АЛЕКСАНДАР И ТИТО

Прича Мирослава Димитријевића

Тито му је био споран још од првог разреда основне школе. Кад је отворио буквар већ на првoј страници угледао је слику човека у војничкој униформи. Ко ли је овај, размишља Александар, али не сме да пита учитеља.

–Ујко, је л` је овај човек написао буквар?

–Није.

–Па ко је он?

–Тито.

–А шта је он?

–Па маршал и председник државе…

–Па шта ће му онда слика у буквару, кад није писац?

–Немој да си глуп. Он је све и свjа у овој земљи… Јачи од краља…

–Добро, ама шта ће његова слика у буквару, кад он са букваром нема везе? – опет ми досађује Александар, а ја сам заузет дељањем држаљице за секиру. Сутра идем у бучину да дотерам први четворак дрва. Да нам се нађе. Иде зима, мож` нагло да захладни па да поломимо зубе од цвокотања.

Без обзира, подигох глас, његове слике морају да буду свуда. Имаш је и у учионици. Је си ли је вид`о? У свакој државној установи Тито мора да виси на зиду, трудим се да му разјасним дилему.

–А што мора да виси? Је л` су га обесили због нечег?

Ћути ту, немој да те неко чује како лапрдаш. Помислиће да си то од мене чуо. После ми робија не гине. А можда би ми се и нешто страшније десило…

–Шта да ти се деси?

–Па да ме убију, будало?

–У бре, ујко, не дај Боже, само питам. И три пута ситно пљуцну у страну… Шта бисмо ми без тебе ујко?

–А је л` у тим државним установама седе устаници, као што ми је деда причао за Карађорђа и Милоша и за њихове устанике? – опет ме затракује Александар.

–Нису устаници. Они су тамо да га бране, а не да дижу устанке… Ко ти то рече, уста га његова…

–Па деда, рекао сам ти већ.

Уједох се за језик.

– Ма баш ме брига за Тита. Што, неће да ми дође на славу? – рече разочаран Александар и оде у кућу.

Иако тек пионир, сестрић је био дубоко у праву. Неће Тита да дође на српску славу, па да га зовеш кићеном буклијом. А како је само знао да се укурвоше 1945. године пред оне лажне изборе, кад смо убацивале куглице у ћораву кутију, а оне се откотрљавале у окићену Титину. Чак је на Бадњи дан пројахао на белом коњу кроз Београд, носећи бадњак на рамену. Да се умили Србима православцима. Е, те године се Српска црква обрукала начисто. На првој страни црквеног календара ставила је слику друга Тите, самопрозваног маршала у белој униформи, са еполетама, као да је светац, а не злочинац и светски преварант. Копиле Франц Јозефа и његове слушкиње Марије. ускоро нам из календара избацило неке светитеље и свеце, а увело комунистичке празнике. Празник рада-Први мај. Нас три брата и наше три породице и даље су живеле у заједници. Нисмо хтели да се делимо. Кад бисмо се растикали сваки на своју страну, поделили оно мало наше сиротиње, постали бисмо још већа сиротињка и беда.

А леп је живот у патријархалној заједници. Кад славимо сви славимо, кад се веселимо сви се смејемо и певамо.Тако једном за вечером сви смо се од смеха хватали за стомак и брисали сузе смејуљице, када нам је Александар, ученик другог разреда основне школе, испричао свој највећи доживљај тога дана:

–Данас горе на друму чујем музику и песму, усред подне, иако је радни дан. Није црвено слово у календару, јутрос сам то чуо од мајке, која зна напамет цео православни календар. Хитро прескочим плот, јер на капији би ме одало шкљоцање резе и неко би сигурно истрчао да ме заустави. Овако неопажено клиснем низ сокак и отрчим до друма. Кад тамо испред бетонског моста, изграђеног по наредби самог краља Александра Другог Карађорђевића, распиштољили се неки пијани људи, раздрљили кошуље, дижу литре вина увис и певају „Друже Тито, Мити се кунемо“… Боривоје и Мија, најбољи хармоникаши у селу, ма какво село, у целом срезу темнићком нема им такмаца, развукли „далапе“ као Стојанче ковач мехове и само „режу на кришке“. На челу им крупне паре, које никад нисам видео да их моји ујчеви броје. Ааа, код ових су мора бити дебели буђелари. То су значи ти главни сеоски буџовани. Иду загрљени и дерњају се из петних жила, а иза њих нека сиротињска пратња, обична пошурња често узвикује „Живео друг Тито“! „Живео Први мај – празник рада“. Цело село данас отишло у поље и брда да ради, а ови славе њихов рад, веселе се и лумпују на њихов рачун. Како то може да једни раде, а други да теревенче. Сељаци раде, а комунисти се сладе. То није лепо. Код нас тек кад се заврши посао, онда почиње певанка и игранка. Шта је ово, Боже Господе? Све наопако.

Црвене заставе се вијоре на ветрићу, сунце обасјало село, а сеоски буџовани скренуше са краљевог моста према Слатини, познатом извору сумпоровите воде.

–А где ће сад? – питам једног деду до мене.

–Иду на Слатину да кркају. Комуњаре. Тамо се од јутрос у хладовини окрећу два јагњета и два прасета на ражњу. Одоше да ждеру, ето где иду – одбруси ми чича, ушиљи бркове и окрену се према кући.

Значи ово нису баш добри људи, мислим, док гледам за малом поворком. Бедном. Јер и покојни Џина Циганин је имао већу пратњу од ове.

Ал шта вреди, ипак ми се допаде њихова песма и пароле, онај слободан живот, они црвени барјаци што се само пресијавају на пролећном сунцу… Ма свидело ми се… Признајем. Шта хоће онај бркати… Не свиђа му се нешто. Ваљда што и њега нема тамо. Баш лепа слика и прилика. Први пут сам је видео у животу. И пожелео да и ја кад порастем будем такав весељак.

Само ми није јасно зашто се у песми другу Тити куну Мити. Значи Мита па Тита. А Мита је највећи и најјачи човек у селу, причао ми деда. Носио је штап и никога није фермао. Звали су га Мита Цар, а комунисти су га затварали у варваринској ћузи. Ваљда ови буџовани се прво закуну Мити, а Мита пренесе Тити. Другачије не може да буде, думам док трчим кући, а пете ме све у дупе ударају и пожурују.

Ал није ми јасно зашто кажу Тити „да са твога пута не скренемо“. Например, Тито им иде у сусрет, а они неће да се помере, да скрену са пута, да би Тито прошао. Е, то не разумем. Али питаћу бабу, њу су оставили код куће да спрема ручак и да намири стоку.

Отворим капију, задихан, и викнем из свег гласа: Бабо, живео Први мај! Баба је вејала пасуљ испред подрума, па се врцну према мени, подбочи се као слово Ф из буквара и викну: „Марш не лај“!

Ми укућани попадасмо под астал од смејања. Александар настави:

-Постидех, као да сам рекао нешто безобразно. А нисам. То вичу и они људи што иду иза раздрљених буџована. Ни онај брка од малопре и сад моја баба их не воле. Изгледа да ови са друма ипак не ваљају, нису како треба, само не знам шта им фали па их толико мрзе, питао сам се док сам улазио у кућу да се налипћем клот пасуља и хладне проје. А ове комуњаре ће горе код извора Слатине да свијају јагњеће кукове. Е, па зато нису добри. Што не поведоше, рецимо, мене да се слатко наједем вруће прасетине и јагњетине? А не да гулим овај пасуљ, запржен само са једном кашиком масти, коју сам позајмио од сиротице Дивне Чворкове, по бабиној заповести. У том ли грму лежи зец, што би рекао мој деда. Ма какав зец, дедо, ово су људи велики, грдосије, але… А они што иду за њима су мали, и послушни, енцуљају јадни низ друм као пребијени кучићи, а кобајаги су весели и срећни. Јадници очекују да се лецке омрсе… А и они као и ми блаже само за Божић и Ускрс…

Колико је била смешна Александрова прича, толико и тужна. Дете нас намах просветли. Отвори нам очи. Маторим ћорчама. Ћоравим.

