Ознаке

Да је више времена

За живот!

Највише је за оно што се мора.

Шта остаје за све друго?

 

Понекад секунде одлучују

На стази живота

Да се избегне несрећа…

Или, у сасвим супротном смеру,

Да се успне на врх.

Мало је и век за ситнице

Које живот значе.

За одмахивање

Од апстрактне поезије.

За технологије, медије, виртуелни свет…

И каква све чуда…

Као да Богочовек није још увек највеће чудо!

 

Није време ни најбоље распоређено.

У младости као да увек недостаје,

Касније како-тако, у старости, понекад,

Има га баш доста, никад превише,

Ма кад да је крај.

 

Живот не би био кратак

Када се не би расипало

На све и свашта.

Ето, чему стогодишњи рат!

Миру недостају изгубљени миленијуми

Од кад човек постоји.

А тек срећи, и другим баханалијама.

 

Живот је у све већем убрзању

И у никад већој тескоби на планети,

Никога више не чека. Ах, творци, владари, судије…

Зашто се оклева са извођењем слободног ударца

На утакмици живота?

 

Колико тајни састанци однесу слободног времена,

Преуређења мале собе, зеленог кутка у јавном простору,

Освојеног света, од сјаја до пепела, феникса,

До маште сањара, истраживача свемира, раја и пакла, изума великана…

После нема ни тренутка да ти већ једном нешто важно кажем,

Ни да се мало сагнеш…

 

Када би свако одвојио макар само по трен

За љубав

Да ли би то било довољно за вечност?

Advertisements