ПИСМО уместо Увода
16.12. 2012. Ниш-та
Блажени
Бела Тукадрузе,
твоја мисионарска авантура да уређујеш „jedan prazan prostor, ogroman, nekog vaseljenskog književnog časopisa, časopisa budućnosti“ својим билтенима није ме изненадио, јер си ти и у минулим деценијама био изван, а испред књижевних котерија и (зло) употребе књижевности. Надам се да ће ПРЕВРЕДНОВАЊА рашчистити и развејати плеву која се још држи на гумну књижевне збрке.
Предлажем да заштитиш идеју.
И похитај, јер је најављен СМАК СВЕТА, премда баба Смиљана у гатању из кинеског тетовца још не види знаке, али Србе то не интересује, јер, ми смо доживели и живимо много горе ствари. Антлантиду да не помињем, то је, за нас, као Миљојкин, јунакиње из моје књиге „Протуве и анђели,“ радости њене дим. Пишем доживели, али да ли смо преживели јошт не знам-о. Довољно о томе какав смо народ казује наша штампа и ми као конзументи културе, као и она песма из времена Слобо Слобо-до „Не може нам нико ништа јачи смо од судбине“.
И да о томе више не арчим артију, ево и Његоша.
Каже: „У нас Срба има једна песма која вели: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу.“
Шта се променило, дични Имењаче?
Повремено узмем моју „Теренску свеску“ и видим шта је све било, и како, кобајаги живило. Какав Смак? Само напред, за вођом. Домановић ће своју причу тек да напише. Итд. Не шаљаш ти узаман горе своје „Билтене“.
Шаљем Ти уз ове прилоге за „васељенски часопис“ најлепше жеље за срећну Нову 2013. годину ( Теби, Г-ђи, Ивану, Димитрију, Михаилу…и осталима) честитке.
Нека вам је све срећно и благословено, од Бога здравље и свеколика благодат, а ви се постарајте да тако будет. Теби посебно желим да и даље у пуном замаху ствараш и да ти златно доба живота такво и буде,
Мирослав из Трешњевице
________ СЕОСКИ ДНЕВНИК
13. април 2012.
Облачно. Проведрава, на кратко засја сунце, обасја пејзаже у зазелењавању.
Идем са Л. у Ариље. Чује се детлић, оглашава кукавица, у зеленој тишини јутра. Моје малине сваким даном олиставају. На Дивљаци стајем, примам у кола мог рођака Милића. Шали се на рачун рођака власника хладњаче. Неће да исплати дуг за малине, већ исплату врши у роби. Тако и када даје зарађује. На хемији. Хоће ли бити боље? Биће, биће мало помака, мој брате, Милићу, али за педесет година. Сети се када прође педесет љета ових речи. Осмехује се, а знам да осећа и носи сав терет живота. На ариљској чесми пуним канте са водом. Идем у цркву да запалим свеће. Велики петак, пуна црква. Код Ђолета, сестрића прегледам пошту на интернету. Неуморна Душка са Песници света.
Порука од Србе И…..
Одговарам како се библијски мучим, имам сада мало памети, али нема више снаге за рад на земљи . Шаљем поруку Бошњаку, питам за Унус. У 10 сам пред бројем 1. Очекујем по договору Добрила. Зачујем позив: Мирославе! Видим Петкану Добрилову позива да идемо у кућу Добрилове мајке. Он седи у колима. Овде је гужва, петкари како их ја зовем долазе у Ариље, у набавку. Поздрављамо се у колима, за тили час смо испред куће, где је на тераси већ постављен астал. Добрило са штапом седа. Честитам номинацију за академију. Нема од тога ништа, каже. Нема он лобија, вели Петкана. Са терасе која је у нивоу терена види се црква, улица – пут којом иде свет. Како се живи? Тешко, то за Добрила не важи, али онај који има никада неће разумети оне друге. И поново прича о малинама. Како је почело? Тешко, неће сељаци да саде трње. Почело је полако, пионирски. Прво жене, тако уз остале послове. Па од малина купи шпорет, креденац. Виде оне друге комшинице. И тако, мало по мало, да су данас све запоставили све само су малине о(п)стале. И споменик берачици малина су Ариљци подигли. На плацу испред библиотеке стоји берачица са гајбицом. О томе сада Добрило пише роман. Петкана нуди пиво, вино. Ставља ме на муке. Возим. Свеже је и улазимо у стан. Стиже и сусед Добрилов да се поздрави. Прича се разводњава, али књижевност је кључна тема. Комшија грди Басару, Добрило брани, није присталица постмодернизма, али Басара је мајстор за то што ради.