Другосрбијанци

Psihologija čopora, Aleksić je mrtav čovek! Igor Ivanović:

Случај Сведенборг

 

Не, не постоји Случај Сведенборг, већ пошаст нечитања или туга површног читања…

Бела Тукадруз
крај језера Асунден, у граду краљице Урлике, 18.10.2018

Сведенборг је – чинило ми се прошле јесени – „ушао“ некако сасвим „природно“ у један мој рукопис који сам написао за време боравка од стотинак дана у Краљевини Шведској. Нашавши се, у Шведској поново, и ове јесени, понео сам и тај рукопис за који сам веровао да је то коначна верзија, да га ипак прочитам.

Поред осталих ствари, током тог накнадног читања, засметао ми је један од записа, онај о Сведенборгу, зато што није изашао из оквира општепознатог. Може се и без тога текста, зашто бих понављао ствари које су већ неки други аутори поновили?

Погледао сам колико је тога написано, поред осталог, на  Википедији –  на шведској Википедији је дато релативно довољно података,  на српској (чланак садржи цигло 7 редова ).

         Није јасно шта је у том чланку моје, шта оних других, које цитирам. Не, у 20. веку Сведенборг није сасвим одбачен и заборављен, ни у свету, ни у Шведској. У Србији није довољно читан, али нису читани ни други писци, и светски и српски.

      Како су Сведенборга схватали – говорим о једној мањини – они читаоци који су га лако или тешко читали? Како да то знамо? Где је и шта о томе објављено јавно, и колико је то евентуалном радозналцу данас доступно?….

……….

 

____________________________________

ЕМАНУЕЛ СВЕДЕНБОРГ

 Сведенборг* је напомињао да његово дело није његова заслуга и да све добро што човек,добар дух или анђео учини потиче од Господа. Открио је људима оно што му је дато да открије:Реч Божија у себи садржи материјално значење,духовни смисао и небески смисао. Једна од његових тврдњи је да човек који живи у злу и обмани не може да позна добро и истину док онај који живи у добру и истини одмах препознаје зло и лаж. На интернету су сва његова дела са слободним преузимањем.Тако их је он и завештао:да буду потпуно бесплатна и свима доступна.На Српски је преведено 25 књига (око 9000 страна).Ко тражи наћи ће,ко куца отвориће му се. – Препоручено на веб сајту РТБ. (четвртак, 26. окт 2017, 19:15) Зоран [нерегистровани коментатор]

У двадесетом веку Сведенбог је одбачен, заборављен. „Вероватно најзначајнији међу тим одбаченим, у ширем смислу заборављеним, јесте Емануел Сведенборг.* Рођен је у Стокхолму 1688. а умро је у Лондону 1772. године. За оно време један заиста дуг живот, један невероватан живот. Волтер је рекао да је најнеобичнија личност тог доба био шведски краљ Карло Дванаести, а Борхес је додао да је та најнеобичнија личност био Карлов савременик и сународник Сведенборг.“

(Среда, 1.новембар 2017.) Boras (Švedska)

