PISANJE NENAPISANOG / Boško Tomašević

Suviše verujemo u gramatiku jer i dalje verujemo u lógos. (Nešto slično je rekao Niče). Umorni smo. Ne verujemo u pisanje. Osimu pisanje nenapisanog.

Pisanje nenapisanog postoji! Tako kaže Margaret Diras. Doduše, ona to kaže sa izvesnom sumnjom. Veli: “Izgleda da postoji pisanje nenapisanog.… jedno kratko pisanje sastavljeno jedino od reči, reči bez gramatike“. Nije nam jasno zašto Dirasova na početku rečenice stavlja reč „izgleda“. Zašto ta nesigurnost? Pisanje nenapisanog postoji! Postoji jedan beskrajno tanak usek-razmak izmedju pisanja i nenapisanog. Teško zamisliv, doduše. Ali postoji. Pišemo, a još nismo napisali. Tako, in macro, možemo razumeti život jednog pisca. Fenomenološki gledano, in micro, pisanje nenapisanog podrazumeva postojanje jedne beskrajno odsutne strukture pisanja-nenapisanog. Podrazumeva jednu beskrajnu vrtoglavicu odsutnog u prisustvu i prisutnog u odsustvu. Odsustvo nenapisanog se smešta u gest pisanja koji je prisutno-odsustvo i odsutno prisustvo. Sve se dogadja na rubu. Na rubu dva monologa. Nenapisano zaziva pisanje dok pisanje upravo ispisuje nenapisano. „List postaje svedokom dva beskrajna monologa, a kad glas ućuti, s jedne i s druge strane, ponor. Podlaktica nas sabija, potiskuje. Okolo,  reč se troši. Uzimajući  pero, mislili smo da ćemo dostići neku vrstu punoće i jedinstva koji nas okrepljuju. Ništa nije isto posle. Odsečeni od nas samih vlastitom hrabrošću, lišeni našeg dobra, naša muževna i hitra reakcija je pokušaj da ovladamo tim pobunjeničkim glasom mastila kako bismo ga prisvojili“. Prodirući u nenapisano, pisanje ostvaruje ono što je nenapisano želelo, a nije uspevalo. Nenapisano stoji pred pukotinom. Ono se predaje pisanju, ali nenapisano – ono uvek postoji! Uvek, naime, postoji prostor nenapisanog. Taj prostor nas čeka čitavog života. No, da li se pisanjem prostor nenapisanog smanjuje? Zapravo, ne. Niti se pisanje uvećava, niti se nenapisano smanjuje. Neka tajna matematika svega živog stoji u tom opskurnom području pisanja nenapisanog. Matematika pustinjskog peska. Odnos kapi vode i vode okeana.

Pisanje nenapisanog! Odakle započeti misliti ga? Od pisanja? Od nenapisanog? Od odsutnosti jednog u drugom? Od razlike koja stvara i razara, udevajući se u neodredjeno? Od znaka koji predstavlja prisutnost u svojoj odsutnosti? Ili, bolje, od znaka koji predstavlja  odsutnost u svojoj prisutnosti? Jer možda se baš otuda pokreće svekoliko pisanje: od odsutnosti znaka u njegovoj prisutnosti.

