Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо

Седам дана, седам страна – Заветине
На свету има више од четири стране.
Према којој ћете се окренути?
На којој излази, а на којој залази Сунце?
Можете кренути према мору, преко мора, преко девет гора и мора. Ваш је избор.
Можете цртати монограм свога имена на песку.
Можете лебдети као рода испод облака.
Можете све своје најдраже и најбоље мисли затрпати у песку, блату. Ваш је избор.
Ја сам изабрао ове редове, које је цар Марко Аурелије писао Самоме себи, можда пре него што сам напунио педесету? Мислећи на „Златни Расуденац“ и на мираз моје мајке Наталије. На том малом имању сам ја одабрао страну, или страна је одабрала мене?

«48. Лепа је изрека Платонова: „Зато, ако посматрамо људске ствари, морамо посматрати и земаљске промене, и то тако као да са неке високе тачке гледамо у дубину: стада, војске, земљорадњу, свадбе, разводе, рађања, смртне случајеве, бучне људске расправе пред судом, напуштене покрајине, шарене гомиле варвара, њихове светковине, туговања при сахрани, тржишта, мешавину свега тога и виши ред који се из те супротности појављује.“
49. Треба посматрати прошлост и безбројне промене краљевских власти. Тако ће бити могуће предвидети и будуће ствари. А оне ће у сваком погледу имати исти карактер и неће моћи иступити из тока садашњих догађаја. Зато и није важно, да ли четрдесет или хиљаду година испитујеш људски живот. Јер шта би за то време могао више сазнати?
50. Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо. То је или расплитање атома, или је некакво разлетање непролазних (неуништивих) атома.
51. Ми се и јелом и пићем и чаролијама трудимо да умакнемо смрти. „Кад богови пусте на нашу ладицу олују, морамо храбро издржати тегобе и не смемо тужити.“
52. Може неко бити бољи од мене у песничању, али ме у уљудности, скромности, оданости судбини или благости према преступима ближњег неће превазићи.
53. Тамо где се неко дело може извршити у сагласности са природом која је заједничка и боговима и људима, нема ничега злог. Јер онде где се може постићи благостање делатношћу која је кренула правим путем и која је у сагласности са људском природом, не треба да се плашимо никакве штете.
53. Свуда и увек ће само од тебе зависити да ли ћеш се одано предати приликама око себе, да ли ћеш са својим ближњима поступати по принципима правичности, и да ли ћеш са љубављу контролисати представе које су се тек појавиле, да се нека од њих не би несметано провукла.
54. Не обазири се на оно што мисле други. Мораш добро пазити само на то куда те природа води; природа је свеопшта по ономе што ти се дешава, а твоја сопствена по ономе што треба да урадиш. Свако, међутим, мора да ради оно за што га је природа оспособила.
Сва су остала бића на свету само због разумних бића, и свуда рђаве ствари постоје ради добрих; само су разумна бића створена ради себе самих….