__

*

 Занимљиво је да је Сведенборгов живот подељен у три периода, од којих је сваки трајао тачно по 28 година. Као син лутеранског бискупа, васпитан је у том духу у који није баш веровао. Иако свештеник, њега у том првом периоду занима пре свега наука. После његове смрти откривено је да је за живота скицирао (слично Леонарду да Винчију) оно што данас зовемо подморницом (готово идентично решење имао је и Френсис Бекон), а такође је, иако свестан да то у његовом времену није могуће, инжењерски пројектовао могућност „пловљења ваздухом“. Ипак, као научник, највише се бавио минералогијом, али га је занимала и анатомија и „место где тело комуницира са душомˮ!? Као научник оног времена, објавио је педесет наслова посвећених математици и астрономији. Но највећи успех и славу стекао је као инжењер  Карла Дванаестог ‒ фантастичним техничким подухватом омогућио је пребацивање флоте шведског краља копненим путем, и то у дужини од преко 30 километара (!?), што је било пресудно за краљеву победу. У трећем периоду живота (треба поновити, нових 28 година) одлази у Лондон. Тај човек, научник, рационалан и методичан (Емерсон: вероватно да ниједан човек није водио реалнији и практичнији живот), почиње у Лондону да учи тесарски занат, као и занат грађења музичких инструмената!? И тада се догађа онај једини моменат у његовом животу који би се могао сместити у простор „мистичногˮ. Један непознат човек пратио је Сведенборга на улици, да би затим закуцао на његова врата. Представио се као Исус и рекао му да црква пропада и да од њега, Сведенборга, тражи да је обнови, стварајући трећу, јерусалимску цркву. И не само то, већ му Исус обећава да ће га повести да посети други свет, „свет душа са својим безбројним пакловима и рајевима“. И ту престају свака помисао на мистично, фаталистичке визије, заноси јуродивих. Следи Сведенборгово дело, педантно, методично (научно), испуњено ауторитетом човека који нам преноси виђено! Следеће две године учи хебрејски јер је, слично кабалистима, избегавао преводе као сигурне изворе погрешног разумевања. И креће да пише своје свеске, које готово да нико није читао, сем најзначајнијих умова његовог доба. На самом почетку Сведенборг цитира Св. Августина, који у делу „О божјој државиˮ каже да је без сумње чулно уживање у рају било много снажније (племенитије) него овде у стварном свету после изгона. Сведенборг конкретизује и даље, па каже да су телесна уживања у рајевима и пакловима (!?) другог света, оног после смрти, много интензивнија. И онда, сведочи виђено: после смрти човек извесно време (можда дан, неколико месеци, или чак неколико година) комуницира са анђелима и демонима. Једноставно, стиче утисак, искуство, и тада се у складу са својом природом одлучује (сам доноси одлуку) да ли ће бити са анђелима (рај) или са демонима (пакао), и то је његов избор! У односу на званичну црквену догму, Сведенборг нам сведочи о вољи Божјој да нам поклони слободу избора, ослободи страшне осуде на рај или пакао, те ортодоксне доктрине која слободу суспендује после смрти, и коју Сведенборг задржава и после престанка живота. Тај човек је видео (Исус му је показао, зашто би то било немогуће, тим пре што се сама вера, не само хришћанска и заснива на чуду) много више. И то нам у својим свескама педантно износи.

 

____________________________

Сведенборг је ове јесени изишао из мог споменутог рукописа, поред осталог и зато што је, уверен сам довољно оно што сам написао, пре читавог низа година (док су ми још били свежи утисци после читања његових дела, која су ми била доступна), када нисам ни сањао да ме пут може донети преко Северног Мора у Шведску. То није објашњење само једне песме (Судбина раба божјег Мирослава). То је више од тога….

Роман-исповест

Знак препознавања: Дупли кругови…

Човека је лако сагледати у роману-исповести, човек је иза тог романа без икаквог заклона!

________

* Из једне бележнице 9. 12. 1973

 

Димитрије Вученов по други пут у Шумадији

Омаж професору Димитрију Вученову

стр. 18 – 19 додатак бр. 6, децембар 2017, http://www.stvarnost.rs/

Омаж мом драгом професору Димитрију Вученову…

Srđa po drugi put među Srbima / Sv. Basara

Басара, Срђа по други пут међу Србима (издвојен чланак)

Kriza umetnosti i pitanje šta (ni)je umetničko delo? / Sanda Ristić-Stojanović

Apstrakt: U tekstu se polazi od misli Endi Vorhola iz 1963. godine „Mislim da oni umetnici koji nisu sasvim dobri treba da budu prihvaćeni …“. I na tu Vorholovu misao nadovezuje se to da danas, 2013. godine, prisustvujemo brojnim konceptualno-filozofskim odbranama raznih instalacija, video-instalacija, hepeninga. Uz sve to, umetnost XXI veka je po mnogima plod lucidne i hladne intelektualne svesti, cinizma, prihvatanje užasne realnosti od koje nema spasa. U daljem tekstu postavlja se pitanje o tome šta je danas umetničko delo? I da li je moguće da možemo prihvatiti teoretisanja o tome da za umetnost više nije potreban talenat, delo, izdvojenost od mediokriteta umetnika.

