Ознаке

Мирослав Тодоровић: Сандук пун таме

 

Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација "Заветина")

Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација „Заветина“)

Наслов збирке делује као симболичка апстракција или асоцира на песме Новице Тадића, а ради се о опипљивој свакодневници Србије, материјалној стварности и њеном духовном и моралном лицу. Аутор у 46 текстова, од два реда до четири странице, сведочи о људским мукама и несрећама, о људској равнодушности, себичности и нечовечности, на тако упечатљив начин да је тешко читати рутинирано, попут већине књига.

У овај сандук  М. Тодоровић је  похранио оно што му се најјаче урезало у морално осетило, зато је у овим записима, наизглед, мало има литерарне стилизације. У  сандуку су животне појаве, са непатвореним јунацима, њиховом животном позорницом и говором. Записи су, формом и тематиком, врло разноврсни, од изрека, цитата из књига, кратких записа, анегдота, сатиричних цртица,  репортажа, до песама и правих књижевних прича. Сваки написани ред нека је мера живота, било трајања, брзог пролажења, патње, било моралности и духовности.

После читања емоционално најдуже трепере приче/записи о старим особама, нарочито сељанкама, које су данас широм Србије велике мученице. Усамљене у некој забити, болесне и беспомоћне, чекају смрт, заборављене од деце којој су посветиле живот, а која су се и између себе завадила. Те Кадивке, Радунке, Маре, Јелинке мртве су још док су живе, жељне некога да виде и с неким проговоре (Празно и без гласа, Сандук пун таме). Цитати из Библије само још снажније боје мучеништво јунака.

Потресан је крај живота и старица у граду, и свих сиромашних, бедом или несрећом обележених жена и мушкараца. Обесни унуци питају своју бабу зар она већ није у гробљу (Прича из КЗМЗ). У причи Срећа учитељицу у пензији, на дан избора, из странке Боље сутра интервјуишу, обасипају лажном пажњом и лажним поклоном, а кад се политичка  представа заврши, остављају је бездушно на улици, у инвалидским колицима. Људи се лакше спријатеље и разумеју са животињама, него међусобно.

И мушкарци су углавном старији људи, усамљени, неуспехом обележени радници (чувар Која, Џон, Р.), исељеници и избеглице из Косова и Крајине. Свима је живот нешто ускратио, сурово им се наругао. Млади Јован је од живота у Америци донео у родно село, у гробље, само име Џон. У потресној причи Сузе, у препуном руинираном возу путују људске руине: избеглица без ноге и његова болесна жена који, на путу у бању, носе терет болести и сећања,  а кад она види краву у ливади бризне у плач јер је подсетило да је продала последње што је имала. Мајсторски је уведено више планова нарације и вишегласје – мудровање пијанца („живот је сезонско занимање“), народско шаљиво натпричавање путника, пошалице кад је све сушта несрећа.

Десетак прича има за тематски оквир књиге, писце/песнике, књижевне награде, жирије, књижевно поље у Србији. Претходне приче су му натопљене емпатијом према  јунацима, овај циклус садржи ауторову резигнацију  што су књиге багателисане, доспевају у контејнере и на бувљак, а књижевна братија се, не бирајући средства, отима о награде и новац. М. Тодоровић, учесник у књижевном животу с моралним скрупулама идеалисте,  тешко разуме и прихвата да нико неће, па ни библиотеке, библиотеку познатог писца, с љубављу стварану (Кућа пуна књига). Аутор мисли да би писци (дакле и поезија) морали бити бољи од света у коме живе и пишу (нарочито бољи од писца за кога други цинично каже да би изазвао еколошку катастрофу кад би пао у септичку јаму, или од једног другог који сам за себе каже да није човек већ писац). Мало симболичне светлости у културну помрчину уноси стара професорица музике, која пада у контејнер, покушавајући да дохвати бачену књигу (Живот после живота). Лоша поезија, празноречива и помодна, одбија читаоце. Једна таква поклоњена збирка песама излечи од страсти читања и куповања награђених књига великог поклоника поезије (Разведравање душе). Овај циклус прича  је најличнији, са највише ироније, али и аутоироније (Задруга, Мона Лиза на зиду пушнице). Могао би се илустровати цртежом  Дон Кихота, са главом М. Тодоровића, како јуриша на неки књижевнички бувљак.

Ауторов однос према нашој стварности исказан је и правим сатиричним причама Акција, симулација борбе против криминала,  и Генерал под шатром,  будаласта и пијанска разметљивост ракетама на вашару.

Иако је Сандук пун таме збирка документарне прозе, исечака из живота, има у њој неколико правих кратких уметничких прича, као што су Летећи зидар Манојло, Лик са платна, Последња реченица, Чувар Која, Одлазак Казанове, Сузе, Живот после живота, Срећа, Празно и без гласа.

Тај живот, сандук таме, за већину је пакао, али, опет, пролети брзо, колико док пљеснеш длановима или креснеш шибицу. Смрт, пропаст, одрази се и на камену који људи понесу са собом у свет. Ове приче освајају читаоца непосредношћу живота, мајсторством писца да наизглед лако, без филовања и кићења, подсети на губитнике и маргиналце, ту, поред нас.

Advertisements