Ознаке

Знак препознавања

Знак препознавања

… Припремајући нови часопис (ПРЕТЕК), скупио је
прошле јесени пуну торбу жира, у непрегледним
бучинама, јужно од Дубоког Потока. Тај жир је здрав,
сасвим сазрео, из сваког може нићи стабло…
И никло је.
Из једне изаткане и клечане торбе никла је
храстова шума.
Из ПРЕТЕКА ће, ваљда, такође, нићи једна
плејада самаца, горуна и храстова, родних дрвета. Биће
хране и за дивље и домаће свиње. Ако их буде било кроз
десет – двадесет година.
Скупљање жира било је пресудно. Не дружење
са уредницима, који су каријере и звања стекли у боксовима
пакла. Све уреднике новина и часописа, које је упознао,
може упоређивати са свињама. Свиње никада нису
знале шта их чека, а они јесу. Кад би макар један од њих
био у стању да се покаје од својих путева, понављао би
: Покајте се! Међутим, уверио се : око Сатане бди
дубоко у њима, не око Домаћина. Навикли су да
објављују и штампају о туђем руву и круву и да при
том и ушићаре. Очи су им свињске. Они сувише верују
својим очима заводљивим, па им зато рођене очи не могу
осветлити пут. Њихове су очи завеса на Оку Божјем.
Нико од њих неће то учинити, најмање што се тражи.
Некад су служили мамону и интернационалцима, Титу
и ко зна коме, успињући се високо на лествицама идолопоклонич
ким, на погрешном путу. Природно ће им
изгледати што су се некад мотали по комитетима и
мрачним катакомбама моћи. Још природније ће бити,
ако стигну после САНу до Крунског Већа и Савета.
Нису способни ни спремни да крче њиву своје душе од
корова, па како би семе добра почињало да расте? Зар
мртви и тетовирани да просецају нови пут? Покајање
би то могло. У овој земљи више има вампира и вампировић
а него свиња, више промашених амбиција него
покајника. Заветине призивају покајнике, призивају
отварање очију за два пута : за онај којим се иде, и за
онај, којим треба да се иде…
Зато и не очекујем да ће нови часопис, ико, ко
сада нешто тобож значи, помоћи. Помоћиће они што
скупљају жир.
Лажно је много шта. Лажне су тобожње
величине. Сећао се пљускова – које је упамтио кад га је
мајка водила у воћњак своје бабе по мајци, да свиње по
пљуску покупе шљиве опале. Оживљава те пљускове
које је добро упамтио. Хиљадугодишњи пљускови су
подигли ову земљу, а не књижевници, садукеји и фарисеји.
Многи међу њима, чак и прононсирани вечни претенденти
за Нобелову награду, напросто трабуњају о
лепоти, јер они не знају да она почиње онда, кад
гледалац наднесе своје лице над ствари и бића. Они грде
и цијучу из мрака и студени, као гладне и прозебле
свиње.. Све је узалуд, ако нема истинске светлости, оног
сјаја после обилних а кратких летњих пљускова. Ничија
се биографија и дело није завршило са огледалима. Са
много огледала. Нема овде огледала, ни обичних, ни
чудесних, не заваравајмо се. Ако нема огледала, како
може бити лица пред огледалом?

____________ Извор: Часопис  „Трећа Србија“ Београд, бр. 11-15/ 2004-2005   , стр. 37.

Advertisements