ДНЕВНИЦИ, 1.9.1993.
Свеска тврдих корица. Уобичајен формат свеске (20 џ 14 цм). Истргнуто доста листова. Очигледно да је свеска служила писању неког рукописа чији је наслов био „Реквијем за Димитрија Сенковића“ (Дневник галијота – 22. 12. 1980). Све је то прецртано, као и први инвентарски број „180“. У неком пребрајању, свесци је додељен ин. Бр. 199. Прва забелешка датира од 1. септембра 1993. године, испод наслова песме Миодрага Павловића „Силазак у лимб“ пише: „наслов потенцијалног романа“, и испод тога пише: „Прва свеска, или…“
„Друга свеска, или…“
„Трећа свеска, или…“
„Десета свеска, или…“
Тек кад будем довршио књигу – пише даље – али нечитак је наслов!! – Шта онда? Шта би требало да читам? „1001 ноћ“? „Уликса“) Нема записаног одговора. Одговор –и ако се можда мотао по мојој глави, тада (пре тачно чеврт века, тј. Пре 25 година!) припада легендама, миту. Уопште, пуно има митског, даље, у овој свесци, коју сам, наравно, сачувао; коју сам поново прелиставао прошлог лета на селу, тј. У Мишљеновцу, где сам одбијао да пишем, или да правим изводе из својих бележница и дневника…
Метафизика у белом… есеј око 2 табака о књигама „Небо у пећини“, „Есеј о човеку“ и „Доктору Живагу“. … Уз писање сређивати и поткровље, мансарду. Ствари. Неред се разбашкарио, као Вла на помани! (Било би добро кад би се поклопиле смене мојих синова, старијег и млађег.) Колико паучине, овде, али и – тамо. У школи, у редакцији, у центру града, у надлештвима, у удружењима писаца, на трибинама.
Хоће ли уопште уредник Б. Прочитати рукопис Прве и Друге књиге „Пуштања воде мртвима за душу“? Видећемо. У ствари – сумњам. Сви ти брђани-уредници, монтањари, што су се насукали у овом Белом Граду, ту су да, изучивши добро јањичарски занат, онемогуће, спрече, игноришу, и штампају – бозе…
2. 9. 1993. Урадио ревизију и одобрио за штампање „Земљу недођију“. Ваљда ће ми поћи за руком да у наредним данима заокружим есеј „Метафизика у белом оделу“? Послати торзо тога есеја С.
** је ђубре. Неодговорна, незрелна, аморална. Откачио сам је. Морало је то пући!
Два писма, која сам сачувао, игром случаја. Прекјуче се, у Раброву, неки дежмекасти старац упиљио у мене; нисам могао да се сетим ко је, али човека сам однекуд знао.
– Ехеј, пријатељу! – Пошао је човек за мном. – Ја сам Звонко, држим кафану у Љешници… Како је чика Мика. Је ли жив?
Човек је скинуо шешир и тада сам га препознао. Био је то Бебин син – син Бебе шофера из Љешнице, коме је мој отац пре скоро пола века био шеф. Звонка сам виђао, био је старији, али сам више контактирао са његовим млађим братом Мимом. Не усуђујем се да питам да ли је Мима жив, да ли је Беба жив?
– А коју гура чика Мика? – рекао сам.
Остарили смо сви.
После, на рабровској зеленој пијацу, опет су ме препознали неки старији људи, које ја никада раније нисам срео. По оцу су ме препознали. Жена тога човека, који ме је препознао а од кога смо купили јабуке, имала је леп осмех какав сам виђао на лицу једног Мишљеновчанина, пок. Жарка Аћимовића. Погинио је трагично, несрећним случајем, прелаазећи пружни прелаз на путу за Белило са Милетом Буџом пре десетак година. После кад смо се вратили у наш тихи дом, ушао сам у библиотеку, у којој влада извесна полутама и дању због завеса, и присећао сам се многих ликова којих више нема. Неке сам видео тако јасно, мислим њихова лица, иако су умрли пре тридесет и више година. Добро сам их упамтио а да нисам ни знао.
Сређивао сам многе папире, писма, које су ми писали разни људи, на првоим месту колеге и пријатељи, рођаци и други. И тако сам налетео на два писма, мојих старих пријатеља, који су ми писали као војнику… Први је умро, другог нисам видео дуго, нешто се не јавља последњих година. Надам се да је још увек жив и здрав.

 