О посмодеренизму је писао Солжењицин. У суботњем додатку Политике: Читао сам вели Добрило. Замисли, Миркане, у Пољској је једна студенткиња писала о постмодернистичким нијансама у роману „Мрзовоља кнеза Бизмарака“…Одлази сусед, Добрило вели Петкани да изађе. Пита, шта мислиш да у овај роман унесем све оне изразе које се односе на секс. Енглези имају две речи, а ја имам овде 20 које у нијансама од ј… до китарења исказују различите нијансе.- Мислим да не би требао, јер твоје књиге немају те садржаје. Али, зашто Мркане, ту је богатство нашег језика.
У реду, слажем се и подсећамо се речи које знамо. И још памтимо.
Већ је 12. и време да пођем. Поздрављамо се, уз жеље за срећне празнике, и да се следећег петка поново сретнемо. Наравно Петкана нас је фотографисала, и ја сам њих двоје фотографисао. Добрило се брани, не воли да се слика. Ко те пита, ја сам те већ сликао, кажем. Петкана прича како је Добрилова колегиница, сада стручњак у Аустралија њој била захвална за бригу о Добрилу.Каже да је као студент био најмршавији, да је бонове за храну продавао да би ишао у позориште.
Из какве смо се само оскудице извлачили да би лакше живели, и нешто као имали. Aко си хтео књигу, морао си да је купиш….Јавио се Бошњак. Изашао је Унус. Величанствено изгледа. Договорићемо се за промоцију. Љубиша Митровић и ти, а ја ћу вас увести у причу.
Враћамо се у Трешњевицу, у зелену тишину брда која све више зазелењавају…
Субота, 14. априла 2012.
Киша, магла и тишина. Сређујем белешке. Магла је заклонила брда, сивило утишало и птице. Сива тишина пролећног јутра. Бележим утиске претходног дана, магла се подиже и пејзаж је светлији. Радоснији. Прегледао часпис ТРАГ, поново прочитао своје песме „После свега“. У своје листове унео фрагмент из текста „СВЕТ КАО ТЕКСТ“ А. Солжењицина ( Пол. 7. април 2012. Култ. додатак)
„За постмодернисте свет нема никакве реалне вредности. Он чак има израз за то „Свет као текст“, као нешто секундарно, као текст неког ауторског рада, док је најважнији објекат интереса сам аутор и у његов однос према делу, његова загледаност у себе (Болд. М. Т.). Култура по том виђењу треба да буде усмерена у себе саму (зато су ти радови тако пуни сећања до бљутавости), само је она вредна и стварна. Због тога сама замисао игре добија тако изванредну важност, не моцартовска разиграност космоса преплављена радошћу, него насилно поигравање на жицама празнине, где аутор не мора да има одговорност према никоме. Одбијањем свих идеала сматра се храброшћу. У овом волунтарном самозалуђивању, посмо-дернизам види себе као крунско достигнуће свих претходних култура, крајњи беочуг у ланцу (слабашна нада, јер се већ рађа „концептуализам“, термин који тек треба да буде уверљиво дефинисан у односу према уметности, мада нема сумње да ће и то бити покушано. И пошто већ постоји поставангардизам; не би било изненађење ако будемо сведоци појављивања пост-постмодернизма или пост-футуризма).
Ми бисмо могли да имамо симпатије за ово стално трагање, ал само као саосећање за патње болесника. Потрага је осуђена на другоразредну или трећеразредну теоријску вежбу, лишену живота и будућности…“
У подне киша престаје, али, небо је сиво, брда светлија а зелена радост пролећног живота светли понад њива.
Застали на врху планине
Облаци се договарају
на коју ће страну
Црква Небо
И мој лик на фотосу а
На ливади маслачак се злати
Ариље, 13. април 2012.
