Ознаке

Треће сјећање(поема)*

Бујица Пека ишчупала стабло старог ораха крај некадашњег салаша Лукића у Лакомици, Звижд, 26. април 2013. Фотодокументација "Заветина"

Бујица Пека ишчупала стабло старог ораха крај некадашњег салаша Лукића у Лакомици, Звижд, 26. април 2013. Фотодокументација „Заветина“

РАСПАЉЕНА МИСАО
I
шта то мисао распаљује
ко секвоја висинама стреми
жишкама пуцкетавим
крцата ко нар

звијездо водиљо нараштаја
од пирамиде сјајнија
чујеш ли…
мине тајновитог времена бруј –
свако човјечје наравоученије
па и стихови у заборав ће пасти
(зар одојче плач први памти и
повоје своје препознаје)

али
може ли сутра без овдје и сада
ходајући може ли се преспавати вијек

тек што помислих да остави ме
та кнегиња трена опојне љепоте
мисли пеку пламте и теку
II
о дјетињства слатки болу
теби хвала
разум што ми дадетвог је рода плод
који мртви једва и кушају
јер у вјетрове вјерују у димове

сагоријевам на твом жару
као вилин коњиц у пламену дана
јер нисам слијепац
који видјело отето не тражи –
чулном тачком у мојој глави
гдје пјесми је станиште
записујем пјев
читавог народа једног
народа мог

ДАН ПОСЛИЈЕ
I
на границама духа
препричавају се приче
са бајковитим завршецима
прoписују закони опродаји слонова
визијама од ока до у ноћну таму
предана им Земља без бедема
удесима нашим распјевана
на другој страни обале

ни шум свих вода што земљом хуче
не може се поредити
с оним што уздрхти у сновима
на звук кобних гласовау складу с вијеком
читав један народ
наспрам костурницом ријеком
читави народи наспрам свих вода
као наспрам џиновске катакомбе
о камење изнад праха у моју славу
подижите камење тишини виче вијек
II
без ичег све је осим гласова
спојених у чуда звана ријечи
помоћу којих мостове градимо
видљиве и невидљиве
али само преостала памет храни их
да не помахнитају
а то што сликама отсутности
као јата висине браздамо
у пролазу задржавамо се
као брзи воз крај малог мјеста
и од парчића неких покупљених успут
склапамо мозаике однекуд познатих
то је само потрага за нама самима
III
за душе пријатељице врлине
вријеме ће доћи
оком га трећим пјесник наслућује и
што ће од њега пророк већи

(о ријечи с обје стране заоштрена)
замислите море чија дубина се
на оштрице од ријечи спотиче а
с времена на вријеме на њ и насуче
јер кормила у рукама бродара
без орјентације у простору
(ако… да није њих
не бисмо ријеч имали да је изустимо)

али
шта је пјев овај наспрам жеље
тих беспријекорних чувара наших обала
за промјеномсве четири стране свијета
него хватаљка за вјетар –
као птице крај пољског страшила
сваки досад прошао је

али не
нипошто нису безопасна
та мала звуковна чуда међу људима
злу склона свака рука клоне и
језик сваки што ступицу сплиће свеже се

НА ОГЊИШТУ ШТО ГАСНЕ
БДИМ И ПЛАЧЕМ
I
даље од млијекапјесник поручује а
бродовље онај који јест и није усмјерује

и све док незрелог му доба
не наврше се дани
млијеком бићемо преварени
оним што у снима крупне очи има и
чистом тајном у дубини просине
ко Ладона митског гмаза бритки плаз
ил` хитри му газ магије чином кад прозбори

на рубу обзорја гдје зенит свемир пара
црно цвијеће у простору бразда
шуме од страха камене се
одрази кула и торњева дрхте
ко слика неба над немирном водом

све у њему јаком сједињује крет
дијели снагу надахњује лет
све слично му гордо неукротиво плахо
лиром слатке туге јесењи буди пјев
док сњегове дахом вјетрова мами
чинећи се податан ко кадифа фина
а стрепњи пун јер пун тајни
II
о зар би пој тај љупка лиро
кристално јасно звучао
да жеђ за оним чега нема
њиме се не провлачи
а љубав коју опијева
само у снима срећан крај има
кратак нуди вијек патњу и окове

у богу од перја робови смо вагабунди
сфинге на стијени окамењене

о сви ћемо на истој ватри
као Орфеј горјети
због љубави своје
што преко рамена гледамо је –
онај који љуби
над лиром својом јадикује
све на земљи она успављује
али није снажна нит` је постојана
(због те љубави ни Месопотамија
данас није мретвија)
III
гдје је оно давно дивно вријеме
кад на земљи борависмо
(попут Персефоне Деметрине
прије нег` је у Хад увукоше)
с ње бисмо подигли травку или цвјетак
с истим одушевљењем
као какав камени облутак или кованицу
за којом је неко детешце
некад можда горко плакало

