Ознаке

Часопис за књижевност, уметност и културну баштину. Књажевац, бр. 2-4, година 1., април -децембар 2014.  ISSN 2335-013X=Исток

насловна страна корица

насловна страна корица

Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)

Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)

фронта, али солунци су у схватању обичних људи, свакако због значаја овог вели- ког, тешког и славног рата, и солунског пробоја, и сви они који су преживели први светски рат и били његови учесници.

Познато је да се и највећи историјски догађаји преламају кроз личну драму и породичну судбину и, када догађаји мину, чита се то из спомена, из записа, из уметничких дела, која дођу као замена за стварност, односно која постану нова, по- себна стварност и трају временом. Рат виђен очима учесника, деценијама потом носи се у сећању преживелих. Истина која из тих сећања долази, веран је одраз тешке и судбоносне збиље, често поучнија од научних тумачења и политичких образложења. Казивања учесника један су од путева да се дође до стварности која се скрила у времену.

У невеликој збирци казивања Солунци више не говоре (тек један саговорник на око десет хиљада ратника!), такве истине је довољно да се оживи једно време тешког страдања српског народа у другој деценији прошлога века. А колико је тек оне наде, напора и љубави, поуке и поруке… онога – што је отишло у заборав?! Али, ко зна како би и сам живот изгледао да му није заборава?! Заборавити или пам- тити; поновити у причи али избећи у стварности – као да се, у нас, за неке одлуке баш тешко одлучити?!

Можда је ипак најпоштеније да само време о себи суди. За наше време можда би најбоље било да види трајно у пролазном. Казивања скромних ратника. учесника солунске епопеје, које би историја без оваквих књига, просто, преско- чила, и у томе му могу помоћи.

У разговору са старинама, проф. Кошутића је занимала она људска истина, смештена у интими сваког човека појединачно, јер је знао да наспрам званичне истине, и историје, постоји људска историја, лични доживљај, сопствени страх; постоји моја глад, моја рана, моја радост, па и моје лукавство с којим се живело, и – преживело.

Такву истину не можемо читати из хроника, нити из уцбеника историје. Само се кроз лични доживљај претворену сећање још може видети пут изгладнеле прозебле, оболеле, незадовољне и наоко бесциљно усмерене војске, с дубоким не- извесностима и незадовољствима у себи, који води преко земље која је и својом конфигурацијом изгледала непријатељски, и поред нишана народа који ту војску и тај народ није никад волео. На томе путу, ако не од душманског куршума из за- седа у гудурама Шћипније (арнаутлука!), најпре су настрадали они невољни, које природа није снабдела снагом да све телесно издрже, и они проклети, који су суд- бином одређени да више не живе, који су, можда, по правди божјој заслужили да их више не буде. Просејао се народ, па кад су из живота нестали невољни и про- клети, остао је онај ко је могао издржати, ко је имао телесне предиспозиције, снап да трпи и да истраје, и они који су имали веру да ће преживети, наду да ће поново видети Србију и своје миле и драге у њој, и замисао да ће победити. Само такви су изашли на Кајмакчалан и одатле полетели у Србију. Такви су били професоро? саговорници, док су још могли да говоре.

Истина, записивач ратничких казивања, као велики поштовалац народа његове духовне и моралне величине, одушевљавао се неком мудром, искуствен изјавом, ненаученом, исконском, непатвореном истином…

Једног дана путовао је сам у суседно село, а увече саопштно: Данас сам се находао и записао само једну реченицу. Јест само једну, али она је гласила: „Алба- нија је просејала све што је било невољно и проклето! Доцније је још једном то чуо, нешто измењено, од Брке Младеновића из Белог Потока: „Албанија је просе- јала све што је било нездраво и урокљиво!“(85) Лексика нешто другачија, али сми- сао исти. Илије то професор подвео под „стандардни“ израз, да би нам било  разумљивије?!

Записи професора Кошутића из разговора са солунцима источне СрбиЈе до- живљавају се као самоникле приче, као делови неког романа који није стигао да се обликује, који је прекасно захваћен записом, или се од протока времена расточио и тако остао на појединачном виђењу једнога времена којим се српски народ може поносити, иако смо сведоци, да то, нажалост, све мање чини.

Ови записи су најискренија сведочанства нечега што су данашње генерације могле сазнати само из сувопарних историја и на школским часовима, који се, као све друго у школи чешће доживљавају као терет и обавеза, него као задовољство.