Склупчам се
у се завучем ал
Невреме се не смирује
15. април, Васкрс.
Магла. Сивило, ромиња кишица. Ништа се не оглашава. само тишина и киша. Јуче нисмо чули људски глас. Киша утишала и птице. Шаљем пријатељима васкрсне честитке. ХристОС васкрсе. И нека вам све буде у пролетњем виделу те радости, Вере, Наде и Речи. Библијске и наше. Амен. Мирослав из Трешњевице.
Ваистину васкресе. Пријатељу, Милош…
А киша пада…Слушам музику кише…
Ваистину ВАСКРСЕ, врли Мирославе. Од Бога ти Васкрслог здравље и песма и срећа!
Јован
***
У крошњи младе
брезице моје лице –
трепери лишће
Пламен и стрњиште
Облаци дима
Понад шуме о томе
18 април 2012.
Киша, сву ноћ је падала. Магла и сивило. Само детлић у крошњи кантаруше куца. Прохладо је. Ни данас нећемо никога видети. Прелазим преко брда код Долета да се договорим око постављања ламината. И с оне стране брда тишина са кишом росуљом. Утишале се и птице. Гракне гавран понад шуме и поново се све утиша… Л. је наложила је ватра, топлина обрадује и врати жељу да се нешто ради. Прегледам безвољно часопис Кораци, 1-3 / 2012. Дневник Мирољуба Тодоровића из 1984. Фасцинирају ме писци Дневника. Колико сам само пута покушавао са вођењем дневника. Одустајао после неколико дана. Знам да ће се то поновити и поред тога настојим да запишем овај кишни априлски дан.
Утишала је киша птице, завукле се у скровишта, чекају да гране. Само трава буја и зеленилом радује.
19. април 2012.
Магла, прохладно. Возим Л., на Дивљаку. Магла испунила трешњевичку котлину, виде се врх Градине и Црквица , понад Малич, у даљини Мучањ. Зажалих што нисам понео апарат… Враћам се у тишину, сада сам потпуно сам. Окопавам задњи ред малина, слушам јутарњи концерт звукова, чује се детлић, моја мотика се огласи јеком у којем су сви овоземаљски гласови. Трава буја, треба одбранити саднице од траве. У 10 зовем Добрила. Јавља се Петкана: Како сам, како здравље, јесам ли добро? Добрило пише, она код комшинице, сад ће он…Е, Миркане, важи, видимо се сутра. Срешћемо се сутра у библиотеци, а онда ћемо одлучити где ћемо. Треба да узме Чеховљеве приповетеке…
Окопао сам три реда, умор ме плави. Седнем на буков трупчић гледам облаке и покушавам да их мислима усмеравам на коју страну да плове. Зачудо успева ми, или ја то уображвам.
Пишем посвету на књизи Миодрага Мркића: „Огледи о поезији Мирослава Тодоровића“ Великом списатељу и Човеку, Добрилу Ненадићу, благодарно за књиге које написа, за Реч-и наше разговорне које свему даше виши смисао.
У ариљској библиотеци која ће се звати Н. библ. „Добрило Ненадић“, с поносом Мирослав из Трешњевице. Уморан сам, када би само знали они који одређују цену колико је рад на земљи тежак посао. Не каже се узаман сељак тежак. А ја сам већ у годинама и нисам више кадар да се бакћем с мотиком…
Пита Милић: „Јеси ли као мали сањао да ћеш једног дана седети испред куће и пискарати док у малињацима и мушки и женскадија падају од умора исплажених језика? А ти докон пискараш…
Скривенац – место где је моја шума у планини. Зашто Скривенац? Скривено, тако, од људи, ала и вукодлака.
Довезао вештачко ђубриво за Милорада и Марина. мене по обичају заобилазе.
Ни данас Раша неће доћи да узоре, вели, снађи се, пребира кромпир, добро сутра, али видеће. Е, мој Мирославе!