тад било је нешто од оног
што нас у пламен распаљује и
чини мудрим и понизним а
сад ево мртвих воће сласно кушамо
баш као она – Персефона
IV
а давније нег` давно
кад милоштом зорин зрак одисао
од села до села ишао гуслар
а љепота бјеше наппјев сјенокосе
роса на преслици пјет`о дичан у зору и
очева крчевина уз обалу ријеке
(врховни господари у кући својој кад бјесмо)

ал` крв наша податна врућа
свих чезнућа неисцрпан извор –
неодољесмо туђе руке миловању
(подрага па затре и крхку срећу поклања)
не жуђасмо давнине бусења те
милом ил` силом издане
све радости све туге
шкрипа жрвња бразда иза плуга

о питомих птица заборављена милино
бистрога вида далека успомено иза међе
праскозорја и мјесечинегдје вјечна зора
блага према свакој плоти као драгуљ зре
пјесмом те зидам у кули њедара
до руба земље гдје музику свемира
што у срцу свира слутњом ослушкујем
V
прије посљедњих оргија (сна без иког и ичег)
казуј Странче тајну своју

о раслиње на наслагама невиних
говорити кад би знало
грло свако заувијек би замукло
свако зрно жита из гроба се издиже и
свака травка чист је болесник

од истребљења бесмртност чиниш
успомене нас искрвавише
немамо прошлости више и
не осјећамо више – патрљци нас боле
не
да не патимо довољно бол би наша била

о раке проклето свете ко плач Антигонин
сва редом покољења прогоне
а срце нарикача ко камен тешко
због ратова духова и поноса одрицања
због жарких напора уједињења и разједињења
због владавина што се као лађе озврну
набуровитом мору и разбију о бедеме Недођије
VI
о све је мртвије нег мртво

а како рука жуљевита и кру` са седам кора
да васкрсну кад садашњост све одражава –
из безброј ћошкова један те исти тренутак
вреба (ничим га узбуркати)

невидљиво без престанка горчина тече кап по кап
a у дну срца радозналост жарка још даље вуче ….
ПОЕЗИЈА

и мисао човјеку дође с висина
тајном формуле Великога ума
поезије небески је божански извир
ведрина дана храни је сунце одијева

не није плод капље отровне
нит је ту да окује потчини
ко човјека и биље лира Орфеја
вјештом руком музиком магије

темељ јој се догоди мрамор стијеном
невремену сваком одољети спреман
и онима што с пријестоља вјешто зборе
варљиве висине тренутке сласне

сузно ока јадиковка провидјети не може
прејаке су ријечи из предјела смрти
разуларене гуше укидају живот а
нашу бару велику још болнијом чине
___________ Из пропратног писма ауторке:

Срдачан поздрав!
 
