Добар део српских песника 20. века (нарочито друге половине

Наметнога века) – не знају за стид и за срам! Сви су дресирани и сви
су прозаични, како би рекао цинични Јерофејев, као тако посна работа,
тј. официјелни секс! Феноменолошки гледано, то су аутори формирани
на комунистичком укусу, по изопаченом укусу. И док Срби, тј. српски
читаоци не науче да се стиде таквих демона – ВЕЛИКУ ПОЕЗИЈУ
НЕЋЕ ДОБИТИ!
Добиће многе антологије поезије, многа ср. у боји! Евентуални
читаоци и тзв. водећи песници -понављам – кљуцкају из живота бајку
о модерној поезији и настављају да живе у њој. Објављују антологије
које су, напросто, бацање прашине у очи – БЕЗВРЕДНЕ, ЛАЖНЕ!
Доста, заиста је доста било фарбања у боји : већина песника пошто није
умела да разлучи велико и божанствено, исконско, неизбежно је прешла у
кордоне сладострасника, славољубивих врло, у кордоне кокетних хвалисаваца
и ћифта: и све време су препричавали своју личну осећајну еротику и при том
у облицима све јаче и јаче бестидности, водили своје чувене балетске
представе на попришту егзорцизма, борили су се са ђаволом, понеком се дало
да га на тренутак и победи, да би га затим тријумфално пољубио у д..е!
ШЉАКА ИСТОРИЈЕ је заклонила видике. То смеће треба
уклонити; за то су потребни комуналци, не песници, нити песници –
критичари.
Српска поезија Наметног века настајала је у оквиру савремене
кризе хришћанства и човечанства уопште. Чланови партије (а многи су
били, већина најистакнутијих песника друге половине 20. века, што им
је омогућило успешно пењање на лествици ), нису били хришћани, нису
у себи давали првенство љубави, срдачном сагледавању и хришћанској
савести, а то другим речима значи да су били склони мудровању,
мудровањем руковођеној вољи, да никад нису ни стекли хришћански
акт, да не говорим о хришћанском духу. Мудровања су их довела на
путеве уског интелектуализма, до разорних сумњи и порицања. Јер
– нема разлога да се више о томе ни дана ћути – мудријашка воља
изводи на путеве срца лишених љубави рачунџијског утилитаризма,
практичне безбожности. И српска православна црква која се најдуже
опирала погубном и безбожном комунистичком утицају временом је
начета, она која је позвана да оживљава, продубљује, снажи и
очишћује религијски акт који јој је задат. На то је позван сваки
свештеник, пастир, сваки засадитељ хришћанског акта, живи
остваритељ и учитељ. Међу последњим песмама објављеним у овој
књизи, међу оним најновијим, има једна која је посвећена моме
најмлађем сину, који је желео да упише средњу богословску школу,
али се није дало. Било је то врло важно искуство, неочекивано, за мене,
као родитеља: пружило ми је прилику да се реално суочим, са
чињеницом каква нам је црква данас. Оно што се догађало око тога
уписа, пре него што сам написао једну песму, до које веома држим, јер
је израз искуства – то нема везе са срцем, са Молитвом. Црква треба
да се ослободи, а неће моћи дуго, на жалост, оних који стварају мртву
парохију и подривају постојање Цркве. Кажем то са најдубљим
жаљењем. Веровао сам годинама да је то последње место у српском
друштву, које није онеређено комунистичким пустошењем… Сасвим је
нормално да ми очекујемо од својих пастира: молитвену силу, љубеће
срце, живу хришћанску савест, фамилијарни протекционисам,
жигосање среброљубља… Ако данашњи духовници не уважавају
искрени осећај, ако то не примају као нешто драгоцено, животно важно
и охрабрујуће, да ли су онда они искусили светлост и топлоту духовног
огња, живу доброту. Нисам никада био богомољац, али сам одувек
осећао да живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољнике,
помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога,
срдачан осмех за цвеће и птице. Дело у цркви јесте дело духа, љубави
и савести, дело молитве и сазерцања, али сам ја, то јест мој млађи син
искусио нешто друго. Потребна су отрежњења…1
________
1 Наслов овог поговора је : КРСТ, КОЛО, КРУНА : МИСТЕРИЈА. Могао сам написати и : Истина, Враћање у живот, Краљ : мистерија не бих погрешио.