Смењује се облачно, сунчано, прохладно. На небеској позорници хитро се мења сценографија уз хуј ветра. Прочитао причу у додатку Новости – Култура: „Истинита прича“ Пол Остер, превод Милка Чабрило. Упознао сам Милку у Младеновцу, у библиотеци. Запамтио презиме Чабрило које сам сретао на страницама Савременика. И ова прича је преузета из Савременика. Обична прича, али Остер, то више звучи него презиме на ћ. Није наш, али је зато наш песник.Дејан Алексић: Aritmetica divina. Стихови завршни све казују:
И месец, тај будни жуљ светлости,
над зараслим архитравама које грли
бршљан у аветишту латинских цитата.
Песма казује како је песник као дечак рушио мравињак, а ту су и добре жене и мужеви и бука фабричких царевина, и кохорте мрава, те красте колена и хронике над питањима ума. Шта је привукло уредника да истакне ову песму. Ето шта је све по(Ј)езија. Алексић = Данилов. Када чујем песник каза онај Енглез ја перем руке.
(Реч је о песнику Бејзил Бантингу. Песма:
ШТА ЈЕ ШЕФ РЕКАО ТОМУ
Поезија? У реду, као хоби.
Ја пуштам дечје возове.
Г. Шо узгаја голубове.
То рад није. Не знојиш се.
Нико те за то не плаћа.
Оно, могли бисте да пишете рекламе.
Опера, да; или песмарице –
Усамљени Јахач.
Ненси је певала у хору.
Ал тражити дванаест фунти недељно
-ожењени сте, је л?-
храбро, нема шта.
Како да погледам у очи
возачу аутобуса
ако вам дам тих дванаест фунти?
И које сигуран да је то поезија?
Мој клинац, – десет година, –
Уме исто, и још с римама.
Ја зарађујем три хиљаде, плус трошкови,
кола, дневнице,
да, ал ја сам књиговођа.
Како ја кажем, тако раде
у мом предузећу.
А ви, шта ви радите?
Некакве мале, па дугачке речи,
нездраво је то.
Кад сретнем песника пожелим да се окупам.
Све су то комуњаре, упаљеници,
преступници.
Пишете неке бургије.
То вели и г. Хајнс, а он је учитељ
и он то свакако зна.
Него, посао потражите.)
Прочитах ову песму уз хуј ветра, док се напољу ваздух гуснуо у таму која је све једначила. Мирила.
На њиви Лукићевој нова пролећна слика, Узорана њива. Пролећна светлост земље украшава пејзаж зеленила. Горе на брду чами Радетова брвнара. Крај ње букти бела крошња трешње. Хуји ветар.
Уносим овај дан у свеску, уз духовну и медитативнау музику. Рад. Беог. 2 програм 19. Франц Лист: Естергомска миса.
***
Смрт је на селу
очигледнија
и искренија
Сви знају
у какву су га земљу закопали
какву је земљу оставио
Жена
копајући кромпир
реже ашовом лице покојног мужа
(Владимир Бурич: Кад будем стар као земља, Градина, 1988. Превод Михаило Игњатовић)
нема више ни Градине, отишао одавно и Михаило. Писао је рецензију за моју збирку Испис таме. Сећам се професора Михаила, оснивача Књижевне колоније Сићево…)
21. април
Облачно, небом таласи облака, хуји ветар, плове острва, сиви, бели, тамни, сенке преко пејзажа плове, преко још сивих шума букових, у којима пламте беле крошње дивље трешње. Разлистали се брезици светле крпице зеленкасте на плећима брда. Из дана у дан зеленило снажи, а ја мотрим ове пејзаже брда и утапам у њихово зеленило. Пејзаж је песма коју облаци сенкама дописују. Окопавам малине, тегобно, а из влажне земље трава већ сутрадан се диже и ја.
Чујем шапут траве. Казује:
Ја сам трава; ја покријем све.
Ја сам трава.
Пустите ме да радим.
(Карл Сандберг)
Нигде живе душе, само цвркут птица. Гракне гавран. Хуј авиона. Поново почиње киша росуља. Јавља се песник Димитријевић. Јучер сам му посало текст о његовој збирци песама „Златно доба“. Обрадовао се тексту, задовољан мојим мишљењем о њ поезија. Добро је да сам својим текстом обрадовао песника заточеника поезије. Данас кад су и од поезије и књиге сви дигли руке има још верника песме и речи. „Џабе пишеш, џабе дангубиш, казују ми моји сељаци, терају лакрдију“.