U pisanju nenapisanog stoji znak deriodaovske razlike. Razlika odgadja prisustvo. Dok pišemo mi nagonimo nenaisano na beg. Ali kad prestanemo da pišemo mi stojim pred vratima nenapisanog. Ta pukotina, taj ponor izaziva pisanje. Pisanje biva pokrenuto ali ono nikako ne može ići zaobilaznim putem, niti prekom stazom, niti može zaći s one strane nenapisanog. Ono mora ući u samo nenapisano da bi ga ovo ostavilo opet i gladnim i žednim. Nenapisano zahteva napor  pisanja. Nenapisano je uvek bele boje. A belina, kaže Žabes (E. Jabès), nije boja odmora. Pisanje nenapisanog možemo misliti samo sa ontološkog, odnosno fenomenološkog  stanovišta. Mišljenje pisanja nenapisanog implicira fenomenološku redukciju. Ono zahteva promišljanje pisanja sa samog njegovog dna, iz tame njegovog prapostojanja. Ono zahteva najpre mišljenje  supstance samog znaka kao takvog. Pisanje nenapisanog začinje se u nekakvom znaku. Nenapisano više nije nenapisano već, i jednim jedinim znakom začeto – napisano. Ali nenapisano se ne smanjuje. Ono je apsolutno u svojoj veličini. Ako je tako, onda se nužno mora postaviti pitanje šta je to pisanje koje je svojim napisanim, ipak, otelo deo tog apsolutnog prostora nenapisanog? Da li ono, napisano, uistinu postoji? Ako uistinu postoji, nije li ono nekakav apsolut? I napisano i nenapisano jesu apsoluti smrti. Pisanje se troši da bi se u svim trenucima svoga zapisanog prelivalo u nenapisano. Bivalo napisanim. Nenapisano je uvek gladno napisanog. A pisanje nije nešto što je neprekidno trajuće. Ono po neki put zastane. Nenapisano se tada, ipak, ne uvećava. Jer nenapisano ne zna šta može biti napisano. Niti ono spram pisanja ima ikakav zahtev. Ono ne doziva pisanje da smanji njegov prostor, prostor nenapisanog. Nenapisano može bez pisanja. Pisanje, medjutim, zna da nenapisano postoji i zato teško podnosi odlaganje. Pisanje uvećava fragmentarnost, a ne smanjuje prostor nenapisanog. Poriv za pisanjem vodi nas praznini. Pokušaj da ovladamo tom prazninom kako bismo je osvojili vodi nas strastvenom ispitivanju apsolutnig, koje je sadržano u svakom, makar i najbeznačajnijem pisanju. Na ovom mestu prikladno je citirati Edmona Žabesa koji u tekstu „Pismo Deridi o pitanju knjige“ izmedju ostalog, kaže: „Unutar i izvan svake zamišljene zatvorenosti počinje i završava se naše strastveno preispitivanje apsolunog  –  knjige  – koje je konačno, s one strane vremena, samo bela osnova na kojoj, od svanuća, plešu senke naših pobrojanih reči. Smrt je na njenom vrhuncu gde sve ostaje još da se kaže“. Svaka knjiga je u biti svojoj nedovršena i sve reči pobrojane u njoj jesu samo senke. Nasuprot uverenju da je već sve rečeno i da više ništa ne ostaje da se kaže stoji uverenje da ništa nije rečeno i da sve još ostaje da se kaže. Ovo drugo uverenje je čini nam se prirodnije. Ono je to koje upućuje poziv na pisanje. Ono je – zakon. Nenapisano kao ono osutno – zove. Ono je to koje stvara. Ono, nenapisano, zna da „pisanje nikad ne okončava pisanje“. Naprotiv, pisanje generira pisanje zbog stalno prisutne svesti o odsutnosti nenapisanog. U konačnom svom smislu pisanje je odgadjanje. Pisanje nije nekakva apsolutna matrica, forma bitka, kako bi rekao Derida, već partikularizacija unutar sistema koji nije više sistem prisustva nego razlika. (Up.: „Znak predstavlja prisutnost u svojoj odsutnosti“ – Ž. Derida). Zar Sosir (Saussure) na kaže isto, tvrdeći da u „jezičkom sistemu postoje samo razlike bez pozitivnih termina“. Znaci su proizvodi sistema razlikâ. Stoga nikakvo pisanje ne može biti zadovoljavajuće, niti konačno. Jer izmedju jednog i drugog znaka, izmedju jedne i druge rečenice, izmedju jednog i drugog teksta, razlike se neprestano proizvode. Nema pozitivnog entiteta u zapisanom. Postoje samo efekti razlike, ili, prema Deridi, „igre razlika”. Evo šta sam Derida o tome kaže: “Igra razlika, u stvari, pretpostavlja sinteze i upućivanja, koje onemogućuju da u bilo kojem trenutku, u bilo kojem smislu, neki prosti element bude prisutan (bude sadašnji) u sebi samome i upućuje jedino na sebe sama. (…) Jedino što postoji, gde god da se osvrnemo, jesu razlike i tragovi tragova“ (Žak Derida: „Pozicije“). Izmdju pisanja i nenapisanog protura se razlika koja kompromituje prisustvo napisanoga. Vreme napisanoga nije vreme prisutnosti, nije sadašnje vreme, već vreme ispisivanja. Pišući, mi se ustremljujemo na razliku kako bismo je sustigli, a mi smo uvek tu gde jesmo. Prostor napisanog se ne širi. Samo se prostor nenapisanog širi. Nenapisano ima strukturu vremena. Nikakve sinteze napisanog ne mogu da zamene beskrajan prostor nenapisanog. Napisano je uvek u zakašnjenju. To zakašnjenje je izvorno. Tamo gde se znaci shvataju kao proizvodi sistema razlikâ drugačije i ne može da bude. Pa ipak, dok kazujemo, i još više kako praktikujemo pisanje nenapisanog, nešto se dogadja. Nešto više, svakako, nego kada pisanja nema. U jednoj najopštijoj formi, uistinu se ne dogadja ništa što već nije anticipovano u svojoj najopštijoj formi: bivstvovanja. S druge strane, ono što se dešava pisanjem – izbijanje toga pisanja-sada – nije nešto za šta bi se moglo reći: to jeste (bivstvujuće), to je pisanje u kome se zasniva nešto što jeste,  nešto što se takvim prepoznaje. Napisano se utapa u odsutnost, a polje nenapisanog ne ostaje okrnjeno za toliko novonastalo napisano. Polje nenapisanog stoji ispred nas, ono stalno zahteva novu upisanost jednog tu-dešavanja koje nema nikakav uokvireni horizont, nikakav „arheološki oslonac“. Zato i ne postoji beskonačno mnogo napisanih tekstova. Postoji samo tekst, jedan i nedovršen. Nedovršiv! Jer zakoni pisanja upravljaju se prema nenapisanom, a ne prema napisanom. Ne postoji, u pravom smislu reči, gramatika napisanog. Postoji samo gramatika nenapisanog.

