Ознаке

Седам дана, седам страна – Заветине
На свету има више од четири стране.
Према којој ћете се окренути?
На којој излази, а на којој залази Сунце?
Можете кренути према мору, преко мора, преко девет гора и мора. Ваш је избор.
Можете цртати монограм свога имена на песку.
Можете лебдети као рода испод облака.
Можете све своје најдраже и најбоље мисли затрпати у песку, блату. Ваш је избор.
Ја сам изабрао ове редове, које је цар Марко Аурелије писао Самоме себи, можда пре него што сам напунио педесету? Мислећи на „Златни Расуденац“ и на мираз моје мајке Наталије. На том малом имању сам ја одабрао страну, или страна је одабрала мене?

«48. Лепа је изрека Платонова: „Зато, ако посматрамо људске ствари, морамо посматрати и земаљске промене, и то тако као да са неке високе тачке гледамо у дубину: стада, војске, земљорадњу, свадбе, разводе, рађања, смртне случајеве, бучне људске расправе пред судом, напуштене покрајине, шарене гомиле варвара, њихове светковине, туговања при сахрани, тржишта, мешавину свега тога и виши ред који се из те супротности појављује.“
49. Треба посматрати прошлост и безбројне промене краљевских власти. Тако ће бити могуће предвидети и будуће ствари. А оне ће у сваком погледу имати исти карактер и неће моћи иступити из тока садашњих догађаја. Зато и није важно, да ли четрдесет или хиљаду година испитујеш људски живот. Јер шта би за то време могао више сазнати?
50. Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо. То је или расплитање атома, или је некакво разлетање непролазних (неуништивих) атома.
51. Ми се и јелом и пићем и чаролијама трудимо да умакнемо смрти. „Кад богови пусте на нашу ладицу олују, морамо храбро издржати тегобе и не смемо тужити.“
52. Може неко бити бољи од мене у песничању, али ме у уљудности, скромности, оданости судбини или благости према преступима ближњег неће превазићи.
53. Тамо где се неко дело може извршити у сагласности са природом која је заједничка и боговима и људима, нема ничега злог. Јер онде где се може постићи благостање делатношћу која је кренула правим путем и која је у сагласности са људском природом, не треба да се плашимо никакве штете.
53. Свуда и увек ће само од тебе зависити да ли ћеш се одано предати приликама око себе, да ли ћеш са својим ближњима поступати по принципима правичности, и да ли ћеш са љубављу контролисати представе које су се тек појавиле, да се нека од њих не би несметано провукла.
54. Не обазири се на оно што мисле други. Мораш добро пазити само на то куда те природа води; природа је свеопшта по ономе што ти се дешава, а твоја сопствена по ономе што треба да урадиш. Свако, међутим, мора да ради оно за што га је природа оспособила.
Сва су остала бића на свету само због разумних бића, и свуда рђаве ствари постоје ради добрих; само су разумна бића створена ради себе самих….

