PEVATI I MISLITI U JEDNOJ TRAGIČNOJ KULTURI* / Boško Tomašević

Zaista dotrajala obuća

* Naslov ovoga rada preuzet je iz knjige Hajnca Kimerlea (H. Kimmerle, prir.) “Poesie und Philosophie in einer tragischen Kultur”, Würzburg 1995. Prim. B.T.

Šta znači pevati i misliti u jednoj tragičnoj kulturi? Šta znači pevati i misliti u zoni Aušvica 1943. godine? Šta znači pevati i misliti u Vorkuti, Kolimi ili Starobjelsku 1938? Šta znači pevati i mislti u Gvantanamu 2005? Šta znači pevati i misliti unutar neoliberalne agende i globalizovanog kapitala? Šta znači pevati i mislti unutar istrošenih utopijskih energija kao i unutar vladajućih tehnološko-ekonomskih utopija nove realpolitike? Šta znači pevati i misliti unutar prostora stvorenog „ukidanjem granica ekonomije i kulture“? Šta znači, konačno, u kontekstu Srpstva danas pevati i misliti u senci Oplenca, unutar tame Brisela i pretnji Vašingtona? Šta znači, čitajući „Politiku“, biti zagledan u fotografiju bilo kojeg današnjeg srpskog ministra? Šta znači pevati i misliti zagledan u fotografiju bilo kojeg srpskog ministra 1992, 2002 ili 2010? – Znači li to za srpskog pesnika danas ne moći više pevati i misliti? Odustati od prakse pevanja i mišljenja na neodredjeno vreme? Do kada? Dok se nad Srbijom nastavlja da uspostavlja tragična kultura ukorenjena u lokalnoj zatvorenosti, u konstruktu nacionalnog suvereniteta bez transnacionalne saradnje?

Budući da je u ovom radu jedan od osnovnih pojmova “tragična kultura” nužno je pitati: šta je (to) tragična kultura i šta ovaj pojam znači upravo unutar savremenog srpskog kulturnog prostora. Podjimo od osnovne pretpostavke i koncepta prema kojem jedna država u okvirima dosadašnjih pretstava o suverenitetu i autonomiji mora da sledi jedan dugoročan cilj svoje državne i nacionalne politike. U tom smislu pojam “tragično” u srpskoj kulturi vezujemo prevashodno za činjenicu nepostojanja proklamovanog nacionalnog programa i nacionalne strategije u jednom relativno dugom periodu njene istorije. Jasno definisane nacionalne premise u današnjoj Srbiji naprosto nema. Princip nacionalne predostrožnosti, kao da je reč o tudjoj državi, ne provlači se kroz spis, delanje ili misao nijednog savremenog srpskog političara, niti ijedne dosadašnje vladajuće garniture od, recimo, 1989. do danas. Državnu politiku vodi haos stranačkih interesa, izvesna stalno prisutna ničija vladavina unutar vladavine slepo natkrilujućeg političkog, ekonomskog, socijalnog haosa i, recimo takodje, ekološkog haosa. Takozvana nekontrolabilnost osnovnih preptpostavki društva sigurnosti vidljiva je u Srbiji na svakom koraku: od pešačkih prelaza, sveta rada i održavanja individualnog integriteta do prava, ekonomije, nauke, političkih i kulturnih institucija, zdravstvene zaštite i vlasničkih odnosa. Erozijom su obuhvaćena tri stuba sigurnosti (cf. U. Beck): država, nauka i ekonomija. Odgovor srpskog gradjanina na permanentno vanredno stanje u državi za sada je apatija. Niko, za sada, i ne postavlja pitanje o tome kako prevazići nezainteresovanost i premostiti udaljenost koja običnog gradjanina deli od “njegovih” institucija i “njegovih” političkih vodja. Neuspešnih vodja i neuspešnih institucija, stalno neuspešnih, sa efektima po dušu i ekonomiju gradjanina sličnih cunamiju. Gradjanin može, mora i ne mora da čita novine, da sluša radijski i da gleda televizijski program gde ga cinično upućuju na pravo da bude informisan, da “zna sve”. (Kamo sreće da osam miliona gradjana Srbije u jednom trenutku započnu štrajk ne-čitanja, ne-gledanja i ne-slušanja javnih medija, održavajući isti nekoliko meseci dugo. Njihove vodje bi govorili u prazno, moć rukovodjenja bi se pretvorila u delanje koje nije vidjeno i priču koja nije čuta, “sistem” bi se urušio, efekti bi bili slični onim od “Jedanestog septembra”. Uštedjena bi bila zviždanja na ulicama, lupanja o šerpe a samopouzdanje savremenog srpskog političara u svoju svemoć bi bilo konačno poljuljano. Videlo bi se da je “sa njim” ili “bez njega” sve ostalo isto, ali da, ipak, sve više nije isto, i da nakon “štrajka” ništa ne bi bilo isto. Ostaje, dakako, problem, kako obezbediti uslove da se tako šta dogodi pa se, samim tim, ova mogućnost može sagledati /za sada/ tek u sferi utopije. Ipak, razvoj moderne elektronske tehnologije budi nadu da će ova “vizija” jednoga dana, bilo gde u svetu, biti ostvariva. Gradjaninovo čitanje novina, slušanje radija I gledanje televizijskog programa neće biti nešto što je samo po sebi razumljivo i automatski ide na korist aktuelnoj političkoj garnituri na vlasti. Njegovo pravo da “zna sve” biće voljno samoograničeno na pravo da aktivno ne veruje u ono što mu centri moći pričaju. Teror medija imaće odgovor u simboličkom teroru pasivizma i simboličkoj destrukciji sveta politike, spremnošću na žrtvu neučestvovanjem u Priči politike). Budući da srpski gradjanin, navodno, “zna sve”, on, naravno, i vidi i oseća da je unutar jedne neuspele države (failed states) suočen sa katastrofom koju ne može da kontroliše, koja mu dolazi u susret u trenutku dok ide na izbore da glasa, (ako je toliko naivan da u izbore još uvek veruje), koji zna da je na gubitku bez obzira za koju političku stranku glasao i kome je strah unutar njegovog sveta života jedina izvesnost, a kao dar oduška na raspolaganju mu je očajanje, nemoćni bes i ogorčenost – osećanja koja nikako ne upućuje državnim instuticijama, nego koristeći svoju fizičku snagu ili noseći sa sobom hladno ili vatreno oružje ulazi – ogorčen na društvo u kome živi – u sukob sa ljudima iz svoje neposredne okoline, teroriše ih, ranjava ili ubija. Za sada se gradjanin samo pita “odakle će doći snaga koja će se suprotstaviti” onome što preti njegovoj ontološkoj sigurnosti u njegovom svetu života. Apatičan, za sada sâm ne preduzima ništa. Doba vere u moć revolucije, u državne udare, u klasnu borbu, u gradjansku neposlušnost je, verujemo privremeno, prošlo. Uz to Gradjanin je, vodjen slepim diskursom o slastima demokratije, okovan razmišljanjima o navodnoj budućnosti te demokratije. “Objavljivanje prijave o nestanku ‘revolucionarnog subjekta’ u rubrici Mali i veliki oglasi”, kako ironično veli Ulrih Bek (U. Beck), “u najneupadljivijim listovima verovatno nema velike izglede na uspeh”. Kada se donedavni komunista pretvori u kapitalistu on će pre u pomoć pozivati nacionalnu svest Gradjanina, podsticati njegove nacionalističke strasti, a nikako buditi Gradjaninov revolucionarni subjekt i potsticati mreže diferencijalne politike. On, naime, ne želi ništa da ima sa Gradjaninom koji misli klasno, no sa Gradjaninom koji misli u ravni nacije koja, za razliku od pojmova “kapitalist” (u srpskom žargonu “tajkun” ili “kontroverzni biznismen”) i “kapitalizam”,  nosi pacifikujuće i umirujuće poruke. Umesto radničke revolucije koja tajkuna izvodi pred streljački stroj, jer je isti najprimitivnijim i istovremeno najkrvožednijim tlačenjem radniku oduzeo i čast i ljudsko dostojanstvo, obojicu danas, u doba globalizma, nanotehnologije i robotike povezuje savršeno besmislena i rigidna vertikala: nacija. I tajkun i onaj koji štapom meša po kontejneru pripadaju jednoj naciji – srpskoj. Oni su, navodno, borci za istu stvar, srpsku, oni su braća koju treba da ujedini sloga i “krst časni” (obojica naprasno nose krst do pupka), pri čemu ni jedan ni drugi ni približno ne znaju koji su to savremeni srpski ciljevi prilagodjeni ciljevima svetske politike za koje se srpski tajkun i srpski bednik treba da bori. Oni još ne razlikuju Kafansku priču čiji su obojica akteri i koja često seže do samog Parlamenta od ozbiljno sačinjenog (srpskog) programa stvorenog u kontekstu koji predvidja kosmopolitsku perspektivu. Ukoliko pak dozvolimo da nekakav zamišljeni minimum generalne ideje koja danas na jedno mesto okuplja srpskog čoveka postoji (doduše u nepisanom obliku), on je utemeljen na modelu devetnaestog veka a karakteriše ga plemenski vidik i njegoševski model vidjenja sveta života (i smrti). Drugim rečima, savremeni srpski čovek u savremenoj srpskoj državi je neobično nemoderan čovek koji u ruci drži granu odavno otsečenu sa stabla sa kojom dugo pada u ambis. To padanje nije ničim osigurano i neoročeno je. Kulturu čije padanje u ponor ničim nije ograničeno nazivamo u ovde naznačenim kontekstima tragičnom kulturom.

