Ознаке

Срби су примили хришћанство пре скоро хиљаду година, и први познатији српски писци дошли су из кругова владарских српских породица. Тако је било на почетку.

Како је на крају?

Потоњи српски писци, хваљени као велики српски писци Наметног или 20. века, наметнути су од стране богобораца, христобораца… Убачени су – нарочито у другој половини ХХ века – цинични авантуристи, каријеристи, које никада није мучила помисао : Када ће се обновити истинска (нећу написати : велика) српска поезија?

Па је некако природно и разумљиво, да се у српској књижевности друге половине Наметног века нису појавили велики јасновидци и песници…Такозвани модерни савремени српски песници – нећу им спомињати имена – ћутали су о великом и скривеном, певали су на старе испеване мотиве. Историја се понавља; и у пређашњим вековима било је људи који су жудели за славом и богатством – због чега су чинили злочине. Међутим, на почетку Наметног века руски комунисти су задобили власт и богатство и брзо су створили „оригиналност“, предузели су истребљење најбољих људи у земљи.

Реално гледано, са дистанце, њихова власт је представљала злочин за човечанство. Богатство кога су се домогли насилно, представљало је свеопшту опасност и беду.3

О најистакнутијим песницима , послератним нарочито, писао сам наизглед жестоко : тачније би било рећи – по савести. Јер тамо где има савести могућ је препород једне земље, Србије, препород културе и поезије. Хвала Богу што је у мени очувао Савест, јер она „живи само у искреној и нетакнутој души, где се оглашава као глас Божији.“

Захвалан сам Богу, властитом стваралачком развоју, горком искуству кроз које сам пролазио. И жудњи за истином, коју ми је удахнуо мој отац Михајло Лукић (1925), још док сам био дете, а и касније. (…) Мој отац је непоткупљиви сведок, и он је од младости видео како се уместо Вечне Србије почело градити у Београду тзв. ново, безбожно, неприродно, тоталитарно, комунистичко друштво. Код тога човека, писца самоука, било је више тежње да се Србија ослободи и препороди, него код његових вршњака, који су добили све важније књижевне награде у овој несрећној земљи и наобјављивали се књига… Српску поезију друге половине 20. века, елем, видео сам својим очима. Колико се и ко од најистакнутијих српских песника друге половине 20. века одвикао од свих гадости које им је наметнуо Наметни век (комунисти) – од тзв. револуционарних и тобож модерних критеријума, од класних мерила, од безбожништва, од „дијалектичког материјализма“, од погрешних погледа на отаxбину, породицу, културу, науку и својину? Иако је све те гадости требало одбацити као мртве и ништавне, прочистити их из душе и погледа на свет, то се није догодило.

Advertisements