Завршио сам са окопавањем малина. Очистих траву око три вишње окопао трешњу коју сваке године мраз обере. Али зато цвета у мојој песми. Седим на буковом трупчићу, уз цвркут птица, зуј пчела исписујем ове редове.
Прозраци, између облака сунчева светлост шара пејзаж. У подне поново груну талас тамних облака. У мислима настојим да их усмерим преко Остреша. И заиста отпловише, за њима стиже нови талас…
***
Расцвали се маслачци –
златници у трави
Радост у погледу
***
Мотрим како бумбар када приђе цвету снажније забруји крилима, јави се, а затим слети по своје следовање.
22. 04. 2012,
Зовем Долета. Облаци узнемирено витлају небом. Пређем преко брда, уз каву и ракију договоримо да током дана пређе са дрљачом. Звао Радета, али се не јавља на моб. премда тел звони. Раде на брду мртав лежи на кревету, не чује овоземљску звоњаву телефона. Да није умро, вели Доле. Ћутим. Надао сам се да ће са својим коњем свратити до мене. Јесенас је био, тражио лек. Диклофенак. Дам му Лилину кутију. Колико кошта? Ништа, само када дођем овде да те видим. Он се смеје. Каже, готово, издале ноге. Чудна је живот направа. Облаци се витлају, повремено између засја сноп светлости обасја пејзаж у зазелењавању. Идем на Маричину воду. Поред пута спазим печурке. Смрчак. Обрадују ме. У књизи видим има и Рани хрчак. Он је отрован. У подне док седим под стрехом и настојим да нешто запишем стиже паничан лавеж паса. Хрупише преко брда, један стиже до мог малињак, док други пада под смреком више мог стола. Дахтао је исплаженог језика, сав се тресао, све је на њему дрхтало. Полако је склизнуо до мог стола, гледао је безизражајно. Чинило се да ће експлодирати с толиким је напором дрхтао, дахтао. очи зсастакљене. Шта да радим? Како да помогнем.? Фотографисао сам га. Нисам могао ни помислити да може толико да се замори. Пола сата му је требало да се примири устане и оде. Отишао је и зец за којим су јурили. Видим на брду код Радетове брвнаре трактор, Кола. Изгледа да је Раде напустио овај свет. Зато се није ни одазивао на Долетов позив. Он лежи мртав у свом кућерку, а телефон звони, звони…
И дан одмиче, сенке се пењу уз Раковиће.
***
У додатку Култура, Новости, у есеју Друштво забаве Љоса је записао да га вређа што кувари, креатори, фудбалери данас имају утицај и значај какав је некада припадао научницима, филозофима, композиторима. Сведоци смо деградације културе, која је у модерном свету замењена „забавом за масе“. А код нас Срба то је одавно сведено на филозофију „Узми све што ти живот пружа“, „Игра коло дупе голо.“
„Баналност је заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по доминацији „лаке литературе“.
Не знам, могуће је да култура није могућа у овом нашем времену, каже Љоса.
***
Умро Раде.
–Одморио се, каза, Милостина.
Прелиставам збирку песама Владимира Бурича „Када будем стар као земља“ у преводу Михаила Игњатовића. Цвркут птица, крошње у белом, облачно небо, лептирић лети понад траве нешто тражи.
„Не бој се будућности ње неће бити,“ али зашто се књига отворила на овој страни. То књига зна, и овај хуј ветра и мутни пејзаж неба и пејзаж који мотрим, и у који се утапам све више. Зеленим, али…
***
„Бити уметник значи: не рачунати и не бројати: сазревати као што сазрева дрво, које не гони своје сокове а спокојно стоји усред пролећних бура, без страха да иза тога може и да не дође лето.“ Рилке
Петак, 20. 04.