Naše pitanje u ovom radu glasi: šta znači pevati i misliti u jednoj tragičnoj kulturi? Takodje, i ne na kraju, da li uopšte ima smisla pevati i misliti dok smo, čitajući novine, gledajući i slušajući vesti u okvirima prva dva medija prinudjeni da uz vesti kao primarnog cilja našeg čitanja novina i gledanja informativnih emisija, usput gledamo fotose kreatora tekuće srpske politike, čija nas lica, bar neke od nas, naprosto terorišu svojim krajnje neodmerenim prisustvom u istima. Gledati iz dana u dan fotografije lica političara koji Srbiju već četvrt veka vode tamo gde je ona danas napor je sličan osećaju terora od koga treba da bude poštedjen gradjanin Srbije. Jer, ako gradjanin ne čita novine (što bi bilo – na žalost – samo teorijski, poželjno) i ukoliko ne sluša i ne gleda dnevno-informativne emisije radija i televizije (što je teorijski poželjno) šta srpskom gradjaninu ostaje od njegovog prava “da zna sve”? Na paradoksalan način, on čita, gleda i sluša ono što neće da čita, gleda i sluša. On na taj način “zna sve” o tragediji koja ga okružuje. I šta može da učini da se spase danas, sutra? Može puno ali on to neće nikad učiniti. Jer Gradjanin je po definiciji neko ko je Palančanin. Sa ovih polazišta mogla bi ponovo da bude napisana «Filosofija palanke»  Radomira Konstantinovića, knjiga koju bi srpski mediji valjalo da svakodnevno preštampavaju upravo na mestima gde se pojavljuju fotosi savremenih srpskih političara od 1989. do danas ili da istu putem glasa emituju.  Jer, Konstantinovićeva je knjiga počasna srpska knjiga proteklog veka i ostaće to bar još jedan ceo budući vek koji je pred nama. Katihizis koga Srbinu treba svakodnevno pred oči stavljati. (Ponekad, opasno je /i kažnjivo/ reći to na uho palanačkoj oholosti).  Naše pitanje, stoga, moglo bi pomalo i da drugačije glasi ali bi mu smisao ostao isti: kako pevati i misliti u palanci? Kako pevanjem i mišljenjem izaći iz Palanke, nje se spasti?