     Велико хвала на исцрпном објашњењу. Имате духа, што је за ,,дубоке пјесме“управо неопходно. Нажалост, тачно је да неки,и са својим извјештаченим казива-њем,,досегну“ далеко, и то због оних истих, који поезију проглашавају неодвојивом од своје врсте! Оних, због којих је, за већину, мислити и говорити, не само глупо, него, неријертко, чак и врло опасно…
     Само невидљиво је увијек могуће и трајно, а оно се зачиње у средишту наших душа, и рађа се у нашим умовима.
Пјесме ишчитавам и ишчитаваћу их још неко вријеме, а онда ћу, претпостављам, почети понешто и да записујем, што ће се десити природно, само од себе. Послије тога ћу Вам се, вјероватно, ако немате ништа против,поново јавити.
     Реаговала бих одмах, но, кћерка ми је имала оперативни захват; нешто урођено што се тек сада открило…
Моје бављење ријечју, повезано је са низом чудних, необичних ствари.
     Као да припадам, не само различитим свијетовима, него и различитим епохама.
Када сам рекла да вјерујем у оно што радим (што сте у писму споменули), то ни-како не значи да сам дорасла ономе, на што ме Полихимниа упућује, али значи, да стојим иза онога што казујем, онога што је одраз мојих проосјећаних мисли. Колико у томе успијевам, одговор ће дати вријеме (ако га још има!?).
     Поезијаје испис нота постојања, озрачје наде, огледало спасења…, настала у тренутку шокантне спознаје смрти, да нас тјеши, да нам шапће, да нам пјевуши, че-кајући тренутак објаве, преко оних, који имају оно нешто ,,додатно божанско“; она је мелодија душе изоловане од времена, од тренутка у коме се та шокантна спознаја догодила, што доказује да нас она непрестано повезује са системом ствари који језаблудомса Земље нестао, системом самоисцјељујућим, самоупотпуњујућим, а ко-ји ће ускоропоново бити успостављен, и то, без логиста, логија, техно…, које хтјели па добили, као дјеца, неспособна да буду сама, а хоће да буду сама…
Имам себе – у поезији и кроз поезију, кроз шапат у мени и око мене, кроз молитву која настаје спонатано, ненаучено, кроз ,,шетњуна осами…
 Колико се волим, толико се и не волим. Волим се зато што ми је угодно бити са собом и са Оним који ,,у мени кроз мене“ дише, и што знам да је тачна изрека Талеса од Милета: ,,Благо оном који позна узроке свих ствари“, а не волим се, јер ипак жи-вим ,,овдје и сада“.
Хоћу рећи, имам неку одбојност према техници (технологији), па често трпим због борбе у мени.
Немам титулу. Прво сам дијете својих родитеља,бивших логораша. Сестра ми је адвокат, мада не ради свој посао. Једно вријеме, била је програмер у творници уља у Чепину код Осијека! Аволи да чачка тамо гдје не би смјела.
Мајка, кнешпољка, боса препјешачила петровачку цесту. Преживјела тифус. У седмој години остала без оба родитеља. Одрасла у Бањалуци, у Дому за сирочад; храњена Трумановим јајима и…, у трудноћи добијала ињекције на бази прогестерона, који се након низа година показао као врло штетан…
Поему о мајчином дјетињству под насловом ,,Говор у камену“, која је саставни дио књиге ,,Живи зид“, објављене у Заводу за уџбенике И.Сарајево, посветила сам мајци.
Отац је такође са Козаре. Са десет година музао краве у напуштеној кући, и носио млијеко у Буковицу, гдје се за вријеме треће офанзиве налазио Главни штаб…
,,Заражен српском историјом и ђенералом Дражом Михаиловићем“. Деветом дјетету његових родитеља, кумовао изасланик краља Петра Првог. Ишао у школу са Рајком Кузмановићем, једним од челчника политиуке у Српској. Везују их заједничке успомене, а једна од њих је крађа ,,Илијаде“ и ,,Одисеје“ из школске библиотеке, која им је, вијећања“, опроштена.
Обе кћери мога оца, удате су за Хрвате.
     Оба моја родитеља, били су професори. Жив је само отац, пензионер.
     Муж ми је био у српској војсци, од почетка до краја…
Имам диотрију -2о! Од шеснаесте носим сочива. Феномен сам, јер на њих видим одлично, иако без њих не видим свој лик у огледалу…
     Нису ми дозволили да студирам, а ја, нисам се на вријеме пронашла и схватила да је то са њихове стране била глупост; судбина је хтјела да знање стичем на неуо-бичајен начин, да на вријеме усвојим савјет Езре Паунда: ,,Читај само одабрано и ријетко“.
PS.
Шаљем Вам стихове, у нади да ћете неке од њих одабрати за неке од страница које су доступне свима; нарочито бих вољела да се то деси са поемом коју ћете читати у наредним редовима…

ДРАГОЈ

и цијела да се опашем тобом
као древна Теба зидом од позлате
многих времена да одолиш зубу
тако да ми те је умјети запјевати
 
силно се радовах свакоме свршетку
јер не знах – то тек болни почетак
постоје дубине предјели незнани
нози недоступни оку непрегледни
гдје преливају се мисли честе
сасвим близо на дохват руке
ал` ниоткуд гласа ваљане ријечи
да парчетом хартије се изрекне
 
ех од незнане да си нити
па да будеш ткање савршено
пред опадачем мирно као мермер
пред оданима вриједно
________________
Кратка био-библиографска белешка  о ауторки:
Љиљана Вујић Томљановић, рођена је 25. 02. 1958. године у Међувођу, код Бос. Дубице.
Живи и ствара у Бос. Градишци.
Осим пјесама, пише и есеје, приказе…
Прва објављена пјесма 1973. године, односно прва републичка награда (такмиче-
ње на нивоу свих ОШ. у БиХ), предодређује њен умјетнички пут.
Објавила је књиге пјесама: Ритмом душе,1995., Пламено огледало,1998.,Слово Изласка, 1999., Мјесец над градом,(хаику, енглеско-српски) 1999., Даље од Млијека, 2002., Осамљени путник (хаику, енглеско-српски) 2002., Треће сјећање (поема), 2004., Латице мограња, 2005., Живи зид, 2007., Вјетрењачама уморени,2010.
Пјесме су јој уврштене у низ зборника и избора поезије, као и у неколико антоло-
гија.
Радове је објављивала у свим значајнијим часописима на овим просторима и шире.
1999. и 2004. год. добила је међународно признање за хаику поезију, односно по-
часну награду у Токиу, на највећем свјетском такмичењу за ту врсту поезије, зва- ном ИТЕОН.
Једну од Кочићевих награда добила је у Дортмунду, 2002. и 2004. године.
Члан је Удружења књижевника Српске.
Има четири необјављена рукописа: Закон једноставности, Тачност касни, Небо пјева Земљи (хаику), и рукопис есеја из књижевности, под насловомДух и чини.

________

* Погледати: http://hr.wikisource.org/wiki/Fatimska_poruka_-_Tre%C4%87e_sje%C4%87anje

Advertisements