============
Војник и песник
МИРКО ЛУКИЋ
В.П. 3272/18
81002 ТИТОГРАД
Београд 26.Х.1976
Драги Мирко,
драго ми је да си се јавио овим својим последњим, тако отвореним писмом.Чуди ме да ни након осамдесетак дана ниси превалио преко главе почетничке војничке тешкоће за време обуке.Додуше, у Титограду нисам никада још био, па не знам какав режим тамо влада, али барем песници треба да опросте суровост војничком животу.Ја нисам боље прошао барем што се тиче прва три месеца.Завршио сам обуку као што је завршава и сваки други омладинац.Опет кажем, можда ,је било то лакше јер сам био у Сомбору, у равници, а ти се вереш по црногорским брдима .Осећам да си и ти у авијацији, као и ја што сам био.Беху то мртви авиони које смо рибали и подмазивали, авиони који неће никад да полете, и у које смо сумњали да су икад летели. Након та три месеца, сваке недеље сам бежао за Београд и остајао код куће по два дана петак увече, субота и недеља до мрака, па се опет враћао у „логор“.То ми нико није омогућавао што сам био п о з н а т , већ што сам био као и сваки војник слободољубив и дрзак у том смислу.А није било лако сваке недеље се возити по двеста километара тамо-амо. . .
Пошто о војсци све знаш, њом си окружен, нећу ти више о њој писати,јер сам мање компетентан од тебе у тим стварима .Од како се нисмо видели последњи пут, ја сам доста путовао, био сам у Америци, Египту, а прошле године у Шведској сам остао чак шест меаеци.Тамо сам учио шведски и контактирао њихове значајне писце које имам намеру да преводим или барем представљам преко чланака. Ти си упознао летимично ону девојку Швеђанку, која ми је пре три месеца постала и супруга, а пре педесетак дана родила синчића.То су били углавном догађаји који су засенили појаву ове моје последње књиге коју сам издавачу предао још пре две године.Требало је да се појави за прошли Сајам, али због скупоће изводјења цртежа у њој (десет изванредних цртежа Љубе Поповића) пројекат се стално одлагао. Сада кад је књига изашла кошта читавих десет хиљада старих динара и питам се ко ће је осим библиотека куповати?Нажалост, неће се поновити срећна судбина „Цигомског кревета“ који сам онако цигански поклањао.Ја сам добио од издавача десет примерака и до сад ми је остало још свега два.Зато сам решио да од сада уведем један позајмни примерак који ће кружити по рукама мојих пријатеља и оних који се интересују да прочитају ту књигу – с тим да ми је врате, како ми не би искамчили и онај последњи примерак, јер ми је сада просто немогуће да књиге купугем и поклањам их . Ни жена ни ја нисмо у радноми односу и приходи су нам мањи од војничких.Надам се да те неће љутити ово моје садашње стање.
Књигу ћу ти полсати ових дана с тим да упишеш унутра на корицама своје име и кад је прочиташ да ми је вратиш – јер јој предстоји дуг пут кружења.
Ето, сад имаш моју сигурну адресу, и кад д се нађеш поново у Београду можеш да навратиш до нас.Да попричамо између осталог и о војсци.
Поздрав Мома Димић
П.С. Сећам се да сам пре петнаест година од једног свог хонорара послао пок. Блажи Шћепановићи хиљаду динара и он ми није одговорио. Зар је могуће да су војници тако сурови? И зар је могуће да сам некада био тако богат.
*
Војник
МИРКО ЛУКИЋ
В.П. 3272/18
81002 ТИТОГРАД
Младеновац, 26.јануара 1977.г.
Драги пријатељу!
Пишем ти у једном малом страху да се, ако овог часа устанем, нећу више вратити за писаћу машину. Твоје писмо сам управо добио, нисам стигао ни да ручам, касније ћу битл толико заузет да би писање писма било последње због чега бих прекидао посао.
Елем, ту и тамо разумео сам по неку реч а по речима и смисао реченице. Тако ти бога пиши нешто читкије, макар и штампаним словима. Ништа не разумем.
Ових дана радим на две велике плоче за УЛУС-ову пролећну изложбу (70 x 50). Једна је у техници мезотинте а друга акватинта но обе су на тему Икара летача. И формат и техника апсорбовали су ме потпуно јер је то џиновски посао И захтева много времена И зноја. Искрено верујем да ће те мотиви заниматл па ћу зато бити толико слободан да ти их препричам. Прва плоча ПРЕД УЗЛЕТ: у дну цртежа вертикално постављеног види се (с леђа) човек-летач раширених крила.Он стоји на каменитом рубу провалије испод кога зјапи таман простор (вода), која се пење према врху цртежа и постепено разбистрава. У даљини неколико острва која значе слободу. И ништа више. Друга плоча НЕЋЕМО ТЕ ЗАБОРАВИТИ, ИКАРЕ! тешко се може препричати. Радим је у технлци мазотинте, деликатној самој по себи. Мало нагиње фантастици. Централни део: провидни кубус у коме лебди мозак, при дну две велике стреле претећи устремљене на кубус и мождану масу – као смрт и као заборав. Над кубусом висе на узици два јајета у десном горњем углу часовник у левом праменасти облаци. Две птице (препотопске) хитају кроз мрак. То је то. Иначе, стално се понавља исти круг: посао-кућа-породлца-рад и опет исто. Ускоро треба да одем на село али не знам када ће то бити« /
И још се надам да ће те ово писмо затећи тамо „где си – пре прекоманде. Срдачни поздрави,