 Ključne reči: umetničko delo, kreativnost, mediokriteti-umetnici, prezentacije umetnosti, medijske manipulacije.

Знак препознавања: Дупли кругови…

I

„Mislim da oni umetnici koji nisu sasvim dobri treba da budu prihvaćeni kao i svi drugi, da bi ljudi najzad zavoleli stvari koje i nisu sasvim dobre. To se već dešava“ (Endi Vorhol).

Godine 1963. ovo je izrekao Endi Vorhol u jednom intervjuu. Danas, 2013. godine, došli smo do brojnih konceptualno-filozofskih odbrana raznih instalacija, video-instalacija, hepeninga… Tvrdi se da instalacija, video-instalacija predstavlja prostor koji može da se sklopi i rasklopi, prostor koji svaki put iznova može da se konstruiše zavisno od prostora njegove arhitekture u koji se postavlja. Zagovornici instalacija tvrde da ona postaje mesto susretanja, mesto sastanka sa društvom i jedan krajnje nepostojani prostor. A gledaoci tako postaju aktivni, a ne pasivni. A ta mesta za instalacije postaju mesta gde se čovek i gledalac može prepustiti zabavi, pa i odmoru, čak. Instalacija može i da se montira, demontira, ona je projektni koncept i avantura kroz koju se ide kroz 3. milenijum.

Uz sve to, umetnost XXI veka je po mnogima plod lucidne i hladne intelektualne svesti, cinizma, prihvatanje užasne realnosti od koje nema spasa. To je, dakle, umetnost koja ne upada u metafizičku zamku, i koja se ne otuđuje od onoga što se svakodnevno gleda.

Ali citat Endi Vorhola, sa početka ovog teksta, vraća nas na pitanje o tome šta je danas umetničko delo, i da li je moguće da možemo prihvatiti teoretisanje o tome da za umetnost više nije potreban talenat, delo, izdvojenost od mediokriteta-umetnika.

Vorholove proročke reči oberučke su prihvatili mnogi netalenti, manipulatori, ljudi zaljubljeni u status umetnika, ali nesvesni ili odveć svesni toga da su pravi umetnici retki, i osobeni, da su originalni i da je suština svakog velikog umetničkog dela slojevitost, majstorstvo, nedostupno za veliku većinu kvazi-umetnika. Pravo umetničko delo podrazumeva kreativnost umetnika, majstorstvo, nadarenost, talenat ili genijalnost.

Setimo se Mocarta, Paula Celana, Rene Magrita.

Na ruku zagovornicima instalacija, video-instalacija i proglašavanja svakodnevnih banalnih predmeta za umetnost, kao i njihovih kombinacija, ide tzv. Institucionalna teorija, čiji je najpoznatiji predstavnik američki filozof Džordž Diki. Diki je formulisao svoju definiciju umetničkog dela:

„Umetničko delo u klasifikacionom smislu predstavlja (1) artefakt (2) skup aspekata koji joj daju status kandidata za priznanje vrednosti od strane određene osobe ili određenih osoba koje deluju u ime određene društvene institucije (umetničkog sveta)“.*

Ova definicija sadrži u sebi opštu ideju, koja se može izraziti na sledeći način: artefakt postaje umetničko delo ukoliko ga relevantni kritičari smatraju kandidatom za takav status. Umetnost je ono što umetnički svet proglasi za umetnost.