Сада, када предајем коначна издања својих сабраних песама, није тренутак да евенталне будуће читаоце замарам речником официјелне српске књижевне критике 20. века – целомудрене чегртаљке. Моје сабране песме нису издајничке: није ми падало на памет да се укључим у религијско опустошење душе до варварског покушаја свођења и грађења културе на страху, поробљавању. Нисам пристао на гажење личног морала, и нисам хипнотизиран изнуђеним погледима на свет. Имао сам стваралачку иницијативу.
А кад је стваралац има, онда су далеко од њега прљави циљеви са свим порочним средствима.
Тражио сам приступ к Божанственом и нашао га у поезији и роману (ЛИТУРГИЈА, 1997, ТРГОВЦИСВЕТЛОШ]У, 1998, МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ, 2001); нисам се препустио само човечијем домену; нисам само одатле почињао и нисам се приклањао чулном еротизму. Тражио сам зраке Божанственога у свему, чак и у пропалим колибама и непроходним шумама завичаја, али и на другим местима; и налазећи светлост, трудио сам се да у њој пребивам и да говорим њоме. Видео сам историјске ране, судбинске ране српског народног карактера, осетио сам самосвојност
и величину српског духа, народног предања, живе традиције, источника (потрудио сам се да о томе напишем и неке књиге!) и православне вере и све оно најважније и најглавније у животу човека. Оно за чиме је српска појствена душа жудела дуго и предуго, а то је слободна, ненаметнута и неконтролисана поезија, то, верујем, проговара кроз све три књиге мојих сабраних песама! Ја сам осетио тугу, бескрајну тугу за Србијом, оном другом, непознатом, и кроз ту тугу сам осетио сложено осећање стваралачке националне снаге, енергије, сањао сам о новој Србији, и то је долазило из потребе и жудње да васкрсне српско угасло појство, да се значајно обнови. „Бршљан око младости“, а нарочито „Архив у оснивању, 1 – 5“, могао је да напише песник који се као човек ослободио ћифтинства, малограђанштине, подражавања рђавих песника: скупио сам огањ срца, јачајући своје осећање одговорности, превазилазећи захтеве које сам самоме себи постављао у младости. Носио сам предуго Крст, и сасвим је очекивано да се он врло често спомиње у мојим сабраним песмама. Позајмио сам наслов за трећу књигу својих сабраних песама из старобалканског наслеђа, из редукованог обреда Русаља, тј. елеусинских мистерија. Моја поезија чезне за враћањем у живот. То је можда могло некоме да се учини патетично, ако се ствари површно посматрају, ако се површним, плитким погледом гледа на све оно што се Србима и српској књижевности догодило у 20. веку. Дакле, Повратно коло је – оно обредно, мистеријско коло које враћа у живот, онај прави, без страха и поробљавања… У српској поезији 20. века има превише беспомоћности, недовршености, као и у минулом 19. веку. Много шта је остало у траљама. Беспомоћност највише слична импотенцији! Хтели су многи песници да се покажу, али им се није дизао! И то недизање је доводило до беса и странпутица, ћорсокака, до – врага! Тако мало има слободне, ненаметнуте и неконтролисане поезије. Лалић, кога овде неки још увек сматрају бардом, велики је пораз : он је стално мрмљао неке стихове који су били највише налик на солидније преводе великих светских песника. Не Попа, Не Миодраг Павловић, нити онај певац из Шумадије, не они, никада нису сишли у дубину Србије! Пут у дубину Србије обрастао је маховином и гљивама великим као кравље уши. Унутрашњост Србије се састоји од испреплетаних жица паганства, недовољно укорењеног хришћанства и безбожништва. Тамо је најуочљивије одсуство усправног држања. Има много страшила; најстрашнија су страшила тзв. модерне српске поезије 20. века и сва су као по правилу напуњена влажном струготином.
Ако је и постојао и један песник друге половине Наметног века који се запутио пут дубине Србије, то је био један самоук, један сељак, један скоро јуродиви, и то пред крај свога краткога живота (С. Митић). Тзв. модерна српска поезија се у
другој половини 20. века претворила у нешто налик на фолклорни ансабл под управом З. Мишића и комп. Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века је права егзотика!…
Први пут објављено у књ. Мирослава Лукића ПОВРАТНО КОЛО : Сабране песме, књига Трећа, ЗАВЕТИНЕ Мобаров институт, Београд 2002, 200 стр. У оквиру ДЕЛА М. Л. у 32 књ. Књига трећа, стр. 193 – 220. Затим прештампано у књ. Студија о наметном веку, стр. 59 – 94

Advertisements