ДНЕВНИЦИ, 1.9.1993.
Свеска тврдих корица. Уобичајен формат свеске (20 џ 14 цм). Истргнуто доста листова. Очигледно да је свеска служила писању неког рукописа чији је наслов био „Реквијем за Димитрија Сенковића“ (Дневник галијота – 22. 12. 1980). Све је то прецртано, као и први инвентарски број „180“. У неком пребрајању, свесци је додељен ин. Бр. 199. Прва забелешка датира од 1. септембра 1993. године, испод наслова песме Миодрага Павловића „Силазак у лимб“ пише: „наслов потенцијалног романа“, и испод тога пише: „Прва свеска, или…“
„Друга свеска, или…“
„Трећа свеска, или…“
„Десета свеска, или…“
Тек кад будем довршио књигу – пише даље – али нечитак је наслов!! – Шта онда? Шта би требало да читам? „1001 ноћ“? „Уликса“) Нема записаног одговора. Одговор –и ако се можда мотао по мојој глави, тада (пре тачно чеврт века, тј. Пре 25 година!) припада легендама, миту. Уопште, пуно има митског, даље, у овој свесци, коју сам, наравно, сачувао; коју сам поново прелиставао прошлог лета на селу, тј. У Мишљеновцу, где сам одбијао да пишем, или да правим изводе из својих бележница и дневника…
Метафизика у белом… есеј око 2 табака о књигама „Небо у пећини“, „Есеј о човеку“ и „Доктору Живагу“. … Уз писање сређивати и поткровље, мансарду. Ствари. Неред се разбашкарио, као Вла на помани! (Било би добро кад би се поклопиле смене мојих синова, старијег и млађег.) Колико паучине, овде, али и – тамо. У школи, у редакцији, у центру града, у надлештвима, у удружењима писаца, на трибинама.
Хоће ли уопште уредник Б. Прочитати рукопис Прве и Друге књиге „Пуштања воде мртвима за душу“? Видећемо. У ствари – сумњам. Сви ти брђани-уредници, монтањари, што су се насукали у овом Белом Граду, ту су да, изучивши добро јањичарски занат, онемогуће, спрече, игноришу, и штампају – бозе…
2. 9. 1993. Урадио ревизију и одобрио за штампање „Земљу недођију“. Ваљда ће ми поћи за руком да у наредним данима заокружим есеј „Метафизика у белом оделу“? Послати торзо тога есеја С.
** је ђубре. Неодговорна, незрелна, аморална. Откачио сам је. Морало је то пући!
Два писма, која сам сачувао, игром случаја. Прекјуче се, у Раброву, неки дежмекасти старац упиљио у мене; нисам могао да се сетим ко је, али човека сам однекуд знао.
– Ехеј, пријатељу! – Пошао је човек за мном. – Ја сам Звонко, држим кафану у Љешници… Како је чика Мика. Је ли жив?
Човек је скинуо шешир и тада сам га препознао. Био је то Бебин син – син Бебе шофера из Љешнице, коме је мој отац пре скоро пола века био шеф. Звонка сам виђао, био је старији, али сам више контактирао са његовим млађим братом Мимом. Не усуђујем се да питам да ли је Мима жив, да ли је Беба жив?
– А коју гура чика Мика? – рекао сам.
Остарили смо сви.
После, на рабровској зеленој пијацу, опет су ме препознали неки старији људи, које ја никада раније нисам срео. По оцу су ме препознали. Жена тога човека, који ме је препознао а од кога смо купили јабуке, имала је леп осмех какав сам виђао на лицу једног Мишљеновчанина, пок. Жарка Аћимовића. Погинио је трагично, несрећним случајем, прелаазећи пружни прелаз на путу за Белило са Милетом Буџом пре десетак година. После кад смо се вратили у наш тихи дом, ушао сам у библиотеку, у којој влада извесна полутама и дању због завеса, и присећао сам се многих ликова којих више нема. Неке сам видео тако јасно, мислим њихова лица, иако су умрли пре тридесет и више година. Добро сам их упамтио а да нисам ни знао.
Сређивао сам многе папире, писма, које су ми писали разни људи, на првоим месту колеге и пријатељи, рођаци и други. И тако сам налетео на два писма, мојих старих пријатеља, који су ми писали као војнику… Први је умро, другог нисам видео дуго, нешто се не јавља последњих година. Надам се да је још увек жив и здрав.

 