Evo jednog čuvenog primera:

Marsel Dišan 1917. godine poslao je na jednu izložbu u Njujorku ručno izrađeni emajlirani pisoar, kome je dao naziv „Fontana“. Savet izložbe odbio je da izloži dotično delo, mada su ga kasniji „stručnjaci“ naknadno proglasili za umetničko delo. Prema institucionalnoj teoriji, svakodnevni predmet, odabran, pre nego načinjen, zaista može biti umetničko delo, ukoliko ga umetnički svet prihvati kao takav, dok bi po svakoj drugoj definiciji, taj ili neki drugi predmet bio unapred odbačen.

Ima puno primedbi na ovu teoriju, ali jedna od ključnih je da je možda i tačno da umetnici i kritičari smatraju da su oni ti koji određuju šta jeste, a šta nije umetnost. Ali, zbog čega bismo mi morali da prihvatimo njihovo mišljenje i samovrednovanje?

Na ruku citatu Endi Vorhola sa početka teksta idu i mišljenja nekih sociologa umetnosti, koji smatraju, poput sociologa umetnosti Dženet Volf, da je odgovor na pitanje šta treba smatrati za umetnost u svakom trenutku proizvod društvenih okolnosti a ne prirode samih umetničkih objekata. Up:

„Društvena istorija umetnosti pokazuje, prvo, da se određeni tipovi artefakata sasvim slučajno konstituišu kao „umetnost“….Drugo, ona nas primorava da preispitamo distinkcije koje se tradicionalno uspostavljaju između umetnosti i ne-umetnosti… pošto je jasno da u prirodi određenog dela ili aktivnosti ne postoji ništa što to delo ili aktivnost odvaja od drugih dela i aktivnosti sa kojima mogu imati dosta toga zajedničkog“.*

*Dickie, G., Art and the Aesthetic: An Institutional Analysis, Ithaca, Cornel Universitu Press, 1974.

*Wolf, J., Aesthetics and Sociology of Art, London, George Allen and Unwin, 1988.

II

Estetičar Klajv Bel postavio je pitanje: „Koji je kvalitet zajednički za sve objekte koji podstiču naša estetska osećanja? Koji je kvalitet zajednički za Aja Sofiju i za prostore katedrale u Šatru, za meksičke skulpture i persijske zdele, kineske tepihe, Đotove freske u Padovi i remek dela Pusena, Pjera dela Frančeske, ili Sezana?“*

Na svoje pitanje Bel odgovara tvrdnjom da je „značajna forma“ ˗ ono što je zajedničko svim umetničkim delima.

Umetničko delo je forma bića umetnosti, i jedno je od najkomplikovanijih pojava u svetu.

Umetničko delo je složenije od mnogih drugih fenomena kulture. Jer iza umetničkog dela često stoje: i realnost koja je izrodila delo, i realnost epohe, i ličnost autora i smisao mračnih mesta skrivenih od neposrednog razumevanja. Umetnički nadaren čovek stvara delo od trajnog značaja za društvo i za duži period razvoja društva. Umetnik se obraća savremenicima, ali i potomcima, čitavom čovečanstvu.

Prava umetnost podrazumeva i svest onoga ko je ljubitalj takve umetnosti, da to umetničko delo ne može i sam stvoriti. Danas se za umetničko delo može od strane raznih teoretičara i diletanata proglasiti sve i svašta – od saobraćajnih nesreća, prirodnih kataklizmi do Hitlerovih slika. Danas stotine hiljada i milioni ljudi žele da budu slikari, pisci, ali ne žele da čitaju velike pesnike niti da priznaju vrednost velikim slikarima. Danas bilo kakve kombinacije predmeta, npr. 3 cigle i 2 jabuke u nekom prostoru uz neku vešto napisanu teoriju, mogu biti proglašene za umetničko delo. Ako svako može biti umetnik, to znači da imamo jednu pojavu, da se može biti nešto bez talenta, tehnike, bez ideje, bez realizacije, bez sebe, bez osećanja. Jedna grupa Brazilskih avangardnih umetnika XX veka, sva svoja dela i sve instalacije su uništili, odnosno stvarali su dela za jednokratnu upotrebu i jednokratnu izložbu.

