењем) скоро невидљивим, обезличити, скрити, усебити. Не ретко, толико збити да се од уљудити стиже до уцрвити. Збити да се то збијање може читати и као уземљење, угробљење.

Рима је „случајна“. Алитерације и асонанце су много чешће. Звук мукао и више него мукао.

Хумор је често вашеовски. Присутније су сатира и критика.

Има и правих правцатих епиграма. Често су папрено критички. Не злобни, али –  изван сваке сумње – убитачни. Епиграми-меци. Не могу се, и не смеју, затварати очи пред оним пред чиме, и од чега, једино да нам искоче могу очи. У краткој песми „Звук Целанове пернице“ налазимо стихове: Из Целанове пернице као из аутомата, / Излете славни Васко Попа, а у песми-катрену „Огртач Миодрага Павловића“ и стих који гласи: Огртач свој изаткао си жицом Бахманове. Скида се позлата са лажних песничких идеала. Цареви су, одједном, голи песнички голуждравци. Епиграмима песник спасава не само своју душу, већ и душе – давно обездушених, ако икада и одушених – критичара идолопоклоника лажних, нафракованих величина.

Дончићеве песме су најангажованија савремена српска поезија. И ако / иако  смо мислили како ангажман и лирика не иду једно са другим, Милоје Дончић нас и више него уверљиво убеђује како то нипошто није случај. За правог, за истинског песника не постоји никакво минско поље којим он не сме прећи. Онај ко се плаши, онај ко ни сенку нема, сасвим очигледно песник није. Дончићева поезија велико је „Иш!“ свеколикој непоезији. Писана је, и буквално, крвљу!

Песник не заборавља ни симболику. СТВАРност се постварила. Намера је, погубна (других, наравно, оних о којима се пева, не самог песника): остварити наше устварење, ништењем свега онога што смо били и што упркос, и узнос, њима – јесмо.

Присутно је и надреално које је реално. Песников је наум: не превазићи, одвојити се, узнебесити, већ – болно – потцртати постојеће. Опевати пресан – једини постојећи –  живот. Добијамо песме буднице које нам не дају да мирно, равнодушно, побегнемо од немира века у којем јествујемо.

Ево кратке, домановићевске, песме (наводимо је исцела) „Обавештење“ (штала присутна у трећем, скреће нам пажњу на прва два слова речи вожд која се находи у другом стиху):

 

Пажња. пажња,

            Наш вожд, сед, млад и слеп,

            Са прага отворене штале,

            У папучама школским,

            Испод кациге беле,

            Дели карте за звездослеп.

 

Посебно вреди упамтити песме: „Како је песник Милош Јанковић зауставио распродају националног блага у Француској 7“; „Мук црног будилника“; „Услов за пријем у моју антологију“; „Екскурзија националних преводилачких ранаца“ и „Почетак школске године у Призрену“.

Ако је – а јесте – Милоје Дончић футурист, он није то стога што се угледао и песнички поштапао на италијанске или руске футуристе, већ зато што ће поезија коју пише и у будућности, никакве сумње нема – трајати и (оп)стајати.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s