Pišući o temi o kojoj je ovde reč, mi hodamo krivudavim stazama. Ovde nas ništa ne vodi nekakvom uokvirenom znanju. Mi vršimo samo preispitivanje. Pri tome nas vodi ono vidjenje istine kao „nečega što se stiče reinterpretacijom svih prethodnih reinterpretacija“, uključujući tu i nekakvu teško zamišljivu (no, ipak, zamišljivu) konačnu interpretaciju. Naravno, konačna interpretacija nikad neće biti naše delo. Konačna interpretacija prebiva u sferi nenapisanog i kao takva, ma kako bila zanimljiva, leži u melanholično otpravljenoj odsutnosti. Polje nenapisanog je nešto unutar čega živimo i delamo. Da se pribavi konačna interpretacija o postojanju toga polja nenapisanog bilo bi potrebno da se prokopa tunel ispod napisanog do one tačke do koje se s napisanim stiglo, a to znači do jedne posve neodredjene tačke, budući da se pisanjem ni do kakve odredjene tačke ne može stići. Nenapisano, moguće je, starije je od bitka i kao takvo, kao i samo ime bitka, jeste metafizičko ime. Nasuprot njemu stoji pisanje koje nije nekakva apsolutna matrica, forma bitka, već partikularizacija i ne označava nikakav sistem prisustva, već razlikâ. Pisanje nenapisanog je naziv za situacije koje iznova vaspostavljaju dijalektičkog filosofa koji ništa ne vidi I ništa ne sagledava kao konačno i večito. Govor o pisanju nenapisanog namenjen je pobuni protiv okoštalog vokabulara filosofije. Odgovori na taj govor tiču se koliko filosofije, toliko i jezika, odnosno koliko metafizike bitka, toliko i gramatologije i filosofije jezika kao formalne naslednice epistemologije.