Звишки, Аутопортрет, 1977.
Звишки, Аутопортрет, 1977.

ЗВИШКИ , Р. Домановића 19 (СЕЛТЕРС) Младеновац

И цртеж: Аутопортрет.

Advertisements

ТАМО ГДЕ СТАРЕ МИТОВЕ НАСЛЕЂУЈУ НОВИ / Братислав Р. Милановић

Корица Тодоровићеве књиге
Корица Тодоровићеве књиге

Нова песничка књига Мирослава Тодоровића Грчка свеска има за мото две Сиоранове реченице: „Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора. Има ли сигурније потврде за то да не постоји весело море?“
Цела ова књига изграђена је на грчким мотивима: на неким невеселим сликама из грчке (и не само грчке) свакидашњице, на крхотинама старих митова као на комадићима некада јединствене мраморне целине, и на пејзажима у којима доминирају морска пучина и небо ‒ две нијансе једне те исте плавети ‒ песак, облуци које је на обалу искотрљало море а на којима стоје записи о вечности, и коначно, ветар. У песмама Тодоровићеве књиге Грчка свеска измешани су узвишена прошлост и тривијално, сирово, простачко, варварско свакодневље, стари митови и савременост са својом новом митологијом. Линија која их дели крхка је, али уочљива.
Тодоровићев глави лирски јунак, почесто лирски субјект у овим песмама, а у неким песничким целинама и песник сам, именом и презименом, обичан је савремени туриста са предзнањима о историји и митологији простора у којем се нашао. Његов лирски доживљај грчког поднебља није изграђен само на остацима историје и једне старе митологије. У њега је уплетена и свакидашњица, конфузна и раздробљена, неорганизована и пуста. А њу чине и домаћини, и гости који као туристи долазе са разних страна.
Нова песничка творевина Мирослава Тодоровића ослања се на два света, сучељена и испреплетена: на један који је био, и на други који траје. Тај сплет песничких слика – у којима кроз један стари узвишени, митски свет прораста попут корова савремено доба – дат је већ у првој песми „Животне мреже“. Та песма је у исто време и пролог и монолог лирске јунакиње, туристичког водича Бојане:

„Први пут када стигнеш овде
Мислиш прелепо место
Испод планине на којој су негда живели богови
Али кад прође сезона
Све умукне
У љуштуру се увуче
И сјај утихне море умири
Место ко у забити селендра“
(„Животнa мрежa“)