Prisustvovala sam mnogim književnim večerima poslednjih godina, gde su književni kritičari i razni književni marginalci preko noći postajali „pesnici“, osokoljeni idejom da danas svaka rečenica, makar ona zvučala kao iz 2. razreda osnovne škole, može da se proglasi za pesničko delo sa dubinom i značenjem.

Glas zbog ovakvih pojava treba, dakako, da dignu istinski daroviti umetnici i Eksperti koji mogu da prepoznaju prava umetnička dela.

Jer u istoriji umetnosti je poznato da su pesnici, slikari, dakle pravi umetnici, prepoznavali prave umetnike: npr., Malarme je prepoznao Valerija kao pesnika, Bodler Poa, Dali Pikasa i obrnuto, Apoliner Pikasa, Davičo Branka Miljkovića …

Današnje vreme, kao doba medijske manipulacije, relativizacije, ide na ruku mnogim netalentima, diletantima i manipulatorima kojima prostor umetnosti postaje mesto za radnje od zarade novca, pranja novca, dostizanja društvenog ugleda i solidnog standarda.

Umetnička publika je, takođe, velika nepoznanica danas. Jedan deo publike je pobegao od umetnosti kao smeća, instalacija. Dobar deo potencijalne umetničke publike nema mnogo poverenja u brojne kritičare koji za određene svote novca sve i svašta proglašavaju za umetnost. Ostaje da se veruje u malobrojne autoritete umetnike i urednike koji svoj ugled nisu izgradili na finansijskim i ostalim kompromisima (Primeri takvih urednika u književnosti su, recimo, Petru Krdu, Jovan Zivlak, Branko Kukić).

Naravno, postoji i onaj deo publike i kritike koji uz izgrađen ukus i sopstvenu intuiciju može da prepozna prava umetnička dela.

Dakle, mora postojati istinsko, originalno, vredno umetničko delo. Ako takvo delo postoji, onda ono može biti prezentovano i na raznim hepeninzima, i u zanimljivo i ekscentrično osmišljenim prostorima (Petru Krdu, urednik KOV-a je promovisao zbirke pesama u zatvoru, hotelskoj sobi, pekari itd.). Dobra pesma može se čitati i usred ruševina, ali ona mora postojati kao umetničko delo i kao dobra pesma. Prezentacije umetnosti mogu biti raznolike, ali ne mogu se odvijati bez umetničkog dela. Oskar Vajld je napisao: „Umetničko delo je jedinstveni učinak jedinstvene naravi. Njegova lepota potiče iz činjenice da je autor to što jeste. Nema nikakve veze sa činjenicom da drugi ljudi žele to što žele. Naprotiv, čim umetnik primeti šta drugi žele i pokuša da odgovori na tražnju, prestaje da bude umetnik i postaje zanatlija i nepošteni trgovac. On više nema nikakva prava da bude smatran umetnikom. Umetnost je najintenzivniji individualizam koji svet zna … .“*

Umetnost je umetnost, a postoje i mnoge druge stvari: instalacije, hepeninzi, bodi art, konceptualna umetnost, koje ponekad mogu da se iskoriste za prezentaciju prave umetnosti, a mogu i da postoje pored prave umetnosti, kao pojave današnje epohe.

*Bell, C., Art , Oxford, Oxford University Press, 1987.

*Vajld, O., Slika Dorijana Greja, Lib, Novi Sad, 2007.

____ Literatura

Dickie, G., Art and the Aesthetic: An Institutional Analysis, Ithaca, Cornel Universitu Press, 1974.

Wolf, J., Aesthetics and Sociology of Art, London, George Allen and Unwin, 1988.

Bell, C., Art , Oxford, Oxford University Press, 1987.

Vajld, O., Slika Dorijana Greja, Lib, Novi Sad, 2007.

