Већ познат и признат песник, есејиста и књижевни критичар Мирослав Тодоровић, након петнаестак песни-чких збирки, јавља се, ево, и хаику збирком. То се у неку руку и очекивало јер је његова поезија изузетно „визуелна“ па му је сликовито изражавање богато и у хаику поезији. Тодоровић свет природе прихвата широм отворених очију и ума и са огромном љубопитљивошћу. Он природу чује, мирише, опипава, осећа изнутра, шкртим језиком, готово елиптичним формулацијама. А све ово предуслов је за хаику и за доброг хаику песника.
Код песника Мирослава Тодоровића хаику настаје спон-тано, из комуникацијског односа песника и природе (битан податак: аутор живи повремено у Нишу, повремено у селу Трешњевица код Ариља, живописном брдском крају). Он у својој најновијој, овог пута хаику књизи „Шум и лахор“ искорачује, иде у минимализам, своди запажања на три ре-да, додуше не увек у 5 -7 – 5 слогова јер подржава модерно схватање хаику поезије: не увек са КИГОом (реч за го-дишње доба), без стриктног 5-7-5, али са честом и адекватном употребом KIREJI-a (пауза, цезура) након првог или након другог стиха. Било је то велико искушење да класични песник проговори језиком и формом хаику поезије која је и њега омађијала. Он успешно урања у тај свет и ево резултата: његова прва књига хаику песама „Шум и лахор“, синтетизована је панорама перцепција, доживљаја и емоција.
Велике теме уступају у овој књизи место малим темама, „ситницама“ из природе, а и човековог урбаног окружења. Тај чист свет малих ствари достојан је микрокосмос. Достојан да се на њега бар мало обрати пажња. Онај ко чиста срца прилази свакој ствари и сваком живом створу (MAKOTO) своди људскост на оно природно, али и оно природно своди на људско. Оно што нам се чини тако једноставним Тодоровић фокусира, а оно што нам се чини недокучивим Тодоровић нам елегантно сугерише да је све тако једноставно (WABI):
ПЛАНИНСКО око – МРАЗНО јутро –
овај зденац врапци на пртини
пун облака остављају поруке
Понекад је та једноставност чиста слика:
ЛЕТЊЕ подне – КИШНЕ капи
стабло пландује допуњују барицу
сенка крошње крај реке
Понекад (ретко) прелази и у SENRYU, као овај хаику са занимљивом контрадикторношћу:
СТАРА фуруна,
сред ћубришта.
Греје се на сунцу.
Нису ово обичне слике, имају оне скривену симболику. На пример, киша је, између осталог, и симбол чистоће, пражњењем облака киша доноси нови живот…
И у већини других својих хаикуа Тодоровић није је-днозначан. Чак и привидно најогољенији његов исказ зна да поседује тајну притајене суштине:
ИЗ маглене долине НАД стрњиштем
кукурикање петла у вечерњој светлости –
као Глас из Библије. Ван Гог, сенка и ја.
Не може се притом избећи ни метафоричност:
У завичају СВЕТЛИ врзина –
пламти ватра бела – расцветао се глог и
трешња у цвату пева на међи
ни имплицитна рефлексија:
ОНАЈ прамен магле НИСУ ли ова зрнца песка
уз брдо што плови слова из оног камена
чија је порука? Одакле се све осу?
И цео један хаику је симбол, сам за себе:
СИЋЕВО –
каталог
слика
Хаику у овим примерима назире слику коју ми примамо као доживљај.
Мирослав Тодоровић се не држи слепо класичног јапанског онђи-метра (5-7-5), што је оправдано јер јапански онђи није исто што и слог у западним језицима: у јапански онђи урачунавају се и њихове речи за дијакритичке зна-кове, па према томе, по јапанском бројању има много више онђија него наших слогова. С друге стране, Тодоровићеви хаикуи не одступају превише те да би њихов доживљај удаљили од оног што очекујемо код хаику песама. Добро се, дакле, сналази Тодоровић у овом шкртом метру.
