Ознаке

ВИДЕЛО РУКОМ

ДОК на свом малом поседу

Позно обделавам земљу

Из којег понекад зачујем Глас библијски

Док копам сејем плевим и плодове убирам

Мисао детлић узнемирава

Док руком чупам заперке које треба одстранити

Једне лишити живота друге оставити

Да у небо загледани до/живе старост и плодове

Чија мисао руку води чије око мотри

Да сувишно одстрани уз стабљику земљу пригрне

Мрве из којих слутиш тишину предака

У којој се и твој живот будући чује

Mетафоре и симболи на овоземаљски начин

Страницу исту

Између првог и потоњег то уже држе

Осећам како ме из тог пејзажа мотри небо

Језиком траве дишем прастаро видело

Сјајем који ће и судњи лист обасјати

За неку другу књигу ал исто почело

Рука орача рука сејача рука берача

Рука Отац рука Мајка рука свеца

Рука која гради

руши

Рука која пева

јеца

Пружам руку

Ко заповеда

Који ће плод убрати

Мотрим пејзаж

И у тој божјој слици пламти и памти

Око што све чује

Реч која све гледа

Старац смирен у земаљској муци

С мирисом земље мрва земна

Позно мотрим сви смо истог рука

И сви у једној јесмо руци

ИЗ СЕОСКЕ СВЕСКЕ

“Радећи тако на земљи, човек осећа како му се здравље враћа“

Утка у песму Читање песник

Јингерову белешку из Кавкаског дневника

Радим ево на земљи и

Живим истину тог стиха

Пробудиле позне године и живот у мени земљоделца

Орем копам осећам

Људску топлину пролећне земље

Живим снагу летње врелине

Слушам јесењу радост зрења

Чујем из тишине

Земља се у мени исповеда

Мотрим како се свезнајући гласи у светлости јесењој

И слушам смртну студ зиме

Стварност склопљене књигe

Из свега како око невидљиво гледа

У зеленој светлости видика слушам поезију

Без речи кружи пером исконски универзално

Све што језик видела слути ја мотрим

Листак будући треперим понад гора

Осећам унутрашњу мелодију пејзажа

Дамара у мени чујем је у земљи

У коју полажем семење молитвено

Теби налик Творче у јутру песме ове

Копао сам земљу

Пригртао је очински уз стабло саднице

Умор ме натапао рад крепио

Осећао сам то из дана у дан све више

Из небеске тишине земље у мојим рукама

С мислима песме која се догaђа

У светлости вечерњој и ноћној тишини

Човек се кроз поезију и земљу

Приближава Небу и

Истини.

ПОНАД КЊИГЕ

ТЕК САДА ЧУЈЕМ ТВОЈЕ РЕЧИ ОЧЕ

ДОК МЕ ИЗ ОГЛЕДАЛА СТАРАЦ ГЛЕДА

УЧИНИ СЕ СВЕ ПРОЂЕ ПРЕ НЕГО ПОЧЕ

СТИХОМ ДА ЗАСЈА ЖИЗНИ ДВА РЕДА

РУЈИ СЕ ВЕЧЕ И ЖИВОТА ТВОГА

СТИШАВА ВИДЕЛО ТУЛИ ДАН

СЛУТИШ ИЗ ТИШИНЕ ГЛАС БОГА

ЖИВОТ БО СЕН И САН

НИ ЗА ПЕСМУ НИШТА НЕ ОСТА

ЋУТЕ РЕЧИ СПИСА ЗАЧУЂЕНЕ

НЕ ПАМТИ ВИШЕ НИКО ГОСТА

САМО ПОНАД КЊИГЕ СКЛОПЉЕНЕ

СВЕТЛОСТ ПРАХ НЕМА ТИШИНА

ЈЕЗИКОМ СВЕГА ПЛАВЕТ ВИСИНА

Мирослав  Тодоровић

 

__________________________

Из пропратног писма аутора: “ Драги Мирко,  уз срдачне поздраве ево и мале пошиљке. ….. Молим те јави да ми из Браничева пошаљу књигу Г-ђе Љиљане Ђурић.  Као увек, срдачно Твој Мирослав из Трешњевице

Advertisements