Pre nego što pokušamo da odgovorimo na navedena pitanja, reći ćemo na koji način jednom pesniku, u ovom slučaju srpskom, nikako nije moguće da izadje iz okrilja tragične kulture i duha Palanke. To reći i definisati je veoma lako, pri čemu valja naglasiti da mi nikakvih nedoumica nemamo u pogledu toga da, s jedne strane, znati u kom slučaju jednom pesniku nije moguće da izadje iz okrilja tragične kulture, nije isto što i, s druge strane, verovati da je tako šta u dogledno vreme moguće. Srpskom kulturom, posebno književnošću, vlada, doduše ne svuda sa istim intenzitetom, još uvek čvrsta plemensko-njegoševska kulturna matrica. Vladavina ove matrice ni iz daleka nije pri kraju. Poslednji rat ju je samo učvrstio i dao joj znatnog poleta. Sve primitivno i rigidno u srpskoj kulturi u poslednja četvrt veka vezalo se za nju. Paćeničke suze srpskog klera pod tom lučom i egidom saborno su se izlivale sa suzama srpskog književnog polusveta u bogomoljama zvanim Srpska književna zadruga, Srpska Akademija nauka i umetnosti, Udruženje književnika Srbije. Kohorte ljudi (tzv. “jogurt revolucija”) stizale su 1988. iz srpske Hercegovine, Bosne, uže Srbije do Novog Sada, ne bi li svojim primitivizmom sablaznile gradjanski identitet i srednjeevropski duh grada izgradjivan decenijama. Posledice devastiranosti toga grada takvom kulturom danas se sasvim lepo vide i još nema nikakavih naznaka da će se isti duh iz grada Novog Sada uskoro iseliti. Stoga, i u naznačenom smislu, mi kažemo da jednom srpskom pesniku nije moguće da izadje iz okrilja savremene tragične kulture i iz srpske Palanke ukoliko pesmuje na način Rajka Petrov Noga, Matije Bećkovića, Ljubomira Simovića, Nenada Grujičića, Djordja Sladoja, Milosava Tešića, Dragana Hamovića, Manojla Gavrilovića, Slobodana Rakitića …… Sa tim pesnicima srpsko pesništvo ne izlazi-u-svet, no u podzemlje i ukoliko ih srpska kultura trpi to je naprosto stoga što su isti književnoistorijske činjenice kojima je da to postanu omogućilo pogodno (plemensko-njegoševsko-palanačko) recepciono polje. Naime, koliko primarna književnost (beletristika), toliko i književna kritika promoter je dijaboličkog, noćnog palanačkog duha koga krasi «zatvorenost u jedan strogo postavljeni i proverljivi smisao» te anahronizam plemenski shvaćene kulture koja odbija da udje u svet i u svetskost. Obe, književnost i književna kritika, unutar njihovog književnog vizira i plemenskog zavereništva opasuje palanački pogled i bogoslužbeni odgovor  palanačkog duha na istorijski izazov sveta i svetskosti. Za ovde navedene srpske pesnike veliki svetski pesnici ne postoje: usred tog groblja kulture nema mesta za prekretnička pesnička iskustva poput Remboovog, Malarmeovog, Rilkeovog, Valerijevog, Beketovog, Žabesovog, Šarovog, Giljenovog, Paundovog, Pesoinog – iskustva koja su, sva odreda, iskustva onoga što-jeste-po-sebi sveta, odnosno iskustva koja se okreću ka “čitavosti svetskog tubivstvovanja”, ka zdravoj čitavosti Otvorenog prostora sveta. Kod naših ovde navedenih pesnika postoji samo voštani svetosavski mir uz neoriginalno, rekli bismo manastirsko, prepevavanje srpskog pesničkog kanona, dakle, onoga već-davno učinjenog u srpskom pesništvu. Takodje, na način otužnih jadikovki, uporno opisivanje lovćenâ smrti i neuverljive tuge zbog nedavnih gubitaka srpske politike, kojoj su inače, kao “intelektualci” i cvet savremenog srpstva zdušno kumovali. Sa njihovih “lovćenskih” i nevesinjskih visina sa kojih se od njegoševskih oblaka više ni Cetinje ne vidi, a kamoli Kostićev Novi Sad, kosmopolitsko Stražilovo Crnjanskog, istoga Crnjanskog Beograd i Berlin, Valerijev Set, Rilkeov Raron, Šarov Il-Sir Sorg, Bretonov i Beketov Pariz, Paundova Grčka ili Pasternakova dača u Podmoskovlju, u pesništvu ovih pesnika nikako se ne prepoznaje moderan pesnički iskaz koga je ustoličio Rembo, nema nove sintakse pesničkog govora Brusjova i Belog, ne obnavlja se nadrealistički čin stvaranja novog jezika. U okvirima savremenog mislilaštva navedeni pesnici nisu usvojili nijedan postojeći model mišljenja. U njihovom pesništvu ne postoje odrazi matricâ mišljenja niti jednog Hegela (koji je ničije zemlje filosof), niti Ničea, niti Vitgenštajna, niti Hajdegera, niti Deleza, niti Fukoa, niti Arentove, niti Benjamina, niti Habermasa, niti Agambena, niti Sertoa, niti Bodrijara, niti Badjua, niti Burdijea, niti Deride. Valjda su tim navodnim pesnicima u njihovom duhovnom vidokrugu Njegoš i Andrić dovoljni putokazi, pri čemu su, reći ćemo to bez okolišenja, obojica tek kvazi-filosofi, pisci u čijim književnim radovima postoje samo natruhe filosofskog mišljenja. Postoje, dakako, unutar savremenog srpskog pesništva i pesnici koji pesmuju na posve drugačiji način od ovde pomenutih. Ipak, desetine i desetine njih u pogledu umetničkih vrednosti njihovih radova ostaju, uprkos preglasnoj pohvalnoj kritici njihovih pesničkih knjiga, margine srpskog pesmovanja. To su, pomenućemo same neke od njih, Zvonko Karanović, Saša Jelenković, Milovan Marčetić, Vlada Kopicl, Živorad Nedeljković, Radmila Lazić … Ovi pesnici nikako ne pesmuju “za” i “pod” okriljem jednog novog humanizma koji bi se otvarao za čitavost svetskog tubivstvovanja, za «zdravu čitavost jednog Otvorenog sveta». Za tako šta nedostaju im, naprosto, ideje o tome kako to pesmovati. Iako su u pogledu otvorenosti spram onoga dogadjajnoga sveta znatno emacipovaniji od jednog Petrov Noga, ipak nedostatak talenta onemogućava im da u pesničkom izrazu postignu viši stepen suodnosa sa izazovima rastuće epohalne pometnje koja od pesmovanja zahteva jezičku i idejnu uverljivost govora o čoveku, odnosno zahteva «odvaženost» kazivanja o tubivstvovanju koje je ugroženo opasnošću koja se nalazi u jezgri svake tragične kulture. Takva kultura, kako smo već rekli, nije u stanju da uoči eroziju triju stubova sigurnosti: države, nauke i ekonomije i stoga je «oskudna» u davanju sigurnog temelja za tubivstvovanje. Kultura koja ne nudi temelj za normalno sprovodjenje tubivstvovanja i njegovih opštih ciljeva jeste kultura koja stoji nad ambisom. Da se jedna kultura unutar svoje tragičnosti (u Hajdegerovoj terminologiji to je «oskudno doba») «okrene od ambisa» potrebno je «da postoje oni koji sežu u bezdan»1. Odnosno oni koji, eventualno, mogu da «do-segnu» do bezdana i odatle se vrate sa novim, ohrabrujućim porukama. To ovi pesnici nikako ne čine! – Da li neki drugi? – Da, ali pisati o njima zahteva jedan poseban rad. Uz to, valja odmah da kažemo, ovi drugi koji pesmuju na jedan posve drugačijii, rekli bismo veoma respektabilan način, ne čine, na žalost, odlučujući deo srpske književne scene. Na važno pitanje: «ko vlada savremenom srpskom književnom scenom?» ne treba biti odveć mudar pa odgovoriti: književna mafija kreirana iz jednog centra. Koji je to Centar ? Obezvlašćeno Udruženje književnika Srbije to sigurno nije. Nije ni Društvo književnika Vojvodine! Ko je onda? Valja pažljivo iz dana u dan čitati list «Politiku» pa će čitalac koga odgovor na ovo pitanje interesuje upravo tamo naći. Čitaoca takodje treba uputiti na nedavni tekst koleginice Nataše B. Odalović objavljen u listu «Danas» 28. septembra 2012. godine pod naslovom «Moj Manifest: ‘Kustosi i mafija’». Pišući ovaj rad osećamo se obaveznim da citiramo jedan odlomak iz njenog teksta. Ona kaže : « ‘Kustose’, prevedemo li ih iz bukvalnog značenja, u širi kontekst i na nivo simbola, vidimo ispred svih institucija kulture, ispred apsolutno svih medija, ispred svega što bi trebalo da pusti duh unutra, ali ‘kustosi’ na mrtvoj straži, poput revnosne policije, stoje na vratima hramova kulture i slobodne razmene ideja i mišljenja i ne puštaju nikog ko miriše na duh, na lepo, na dobro, na neukaljano. Mafija je takodje prisutna (…) kao obavezna pratnja oveštalih ‘kustosa’ tamničara slobodnog duha. (…) To društvo od zla oca i od gore majke, jeste mejnstrim srpske kvazi kulture, kvazi slobodarskih medija, kvazielite. I nikad ne udaraju jedni na druge. Solidarnost tih ljudi je zastrašujuća». Kada bi ovaj odlomak koleginice Odalović pročitalo rukovodstvo srpskog PEN-a, par pisaca članova Srpskog književnog društva, urednici „Arhipelaga“, urednici Politikinog „Dodatka za kulturu, umetnost i nauku“, potom desetak pisaca-maza srpske književne scene, svejedno kojem udruženju pisaca pripadaju, srbijanskom književnom politikom odjednom bi počela da teče reka meda i mleka. Dok smo ispisivali prethodnu rečenicu, pitali smo se: Zašto ne bismo smeli da budemo naivni? – Pa mi moramo da budemo naivni! Golootočki očaj je ponekad u ljudima radjao spasonosnu naivnost.

I poneki od njih su pesmovali. – Pekić, na primer, Dragoslav Mihajlović, takodje. U poslednjih desetak godina srpskom pesniku je takodje valjalo pesmovati. Dok je g. Dačić hvatao lopove i bitange, g. Tadić u rukavicama hvatao korumpirani vazduh, g. Vučić pretio ozbiljnog lica svim srpskim nevaljalcima, g. Mrkonjić tobože gradio autoputeve, g. Nikolić ozbiljno štrajkovao gladju (dalek je put da pretsednika jedne ozbiljne države), dok g. Marković Palma nije voleo pedere (ko ih, uostalom, voli, osim ako ne mora), g. Vuk Drašković pisao ozbiljan roman (ovih dana objavljen), pa maza srpske književne kritike, romansijer, bivša ekscelencija na Kipru, g. Sv. Basara takodje bio u obavezi da piše roman, „Mein Kampf“ i „Dugovečnost“, /sve sami „iskoraci“ u povesti srpskog romana/, a g. V. Ilić sav onakav kakav je prestolovao u nekoj od srpskih palanki,  neki pesnici su morali da pišu nekakve pesme, pesničke knjige su bile objavljivane, stimulativne nagrade za nova nadahnuća dodeljivane. Sve je funkcionisalo kao i bilo gde druge u svetu. Tako je, na primer, jedan srpski pesnik, bivši avangardista, imenom Vladimir Kopicl, inače član srpskog PEN-a i delegatski postbeležnik  na 78. kongresu Medjunarodnog PEN-a u Gjondžuu (J. Koreja) na kome je njegova koleginica, gdja Vida Ognjenović, izabrana za potpretsednika Medjunarodnog PEN-a, (zašto ona, a ne neko drugi, to ne znamo) jednoga dana upriličio da pesmuje (i da „stvar“ objavi u „Bunkeru“ broj 19/2012, časopisu za „odbranu & poslednje dane književnosti i kulture“ kako stoji u zaglavlju istog). Pesmovao je (u formi haikua) ovako: /kurziv naš i crna slova naša/:

Meee, meee – mekeću

                                                koze, uskomešane.

                                                SUR Neoplanta.

                        ili:

Smrzla se metla

                                                ostavljena pred kućom,

                                                Mrtvi su goli.

 

                        ili:                     Ah, kako vino

                                                pozdravlja jezik, nepce.

                                                SUP kruži, vreba.

