Ознаке

Дакле, да не дужимо више ову причу, закључимо је разумним речима: Нико није спреман да збаци срамоту својих грехова, полувековних понижења и страшне трагове изнуђеног прилагођавања; за то је потребно религијско покајање, за које нико од њих није био способан! Оно што је требало да учине макар на крају 20. века улазећи у старост и зрелост: да оперу у души црну несрећу прошлих деценија и да поверују у своју сопствену непоколебљиву част и потпуну часност, да би пробудили поверење према самима себи и да би научили да препознају људе који заслужују поверење – НИСУ УЧИНИЛИ! Они су у младости одбацили Бога. Да би учинили оно што треба, макар на крају животнога пута и с душом у носу, требало је да стану пред лице и суд Божији. Јер после свега проживљеног и пропаћеног, после свих пораза, посртања и заблуда, требало је тражити и наћи путеве према Богу.

Истражујући српску културу и поезију Наметног века, нисам могао не видети да је она ницала као мртве коприве на путевима безбожништва, несавесности, несреће и ђавоље лажи : на старим путевима, на територији ђубришта. Оно што се хвалило као велика поезија Наметног века, на жалост, пагибељна је лаж. Заблуда. Нема у тој поезији оног што је неопходно – дубоке обнове душе, и то је т р е ћ е издање моје антологије КОНСТАНТОВАЛО, регистровало недвосмислено. Још више сам, то, не као антологичар, већ као песник схватио, пре свега као песник „Бршљана око младости“, „Архива у оснивању, 1 – 5“ и „Повратног кола“, да обнова истинске српске поезије не може бити замењена ничим, никаквим политичким празнословљем, никаквом „модерношћу“, „авангардношћу“, „постмодерношћу“.

Истинска српска поезија ће бити обновљена, кад у српској души запева њена потоња дубина, која ће указати песницима  нове, дубоке теме, и даровати истим темама своју форму, свој ритам, метар, и праве тачне речи. При том, све време не мислим на поезију римованих строфа, ритмичних и римованих строфа, већ на поезију која тражи нешто сасвим друго, далеко више, распевано срце (најгрубље речено). Јер суштинска, исконска поезија захтева целог човека, а пре свега појствено срце. Такву поезију су имали Руси у 19. веку, и њен је најизразитији представник Пушкин, који је био „као с неба бачен поетски огањ, од којег су се као свећице запалили други, самосвојни песници…“

Поновићу стару истину, због које ће се можда неки данашњи песници и тумачи смејати : Има ли друге поезије осим оне коју ствара срце?

Много има тзв. „поезије“ која је „прозаична, сува, мртва“, и која нема никакве везе са правом поезијом… Поезија увек изражава нешто друго. Јер њој је суђено од памтивека да „увлачи у живот осећања (срца) – и вољу , и мисао, јер је поезији својствено да жуди до успламтелости и да мисли до најдубље дубине. Али, најважније је и главно је појствено срце: све песникове снаге и способности морају се њему подчинити и проникнути његовом животодавном струјом, његовим појством, његовом мелодијом“ (И. А. Иљин, исто, стр. 205).

Advertisements