Ознаке

Некако у то време сам објавио књигу поезије „Земља Недођија“ (БИГЗ, 1993), која није доживела ни три приказа. Пишући ту књигу, ја сам се одредио према Политици која је овде вођена скоро пола века. Дао сам уверљиву слику дивљег галопа авантуриста и злочинчеве машине власти. Књижевна јавност и критичари нису нашли за сходно да напишу ни неколико редова о оном што сам написао, јер нису били спремни. Већина се прилагодила, привикла на прљаву политику. На комплот обмањивача, провокатора, књижевних и других диверзаната, на арому нечасних и неодговорних. Кад у Политици има доста конспирације, онда у друштву врве лажи и преваре. Кроз другу половину Наметног века владао је надмоћни тајанствени дух двосмислених закулисних ложа, па је и природно што је било толико дволичности, издаја и користољубља.

Упоређивали су ме, као романописца, мислећи да ми учине комплимент, са једним од најистакнутијих романописаца Наметног века (српског Максима Горког, тј. са оним што је успешно завршио средњу пољопривредну школу и неколико послератних курсева Црвене догматике; за мене је то било својеврсно понижење, јер никада нисам био ничији потрчко за контакте са интелигенцијом). Судбина ме је, и као романописца и као песника још више, спасла од политичког разврата!

Антологијама се могу показати вредности (уметничке) ако их има; али се тзв. „превратничким“ антологијама не могу створити књижевне величине. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел.

Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају?

Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари, к њ и ж е в н е  л у т к е . „То може само један дух који тако рећи у себи садржи мноштво духова…“ ( Ш л е г е л ) .

У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао метафизичких склоности и побожности, то је била и остала теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно – научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани…

Advertisements