 

                        ili:                     Bačena slika:

                                                rumeni političar.

                                                Pacov ga njuška.

Ovi stihovi, verujemo, ilustruju, kako bi izgledali poslednji dani književnosti ukoliko bi se pesnici opredelili za ovakav način pesmovanja. Navedeni stihovi mogli bi da se shvate i kao jedna vrsta folie circulaire, kružnog ludila, gde na videlo izlazi slika tragičnog društva sa svim svojim karakteristikama (na primer, stihove: meee, meee – mekeću koze ili: smrzla se metla / ostavljena pred kućom možemo razumeti na nivou šireg društvenog konteksta i isto tako na nivou simbola) ali, istovremeno i slika pesništva koje je izgubilo kompas unutar svoga raison d’ětre, postajući, dok se ogleda u konkretnom društveno-materijalnom prostoru (srpskom), svoje sopstveno poricanje i jedna vrsta (s namerom ili bez nje, svejedno) atentata na pesništvo.

Vratimo se sada glavnom toku našeg promišljanja. – Šta, dakle, znači, pevati i misliti u okrilju jedne tragične kulture? Takodje, šta znači pevati i misliti danas u Srbiji?  Kako da pesnik zaboravi situaciju u kojoj se srpsko društvo nalazi pa da tek onda, iz te situacije, peva i misli? Ili da peva istovremeno i sa istorijskim trenutkom (model je poznat odavno, ali je smrtno dosadan) dok oko njega vlada haos, netolerancija, nasilne smrti, ludilo, siromaštvo, laž, beda, nezaposlenost, nesigurnost, korupcija, sitne pobede klero-nacionalističke desnice, poluinteligencije i tradicionalista, ulična rulja pred kojom je država nedavno kapitulirala, kolaps privrede? I to pevati kao da za to na    raspolaganju imamo reči!? Paradoks situacije sadržan je u tome da na prvi pogled u srpskoj državi sve funkcioniše: vesti se na medijima čitaju kao da je sve u najboljem redu, političari se svadjaju, prete, nadmeću, možete na miru ući i izaći iz banke, idete u prodavnicu, kafići su puni, trgovine su solidno snabdevene robom, carina funkcioniše, policijska kola patroliraju gradom, poneki razbojnik strgne zlatan lančić sa vrata nemoćne žene, komentari u dnevnim novinama su umni, sudovi rade svoj posao, zatvori su puni, mafiji se ulazi u trag, zločinci se procesuiraju, odgovorni za spoljnu politiku rade svoj posao, obrazovne institucije proizvode nove kadrove i prodaju znanje, agencije za nekretnine rade, železnički, autobuski, rečni i avionski sabraćaj funkcioniše, zdravstvene službe takodje, tortura u novinama sa fotografijama svakojakih ličnosti se nastavlja, u čituljama se otkrivaju imena umrlih, stadioni su puni, seljaci i radnici rade svoj posao, otvaraju se izložbe, izdavačke kuće objavljuju knjige – sve je dobro. Sve se drži na uzdi i pod kontrolom. –  „Sve mi je teže“, veli Sioran, „da razlikujem dobro od zla. Onog dana kada ne budem mogao da napravim razliku izmedju jednog i drugog – kakav će to napredak biti! Ka čemu?“ „Ka katastrofi!“, odgovara mu jedan drugi mislilac. – Tragedija se rasplinjava „u pozadinskom žamoru“, zlo se ne vidi, jer je ono, kako veli Bodrijar, svuda. Ne postoji jezik uz čiju pomoć se tragedija može da obuhvati. Njena suštost nije neposredno pristupačna pesničkoj i filosofskoj misli. Ipak, ona može da se uhvati iskosa. Pokazivati tragično jedne kulture iskosa u pesničkoj misli znači pustiti na volju delu koga ćemo ispuniti ne samo metaforama o prisutnoj tragediji, no ćemo ga prepustiti dehumanizaciji  tako što ćemo ga pretstaviti rečima koje su u pogledu njihovih značenja dovedene u medjusobni odnos „iz što veće daljine“ pa je u konačnom utisku pretstavljanje stvarnog „uništeno kroz jezik“ čime se uokvirava pretstava o otsutnosti stvarnosti, a što je, zapravo, bio i cilj pesmovanja. Nema stvarnosti tamo gde je isuviše ima i gde je ona nepodnošljiva. Tragična stvarnost je bit (naše) stvarnosti koju nam može da približi pesništvo „kome je sâm jezik ono Ništa“. Pokazati besmislu besmisao na besmislen način. Pokazivati očaju očaj gde reči neće više ništa kazivati, kao što one, de facto, u tragičnoj kulturi nikome više ništa niti kazuju, niti znače, jer ih je stvarnost svela da budu Ništa, budući da je sama stvarnost dehumanizovana i leži u polju dehumanizovanoga. Radi se, zapravo o jednom krugu. Odbegli smisao reči ima značenje kao nekad smisao činjenice odbeglog Boga: nema centralne vrednosti, niko više nikome ništa ne govori. Ako nema Boga, nema ni reči. Nema okosnice oko koje će se nešto poput reči, nešto poput pozitivne vrednosti, oformiti. Pevati se sada mora „ne-rečima“, iskrivljenom ulogom i funkcijom reči. Ništa stvarnosti priziva jezik u kome je prisutno Ništa. I obrnuto. Povratak rečima u uobičajenom smislu toga pojma moguć je samo ukoliko mesto tragične kulture postane mesto čoveka okruženog relativnim obiljem civilizacijskih tekovina. I to ne bilo kakvih tekovina, no onih koje se odnose na tekovine koje se tiču čovekovog dostojanstva. Ranjeno dostojanstvo srpskog čoveka čeka novog srpskog pesnika. Onog koji će biti u prilici da iznedri jedno orfičko pevanje koje će prezirati ne samo stvarnost, no i samu moć pevanja. Ali će pesmovati dalje. I na toj se osnovi uzdići u jedno prazno Ništa, koje jeste prazno Ništa i ovoga sveta i ove države. Priča o pesmovanju posle Aušvica, ona Adornova, je jedna smešna priča. Ima pesmovanja posle Aušvica, jer, pokazalo se, Aušvic je „ništa“, zlo je relativno, sa zlom se živi pa će se i sa ovim zlom oko nas i dalje živeti i pevati, jer se i posle Aušvica, pevalo. (Uzmimo, primera radi, sledeću scenu iz jednog filma: majka sa dvoje dece pred gasnom komorom mora da se odluči koje će dete žrtvovati radi onog drugog deteta i sebe. Tu nema odluke: tu ima samo smrti. Ili, bolje, neka se čitalac o tome sada odluči. Još bolje: neka o tome odluče „najbolji“ srpski pesnici, recimo jedan Simović, jedan Nogo, jedan Karanović, svi oni pesnici koji su ovenčani srpskim pesničkim nagradama, raznim Njegoševim Izviiskrama i drugim odličjima i primili ih bez uzvišenog osećaja stida i srama kakvo bi od njih, eventualno, očekivao T. V. Adorno). Ono što uzbudjuje u toj situaciji jeste pesmovanje sâmo. Ono pokazuje da zlo nema dna, da je sama nada da zla jednom neće biti zla, jer je zlog korena i nemoćna je da išta učini u ontološkoj shemi ljudskoga. Jednom je Stefan Malarme zapisao: „Pesnik ima da čini samo to, da tajanstveno radi s obzirom na Nikada“. Zalud mu je da traga za hrišćanskim, humanističkim ili bilo kojim drugim nasledjem. Njegova lirika, kako je to jednom Hugo Fridrih rekao za pesmovanje Stefana Malarmea, „sama sebi preči da bude čovečna“. Preči iz očajanja zbog okruženja u kome se nalazi,  jer o tome okruženju nužno mora emitovati poruke koje o čoveku ne govore ništa dobro. Stvarnost (zbilja) je jedno Ništa.  – Šta je pesniku dalje činiti? Nema te hrišćanske nade sa kojom može da računa.  Zašto bi sa njome uopšte računao? – Zar samo stoga što je Aušvic bio navodna greška?  On nije bio greška, on je bio ontologija, telos čoveka i civilizacije. I to hrišćanske, koliko i svake druge. Takve greške očekujemo, na žalost, i dalje. Iako ih, navodno, ne mora biti. Može se, dakle, misliti i drugačije. Naime, tako da se zlo sagleda ne kao nešto esencijalno ljudsko i što je demonskog karaktera, nego i tako što će se videti da u nama postoji potencijal koji ume da se bori protiv zlog delanja. Zlo je stvar mogućnosti: može ga biti, ali i ne mora. Ali će ga biti. Ali ga bude i biva. Ovo sada rečeno zvuči nam kao nada. Nije nada. Jer, ja kraj zla neću dočekati. Da li će ga neko drugi dočekati to me se ne tiče. U tome i jeste stvar: ja sam jedini, izvan mene dok zlo doživljavam kao zlo nema nikog. Pesmovati dalje? Dakako, pesmovati dalje! Nije vredelo do sada, neće vredeti ni od sada. Ali, pevati!  Nije bilo vredno ni Jevandjeljâ propovedati, niti je njihov nastanak ikakvog značaja imao, pa ona ipak postoje. I u istoj su ravni sa bilo kojim pesmovanjem: dobrim ili lošim, svejedno. Relativizovati? Pa, muka i zlo i inače sve relativizuju. Nema krajnje tačke zla. Kao što nema kraja istoriji. Pesmovati znači živeti. Kao što i bilo šta činiti znači živeti. Dok smo u životu. Nije „idiotski“ misliti, kako Adorno veli, „da život posle Aušvica može normalno teći“. Pa on teče, normalno. To kaže i norveški filosof zla Laš Fr. H. Svensen (Lars Fr. H. Svendsen).