Govorimo o pisanju nenapisanog. Delovi ove sintagme izgledaju medjusobno nespojivi i osudjeni da se ponište u protivrečnosti, jer, gledeć jedne algebarske logike, čim pišemo, mi sužavamo polje nenapisanog. No, mi ga samo u najboljem slučaju sužavamo. Mi ga ne iscrpljujemo! (Izvan navedene logike, mi tvrdimo sasvim suprotno: naime, to da mi pisanjem polje nenapisanog ni malo ne sužavamo, ne smanjujemo. Pisanje ne doprinosi da se polje onoga nenapisanog smanji i da budućim generacijama ostavi manje prostora za „pisanje“. Drugim rečima, pisanje ide u jednom pravcu i verovatno će se pokazati da je iscrpljivo kao takvo u svom pojavnom obliku, dok je nenapisano postojano i neiscrpljivo, te ono nekakvo „pisanje“ i ne vidi kao svoj antipod, kao svoju protivrečnost). S druge strane, pisanje nenapisanog očito nešto čini. Ali, šta? Pisanje nenapisanog – piše.

Naime, ako zamislimo da nenapisanog nema, da ono ne postoji (što je relativno lako zamišljivo), bez većih problema možemo da zamislimo da ni pisanje ne bi postojalo bez figure i odredjene mogućnosti protivteže nenapisanog. Nenapisano je izazov onome koji namerava da piše. Ono je životni princip. Ali kada je pisanje započeto, sve do trenutka dok se ne zaustavi, nema polja nenapisanog (ono više ne postoji). To što se piše je napisano i piše se, paradoksalno govoreći, jer  je(ste) napisano (ima ga) dok pisanje traje. Kada pisanje prestane, gledeć njegove suštine ništa nije napisano. Carstvo nenapisanog ponovo uspostavlja svoju vlast koja ne pripada ni čoveku, ni bogu. Svako pisanje je uzaludno, ali ne u smislu započinjanja i praktikovanja, no u smislu finalizacije. Iza pisanja ostaje tekst. Tekst biva pročitan. Nastaje rasejavanje teksta. Kalem je paradigma svakog teksta, svakog pisma, svakog pisanja. Tekst ne postoji bez tih kalema, kaže Sara Kofnam. Ovi kalemi se sami „čitaju jedino u opoziciji njihovog ponovnog ispisivanja“ (Ž. Derida). Pisanje nikada nije nekakva apsolutna matrica, već partikularizacija, sistem razlikâ. „Tekstualna nadopunjivost dislocira svako sopstvo, svaku vlastitiost. Svaki tekst se otvara na neki drugi tekst, svako pismo se poziva na neko drugo pismo i uvek je već nagriženo, zasečeno … Beskrajno kruženje tekstova koji prelaze jedini u druge, jer struktura nadopune podrazumeva da je nadopuna uvek moguća, nužna: kretanje nadopunjivosti nije slučajno, nego je povezano sa suštinom idealiteta kao mogućnosti dvostrukog i ponavljanja“ (Sara Kofman).