Види се овде и понос и пораз, и страх и неустрашивост, и величина поду- хвата и нискост анималног, снага и немоћ, глад, измученост и бол, али и младост, радост, и снага кад томе дође време, кад ваља прећи ту танку границу између жи- вота и смрти, између ропства и слободе. И види се духовна величина простог на- рода српског, његов високи морал, оданост светињама и идеалу.

Подаци који се одавде читају нису историја него сам живот, већи, шири и дубљи од сваке историје, живот у једном времену, у једним околностима светских размера, на једним, балканским просторима, кад се стварало нешто што се после, у другом времену, у другим околностима, тако драстично и болно срушило, а последице тога рушења још су вреле, болне и крваве.

Као што се из сваког сусрета с човеком, поготову с човеком на крају живота, који је испуњен драгоценим искуством и непоткупљивим сазнањем, а нарочито с људима учесницима солунске епопеје може изаћи обогаћен, оплемењен, осетљивији за туђи бол и срећу ближњег — тако се човек осећа и у сусрету са записима професора Кошутића.

Скрећемо пажњу на неке необичне епизоде с трајнијом вредношћу. Поче- ћемо од једног баналног случаја. Народна песма, она стара, српска, јуначка имала је и овакве почетке: „Честа писма иду и долазе, Од кога ли, коме ли долазе… Али има сведочења да за све време ратовања неком није дошло ни једно писмо, да се не зна ко је све жив а ко није, па кад се после ратних година бивши укућани сретну, једва да се препознају. Сведок једне неугасле везе, и трајних мисли једних на друге, породице и војника на далеком фронту, била је једна главица киселог купуса. Онај са фронта, преко рањеника упућеног из Битоља на излечење, од свега што је могао поручити, замолио је да му жена пошаље једну главицу киселог купуса. „Имали смо млого купус кад смо пошли у рат, ако има тај купус, нек ми прати (жена Роса, прим. И. Б.) полаглавичку.“ И замислите, купусје стигао, после неколико недеља,з? како и какав богће знати, али, модерно речено, комуникација је остварена, оно што је пре тога вероватно било само у сну и сећању опредметило се на начин који би тешко замислио неки писац, а регистровао историчар.

Познат је обичај у Срба да непријатеља треба поштовати, да умрлога треба сахранити, по обичајима његовим, одати му пошту и признање. „Умало да изги- немо док смо затрпавали једног Швабу!“ сведочи један о тренутку кад је ваљало да се повуку с борбеног места и да све изгинуле сахране, не приметивши да су неки остали у заклону и распалили управо док им друга страна сахрањује саборца.

Једна потресна слика опевана у нашим народним песмама, кроз стихове да је од саме смрти страшније кад неко погине, па остане на разбојишту, несахрањен. „да га кљују орли и гаврани“. Али, то је поезија. Рекло би се, нестварна као и с поезија. Међутим, ево и другачијег доказа, потврде из доживљаја солунаца. вање Драгољуба Анђелковића из Белог Потока књажевачког:

„На Ристовац, код Лесковца, кад сам 18-те, пуштен на неодређено одсу лети орао повише нас, над воз, вије се… Неки га гађаше, не могоше да га пого~е: се нађе добар стрелац. Лего је на леђа и увис је нишанио. И погоди га с први меж Након десет, петнајес минути, почео је с крила да трепери и пао. Пао је недал од станице, једно сто метара. Отиде један војник да га донесе, не могаше. Па од ~ још два, те га једва довукоше. Велик, у собу не мож да стане, крила су преко метара дугачка. То је велико, дебело… И, кад га распорили, туј на станицу, нађо у његову гушу седамдесет човечјих ока. Појео и’. Он и’ не прежива, само кљује гута с мртви и рањени.“ (84).

Ето сведочења да орли и гаврани понад разбојишта нису никаква по фикција но искуствена чињеница.

Има казивања о достојанству ратовања и моралним обавезама противн У једној причи осуђују се непријатељи због тога што не знају никакав ред и што „некултурни“. Не поштују свеце „него нападају и на Ускрс и на Божић“ (86). (Пол- сетимо се да су нека наша скорашња искуства почињала на Ускрс, или за време сватовања!). У другој причи, како би иначе било кад је војска сељачка и српска: „Ми их зачикавамо, псујемо им цара, ал они не смеју да пуцају, никој не сме да прекрши примирје!“ (Ових месеци често читамо да јеу неком делу данашњег света склопљено примирје, али и даље одјекују гранате, на обе стране…).