То је тек прва строфа, али већ у њој је јасно назначено да Тодоровић прибегава мешању стилова, узвишеног и тривијалног, не би ли читаоцу дочарао ту помешаност времена и цивилизација. После прва два стиха у наведеној строфи, који припадају информативном стилу, или чак и епистоларном, он уводи стих у којем се осећа извесна мера узвишености: „Испод планине на којој су негда живели богови“, у коме узвишени патос читавој синтагми даје архаични облик прилога за време некаднегда. Затим следи стих сасвим прозаичан, са намерно изабраним макаронизмом сезона који овде значи туристичка сезона и замењује реч лето. Тако формиран стих звучи као одломак какве реченице преузете из туристичког бедекера. Потом следе стихови у којима се јављају тропи. У њима доминирају: једна метафора („Све умукне / У љуштуру се увуче“), две синестезије („сјај утихне“, „море умири“) и један врло сликовит аугментатив („селендра“).
Читава наведена строфа, а потом и песма, заправо је један ироничан, веристички опис стања у коме се лирска јунакиња нађе када у негдашњем митском простору савремена туристичка халабука мине, посетиоци оду, а пејзаж се испразни као посуда из које се излио садржај. Лирски субјект остаје у пустоши, такође непотребан. То осећање сувишности дочарано је, нешто даље, метафором која припада овом времену и у којој се једно осетљиво биће пореди са ефемерним предметом широке потрошње:
„Ја сам само грамофонска плоча
која се више не користи“
(„Животне мреже“)
Стари митови живе само преко лета, док се о њима говори, док траје оживљавајућа моћ језика и док постоји таква намера:
„И чекам да нова сезона дође
Да исте приче
О боговима њиховим нашима казујем.“
(„Животне мреже“)
Нови митови нису начињени од племените грађе: у њима нема херојских подухвата, трагичних љубави и исто таквих заблуда. Нема ни митских трпеза. Раскошне гозбе замењује жвакање сендвича. Ни врховно божанство се више не јавља у обличјима моћних животиња: бика, удава, аждаје или лава; не станује у облацима или на дну мора, већ се објављује на материјалу широке потрошње ‒ у папирним новчаницама. Нови митови су саздани од безначајне, свакодневне потрошне грађе: све се срозало до сопствене пародије, до самопорицања.
Поред ове песме Мирослав Тодоровић има у збирци Грчка свеска још пет дужих песама сложене структуре, од којих су четири изграђене на истом принципу мешања значењских планова и стилова: „Стихови о светим иконама“, „Срце које цвета“, „О боговима и љубави“ и „Узалудни послови“. Песма „Камена порука“ не спада у тај значењско тематски круг и њоме ћемо се позабавити нешто касније.
Ако се у управо анализираној песми „Животна мрежа“ Мирослав Тодоровић бави десакрализацијом једног познатог митског простора , у песми „Стихови о светим иконама“ уочљива је десакрализација једне сакралне уметности – сликања икона. И овде се један узвишени и свети посао, сликање божанских ликова и светаца ‒ у које су од провиђења изабрани зографи уносили сву своју веру и надахнуће, и који су по томе били посебни, јединствени и непоновљиви ‒ срозава на профану серијску производњу по законима тржишта:
„У радионици икона
Гркиња држи кратак курс израде икона
Иза ње за столовима раде мајстори
Гледам како млада Гркиња вешто
Из дрвета извлачи ликове светитеља