Договорио сам се са Добрилом да се сретнемо у библиотеци, а затим ћемо видети куда ћемо. Од Ђолета шаљем Димитријевићу мејлом рецензију збирке „Златно доба.“Јавља Добрило да идем код њега у стан. Минуле ноћи му није добро, а ни сада се не осећа како треба. Свраћам у библиотеку дајем два примерка Огледа Миодрага Мркића и Унус мундус бр. 40. Не ништа не кошта, кажем. Молим да провере да ли примају Унус и да јаве. Јавиће, записује библиотекарка број моб. Уздржавам се да кажем да се неће јавити. Невероватно колико смо баш ме брига за све народ. Код Добрила разговор о здрављу, о свему, необавезно. И сам имам тегоба са здрављем, тело региструје промене. Оглашавају се поједини органи. Сетио се Добрило доброг наслова: Време кокошки. Онда се разговор отргне, разговарамо о серији Сулејман Величанствени. Али зашто ми не снимимо серију из наше историје?
Сулејман је велика пропаганда турске културе. И ма колико то била како веле сапуница она испуњава сврху. А шта ми чинимо, оно највредније склањамо од самих себе. Зашто ми и себи и другима не прикажемо наше вредности. Министарство културе протежира своје и оне који су у власти. За превођење „Доротеја“ на енгл. плаћам. Добро, национална ми је пала као са неба. Ред је да утрошим на оно зашто сам је добио. Ако је та књига била читана овде зашто је не би прихватили и у свету?
Зар није велики подухват градња железнице Београда Ниш? У то време…Фотографишем Добрила иако се он буни…Растајемо се уз договор да се идућег петка сретнемо.
23. 04. 2012.
Променљиво. Језде сиви облаци преко небеског свода. Хуји ветар у боровњаку. Ишао на гробље. данас је – Побусани понедељак. Изравнао на очевом гробу и поравњао каменом ситнежи. Снимио са Свеловине кућу и вотњак. Дуго сам седео за столом под смреком мотрио цветне крошње и слушао хуј ветра. На брду поред Радетове брвнаре се скупљају они који ће га испратити на последњи пут са овог света. Шта ће однети с овога света? Брекће трактор. И даље облачно. Где тутње ови таласи неба?
Облаци, облаци
Небески пејзажи – стихови
Понад планете овде заборављене…
Ветар хуј и облаци
У крошњи мојих година
Празно гнездо с јесењим мислима
Стихова које сам живео
Ветар и облаци
Облак распећа сенка све већа
НОЋНИ ЗАПИС
Ја сам тај пламен утонуо у таму сопствене ватре
***
Човек путује по свету да би нашао шта треба , а враћа се кући да то нађе. (Црњански)
***
За већину људи живот је као ружно време, стану и чекају да прође. (Џ. Лондон)
***
Погребна поворка се спушта са Свеловине. Брунда трактор… Колима идем на Дивљаку. Узимам суботњу Политику и Новости (Због додатка, култура).Код гробља се скупили да испрате Радета. Многе не познајем, али знам да су се распитали ко сам. Поздрављам се са мојим школским другом и рођаком Михаилом. Каже да његов брат с пажњом чита текстове које објављујем у „Политици.“ Пиши о нама, каже ми, о овом животу. Имај то у меморији.
Радује ме што су текстови прочитани и то је оно што даје смисао објављивања у новинама. Јер за књигу нико не хаје… „Пиши о овој нашој муци…“
И он је у пензији. Гаји малине. Текст о Берачима малина је имао одјека .
Мирослав, Драганов. Јој, ала је оматорио. Тако Трешњевичани, из мајчине фамилије кажу: Јелин. Мотрим лица жена и људи шибана ветром, сунцем, бригом и радом у малињацима. Поцрнела, избраздана борама, умор је на кожи, на већ згуреним леђима. Све је исписано на лицима ових људи. И киша, и Сунце, снег… Заврши се укоп, штропот земље, кукњава брата Саве, вечнаја памјат. И тишина што ће после свега остати…
Враћам се кући. Сам сам. Зовем Рашу да ми исфрезира крпицу земље па да посејем кромпир. Данас не може, а сутра никако, пребира кромпир. Има раднике.
Читам у „Политици“ Тишмин дневник.
Слушао ветар.
Хуј у крошњама борова.
Лоше спавао, будио се. Како спаваш, тако ти је и здравље.
