Ознаке

Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност се развијала у неприродним условима током 20. века. Винавер је у једном од својих предратних есеја то лепо и аргументовано изнео на видело. Истинито.Припремајући ово издање, ја нисам ни у једном часу имао илузија, шта ће присуство ове и овакве књиге представљати у српској књижевности: једну шкрипећу дисонанцу. Ову књигу није створио онај који је потписује, већ искре снега. Дуго ћутање писца.

Нећу имати следбеника, као писац – критичар (можда и не чезнем да их имам? Можда их нећу имати, зато што није лако прећи онај невидљиви и дуги пут који сам прешао, да бих негде при његовом крају заокружио ову књигу?) Можда и стога што сам поносан човек?

Главни разлог што се моје критике и есеји поново прештампавају је у томе што су растурена издања у којима су публикована.

(Из Рукописа Белатукадруза који чекају више од сто година да буду обелодањени!)

Advertisements