Preokrenimo za trenutak apostrof koja stoji u naslovu našeg rada. – Nenapisanog pisanje. Dobićemo jednu prirodnu formu koja govori da postoji nenapisano i da pisanje postoji zato da bi se smanjilo polje nenapisanog i da bi se pisanjem nešto reklo, pokazalo, pokazalo, na primer, optimističku formu apostrofa. I kao što obično biva kada se objavi neka optimistička alternativa bićemo suočeni s jednim razlogom više za žalost,  pre nego za radost. Nenapisanog pisanje – to zvuči kao nekakva homogenst (iako znamo da homogenosti izmedju pisanja i nenapisanog nema), pri čemu samo treba prionuti na posao i preći put koji nas deli od pisanja prema nenapisanom. Nešto kao da pišemo knjigu o Balzaku ili neki roman, ili pesmu. Za razliku od ovog preokrenutog apostrofa, apostrof u naslovu našeg rada govori o nedostižnosti nenapisanog. Ono je (nenapisano) nedostižno zato što je neodredivo u samoj svojoj suštini, u svom telosu. Pojam nenapisanog je noedrediv i stoga što je u sebi protivrečan. Mi moramo znati šta je to što je nenapisano da bismo mogli, pisanjem, stići do njega. No, mi to ne znamo. Nenapisano je jedno polje koje nije (ili bar do sada nije) prisutno u polju spisa. / (No, i ovi spisi su (bar neki od njih, zasigurno) napisani bez preke potrebe da budu napisani. Oni postoje ali su u protivrečnosti sa smislom svoga  raison d’etre, dakle da govore neutralno i bez pasije. (Jer govor je bît spisa, ne stav)/. Pojam nenapisanog je neodrediv i stoga što je neodredivo polje napisanog. Mi, jednostavno, objektivno, ne znamo zašto neki spisi postoje, šta objavljuju, čemu služe … Mi ne znamo zašto postoji i šta objavljuje Biblija. Šta je nateralo tvorce da stvore Bibliju? Mi ne znamo, a trebali bismo znati, ako ne zbog živih, ono zbog mrtvih. (Paradoksalno: ukoliko je neki spis više zaskočio za vrat čovekov, mi mu svrhe manje znamo). Takodje, mi ne znamo šta je već napisano, makar samo poimence. To ne-znanje prinudjava nas da pišemo nasumice. Veliki deo napisanog pripada već napisanom. Znatan deo napisanog su citati citata. (No citati pripadaju suštini svakog teksta te stoga kada kažemo „citat“ ne mislimo na to suštinsko obeležje teksta koje je proizvod kalemljenja, no na ponovljeni citat, dakle nešto što je doista suvišno u civilizaciji pisma). Ako se složimo sa pretpostavkom da polje nenapisanog postoji, mi takodje moramo izneti na videlo da ne znamo šta treba da bude napisano i kojim redom. Konačno, mi ne znamo ko će to da napiše. Odgovori na ove nepoznanice nisu nužni. Ništa ne bismo dobili ukoliko bismo znali šta je to što treba da bude napisano, kojim redom i ko će to napisati. Štaviše, jasno je da su pitanja besmislena, te da bi odgovori bili još besmisleniji. Ali sama pitanja leže u području pisanja. Naime, ako je ovo što sada pišemo nužno, zar nije bilo nužnije da pišemo o nečem drugom? Da li je to to što je trebalo biti napisano i da li smo baš mi bili odgovorni da ovaj spis napišemo? Pitanja, doduše, proističu iz nekakve logike, ali još više, i na daleko ubedljiviji način, ona pripadaju neodredjenom području tajnovitog, zemlji opsena. Odgovori da li će se pisati ono ili ovo leže u slobodnom području volje pojedinca. Nenapisano je jedan apstraktan pojam. Ali on postoji. On je suprotan nešto manje apstraktnom pojmu napisanog. (Napisano se, verovatno, ili je to bar zamišljivo, može taksonomski pobrojati).