Устајем уморнији него што легнем. Доле ми исприча како се О. пожалио Дринци
да не може да спава.
– Па ти онда немој да лежеш, рекла му је она.
***
Ноћас кишило. Јутро прохладно. Устао рано мотрио како свањива. Снимам излазак сунца. Слушам птичје певање. Најгласније је у зору. На липи се отварају пупољци, светле мали листићи.
Младо зеленило тек разлисталих пупољака пуно благости.
Пресадио сам, раздвојио бусен, перунике.
Наоблачило се, поново грмљавина, ветар, киша. Био код Славета и њен зета Мира. Са Славетом се договарамо око воде, али знам да је све узалудно. Али зато Мире има добру крушковачу. Боља је од Бога, каже: Узме увече памет,али сутра је врати.
***
Замах мотиком
Земље јек и
У мени
***
Сенке облака
Слику пејзажа
Приносе небу
***
Златасти маслачци
Свечаност траве
Радост и погледи
***
Мотику којом копах
Изоштри земља
До пуног сјаја
***
Расцвета се и стара крушка
Светле и сухе траве
У зују пчела и мој живот
Удише смисао овог јутра
***
Сломљено стабло јабуке
Стојим пред њим
У истој судбини ћутимо
***
Унаколо пламти пролеће
А на сломљено стабло детлић слеће
Куца куца
Улази у песму
***
Само још ваздух држи
Ове даске крова
А мене песма о томе
С мислима вечности
***
Шкрипа сломљеног стабла
Слушам је у себи
Шкрипим и сам без сна
***
У наручју земље
Светле оне руке
Слушам Свиће
***
Зелена страница траве
У злату маслачка
Твој поглед Јутро
***
Магла је видик
Пејзаж лица те мотри
Твојим дечјим чуђењем
***
Са апаратом у руци већ десетак минута настојим да у цвету маслачка снимим две пчеле. Две пчеле на истом цвету. Испод ока видим малинара М. како зачуђено гледа моју операцију, подиже руку, одмахује. Усхићен видим како на један цвет слећу две пчеле, али једна од њих у трену одлеће на други. Све је то трајало кратко колико око да види, а ја о томе напишем ову реченицу.
***
Ово што си ти урадио за десет дана Радул би урадио до поднева и још би одспавао, каже ми Милић.
25. април 2012.
Облачно јутро. Тамни облаци над пејзажем. Донесем воду и собу окречим. Замирише освежавајуће креч. Хуји ветар, мотрим како се смреке повијају, привијају једна уз другу. Хуј олује се са Корита сручи низ долину и неста између брда. Поново зовем Рашу да ми исфрезира крпицу земље. Замолим. Не вреди. Ако стигне. Доћи ће. У 14 пљусну киша. Са радија стихови Милана Михајловића песника са Косова.
Бацио ћубриво кан првих 10 редова. Пољоприврденици у Војводини незадовољни субвенцијама протестују.
ЈУТРО, 26. април 2012.
Нежно зелена боја младих брезица
Тек прогледала
Око ње трепери ваздух
Јутро отворених очију
***
СТАРО звоно
У мојим рукама
Отвори сећање
***
27.04.2012.
Сунчано, облаци су отпловили с овог дела неба. Због пробадања с десне стране у Ариљу идем у Д. здрваља. Чекаонице крцате, старији људи, лица сунцем и ветром шибана. Малинари. Одлазим у Вигоште код Добрила. Он је саградио кућу на пропланку. Из разговора у мојој бележници остале су кључне речи за описивање.
Меље се моје или твоје. Хумор, снага хумора, Треба се подсмехнути. То разара и начиње. Само да схвате да су рањиви. И наше ваздашње питање. Може ли да успе писац из провинције. Може, Добрило. Ти си доказ. Кладимо се да ће бити примљен у Академију. Ако буде он мени паре у вредности мог аута… Ето, нам посла…Враћам се у самоћу. Горе на брду више нема Радета.
Субота, 28. 04. 2012.