Уџбеничка је формулација да је „наша војска трпела глад, голотињу, студ“. али то је у људским причама солунаца много сликовитије: један прича како је на- шао у жбуну, у снегу, трулу тикву, сакрио се да га нико не види, па извадио семе. протрљао, ставио у џеп и с времена на време по неку семенку сажваће и одржава живот (79), усто: „Оне семенке слатке у грло, па се лепи“. Други прича да је било и таквих који су секли комадиће опанка од пресне коже, који се поред ватре рашчваре, па то жуљили и стварали утисак печене свињетине. Трећи је из коњске балеге, док је било коња, док нису поцркали или поклани, одвајао несварена зрна зоби и то после протрљавши међ дланове јео док је трајало. Четврти су поумирали прејевши се обичног хлеба који су после више дана гладовања видели у изобиљу. Неке су тровали дародавци, добацивши им преко ограде хлеб – чије марамче с па- ром, томе врате хлеб: „Ми смо јели, петина. Она четворица умреше ноћу, прсо им стомак“ (8о). Има казивања о томе да је, при повлачењу, молитеље за хлеб једна замољеница Црногорка, не хтевши да узме понуђене паре, сребро пуне шаке! – до- чекала речима: „Не, богоме, чоче, не дам, ви сте упропастили богату Србију, па сте дошли да упропастите и јадну Црну Гору.“ Једним финим лукавством, „доктор“ и његов сарадник преварили су за оку-две брашна, и тако „с то брашно поминули до Скадар“!

Казивања о студени и сами смо чули и схватили слику да кад се лежи уз ватру, да би било топлије, – ујутру шињел с оне ватрине стране, „откам огањР, а са оведруге се смрзнуо заједно са земљом, па се одсече парче да би се тт 110). Постоји и ово казивање: „Ко годје спавао на земљи, тај јеумро. су они што су лежали на грање или сламу поред ватре. Па кад запалимо . – пнчи се сабирају, сабирају, оките ватру; а ујутру не дигне се ни четвртим део“ (13).

З анимљива су казивања која говоре о односу различитих војски на савез- м рронту. „На јенгелески и на француски топови писало ‘Удри и не штеди ! . На наши ’Удри и штеди муницију!’ (87). Кад су наши дирали Талијане :а: „Ке, ке, ке!“, спочитавајући им даједужабе, ови су им одговарали: „Мау, што се протумачило да им савезници дотурају мачке уместо зечева па су пре- да их једу. После су зечеви долазили заједно с кожом, испашњачени па нуги: да се види да ли је зец или мачка! (86). С Бугарима су се биле баш ке битке, а у данима примирја, чуле су се и овакве изјаве: „Братко, ми па ште бгаемо браћа, само ни царевити завадише!“

У затишју фронта, наши су свашта научили од савезника, али су им се лепо али, учећи их да играју српска кола.

Има, нажалост и неких препознатљивих доживљаја, као да се данас одигра- шјју. .Један прича да је често у Солуну, као коморџијски радник носио и продавао цккуле, уз знање наредника, али да нико други не зна. Јер, по његовом сазнању, Србија је пријавила десетак хиљада бајонета, тј. војника, више него што их је пварно било (а можда су неки и у међувремену испали из редова!?), па се створио зишак, који се по профитерској пракси, и под паролом „снађи се“, могао прошвер- п: вати и мало се испомоћи, макар за дуван. А било је и тога да је један регрут појео пурку спремљену за официрску вечеру, али га је надлежни официр ипак помиловао, јер да су га стрељали, а могли су, остали би без „доброг и поштеног радника“.

Многи Солунци у ратним казивањима, ради ефекта и сликовите веродостој- ности, испомогали су се неком формулацијом на језику савезника. Онако, отпри- лике како је једино и могао да се научи грчки, талијански, а нарочито француски език. Знам једнога који је псовао на два језика (један је био мађарски). Можда су ту научили и оно Се ла ви. Јер – рат је био живот, а живот је историја исто толико колико је историја сам живот. Кад се раздвоје, губе од истине, која је и над њима, и у њима – некад написана у књигама о ратовима, некад сачувана само у сећањима ратника.

..

Полеђина корица часописа, аутори...

Полеђина корица часописа, аутори…

..

37 „Он отишал на боловање, боловал тамо, горе доле, и кад дојде, он донесе главицу, оволку. А сви се чуде: ‘Леле, испратила му жена купус, из Попшицу.” (стр. 102)

Advertisements