Pisanje nenapisanog postoji! Teško uhvatljivog –  kako ga je moguće vizirati, smiriti, doći do one tačke u kome se njegovo izvorište u nekakvoj neotudjivoj neposrednosti ustavlja u sebi? – Pisanje nenapisanog je ono samo. Ono nije druga strana prikazanog, prezencije. Ono jeste u času razlike čak i kada se zastupa volja pisanja i kada se piše. Tada postoji opasnost da nenapisano postane pisano. Ali ono svesno izmiče. Nenapisano postoji i pre i posle pisanja. Nenapisano se nikad ne može nadomestiti. Ono uvek uspeva da izbegne pretnji slova, pretnji pisma. Nenapisano je uvek u nekakvoj budućnosti, makar i najtananijoj i najodredljivijoj. Ono stalno ukazuje na nekakav nedostatak; na to da u beskrajnom polju napisanog postoji potreba da mu se nešto pridoda. Taj nadomestak u polju nenapisanog jeste jedna nužnost. Od napisanog se traži preobraženje. Traži se, naime, da ponovo stupi u delanje, u čin, u pojavu, u čisto prisustvo. „Pisanje će nam se“, kaže Derida, „sve više i više pokazivati kao drugo ime ove strukture nadopunjavanja“. Pisanje svojim radom teži da se okonča, da bude okončano. Ono je vezano potrebom za konačnim diskursom. Uprkos toj potrebi ono, de facto, izaziva novo pisanje, „proizvodeći nove kontekste na način apsolutno nezasitljiv“. Nenapisano se, mogli bismo stoga reći, nalazi u kontekstu napisanog. Sâm tekst je izvesna prisutnost. I dok tekst još nije sasvim gotov delovi njegove prezentacije zahtevaju nadomestak, nadopunu. Počinje rad smrti. „Kako prisutno izlazi iz samog sebe da bi u nj’ ušlo opet, moguć je pre-porod koji jedini omogućuje sva ponavljanja porekla“ (Ž. Derida). Na tom ponavljanju porekla, kao temelju, zasnovano je nenapisano.

Pisano i nenapisano su deo lanca sveta. Njihov medjusobni odnos je odnos bitka i vremena, prisustva i neprisustva, prisustva i prisustva kao mogućnosti. Ipak, jedinstvo tog prisustva i ne-prisustva, pisanja i nenapisanog, još uvek je ostalo neimenovano. Moguće ga je, možda, zajedno s Hajdegerom, nazvati „zasecanje, načinjanje, urezivanje“ (Aufriss). Zasecamo, urezujemo da bismo nešto sklonili. Seme, recimo, da bi ga njiva, kako Hajdeger kaže, sklonila i čuvala u sebi. Zasecanje i urezvanje jeste sled crtâ koje spajaju (zbiraju), drže na okupu, ali i razdvajaju napisano i ono što će na temelju toga napisanog biti zazvano (pozvano)

u prisutnost (prezenciju), to jest nenapisano. Pisano i nenapisano sadrže dve heterogene genealogije. U preseku, veli Derida, „crta (povlaka) ponovo obeležava samu sebe povlačeći se, ona uspeva da se izbriše u nekoj drugoj, da se u nju ponovo upiše paralelno, to jest heterologički i alegorički“. Crta, dakle, niti spaja, niti razdvaja. Baš tako stoji i sa odnosom pisanja i ne-napisanog. Oni se nalaze, kažemo u opoziciji i imaju sopstvenu mogućnost u razlici (odgodi) /la différAnce/, u onom, kako kaže Derida, „izmedju svog razmaka koji koliko izmiruje, toliko razgraničava“. Ta razlika, ta dopuna ne-napisanog pisanjem je izvorna i prvobitna. Kao alteritet pisanje ubeležava ne samo ono što je napisano, već i obrise ne-napisanog. Tek što je napisan tekst se nalazi izvan i nastaje potreba ne samo za drugačijim napisanim, već za radikalno novim napisanim.

Pisanje i nenapisano stoje unutar sistema razlike, unutar igre razlika. Izmedju pisanja i nenapisanog stoji razlika koja menja akcenat napisanog, vukući ga u pravcu nenapisanog. Artikulacija koja nadomešta objašnjenje ove pojave nalazi se u poreklu i suštini jezika. Pisanje i nenapisano, kao dva pola iste matrice, artikulišu jedan vid metafizike, jedan vid u nju ukorenjenih suprotnosti. No izvan toga vida metafizike uvek je moguće izgraditi novo pisanje. Novo-novo pisanje. Pre toga nalazi se život gde sve ostaje još da se kaže.

(1995)

_____________________________  Napomena urednika

Izvor: Rukopis knjige MISCELLANEA B. Tomaševića. –

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s