Одабрани текстови, одломци и слично
____________________________________
Љубомир Симовић
ПРИБЕЛЕШКЕ НА МАРГИНАМА ИДЕОЛОШКЕ ПОЕЗИЈЕ
1.
Спремајући се за разговор Новија српска књижевност и критика идеологије, нисам одолео неочекиваном искушењу да тај однос погледам из тежег и непријатнијег угла — новија српска књижевност и апологија идеологије — и да поново прочитам нека дела песника који су били спремни да се осећају одговорнијим пред идеолошким него прод естетичким критеријумима. Схватио сам да је таквих пе-сама и песника било више, и да је апологија идеологије и њених носилаца и симбола трајала дуже него што мислимо. Што сам чешће читао те песме, био сам све уверенији да је тај проблем више занимљив психолошки и етички него уметнички, али да то ипак не може бити разлог да га књижевни истраживачи потнуно препусте етичарима и психолозима.
2.
Питање односа књижевности и идеологаје код нас је актуелно не само зато што идеологија претендује и на естетске компетенције, а литература се од тих претензија брани, него и зато што понекад и сама литература такве претензије призива. Иако се идеологија од таквих претензија понекад јавно званично и принципијелно одрицала, никада није престајала да тајно и незванично и практично покушава да литературу држи под контролом. Један од начина да се литература привуче и контролише представљао је покушај да се однос између идеологије и књижевности дефинише модерније, либералније, демократскије. За тај однос су понекад и сами писци нудили мекше формуле, које су звучале толера-нтније, и мање застрашујуће, и које су зато биле још опасније. Учећи се на грешкама нашег социјалистичког реализма, наш социјалистички надреализам је питање односа поезије и идеологије постављао рафинираније, као питање односа поезије и историје, а питаље идеолошке одговорности као питање моралног и социјалног смисла поезије. Кад се један од наших социјалистичких надреалиста залаже за право критике да се поезији „суди са моралнополитичког становишта“, није тешко закључити да он то право тражи искључиво за моралнополнтичка становишта оне политичке групације која и иначе има сва права, и коју ништа испред оног подвученог и практично и не занима. Једном речју, понекад су писци тај свој подређен положај према идеологији покушавали да дефинишу с више еуфемизма, и да га тако учине подношљивијим и прихватљивијим. Међутим, било како тај однос био формулиеан, он се, по мом осећању, увек могао изразити једним одломком из једног дијалога између Фалстафа и принца Хенрија. У том дијалогу Фалстаф принцу каже: „Немој, кад будеш краљ, да вешаш лопове“; а принц Хенри му либерално одговара: „Нећу; ти ћеш“.
Читајући те идеологизоване песме, запазићемо да у њима нема граница у самопонижавању и песме и песника, као што нема граница ни у обожавању идеолошких божанстава. Приметићемо, такође, да нема разлике између самопонижавања коме се излажу, и обожавања коме се предају, припадници потпуно различитих, старомодних или авангардних, неразвијених или развијених, поетика. Иако говоре различитим песничким језицима, и на различитим
уметничким висинама, њихова опсењеност идеолошким божанством је иста, то јест безмерна, и њихова спремност на потчињавање том божанству је подједнака, то јест безрезервна. Један песник ће у својој песми казати да је плавет вођиних очију „дубља од бистрог неба“, а други ће отићи још даље, и написаће да је ,,небо плаво као очи“ вољеног вође. У првом примеру, дубина вође надмашује дубину неба, а у другом се вођа уздиже још више, и поставља се као мера небу. Наше револуционарное песме понекад нису ништа друго до беатификације и санктифика-ције атеистичких вођа.
Откуд та потреба атеисте за богом? Јер шта је, ако није бог, тај атеистички вођа чији је дух, за његовог песника, ,,дух безграничја“, и „дух маште што све нас ствара“, и који, лица преливеног ,,звезданим ливом“, „бескрају издаје налоге“? И какве су претензије тог вође, према схватању његовог песника, ако се његова реч упоређује са запаљеним грмом? (Занимљиво је да ови песници своје вође као по правилу сликају, дефинишу и обожавају обилно користећи религиозне реквизите и симболе.)
4.
Питањима, која нам се намећу над оваквим песничким штивом, као да нема краја. Навешћу их само неколико. Како један песник може да се одлучи на један тако недвосмилено антипеснички чин? Зашто су сами песници нудили идеологији формуле помоћу којих ће их иделогија лакше претворити у своје слуге и службенике? Да ли је све то последица опадања стваралачких снага? Да ли опадање стваралачких снага доводи и до опадања моралних критеријума? Да ли је човек више спреман да служи онда када је мање способан да ствара? И да ли песник, кад награде из руку богова у које би могао да верује почну заслужено да изостају, полако и неприметио постаје спреман да их прима и из руку богова које би морао да презире?
Са овим последњим питањем, из области поезије и естетике дефинитивно прелазимо у области психологије и етике, у којима, вероватно, и почињу прави разговори на ову тему.
(Прочитапо 17. јуна 1988. године на симпозијуму „Новија српска књижевност и критика идеологије» у САНУ)
Преузето из књиге Љубомир Симовић: КОВАЧНИЦА НА ЧАКОВИНИ, Ниш, Градина, 1990, 197 стр. ; стр. 103-106
Симовић први пут у Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ
ЛеЗ 0004676
ДАБА ШОН 