КОВИОНА

Једно од могућих објашњења

Ковиона – Да се никад ништа не заборави!
Ковиона – Двестогодишњи брест- запис, који у својим годовима носи прошлост и садашњост и будућност. И небеско-земаљски паралелизам.Тело и душу. Када је у српској култури и књижевности кулминирало само тело, само један део, то је било опасно, неприродно и погубно.Многе су цивилизације нестајале зато што су губиле равнотежу тела и душе. Сетимо се опет Лазаревићевих лековитих речи:”Ићи само у једном правцу носи катастрофу.Кад је египћанска цивилизација била на врхунцу, рај је био и на небу и на земљи. Тако је то било и са осталима. Треба тражити Бога на оба места, и једновремено. Ако је тражен и нађен само на једном месту, катаклизма је пред вратима…”
Ковиона – призива ону уметност која као и велике реке делтом утиче у бескрај. Призива писце и критичаре чија је мисао “делтоидна”.
Ковиона – зна да религија и уметност иду заједно, да ритуална акција тражи уметнички приказ. И дозива критичарски дух, широк, на свим путевима, који мири све противуречности и може да живи под свим констелацијама…

Ковиона би се, ипак, могла догодити, већ данас – као нови књижевни часопис, посвећен првенствено непоткупљивој савременој српској књижевној критици. Могао бих бити оснивач и издавач таквог једног часописа…

Ковиона – стратешко средство за презентацију критичке литературе.Књижевни часопис, који би се разликовао и од некадашњег СКГ, и од XX века, и из чијег шињела би изашли писци генерације која надолази, која још није дошла.
Часописи који данас постоје, и који се баве књижевном критиком (тобоже), на известан начин “наштимовани су”, како би рекао Б. Лазаревић, у духу официјелном. Нема часописа који би на свој начин хтео у све тонске редове…. Све су то пристаништа нечег, доиста, бившег. Ракић је имао свој сан – Ковиону. Тај сан је неостварен. Тај сан се може обистинити, изгледа, код нас, тек кад прође сто година, углавном самоће. Тај сан може остварити дух – који може (по Б. Лазаревићу) – “да посети све пределе свог духа, и других духова, и да се извије далеко изнад себе у ове вечне ствари, и да иде у душу свих појава и, одавде свуда, да се врати натраг у своје лежиште, и изрази и уобличи:то је дух који је велики и слободан, и он је тај који залази у вечно и неминовно”.
Неко треба да направи нови пут у српској књижевности, заиста. Постојећи часописи то не чине. Они утабавају постојеће путеве.
Ковиона – то није само сан Ракићев, већ и васиона, велика мисао, која пробија нови пут.
У јесен 1943. Бранку Лазаревићу се чинило да никакве утехе нема.Присећа се Паскалових речи:”Каква је химера човек?Каква новина, какво чудовште, какав хаос, какав предмет протусловља, какво чудо…” Да је безмерно бедан човеков случај у универзуму.
“Човек ту мора да се врати на проклету Евину јабуку, јер смо од почетка проклети и изгнани и херувим са пламеним мачем “чува пут ка дрвету од живота”. Свето писмо се тога сетило; сетило се да божју кривицу пребаци на нас и да нас, због себе, прокуне. И тако то иде од прапочетка и тако ће то ићи до нашег скончања. То, пак, што Бог каже у Светом писму, нас не теши; ни нас ни Њега кога таквог, нама за утешење, таквог створисмо.Јер како се умирити кад је и Он, баш у самоме Писму, тако узнемирен и тако неутешан.Народна песма има право:”А од Бога, од старог крвника”.
Тајна је то, Света тајна и, без ње, можда, све би било још тајније. …. “