Устао рано.Снимам излазак сунца. Чупам заперке. Посао наизглед лак, али треба се на сваких двадесетак сантиметара сагнути. Моји редови су дуги 30 метара. Дакле у сваком реду по 150 клањања мајчици земљи, пар хиљада пута у целом малињаку. А 65 лета на плећима. Јавља се песник Миленко Д. Јовановић. Из овог разговора за овај запис остављам његову реченицу.
Каже добри Миленко да све ово треба поравњати и засадити канадску тополу.
Зашто канадску тополу?
Па она брзо расте….
29.04. 2012.
Устао рано да посматрам излазак сунца и слушам пој птица. Ни зоре нису што су раније биле.Нема више оног руменила, све блеђе су зоре. Ишао код Долета да платим кан (ђубре), вратио се из из три реда почупао заперке, затим сишао на Дивљаку по новине. Награду Р. Драинац добио Бора Ђорђевић. То сам знао од Дончића пре месец дана, а Награду библиотеке Мариоков. Моја збирка у ужем избору. То ми ништа не значи. Једино што се књига помиње. (Иначе, у ужем избору за награду биле су и књиге „Једино ветар“ Дејана Алексића, „Колачевина“ Миљурка Вукадиновића, „Црна плавет“ Манојла Гавриловића, „Чим сване и друге утопије“ Србе Игњатовића)
Шуме у Јагодњаку зазелењавају. Сивило плави тиха светлост све гласнијих зелених боја.
Сунчано. Небо плаветно, чисто. Где су сада они облаци што су се бесомучно витлали током априла.Устао рано, посматрао зору, честитао пријатељима празник рада. Однео џак са отпадом на стјену а затим ишао кроз шуму. Mирише младо зеленило. Идем мојом стазом до Светиње, а затим се преко брда враћам кући. Јавио се песник Дончић. Написао он песму поводом награде Ђура Јакшић. Чита неколико стихова. Саветујем да је објави. Каже слао, сам неће. Косио траву између редова малина. Из Раковића се оглшава кукавица. Ку-ку- ку…
Верољуб Вукашиновић
БОЖЕ МИЛИ
Боже мили, шта се ово ради,
Каже старац, загледан у небо.
Где је народ, где су виногради,
Где је жетва, где су наћве с хлебом.
Где је млеко, где су родитељи,
Где су ђаци, где су учитељи,
Где су пчеле, где је тор са стоком?
Где је људско, над извором, око?
Где је софра, где огњишта пламен?
Где су преци, где надгробни камен?
Где је змија испод кућног прага?
Где нестасте децо моја драга.
Где је игра, где је хармоника,
Где је свадба, где је дечја цика?
Где је песма што нам кућу гради?
Боже мили, шта се ово ради?
Изнад облака, Просвета, Београд, 2012.г.
2. мај 2012.
Сунце ме затиче у малињаку. Ведро небо, уз тичји цвркут чупам заперке. То су младе стабљике које ничу уз малине које су привезане за жицу. Похитале да никну, треба их одстранити да не узимају храну малина које ће донети плодове.Чупам их руком Вишњег, лишавам живота. И већ о томе песма се сама пише.Само оне стабљике које никну после 30 маја ће остати, имаће шансу да живе, донесу род, обаве мисију постојања. Сагињем се, клањам земљи, чупам.Уморан, с болом у леђима, јер се треба стотину пута савити. Топло је. Свратио Милић. Његова прича о онима на власти. И да изгубе нема шта да брину. Накрали се и за унуке. Брига њих и за изборе и за народ. Прелистао часопис „Кораци“, 1-3 /2012. Слушао тичији цвркут. Радују ме косови. И они ове године касне, има их све мање. Гнездо под стрехом је празно. Лане у ово време су се излегла четири тића. Пратио сам апаратом њихово одрастање све док их гнездо није постало тесно а они одлетели…Поподне се наоблачило. Читам Бекета.
Ко не воли природу не воли ни музику, а предели што у нама не буде музичке призоре не могу бити успомене. Ко није занесен и сетан лутао парковима, неће разумети мопцартовске дражи. Дубоке сумраке без Брамса, или величанственост природе без Бетовена? Музика има космичко обележје. Без љубави према природи лишени смо основе за страст прама музици.
(……)
ЛеЗ 0004685
ДАБА ШОН 