Српска група туриста испунила је предворје
Златна фолија блиста у рукама младе Гркиње
Једноставно се прекрије дрвена површина
Између линија испуни празнина
И сада се већ може своме свецу помолити
У томе је суштина“
(„Стихови о светим иконама“)
Сасвим просто. Некада свети хришћански предмет, који је имао у појединим случајевима и чудотворне моћи, израђује се, због велике потражње на тржишту, на разним крајевима света, и хришћанским и нехришћанским. Израђују га, поред хришћана, и мајстори будисти, муслимани, комунисти у Кини, који не верују у ликове што их осликавају својом несумњиво мајсторском руком, већ верују у њихову цену. Врхунац чини израда помоћу шаблона, типска, серијска. Дакле: подражавање, вулгарна имитација, кич… У нове вернике, који су богобојажљиви постали јуче, гледају свеци очима у којима нема вере јер није имао ко да је у њих насели. Све апстрактне религиозне и духовне вредности пале су пред конкретном вредношћу од цигло 15€:
„Цене су добре
Света Петка Римљанка 15 еура
Ко купи три једна гратис
Свети Јован, Никола Димитрије може и са попустом“
(„Стихови о светим иконама“)
Трговци су се опет уселили у храм из којег их је Исус избацио и размножили се по свету. Плати па па се моли: пред бофлом, пред иконом коју приликом израде скоро да и није такла људска рука.
И стихови који дочаравају овај призор израде икона негде у Грчкој огољени су до крајњих могућности. Њихова функција је сведена на голу информацију без икаквих пренесених значења и тропа, што је некад добра поезија захтевала. Ти стихови су срезани према теми. Њој су примерени. Цитирани текст могао би бити део новинске репортаже, каквих има безброј. Али, у овој песми, он је испунио функцију.
И где онда Мирослав Тодоровић проналази аутентичне, неспорне вредности? У његовом систему вредновања – који је понекад прикривено а понекад отворено изнет у стиховима Грчке свеске – оне се налазе тамо где нема олаког и бесмисленог копирања, у ономе што је човеку са неба дато и што је тешком муком и његовим знојем створено. Оне се могу видети:
„(…) док будемо путовали
Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињака
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С ког нас богови мотре“
(„Стихови о светим иконама“)
Трагови старога света налазе се на предметима који су данас у употреби, али се њихово значење изгубило. До њега може да допре само онај ко зна старе митове и приче на којима је некада почивао свет.
У песми „О боговима и љубави“ Мирослав Тодоровић утврђује у светлости стихова везу између два доба које дели хуј протеклих миленијума. На новчићу од 2€ приказана је девојка како јаше бика који има ружу у устима. Та сличица, за лаике овог времена весела и забавна, заправо је митолошка прича о девојци Европи у коју се заљубио Зевс. Да би јој се приближио, претворио се у бика и пришао јој са ружом у устима, што је њу очарало толико да га је зајахала, а што је њему дало прилику да је отме, однесе је на Крит и изроди са њом три сина: Миноја, Еака и Радаматеа. Само, ко од оних што се поменутим новчићем служе зна ту причу, сем лирског субјекта који је ту да би уронио у физичке и митолошке просторе и чврсто их увезао језичким спонама. Та стара прича о љубави, страсти и слабости богова, па и оног врховног, данас је рељеф на монети зу поткусуривање. И тако је једна прича из старог мита о љубави прешла у нови мит о новцу заједнице која носи Европино име и загубила свој смисао.
Праве вредности су за Мирослава Тодоровића у непроменљивим стварима и појавама, као што смо то видели из развијене и прецизне слике о житним пољима и маслињацима Тесалије у песми „Стихови о светим иконама“. Јер, савршенство, као божанска мудрост, налази се у природи.
У песничкој књизи Грчка свеска Мирослав Тодоровић има две врсте песама. Оне у чијој основи лежи миметички поступак, који ће он у другом делу књиге напустити, и оне које су производ суптилне имагинације . У првима су већ помињане слике из животне свакодневице туристичких подручја, дакле о површним и пролазним стварима, а у другима су слике изграђена на непролазним елементарним чињеницама: облацима, небу, хоризонту, морској пучини, води таласима, ветру и песку.
Све праве вредности оживеће у песми о једном камичку и у минијатурама инспирисаним етеричним пејзажима. Богови ће се вратити на своје место. У песми „Камен порука“ лирски субјект ће пронаћи камичак који је исплавило море и на њему линије и кругове што у себи крију тачност небеских мера. Тај камен и порука мудрости коју он носи прави су разлог што је лирски субјект доспео у грчки исконски и митски простор, а не обилазак продавница са јевтином робом која имитира древна уметничка дела, а не пука туристичка радозналост:
„Каменчић који су запљускивали таласи
Обликом ме призва да га узмем
на њему бели кругови
На црном камену беле се линије
Три круга ме зачудише тачношћу небеске мере
На каменом жрвњу који радосзнало узех
Загледан у чудесно беле кругове