Пролазност живота, било човека, било природе, илити одјек прошлог (AWARE) веома је присутан код Тодоровића. Одјек прошлог је и темељ свих цивилизација и религија и пут је до самоспознаје. У Тодоровићевим хаику песмама пролазност одражава расположење песника, одраз је тог тренутка. Код Тодоровића је то најчешће завичај, „универзална временска једначина пролазности и вечног враћања“ (А. Анушић):
ТИШИНА родне куће – У родном селу
туга зрелог воћа срећем школског друга.
које нико не бере Два старца.
Чак и кад је дескриптиван по карактеру Тодоровићев хаику је лирски продуховљен и пун скривене симболике:
СТАРАЦ сетно
погледом прати
лист што пада
Ово је леп пример за SABI (усамљеност), као што је то и слика „тишине родне куће“:
Силуете брда
у молитвеној тишини
прибирају месечину
Ипак, најбољи пример и за aware и за sabi, и један од најбољих хаикуа у књизи је:
СЕОСКИ пут.
Ветар витла прашину и
сене бивших путника.
Овај антологијски хаику не представља само Тодо-ровићево умеће запажања нечега из природе, него је и асоцијација везана за емотивни набој. Та луцидна асоц-ијативна веза спонтане, јасне слике реалног света и нечега прошлог просто нам одузима дах и оставља замишљеним.
У готово свакој хаику слици, у свакој чулној сензацији, користећи таленат за уочавање најситнијих детаља Тодоровић успева да ухвати хаику тренутак, али тај тренутак додатно добија облике дубине и умножавања:
КАП по кап, У ВИДЕЛУ овог јутра
леденица са стрехе грактање гаврана,
одлази на пут. призва слутњу.
Ово су упечатљиве слике са наслућивањем недореченог.
Иако хаику песме Мирослава Тодоровића углавном трагају за трајним значењима, они често нису лишени онога ОВДЕ и САДА:
ЗЕЛЕМБАЋ
кроз траву која се њише:
Ево га! Ено га!
Емоције код Тодоровића каткад нису везане за садашњи тренутак, већ је ту и много чега из „хербаријума осећања“ (Бахтин). Асоцијације доводе и до сажаљења (JUGEN):
ТАЛАС о хрид ЛИСТ трешње
расипа се у пену – у мојој свесци –
живот мој у стихове светлост завичајна
Карактеристика готово свих цитираних хаику песама, а и многих других у књизи „Шум и лахор“, јесте да су писане лако и спонтано (KARUMI):
НАД водом КАКО је горд
гледам свој лик – овај грм шипурака –
зачуђен, и он ме гледа међ` купиновим врежама
Тодоровић пише искрено (MAKOTO), не улепшава слику:
ПЕЦНУ ме оса – ЈАБУКЕ на гранама
уживај у мирису, јабуке у трави –
не бери ову ружу! трулеж и моја туга
Скривени симболи у сликама дозвољени су у хаику поезији и Тодоровић их нештедице користи:
МЕЂ` лисјем СУНЧАНО поподне
зрела јабука – срушише у пламен и страх
румен твог лица дивље детонације
Тачну и искрену слику даје нам Тодоровић и у својим хаику забелешкама о бомбардовању Србије 1999. године. Песничке слике резултирале су додиром емоција и суровом стварношћу. Хаику песме ту нису директно везане за природу, али се не доживљавају као делови неке родо-љубиве песме, већ потврђују хуманистичку димензију
песника који је осетљив на бол узрокован ратним деша-вањима:
СА ЕКСПЛОЗИЈОМ СРЕД згаришта
бљесак у ноћи – дрхте своје куће
куће, земља, душа… гологлав човек нем
Присутни су и у овим ратним хаикуима основни елем-енти једне добре јапанске хаику песме (karumi, jugen, makoto…), нарочито у овом хаикуу:
ЗАПОЧЕТО гнездо
у моме прозору –
стрепим за ластавицу
Сви ови хаику тренуци које је песник Мирослав Тодо-ровић забележио његов су „унутарњи глас“ у којем се огледају и перцепција и сензација и емоција, па и својим укупним корпусом представљају значајно обогаћење српског хаикуа.
ДАБА ШОН 