TRENUTAK SA ANĐELOM KOJI ME JE NAUČIO DA LEBDIM / Zoran M. MANDIĆ

Zoran M. Mandi_, pred crkvom Prenos mo_ti Sv. Save na novom naselju u N. Sadu, 23.12.2012.

Za SM

Trenutak
Ne dam podacima da surovo
ulaze u opise
Trenutka
onog famoznog uzdaha što
spaja i razdvaja u
prašnjavim kolonijama vremena
usred nedovoljno zagrejanog
restorana na minus osam u
Novom Sadu
Zašto se
splet nizova slika pojavljuje
na ivici molitvenog
pristajanja na okupaciju
izvan svakog pogleda na sat
Zašto sam
Osetio
oštar ubod u predelu srca
A
Sve se dogodilo odjednom u
trenutku kada se svetlosno biće
šetalo mojim umom
kada je zašlo u zabranjeno mesto na
kojem sa Andrejom, Jovanom, Lukom i
Judom
prizivam kiše u naš voćnjak
Da li nas baš zato tolerantni Bog
smatra neozbiljnim
kladeći se u naše neuspehe
Ali, kako da mu kažem da sam ubod
osetio kao oštricu noža
kao dodir ruke koja budi iz kome
koja premotava vreme
Trgao me je taj ubod
Njen kosi pogled s kojim sam te noći
završio u jednoj bolnici sna
Bože, pa ja sam noć proveo u
autobusu sanjajući dodir koji je
izmileo iz njenog pogleda
I ne mora nikada da me zavoli
da mi se javi
ni da mi kaže kako se zove sada
I može da mi šapne da je sve bilo
slučajni najobičniji privid
koji slabićima kupuje karte samo za
jedan pravac
I kako da sredim ovu pesmu
Kako da joj okrijem strah da mi je baš
sada potrebna
Da ću umreti ne saznavši ime
njene tajne
Svetlosni put kroz koji me je
prokrijumčarila u bolnicu sna i nije
dozvolila da umrem
Trenutak od tog svog
Početka kao
božićni poklon nije me više ispuštao
Ali, zašto sam se probudio i
počeo sa nepotrebnom analizom
neobajšnjivog i nedorečenog
Usred Novog Sada kao
usred Novog Zaveta kao
usred sebe nepoznatog koji
drhti u autobusu na putu ka Somboru
U strahu od čuđenja bez
nade u mogućnost da sam baš ja
lečen u bolnici tog sna
Da li je taj trenutak
sišao sa usana dodira koji me je
vratio u život
Bože, kako ništa ne znam i koliko
slutim da me je to anđeosko svetlosno biće
žalilo i da me je svojim sažaljenjem
lečilo od mene samog
Njeno ime je Trenutak
na njemu titraju siluete sekira svetla, ogledala i
protivteže
Znala je da ću zalebdeti
Zato me valjda sakrila u nenaseljenom kutku
svog srca
Da me ne nađu
Da ne padnem kao Ikar
Bože,
Ona je Anđeo

U Novom Sadu
6. decembra
posle 18 časova

___________ Из ауторовог писма:

Dragi Miroslave, evo približili smo se isteku/kraju 2012. godine. Nas dvojica iz pedesete smo prevalili put u kome nismo krili neslaganja sa svim onim što ruži ime,duh i telo savremene srpske književnosti. Drag mi je način na koji se, bez smešnih koketiranja i licitacija, legitimišeš na toj istoj sceni. Zato i čitam sve što napišeš, ili prirediš na sajtu Zavetina. Sada ti šaljem ovaj Trenutak i Tebi i Tvojima želim svako dobro i da u sreći  dočekate predstojeće novogodišnje i božićne praznike. Zoks!
 

Advertisements

ПРЕТЕК / „Трећа Србија“ Београд, бр. 11-15/ 2004-2005.

Знак препознавања
Знак препознавања

… Припремајући нови часопис (ПРЕТЕК), скупио је
прошле јесени пуну торбу жира, у непрегледним
бучинама, јужно од Дубоког Потока. Тај жир је здрав,
сасвим сазрео, из сваког може нићи стабло…
И никло је.
Из једне изаткане и клечане торбе никла је
храстова шума.
Из ПРЕТЕКА ће, ваљда, такође, нићи једна
плејада самаца, горуна и храстова, родних дрвета. Биће
хране и за дивље и домаће свиње. Ако их буде било кроз
десет – двадесет година.
Скупљање жира било је пресудно. Не дружење
са уредницима, који су каријере и звања стекли у боксовима
пакла. Све уреднике новина и часописа, које је упознао,
може упоређивати са свињама. Свиње никада нису
знале шта их чека, а они јесу. Кад би макар један од њих
био у стању да се покаје од својих путева, понављао би
: Покајте се! Међутим, уверио се : око Сатане бди
дубоко у њима, не око Домаћина. Навикли су да
објављују и штампају о туђем руву и круву и да при
том и ушићаре. Очи су им свињске. Они сувише верују
својим очима заводљивим, па им зато рођене очи не могу
осветлити пут. Њихове су очи завеса на Оку Божјем.
Нико од њих неће то учинити, најмање што се тражи.
Некад су служили мамону и интернационалцима, Титу
и ко зна коме, успињући се високо на лествицама идолопоклонич
ким, на погрешном путу. Природно ће им
изгледати што су се некад мотали по комитетима и
мрачним катакомбама моћи. Још природније ће бити,
ако стигну после САНу до Крунског Већа и Савета.
Нису способни ни спремни да крче њиву своје душе од
корова, па како би семе добра почињало да расте? Зар
мртви и тетовирани да просецају нови пут? Покајање
би то могло. У овој земљи више има вампира и вампировић
а него свиња, више промашених амбиција него
покајника. Заветине призивају покајнике, призивају
отварање очију за два пута : за онај којим се иде, и за
онај, којим треба да се иде…
Зато и не очекујем да ће нови часопис, ико, ко
сада нешто тобож значи, помоћи. Помоћиће они што
скупљају жир.
Лажно је много шта. Лажне су тобожње
величине. Сећао се пљускова – које је упамтио кад га је
мајка водила у воћњак своје бабе по мајци, да свиње по
пљуску покупе шљиве опале. Оживљава те пљускове
које је добро упамтио. Хиљадугодишњи пљускови су
подигли ову земљу, а не књижевници, садукеји и фарисеји.
Многи међу њима, чак и прононсирани вечни претенденти
за Нобелову награду, напросто трабуњају о
лепоти, јер они не знају да она почиње онда, кад
гледалац наднесе своје лице над ствари и бића. Они грде
и цијучу из мрака и студени, као гладне и прозебле
свиње.. Све је узалуд, ако нема истинске светлости, оног
сјаја после обилних а кратких летњих пљускова. Ничија
се биографија и дело није завршило са огледалима. Са
много огледала. Нема овде огледала, ни обичних, ни
чудесних, не заваравајмо се. Ако нема огледала, како
може бити лица пред огледалом?

____________ Извор: Часопис  „Трећа Србија“ Београд, бр. 11-15/ 2004-2005   , стр. 37.