Dakle, pesmovati dalje! Ipak, i uprkos svemu što pesniku stoji nasuprot. Jer, oduvek mu je sve stajalo nasuprot. I Staljin, i Tito, i kralj, i lumpenproletarijat, i buržoazija, i društvo blagostanja, i liberalna demokratija, i neoimperijalizam, i ovdašnje demokrature svejedno sa kojom partijom na čelu ili u koaliciji. Ako pesništvo sadrži i nosi izvesnu kriitičku moć, onda valja bezuslovno pesmovati.  Nije sasvim tačno da postoji inkopatibilnost izmedju autonomije umetnosti i pesničke potrage za akcijom, izmedju čiste umetnosti i, kako kaže Burdije, “političke efikasnosti”. Treba, uistinu, pažljivo čitati Pjera Burdijea, one poslednje stranice njegove knjige  “Pravila umetnosti. Geneza i struktura polja književnosti” (1992) gde ovaj francuski sociolog kulture potseća, da upravo na kraju 19. veka, “kada su polje književnosti, polje umetnosti i polje nauke dosegli autonomiju, najautonomniji agensi tih autonomnih polja (intelektualci, prim. B.T.) mogu da intervenišu u polju politike kao intelektualci (…) odnosno sa autoritetom zasnovanim na autonomiji polja i svim vrednostima koje se toj autonomiji pridaje”. Setimo se pri tome Renea Šara (R. Char). Njega koji je rekao da se poezija i akcija rimuju, da se poezija i otpor takodje rimuju te da je poezija drugo ime otpora. U tom smislu Žan Lik Nansi (J..-L. Nancy) piše knjigu „Otpor poezije“ („Résistance de la poésie“, 2004) koja je zapravo omaž otporu poezije, odnosno angažovanom otporu sa poezijom. Druge primere istoga nalazimo u pesmovanju i akcijama Pola Elijara i Artura Remboa. Zar se ova tri primera savremenom srpskom pesniku odraslom u vremenu političke i ekonomske tragedije Srbije ne mogu ukazati kao uspela pesnička demonstracija mogućnosti otpora? Taj otpor medjutim, veli Burdije, „mora biti kolektivan zato što je efikasnost silâ koje na njih (pesnike) deluje najvećim delom rezultat toga što intelektualci (pesnici, prim. B.T.) deluju razjedinjeno i jedan su drugom konkurencija“. U ravni čiste prakse tu činjenicu, kada je reč o srpskom pesničkom društvu, vidimo kao nešto presudno. Kod bilo kog srpskog pesnika mi ne vidimo ikakvu volju, bilo kakvu spremnost na kolektivni otpor spram vladajućeg političkog establišmenta, želju da se odupru bilo čemu. Oni pesnici koje list „Politika“ najčešće pominje i čije stihove najčešće štampa uglavnom su pripadnici stranaka na vlasti. Pesnici, pripadnici stranaka na vlasti – napišimo sada istu rečenicu obrnutim redosledom – najčešće su objavljivani pesnici u listu „Politika“. Kako očekivati bilo kakav otpor od takvih pesnika? Možemo li, na primer, očekivati da isti prestanu da objavljuju svoje radove dok u Srbiji traje tama? Smemo li navesti opet primer Renea Šara koji izmedju 1939. i 1944. godine nije ništa objavio. U tom periodu Šar je bio poznat kao „kapetan Aleksandar“. Namerno nećemo  odgovarati na primedbu, koju već čujemo, da se ta dva vremena, ono francusko „onda“ i ovo srpsko „sada“, ne mogu porediti. Tako srpskog pesnika postavljamo na njegovo mesto koje mu je odredio filosof-etičar koji mu osvetljava put prema jednom postupku objavljivanja istine kako bi bila definisana izvesna „sa-mogućnost sa drugima“, izvesna orijentacija prema kolektivnoj akciji pesnikâ koja se zove otpor. No, kakav otpor očekivati od srpskog pesnika danas kada se neki otima za državne nagrade, drugi za penziju zaslužnog umetnika, treći sanja ambasadorsko mesto, četvrti, s obzirom na svoj talenat i pesničke sposobnosti, može biti zadovoljan solidnim „kotiranjem“ u srpskom društvu. Gotovo svaki savremeni srpski pesnik je rigidni konzervativac, malogradjanin u duši, puki račundžija. U svemu, sindrom Renea Šara ne dotiče se danas ni jednog srpskog pesnika, a naročito ne onog koji na svakom koraku uzdiše za sudbinom „svoga“ naroda. Da ne bismo čitaoca naveli na zabunu, Šarov primer smo naveli u funkciji izvesnog žaljenja zbog činjenice da se skoro nijedan srpski pesnik nije makar zamislio nad takvom mogućnošću, iako ćutanje kao vrstu pobune mi sami ne bismo praktikovali. Preporučili smo im navedenu mogućnost, jer nekima bi bar ćutanje dobro pristajalo, njime bi zaslužili veće poštovanje no onim trudom koga preduzimaju da nešto objave. Verovalo bi im se na reč da štrajkuju i da su umukli zbog aktuelne tragedije koja je zadesila „njihov“ narod. To ćutanje bi takvi, jednom, u nekim drugačijim vremenima od ovih danas, mogli da unovče ili da ga bar naglase u nekoj od svojih biografija. U ovom kontekstu nameće se pitanje (tek jedno od mnogih) kakva je, recimo, bila korist srpskom čoveku izmedju 1991. i 1997. dok je čitao stihove Rajka Petrov Noga? Njegovo stihovano gledanje na svet i na evropsko okruženje Srbije u jednom odredjenom istorijskom trenutku, ma koliko se taj trenutak odigravao u „smutnim vremenima“, bili su neprimereni evropskom biću srpskog naroda, njegovom faktičnom pripadanju evropskom kulturnom miljeu i nikakve koristi niti „prosvetljenja“ nisu donosili  onima kojima su bili namenjeni. Bili su, jednostavno, retrogradni i „smutni“ i sâmi ravni „smutnim vremenima“ ne donoseći ikakvu iskru prosvetljenja. Ono što je Rajko Petrov Nogo pesmovao, to većina srpskog naroda nije mislila, jer nemaju svi Srbi kalinovička iskustva sa svojom okolinom, niti svi Srbi imaju neprijatelje koji bi trebalo da se „boje naše krvi neizmirene“. Pesnik i srpsko-bosanski akademik, nagradjivani autor i u vreme socijalističke „strahovlade“, koliko i u najnovijim vremenima, čovek svih vremena, Neko i Niko, poziva na revanšizam.  U teorijskoj ravni sagledano, problem je u tome što Rajko Petrov Nogo (mogli smo izabrati i nekog drugog pesnika sličnih Petrov Nogovih dometa, recimo Ljubomira Simovića) unutar svoga pesmovanja ne misli „kako pevati posle Aušvica“, odnosno kako ljudsko zlo sa insignijama Aušvica i sa celokupnom metonimijom koga taj pojam donosi na pesnički način prevladati, no kako pevati sa Aušvicem, dakle u domenu resantimana i mitskog (primitivnog) revanšizma. Zar ne treba pevanje, odnosno mišljenje, posle Aušvica da ostavi trag o tome koji su putevi prevladavanja prošlosti? Ukoliko se, naravno, prošlost ičim može prevladati. Pesništvo i mišljenje nemaju pravo da osvedočavaju bilo kakvu konzervativnu nostalgiju za vremenima koja nisu „osvećena“. Teško pesništvu ukoliko se nadje u istorijskom i mitskom ataru, a da na tim poljima ne ume da se snadje, no u pogledu „neizmirene krvi“ predlaže i priprema nove logore i totalitarne ekstreme. Totalitarni sistemi će nam se ionako i bez njega ponovo vratiti i kad-tad ponovo svojim prisustvom „iznenaditi“. Borićemo se i pesmovati. Svejedno da li uzalud ili ne. Ali pesmovati u svim vremenima, unutar  svih vremenâ pesmovati. Ovo može da izgleda kao poziv očajnika. Poziv ne samo da „može da izgleda“, on jeste poziv očajnika. Nekoliko hiljada godina ljudskog pesmovanja pozivaju na poštovanje. I dalje će biti pesmovanja, u to ne sumnjamo, ali ne sumnjamo ni u to da će se buduća zla dogoditi. Dogodiće se makar kao mogućnost nudila i (nekakve) više ciljeve. „Marksistička verzija teleološke suspenzije etičkog“ o kojoj govori Svensen može uvek ponovo da se dogodi i – evo novih sto miliona mrtvih. Zbog „viših ciljeva“. Miloševićeva suspenzija etičkog radi dobra nacije, kojoj su inače kumovali niko drugi no pesnici i intelektualci, završila se (za sada) porazom srpske nacije. Angloamerička i evropska suspenzija etičkog 1999. godine radi tobožnjih ljudskih prava i mira u Evropi donela je srpskom narodu nemir i nesreću, podržavajući na vlasti nemoćne i nesposobne političke garniture. Do danas. – I uprkos tome valja pesmovati dalje. U tom i takvom okruženju. Ova čvrstina vere u pesmovanje, ova strategija  verovanja u pesmovanje (verovanja uprkos svim okolnostima) prevodi nas, zapravo, sa jedne ravni u drugu. Prevodi nas sa „dramaturgije dogadjaja“ (realiteta politike, njene realnosti koju svi živimo sada i ovde) na „lirizam bića“ (sintagma potiče od Ž. Ransijera/J. Rancière). „Lirizam bića“ pripada čovekovoj biti i saodnosan je sa čovekovim tubivstvovanjem u svetu. Nikakva politička i ekonomska tragedija ne može da uništi tu bit. I ovaj stav nije naše pusto verovanje u poeziju, no istina koju sama poezija pronosi od Rgveda do danas. „Lirizam bića“ – recimo to tako – pripada „eshatologiji pesmovanja“ ukoliko se pesmovanje kao apsolutni subjektitet volje za pesmovanjem „skuplja u krajnju tačku svoje dosadašnje, metafizikom odredjene suštine“ (M. Hajdeger). Ova dosadašnja metafizikom odredjena suština lirizma bića polaže pravo na čoveka poput sudbine koja počiva u njegovom bivstvovanju. Pesmovanje = bivstvovanje. Ova formula nije podložna toku prolaženja, već ona, zbog svog temelja u metafizici, „unapred prevazilazi svaku prolaznost“ (M. Hajdeger). Ono što sadrži prerogative (uslovne) večnosti –  pesmovanje – uvek je u prilici da izadje  na kraj sa javkama prolaznosti. Tragična kultura iako se na prvi pogled pokazuje jačom u odnosu na prirodnu moć pesmovanja ipak je za dah slabija od njega. Zar nije Hajdeger na kraju svog ogleda „Čemu pesnici?“ citirao dva stiha iz trećeg soneta Prvog dela Rilkeovih „Sonetâ Orfeju“ koja glase:

Uistinu pevati jeste drugi dah.

                                                Dah za ništa. Lahor u bogu. Vetar“.

 

Taj „dah“ odnosi se, kako Hajdeger s pravom primećuje, na „suštinu jezika“. Ova „suština jezika“ jeste ono čime se pesmovanje služi dok kazuje bivstvovanje. Sâmo pak bivstvovanje „su(t)stvuje u reči“. „Jezik je oblast (templum), to jest kuća bivstvovanja“. To je važno Hajdegerovo odredjenje odnosa izmedju pesmovanja, jezika i bivstvovanja. Pesmovanje unutar navedene trijade mora se videti pre svega kao manifestacija „živog bivstvovanja jezika“, pri čemu uočavamo da u okvirima ove formule ponovo na videlo iznosimo dve reči, naime i bivstvovanje i jezik. Jezik jeste bivstvovanje („kuća bivstvovanja“, ili drugačije rečeno „bivstvovanje svega što jest stanuje u reči“) a pesmovanje se (kao i mišljenje uostalom) izlaže tome da bude „čisto kazivanje bivstvovanja“ („reine Sage des Seins zu werden“). U rečenoj kući stanuje čovek a ukoliko je on još i pesnik on je čuvar toga kućanstva, te kuće sazdane od jezika koji je „kuća bivstvovanja“. Time smo opisali jedan krug koji se odnosi na jezik, bivstvovanje i čovekovo biće, a sve to unutar jedne gradjevine (Bau). Suština jezika kojim se pesmovanje služi dok kazuje bivstvovanje jeste ono što uvek ide napred bez obzira na to kako izgledaju društvena polja političke moći, ili efikasnost onih koji upravljaju tim poljima. Tragedija jednog društva može da bude neograničeno velika, ali u polje jezika, u ono što jezik jeste, sve staje. Predmet poezije nije –  da unekoliko izmenimo Karlajlovu (Th. Carlyle) opasku – „tragedija s dvora“, ma koliko ista bila pogubna za narod, no „život čoveka  (…) ono što su ljudi radili, mislili, trpeli, u čemu su uživali; oblik, a naročito duh njihovog zemaljskog bića, njegovo spoljašnje okruženje i njegov unutrašnji princip; kakvo je i šta je bilo njihovo biće“2.