Питао сам се није ли овај камен порука
Која ме је нашла овде
У подножју Олимпа
По коју сам не знајући дошао“
(„Камен порука“)
Сада коначно долазимо и до песничких разлога због којих Мирослав Тодоровић у једном делу збирке Грчка свеска напушта миметички поступак. Ова песма се, додуше, налази међу првима у књизи Грчка свеска, али она је онај други пол ове књиге. Поменути разлог је потрага за смислом. А смисао је у елементима природе, а пре свега је у поезији:
„Олимп је све више био облак
Грмљавина се разлегала пучином
Видела црна завеса
С муњама испуњеним грмљавином
Као да су се скупљали у тачку најмањег круга
Са митском планином заокруженом облацима
На црном камену у мојим рукама
Међу белим круговима
Мотрио сам песму
Црни камен са линијама хуја мора
У чијем се кругу таложе векови
И тишина
Овоземаљска
(„Камен порука“)
У песмама које следе, превасходно у минијатурама и фрагментима, Мирослав Тодоровић варира песничке слике морског пејзажа који се састоји од истих елемената: неба, пучине, таласа, линије хоризонта, облака, планинског врха Олимпа, песка и хриди. Из тих кратких песничких форми да се закључити да Тодоровић има велико поверење у слику. Из односа између појединих набројаних елемената он настоји да извуче саму суштину, а то је понајчешће песма. Ево, као илистрације, једне песме без наслова, а готово ниједна од ових песама није насловљена:
„Линија хоризонта
Између пучине и неба
Линија песме
Из те плавети
Као тајна постања
Светли оно зрно истине

Чека час“

Он у том пејзажу проналази и древни мит који је у њега уписан као порука за неког ко ће касније доћи и умети да прочита оно што је записано на таласима, или оно што је утиснуто у тишину као глас који ће се у другом времену јавити ономе који уме да слуша. То је песма која из плаветнила неба и мора, кроз векове, тражи свој медијум:
„Мотрим планину на којој су живели Богови
Књига каже 12 Богова
На обали Егејског мора
Уз шумор таласа
Стихови плавети

Само песник тај глас из тишине чује
Из песме која га кроз векове тражи
Ослушни, чујеш ли?
Изађи из песме Господе

Опет се суочавам с митом
У таласима облаци
Дописују плавет стихова
Сенка Олимпа понад
Стихова небеских дубина“
Доживљај грчког митског медитеранског пејзажа Тодоровић поистовећује са уметничким делом: понекад је то уметничка слика, понекад песма, а понекад читав синкретички акт. Таквом доживљају посвећена је песма „Заустављена светлост“:
„Пејзаж слика
Стих јутарњи понад мора
Заустављена светлост
Љеска на Егејском листу
Слушам како се богови на Олимпу гложе
Зевс режира представу
Маглену завесу сунце још не подиже
Облаци се наслонили на линију хоризонта
Ишчекују знак за пловидбу

Љеска се море
таласи на обали распрскавају
А хук казује како се песма рађа

Слушај хук даљина
Бескрај се ту
Надомак песме налази“
(„Заустављена светлост“)
У првој строфи Тодоровић свој свеколики доживљај предела у којем се обрео визуелну сензацију рационализује као слику, а потом менталну – као стих. Потом се у песму укључује и аудитивна сензација, гложење богова, односно грмљавина. Ту Тодоровић читав предео претвара у сцену на којој се одиграва позоришна представа чији је редитељ врховни бог Зевс. Затим се све поново преобраћа у песму која се враћа на свој прапочетак и која је готово изједначена са прапредставом о свету, са бескрајем.
Феномене природе која га окружује Тодоровић, дакле, доживљава као уметнички чин. Тај доживљај се преноси, у различитим облицима из песме у песму, из минијатуре у минијатуру, из фрагмента у фрагмент песничке књиге Грчка свеска. У својој фасцинацији морем он трага за истомишљеницима и проналази их у Константину Кавафију и Полу Валерију, двојици великих песника мора, и мотиве за две своје песме налази у њиховим стиховима. Тодоровићев доживљај мора је међутим аутентичан, дубок. Из њега прозилазе промишљени стихови у којима он настоји да објасни и себе и свет још од прапочела, човекову крхкост пред моћима природе, његову загубљеност у времену и простору и немоћ да се бори са стихијама природних елемената и хујањем времена.
За Тодоровића је море животодавно, из њега све произилази и у њега се све враћа, јер оно је сушта поезија. Песнички глас долази из морских дубина и дубина времена над њим:
„Слушај хук даљина
Бескрај се ту
Надомак песме налази“
И ништа није ни обухватније, ни старије. А у поређењу с морем човеково трајање је крхки тренутак. И то је од памтивека у свим стиховима записано. И може ли, онда, ишта бити тужније од поезије настале на обалама мора?