============
Војник и песник
МИРКО ЛУКИЋ
В.П. 3272/18
81002 ТИТОГРАД
Београд 26.Х.1976
Драги Мирко,
драго ми је да си се јавио овим својим последњим, тако отвореним писмом.Чуди ме да ни након осамдесетак дана ниси превалио преко главе почетничке војничке тешкоће за време обуке.Додуше, у Титограду нисам никада још био, па не знам какав режим тамо влада, али барем песници треба да опросте суровост војничком животу.Ја нисам боље прошао барем што се тиче прва три месеца.Завршио сам обуку као што је завршава и сваки други омладинац.Опет кажем, можда ,је било то лакше јер сам био у Сомбору, у равници, а ти се вереш по црногорским брдима .Осећам да си и ти у авијацији, као и ја што сам био.Беху то мртви авиони које смо рибали и подмазивали, авиони који неће никад да полете, и у које смо сумњали да су икад летели. Након та три месеца, сваке недеље сам бежао за Београд и остајао код куће по два дана петак увече, субота и недеља до мрака, па се опет враћао у „логор“.То ми нико није омогућавао што сам био п о з н а т , већ што сам био као и сваки војник слободољубив и дрзак у том смислу.А није било лако сваке недеље се возити по двеста километара тамо-амо. . .
Пошто о војсци све знаш, њом си окружен, нећу ти више о њој писати,јер сам мање компетентан од тебе у тим стварима .Од како се нисмо видели последњи пут, ја сам доста путовао, био сам у Америци, Египту, а прошле године у Шведској сам остао чак шест меаеци.Тамо сам учио шведски и контактирао њихове значајне писце које имам намеру да преводим или барем представљам преко чланака. Ти си упознао летимично ону девојку Швеђанку, која ми је пре три месеца постала и супруга, а пре педесетак дана родила синчића.То су били углавном догађаји који су засенили појаву ове моје последње књиге коју сам издавачу предао још пре две године.Требало је да се појави за прошли Сајам, али због скупоће изводјења цртежа у њој (десет изванредних цртежа Љубе Поповића) пројекат се стално одлагао. Сада кад је књига изашла кошта читавих десет хиљада старих динара и питам се ко ће је осим библиотека куповати?Нажалост, неће се поновити срећна судбина „Цигомског кревета“ који сам онако цигански поклањао.Ја сам добио од издавача десет примерака и до сад ми је остало још свега два.Зато сам решио да од сада уведем један позајмни примерак који ће кружити по рукама мојих пријатеља и оних који се интересују да прочитају ту књигу – с тим да ми је врате, како ми не би искамчили и онај последњи примерак, јер ми је сада просто немогуће да књиге купугем и поклањам их . Ни жена ни ја нисмо у радноми односу и приходи су нам мањи од војничких.Надам се да те неће љутити ово моје садашње стање.
Књигу ћу ти полсати ових дана с тим да упишеш унутра на корицама своје име и кад је прочиташ да ми је вратиш – јер јој предстоји дуг пут кружења.
Ето, сад имаш моју сигурну адресу, и кад д се нађеш поново у Београду можеш да навратиш до нас.Да попричамо између осталог и о војсци.
Поздрав Мома Димић
П.С. Сећам се да сам пре петнаест година од једног свог хонорара послао пок. Блажи Шћепановићи хиљаду динара и он ми није одговорио. Зар је могуће да су војници тако сурови? И зар је могуће да сам некада био тако богат.
*
Војник
МИРКО ЛУКИЋ
В.П. 3272/18
81002 ТИТОГРАД
Младеновац, 26.јануара 1977.г.
Драги пријатељу!
Пишем ти у једном малом страху да се, ако овог часа устанем, нећу више вратити за писаћу машину. Твоје писмо сам управо добио, нисам стигао ни да ручам, касније ћу битл толико заузет да би писање писма било последње због чега бих прекидао посао.
Елем, ту и тамо разумео сам по неку реч а по речима и смисао реченице. Тако ти бога пиши нешто читкије, макар и штампаним словима. Ништа не разумем.
Ових дана радим на две велике плоче за УЛУС-ову пролећну изложбу (70 x 50). Једна је у техници мезотинте а друга акватинта но обе су на тему Икара летача. И формат и техника апсорбовали су ме потпуно јер је то џиновски посао И захтева много времена И зноја. Искрено верујем да ће те мотиви заниматл па ћу зато бити толико слободан да ти их препричам. Прва плоча ПРЕД УЗЛЕТ: у дну цртежа вертикално постављеног види се (с леђа) човек-летач раширених крила.Он стоји на каменитом рубу провалије испод кога зјапи таман простор (вода), која се пење према врху цртежа и постепено разбистрава. У даљини неколико острва која значе слободу. И ништа више. Друга плоча НЕЋЕМО ТЕ ЗАБОРАВИТИ, ИКАРЕ! тешко се може препричати. Радим је у технлци мазотинте, деликатној самој по себи. Мало нагиње фантастици. Централни део: провидни кубус у коме лебди мозак, при дну две велике стреле претећи устремљене на кубус и мождану масу – као смрт и као заборав. Над кубусом висе на узици два јајета у десном горњем углу часовник у левом праменасти облаци. Две птице (препотопске) хитају кроз мрак. То је то. Иначе, стално се понавља исти круг: посао-кућа-породлца-рад и опет исто. Ускоро треба да одем на село али не знам када ће то бити« /
И још се надам да ће те ово писмо затећи тамо „где си – пре прекоманде. Срдачни поздрави,

Звишки, Аутопортрет, 1977.

Звишки, Аутопортрет, 1977.

ЗВИШКИ , Р. Домановића 19 (СЕЛТЕРС) Младеновац

И цртеж: Аутопортрет.

Advertisements