Pevati i misliti u jednoj tragičnoj kulturi u kojoj se politički cinizam sa porukom „ništa ne valja, ali sve je dobro“, ponašajmo se tako kao da živimo u najboljoj od najboljih država, dno dna je dodirnuto, ali jutro svanjiva i dan će se završiti sa medijskim servisom kome je cilj da mu gledalac zna sve, jer je pravo gledaoca „da zna sve“ i Servis će mu zauzvrat na glavu sručiti svu nesreću njegove zemlje, posle čega će ionako morati da ide da spava, jer sutra mora odmoran da stigne na posao (to kapitalista očekuje od njega) – ne znači ništa drugo do pustiti da se tragedija efikasnije vodi, jer pesništvo time što postoji ne znači da je tu da tragedije ne bude. U ovom svetu postoje mnogo paralelnih svetova, koji su jedni za druge posve nepostojeći. Jedni druge uopšte „ne registruju“. Tragedija će pojesti i jednu i drugu decu. Političar u Srbiji, koliko i bilo koji drugi političar u svetu, sluša svoje naredbodavce. Zamislimo sada krajnju konsekvencu ove tvrdnje. Naći ćemo je, recimo, u Hesovoj Autobiografiji (R. Hess). Tamo, izmedju ostalog, stoji: „Kada mi je leta 1941. Himler dao naredjenje da u Aušvicu poripremim instalacije, gde bi mogla da se vrše masovna istrebljivanja i da lično vršim ta istrebljivanja, nisam imao ni najblažu ideju o njihovom obimu i posledicama. (…) Nisam mogao sebi da dozvolim da stvaram stav o tome da li je masovno istrebljivanje Jevreja bilo neophodno ili ne pošto mi je nedostajala neophodna perspektiva“. Političar se rukovodi principom radnog morala. Radni moral se mora održati po svaku cenu, dakle sve je dozvoljeno i imajući u vidu moral o kome je reč ni pred čime se ne sme ustuknuti. U političaru ne živi nikakav „nemi saučesnik kome on polaže račune za svoja dela“.  Tako nastaje ono što Hana Arent (H. Arendt) naziva banalnim zlom. Taj sindrom nije nepoznat u savremenoj Srbiji. Puk nesposoban da se brani od sumnji koje ga izjedaju prepušta se odustajanju, na snazi je obustava bilo kakve volje, svako refleksno traganje za boljim se ukida. Odatle do obustave svakog suda i prosudjivanja nije daleko. Pobune nema niotkuda. „Bili su tako slabi; dopuštali su da se sve jednostavno dešava – da im se sve radi. Bili su ljudi s kojima nisam imao zajedničkih osobina, s kojima nije bilo moguće komunicirati – prezir se tako stvara“. Ovaj navod je citat jedne izjave koju je dao Franc Štangl (F. Stangl), komandant Sobibora i Treblinke. Koliko je narod Jagodine, Šapca, Novog Sada, Sombora, Kragujevca itd. bio slab pokazuju dela političara koji su taj narod vodili: od Miloševića do Tadića. Kakve sve prevare narod nije doživeo! Od štednje kod Dafine do brzih pruga, gasifikacije, brzog ulaska u EU. „Preko 1.3 miliona ljudi u Srbiji je potpuno ili delimično nepismeno. Svi sa pravom glasa“ (Republički zavod za statistiku). Prezir srpske političke elite prema puku nije izostao: bio je negovan mrtvim jezikom iza koga nije stajalo nikakvo značenje, no apsolutnost volje za označavanjem koje pliva u laži. Njihovo kazivanje nije imalo više nikakvog odnosa prema tudjoj volji („volji naroda“). Bilo je savršeno proizvoljno i ubistveno efikasno. Kada se ima u vidu da u Srbiji danas živi nekoliko hiljada moralno problematičnih intelektualaca, te da u okviru toga broja imamo tzv. intelektualnu elitu privilegovanu i izdvojenu od običnog intelektualnog „klera“, potkupljivu i politizovanu, sposobnu da emituje „velike Priče“ u cilju perfidnog usmeravanja masâ ka praznom Ništa, što je jednako življenju u logorskoj izopštenosti koje pretstavlja vrhunsku nemoć ne samo Čoveka, no samog smisla njegove patnje, onda rezultati poput onih poznatih u SSSR i Nemačkoj u prvoj polovini XX veka nisu mogli da izostanu.  Posledica toga bila je da su muke i patnje, poput onih posle boja na Kosovu, bile zavoljene. Na četvrtvekovnu konvulziju se gleda kao na nešto što dolazi spolja (što mnogi pesnici-vidovnjaci podržavaju. Videti poslednju poemu Matije Bećkovića „Kada budem još mladji“) što je tek deo istine, te da je „stanje sveca prijatnije od stanja mudraca zato što je lakše grčiti se u bolu nego nad njim trijumfovati razmišljanjem ili gordošću“ (E. Sioran). Ili pobunom.

