КОЛЕНИКЕ – ВРЕТЕНО? / Александар Лукић

 

Размишљајући о Сајму књига у Београду, бавећи се његовим феноменом, преда ме искрснуше нека нужна питања. Не могу отрпети, а да не кажем како та приредба већ деценијама, до данашњих дана, подсећа на кочију привилегованих весељака, претоварену по нејасним принципима са незаобилазним главним јунацима од Организатора сајма, Издавача, Писаца, Уредника, Трговаца, читалаца, до Славне неименоване публике која међу њима, ваља рећи, има најискренију улогу, дочим без устезања и фолирања на самом улазу у сајам купује јефтино, а потом, без стида лиже ушећерену јабуку. Сви су се нашли на окупу, збијени један уз другог, тешко се овде може распознати ко је ко? Осим лажи.

И ја сам се затекао у друштву тих весељака, вољно – невољно. Какав сам човек, током путовања упозоравах их да се узму памети и уозбиље, али нико не хте да чује мој савет. Пре кривине, у кривини, и иза кривине тик уз Саву, говорих им да ће се сајамска кочија преврнути сама од себе, ако настави оваквом брзином, нико не верује. Било је џабе говорити, јер, нико није помишљао да промени што у свом понашању. Схватио сам да се сви ти, ипак, неславни јунаци, збрда здола, утоварени на сајамску кочију држе се опробаног рецепта, као дављеник за сламку. Тек, негдашњу комунистичку какофонију приредбе, заменила је апстрактна логика транзицијских закона, која је да се не лажемо ту да оправда постојећу стварност, опсенама. Након трауматичног искуства урушавања свих вредности у српском друштву, међу нама, ни помена о превредновању. Ником није стало до промена. Па, добро, казах себи. „Ви хоћете забаву: Коленике – вретено? Кад је тако, ето вам коленике вретено!

Сујете писаца и издавача су намирене. Организатори слутим, трљају руке, сумирајући финансијску добит. Публика се једина, најдисциплинованија у организованим посетама, врћешила знаменитим сајамским улицама током 2007. године, те се седам дана бесциљног кружења халама заврши хепиендом, са каквом купљеном књигом, сакривеном у цегеру. Која је то књига окончала у цегеру? Зар је важно? Јадац, Кувар, Речник магије, Уџбеник из медицине, Освећена икона, или? Кога је за то брига? Долап се окретао. Политика је дељена џабе из дана у дан, спакована такође у шарену кесу, а у њеном додатку „Свет књиге“ бесплатна разгледница са смешком српских писаца – групни портрет, њихове мисли и мудрости сабијени у два реда, о Сајму књига, наравно, сума сумарум у суперлативу.

„До следећег виђења другови! Сајам књига, био је и прошао, марш на читање!“ У земљи Србији статистички подаци неумољиво сведоче да је већина становништва формално писмена, али, организаторима приредбе важнији је број продатих улазница, од чињенице колико се у нас доиста чита? Од чињенице каква је вајда од вашара? Да би, рецимо, приредба морала да се мења, да има другачији изглед и суштину. Можда би у њеном средишту требала и морала бити дела домаћег писца, те да би по томе, такође и издавачи у вредносном смислу, са насловима домаћих писаца морали чинити окосницу манифестације? Зашто прећутати, а не рећи да имају позорнију позицију, према дару и мару, служењу домаћој литератури, броју објављених домаћих наслова?

Досадашња канонизација издавача подсећа на праисторијску животињу, којој су отказале ноге. Овакав сајам, какав је већ, постао је старац, субординирана пирамида. Комунистички Св. Павле. Неспособан да се мења. Какав је то Сајам, ако на његовим ударним местима из године у годину посађени чуче издавачи државне провинијенције: Службени гласник, Војно издавачки завод, Министарство унутрашњих послова, Завод за уџбенике, итд?! Виђен фолклор.

Колико та мртва схема, доприноси или штети нашој свеукупној култури. Ко ће се осмелити да последице сагледа? Да каже: доста!

За београдску приредбу књига важне су оркестриране сензације, које ће по свему судећи, безобразне ученице и старомодне библиотекарке препричавати диљем Србије. Вала и јест, било је дивно гледати у предвечерњим сатима српског писца Милорада Павића коме је издавач, понет угледом писца код женске популације и у Академији, а можда и зарад његове препознатљиве луле, изнео астал на главну штрафту и посадио га да ћаска са читаоцима и торбари? Мало даље, скоро преко пута, згодна списатељица чији се пупак видео, већи од поморанџе, свраћала је купце књига на штанд свог издавача молећи их да купе њену најновију књигу како би им је потписала пенкалом, сефте.

На штанду издавача са стажом, конспиративан проноси се шапат како ће се Добрица појавити да потписује „Власт“. Писац до писца, на задатку. Итд, итсл. Задивљујући је био изглед директора Завода за уџбенике, у оптој гунгули, у беспрекорно испегланом оделу, за кога је већина сајамске публике могла помислити да је ревносни службеник државне безбедности, јер само такви ликови држе до елеганције. Уредници зује попут осица, тамо – амо, исти, штрумфле. Министар културе чинодејствује на озбиљном државном послу, (лањски откуп књига за библиотеке, може да чека, ствар треба да се крчка, пре но се зготиви) запажено представљајући државу на италијанском штанду, са оним дежурним Академиком двометрашем, што се разуме у вина.

Да у држави Србији недостаје добро осмишљена и уређена политика у култури, издаваштву, статусу писаца, позицији књиге као културног добра, па према томе и у организацији Сајма књига, сулудо је доказивати. Савет сајма не сме бити  заштићен од јавне критике, као какав ретки медвед у зимовнику. Јер, ако господа из Савета сајма ни на једној свадби не беху кумови, ваљда су гледали кроз плот како кум треба да се понаша.