No, možda ni ovo što je ovde rečeno nije suština stvari o kojoj raspravljamo. Možda se tragedija dogadja na mnogo suptilnijem nivou. „Uvereni smo“, veli Bodrijar, „da egzistiramo u originalnoj verziji, nesvesni da je ona postala tek poseban slučaj dubliranja“. Zapravo, i vlast i narod žive u blizanačkom nerazlikovanju. U takvoj situaciji ukazuje nam se ne „metastaza vlasti“, no metastaza života, „kancerozne proliferacije jedne već pomućene i dezorganizovane strukture“, pa ukoliko se tragedija širi to je otuda što je samo čovekovo bivanje na Zemlji zahvaćeno kancerom. Umesto nas vlada ezoterizam koji nas udaljava od svake logike. „Nema ovde ni nesvesnog, ni metafizike, ni psihologije. Nema ni strategije (…). Sve ovde poseduje lakoću slučaja (…) akcidentalnog susreta, nečitljivog znaka. (…) Apsorbuju nas samo prazni znakovi, besmisleni, apsurdni, eliptični, lišeni reference. (…) Aleatorno i besmisleno cirkulisanje znakova na površini (…) To je ono što briše sadržinu smisla“ (Ž. Bodrijar). Na ovom mestu dospeli smo do metafizičke problematike teme kojom se ovde bavimo. Kako u takvim okolnostima pokušati odgovoriti na pitanje šta znači pevati i misliti u jednoj tragičnoj kulturi koje zapravo nema, jer je tragično više tragično no što to mi možemo da zamislimo, jer je sve oko nas podredjeno aleatornim i besmislenim cirkulisanjem znakova na površini unutar kojih se briše svaka sadržina smisla Svakog smisla! Nema odgovora na to pitanje. Mi ga ne možemo dati. Mi ćemo i dalje pevati, pa šta bude. Ne znamo da li to ima smisla. Ne znamo da li to nema smisla. To je valjda jedno tako jeste. Koje nas niti ubija, niti ne ubija. To je valjda raj, kaže Bodrijar. „Nalazimo se izvan domašaja Strašnog suda, u besmrtnosti – sad samo treba opstati! Jer tu neminovno prestaju ironija, izazov, anticipacija, zla kob kao što pred vratima pakla prestaje svaka nada. U stvari, upravo tu počinje pakao, pakao bezuslovnog ostvarenja svih ideja, pakao realnog“. Pakao jednog tako jeste kako ga mi nazivamo i o kome pišemo u svom novom romanu. Pisanje bez nade. Pisanje sa nadom. Svejedno. U takvim okolnostima moguće je da je samo jezik srećan. Ne znamo. Bodrijar doduše kaže: „Jezik je srećan čak i onda kad označava svet bez iluzije i nade“, ali mi pisanjem ne želimo da proizvodimo iluziju. Nama je cilj da pesmovanjem mislimo bivstvovanje, preciznije, da nadjemo sopstveno pevajuće kazivanje istine bivstvovanja.  Lepota toga zadatka na čijem smo izvršenju radili godinama i našli smisao svoga pisanja nama se i danas čini očaravajućom. Lepota toga zadatka? Da li je uistinu tako? Pokušajmo da stvar posmatramo iz drugog ugla. Pokušajmo, naime, da kulturu sagledamo kao stvar elitizma. Zar Džordž Štajner (George Steiner) ne piše, a time i upozorava, o činjenici da se sila kulture hrani „nasiljem koje se u tradicionalnom ili represivnom društvu disciplinuje i obuzdava“. „Šta je to tako dobro doneo visoki humanizam potlačenoj masi unutar zajednice?“ „Od kakve je koristi bio u provalama varvarstva? Da li je neka besmrtna pesma ikada zaustavila ili ublažila politički teror – iako je bilo i onih koje su ga slavile?“ – Vidimo, dakle, kako kultura nije uvek samo žrtva istorijskih dogadjaja, nego da je ona i sama represivna, da deli, da je hijerarhijski organizovana, da je okrenuta privilegijama, da proizvodi privilegije. Jer, „kako bi napori razvijanja prenošenja kulture postigli tako malo u proterivanju neljudskosti, da u njoj nije bila prisutna duboka dvosmislenost, koja je povremeno čak podsticala varvarstvo“ (Dž. Štajner/G. Steiner). Najbolji prmeri za to nisu poslednji balkanski ratovi, kao misle Peter Sloterdijk i Joška Fišer, nego Nemačka 1933. Ona, iz toga perioda, jeste monument kolektivne histerije i divljaštva o kome govori Štajner, ne Srbija, kako zlonamerno piše jedan nemački filosof i jedan nemački političar, stavljajući znak jednakosti izmedju jednog iznudjenog ekscesa spram jedne smišljene i dosledno sprovodjene vizije Pakla kao „redovnog stanja stvari“. Predmet Štajnerovog zaključka ni u najdaljem računanju ne bi obuhvatio Srbiju, pre nego što bi imao na umu Belgiju, Francusku, da se zadržimo na još nekim značajnim primerima nekadašnjeg varvarstva nekih kultura poteklog sa evropskog kontinenta. – Šta znači biti Rilke unutar takvog „dijalektički paradoksalnog i parodijskog odnosa izmedju kulture i društva“? Kako biti pesnik, odnosno mislilac, unutar društva koje kulturu prima pod svodove svoga tragičnog okrilja koga je sâmo proizvelo ali je u isto vreme čini vidljivom i njome se ponosi (njeni najistaknutiji „sinovi“ je proizvode) dok ova u praktično beskonačnom razdoblju i paralelno u kontekstima tragičnog društva fabrikuje necivilizacijske činove i njihov je saučesnik? – Izgleda da smo ovim pitanjem ponovo stigli na početak. Nema odgovora na to pitanje. To je naš suštinski stav. Odatle potiče naša skepsa. Ipak: pisati dalje, pesmovati dalje. Kroz mrak, kroz varvarstvo. Uprkos varvarstvu. Pogledajmo još jedanput srpsku književnu scenu na početku ovoga veka. Vidimo zlodela pisaca nad piscima. Vidimo grafije i prakse mržnje. Na svakom koraku. Njih promovišu visoke institucije same književnosti. Nisu svi pisci u Srbiji jednaki prema mogućnostima da sa jednog jezika koga govori mali broj ljudi budu prevedeni na jedan veliki, da učestvuju u onome što država samim svojim postojanjem (manje trudom) omogućava piscima. Pisci Srbije imaju svoj nacionalni PEN, imaju svoja udruženja iz kojih se, nikako ne slučajno, širi pakao deobe: na elitni, privilegovani deo, koga čini dvadesetak pisaca, nekoliko njihovih izdavačkih kuća i njihova dva-tri medijska centra i na deo koji je iz  svakog učestvovanja u javnom književnom životu bukvalno ekskomuniciran, nikako ne zbog toga što su njihova dela u književno-vrednosnom smislu minorna. Privilegovani su, pukom uzurpacijom medija (list „Politika“ u tome prednjači) sebi obezbedili glas i mesto u javnosti. Ne delom. Delo im je problematično barem u istoj onoj meri u kojoj je problematično i delo drugih, neprivilegovanih pisaca. Javnosti su potrebni sigurni znaci književnih vrednosti, ne  znaci koji ih upućuju na činjenicu piščeve privatne društveno-političke pozicije koju ovaj zauzima u srpskom društvu. Takve sigurne znake koji govore o autonomnim estetskim vrednostima jednog dela, ne autorovog lika, oficijelna književna kritika ne šalje. Ista daleko više širi mrak i smutnju nego što odgovara svom prirodnom pozivu književno-etsetskog vrednovanja. Orijentisana marketinški, sektaški, korumpirana (dakako, i ona, zašto ne i ona?), ona je rak rana na tkivu srpske književnosti.  Sasvim je izvesno da Velikića, Basaru, Bajca i Vidu Ognjenović ne čini delo velikim, no njihova najuža moćna okolina unutar koje su se našli, svakako ne bez sopstvenog udela i ne bez sopstvenog smisla za marketing. Za to isto su, na primer, Radovan Beli Marković, Miroslav Josić Višnjić, Milisav Savić ostali ukraćeni. Medju savremenicima se ko-mešaju aktuelne pozicije društvene moći, ugleda i odlučivanja sa književnim vrednostima. Svakako da nije jednostavno razlučiti jedno od drugog.  Na koncu svega delatnim i efikasnim u pogledu piščevog aktuelnog dopiranja do primaoca njegovog dela ostaju, na žalost, puka marketinška uveravanja koja za pisca sprovodi njegov izdavač i njegov kritičar. Ona druga dopiranja, prirodi književnog dela relevatnija, ispisaće neko buduće vreme i o stvarnim vrednostima delâ aktuelnog privilegovanog srpskog književnog serkla govoriće tek (i eventualno) potonje generacije književnih kritičara. Da jedna tragična kultura na videlo iznosi lažne vrednosti, da ih veliča, da se pomoću njih legitimiše, znak je ravnodušnosti spram kulture uopšte. Njoj je sudjeno, kako kaže Bodrijar, „da kristalizuje bilo šta“ i ona to, de facto, čini. Pesmovati sa uverenjem da je ono što vi pesmujete jedno valjano pesmovanje, ali da će ono biti prenebregnuto, da će biti sklonjeno u mrak nepostojanja unutar vaše sopstvene kulture a da će se zauzvrat slaviti ono umetnički loše i u estitičkom smislu problematično, zahteva od pesnika i mislioca  jedno bestrasno priznanje da pesmovati znači koristiti srećne forme jezika, znači ne priznati tragičnost društvenog miljea, a sve to u korist sreće jezika čijoj se sreći kazuje da je takvo nepriznavanje zapravo jedini „politički ili transpolitički čin onoga ko piše“, odnosno onoga ko pesmuje. Pesnik će stoga u jednoj tragičnoj kulturi uprkos svemu reći jedno Da pesmovanju, odlučiti se za jedno radikalno davanje pesmovanja svetu, pri čemu to Da nije potišteno, no vedro. Pesmovanje se u tom kontekstu sagledava kao „srećna forma i inteligencija bez nade“. Reći Da pesmovanju znači odlučiti se za jedno Da o kome govori Niče kada piše o „velikom Da svim uspravnim, lepim, smelim stvarima … pobedonosna svetkovina života“. Eto, to je ono poslednje što mislimo kada razmišljamo šta znači pesmovati i misliti u jednoj tragičnoj kulturi kakva je naša i koja se s pravom takvom može nazvati u trenutku dok se ima u vidu istorijska deonica tokom poslednje četvrti veka kojom je savremeno srpsko društvo prošlo.

Uprkos svemu, dakle, pesmovati. Misliti i pesmovati. Pesmovati i misliti. Kada jedno biće koje je sklono pesmovanju živi u miljeu tragične kulture, kada je oko njega sve sumorno i oko mu se ne dâ zaustaviti na nekakvoj granici koja obeležava početak nečeg boljeg, tada to biće mora početi da pesmuje, da se ne bi razbolelo. (Na istome ulaganju energije počiva i Frojdova teorija libida: kada „bogatstvo internalizovane svesti preti da razbije strukturu ega, na kraju, čovek mora početi da voli, da se ne bi razboleo …“ /“endlich muss man beginnen zu lieben, um nicht krank zu werden …“/). U tragičnom refleksu poslednjih dvadesetpet godina srpske istorije, u varvarskom političkom kontekstu nametanja tzv. liberlanog kapitalizma, u nametanju koje ima kompulzivne razmere, možda treba videti ono što nazivamo nastavkom srpskog pesmovanja, pokušaj „otimanja duše“ da dodje do čistine posle tajkunskih pohoda u zlotvoriteljske privatizacije narodne imovine. Pesmovati o tome sada znači svedočiti o neodoljivoj potrebi za novim oslobodjenjem u kome bi pesmujući subjekt objavio svoju naivnu, ali čistu, želju za vladavinom rada, reda i tišine. Izvan savremene političke opscenosti, izvan pornografije otimačine i ponižavanja duha, izvan neoprimitivizma kolosalnih razmera u savremenoj srpskoj stvarnosti koja se poput „Božanstvene komedije“ pokazuje kao „književni vodič za oganj, ledena polja i kuke za meso“ (Dž. Štajner),  valja ostati, velimo na kraju ovog sumornog ogleda, pri pesmovanju kao plutajućem leku koji izbavljuje sadašnjost pred mogućom nepodnošljivom budućnošću.

Novi Sad – Beč – Novi Sad, oktobar – novembar 2012.

______________

1 Up.: Martin Hajdeger: „Čemu pesnici?“, u:  Martin Hajdger: “Šumski putevi”, preveo sa nemačkog Božidar Zec, Beograd  2000, str. 210

2 Thomas Carlyle: „Boswell’s Life of Johnson“, u: “Critical and Miscellaneous Essays”, vol. III, London, 1899, str. 81

 

ЛеЗ 0004675     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s