Толико је Сајмова књига широм света, са којих се подстицајна искуства могу у београдски сајам књига уградити. За почетак, пут под ноге. Улога српске књижевности прецењена је у свету, а и код нас, од стране домаћих културтрегера, но, то не значи да српска књижевност треба да буде без штанда на сајму књига у Франкфурту? Запитајмо се, ко размишља о култури код нас, о српској књижевности, о, о, о…? Поновимо шта је створио тај друштвено користан грозд бирократа? Која и каква дела репрезентују њих? Јесу ли где сазидали пољски WЦ? Нека известе о томе. Док то не учине, онда бар нека уче код одговорнијих култура и књижевности, шта се ваља чинити, за почетак ево им блиске културе Грчке. Не боли, другови, не плашите се.

Не плашите се! Књиге српских писаца по професионалној дужности, уз минималне дневнице, читају лектори и коректори. Славни да су лектори и коректори. Нек, већина искрено лиже и даље ушећерену јабуку и маршира сајамским улицама, у Европу – корак напред, назад два. За који месец, биће обелодањен извештај Народне библиотеке Србије о најчитанијој књизи код нас. А потом, следи награда! Сретењско мече. Коленике – вретено.

(Одабрани чланак, из књиге Александра Лукића: ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, 2011)

Advertisements

Једна исповест г. Дучића

(Одломци. Из јесењег броја књижевног часописа БРАНИЧЕВО, 2012, посвећеног Духу српске књижевности)

Јован ДУЧИЋ  О НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, НОВИНАРСТВУ И О УЛОЗИ ЈАВНЕ РЕЧИ У ДУХОВНОМ ИЗГРАЂИВАЊУ НАРОДА

Једна исповест г. Дучића

Блед, априла

– То двоје – рекао је г. Дучић – новинарство и књижевност, требало би не само да се одваја, већ да се допуњује. Јавна реч је увек само једна; то јест, увек или само племенита или само злочеста. Новинар пише за један дан, поводом једнога случаја, или за један општи друштвени степен; књижевник се обраћа увек само духовима себи равнима. Пише, ако је могућно, за вечност и не говори о једном случају него о једном интегралном животу. Та два човека, новинар и писац, немају заједничког, него само средство којим се служе, а то је јавна реч и аудиторијум, а то су људи који говоре њиховим језиком и живе на истом тлу.

Али, има нешто неоспорно, дубоко, повезано међу њима. То је дужност да се јавна реч не понизи дотле да постане отров и разбојништво. Бог је слово! У Јапану нико не сме да баци на улицу или прегази комад хартије на којој је нешто људски написано. Реч значи појам, значи мисао, значи дух, а то значи Бог. Реч је једино што везује човека са Богом. Она је за Јапанца свештена, непогрешива, неповредива тајна божанства. Требало би ово да имају на уму они који верују да су хероји кад су од своје речи направили једно разбојничко средство, говорећи о добрима рђаво, описујући зло које би без њиховог описа остало у помрчини у којој је и рођено. Зато је новинар као и писац: или апостол или разбојник. Нема средине, он је или патриота, или издајник; или верник, или богохулан. За малу нашу средину, нарочито су новине једина лектира, пошто немамо књижевности довољно велике да би дејствовала. Оно што новине уносе у нашу породицу, верујте да то остаје у породици. Морални пример или узори разврата, и све што је описано, прорадиће у оцу, мајци, сину, кћери. Нигде у Европи није новинарство у том погледу толико утицајно као код нас. Сви описани злочини се, затим, понављају у стварности. Пре неколико година су синови убијали очеве, браћа су се убијала међу собом, мајке су продавале кћери, очеви заводили снахе. Амерички гангстери су нашли своје ученике код нас. Наши корупционаши су премашили своје учитеље америчке или париске. На младом тлу нашега духа ницало је троструко оно што се описивало као туђи порок и туђи злочин. И то се понавља.

Књижевност наша је то дубоко осетила. Наши су писци ућуткани и занемели. За двадесет година наовамо у дневној штампи су засути блатом скоро сви они писци који су за последње деценије били част наше јавне речи и наше просвећености. Млађи су се уништавали међусобно. Најгори су се највише силили и највише чули. Један несрећник је рекао: Нема више лирике! Од последњих неколико година неколико и млађих и најмлађих су замукли. Наши књижевни часописи не пишу о онима који су их створили, као и којима све дугују. Већ неколико година се више не пише.

Кажите вашим колегама да ово не погађа оне који су нешто стигли да ураде; да погађа младу гору, која тек пролистава. У Француској и Енглеској се не пише о лошим писцима и о невешто написаним књигама. Они умру тиме што се о њима није говорило, али ипакнико не напада онога који тек хоће нешто да уради; ни онога који је урадио. Новинар, или књижевник, нема право да се стави између писца и читалаца као судија. То не погађа правог писца, али убија књижевност. Наш застој је дошао од овога зла – завршио је г. Дучић.

Ваш сарадник потражио је г. Јована Дучића, који је на Блед допутовао званичним послом. На молбу вашег дописника, г. Дучић није хтео да да изјаву политичког карактера, али је спремно пристао да за „Правду“ да изјаву односно застоја који се осећа у нашој књижевности. Г. Дучић моли да „дневна штампа“ увиди један део своје одговорности пред духовном кризом.

(Јован Дучић, Књижевне импресије, изабрана дела, књига V, Слово љубве, Београд 1982, 359–361)

______________________

види и друге прилоге на ову тему:

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/