__  Санда Ристич-Стоянович

 Кризис искусства и вопрос: что есть (и что не есть) произведение искусства?

 Р е з ю м е

Отправным пунктом в настоящей статье является мысль, высказанная в 1963 году Энди Уорхолом о том, что „не совсем удавшихся художников надо признать“. С данным утверждением Уорхола гармонирует факт о том, что на сегодняшний день, в 2013 году, мы являемся свидетелями весьма многочисленных концептуально-философских оправданий разных инсталляций, видео инсталляций, хэппенингов. К тому же искусство XXI века многими расценивается как результат холодного и люцидного интеллектуального сознания, цинизма, принятия ужасной действительности, от которой избавиться нельзя. В статье так же поднимаются вопросы: об определении произведения искусства сегодня; да и о том, можно ли вообще согласиться с теоретическими доктринами, покоящимися на том основании, что для искусства в предстоящем якобы не нужны талант, произведение, дистанцирование от бездарных художников.

 Клучевые слова: произведение искусства, креативность, бездарные художники, презентирование искусства, медийные манипуляции

====

skup EDS – Kriza umetnosti i nove umetničke prakse – decembar 2013

Нови број часописа ИСТОК, 2-4/2014.

Часопис за књижевност, уметност и културну баштину. Књажевац, бр. 2-4, година 1., април -децембар 2014.  ISSN 2335-013X=Исток

насловна страна корица

…

Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)

фронта, али солунци су у схватању обичних људи, свакако због значаја овог вели- ког, тешког и славног рата, и солунског пробоја, и сви они који су преживели први светски рат и били његови учесници.

Познато је да се и највећи историјски догађаји преламају кроз личну драму и породичну судбину и, када догађаји мину, чита се то из спомена, из записа, из уметничких дела, која дођу као замена за стварност, односно која постану нова, по- себна стварност и трају временом. Рат виђен очима учесника, деценијама потом носи се у сећању преживелих. Истина која из тих сећања долази, веран је одраз тешке и судбоносне збиље, често поучнија од научних тумачења и политичких образложења. Казивања учесника један су од путева да се дође до стварности која се скрила у времену.

У невеликој збирци казивања Солунци више не говоре (тек један саговорник на око десет хиљада ратника!), такве истине је довољно да се оживи једно време тешког страдања српског народа у другој деценији прошлога века. А колико је тек оне наде, напора и љубави, поуке и поруке… онога – што је отишло у заборав?! Али, ко зна како би и сам живот изгледао да му није заборава?! Заборавити или пам- тити; поновити у причи али избећи у стварности – као да се, у нас, за неке одлуке баш тешко одлучити?!

Можда је ипак најпоштеније да само време о себи суди. За наше време можда би најбоље било да види трајно у пролазном. Казивања скромних ратника. учесника солунске епопеје, које би историја без оваквих књига, просто, преско- чила, и у томе му могу помоћи.

У разговору са старинама, проф. Кошутића је занимала она људска истина, смештена у интими сваког човека појединачно, јер је знао да наспрам званичне истине, и историје, постоји људска историја, лични доживљај, сопствени страх; постоји моја глад, моја рана, моја радост, па и моје лукавство с којим се живело, и – преживело.

Такву истину не можемо читати из хроника, нити из уцбеника историје. Само се кроз лични доживљај претворену сећање још може видети пут изгладнеле прозебле, оболеле, незадовољне и наоко бесциљно усмерене војске, с дубоким не- извесностима и незадовољствима у себи, који води преко земље која је и својом конфигурацијом изгледала непријатељски, и поред нишана народа који ту војску и тај народ није никад волео. На томе путу, ако не од душманског куршума из за- седа у гудурама Шћипније (арнаутлука!), најпре су настрадали они невољни, које природа није снабдела снагом да све телесно издрже, и они проклети, који су суд- бином одређени да више не живе, који су, можда, по правди божјој заслужили да их више не буде. Просејао се народ, па кад су из живота нестали невољни и про- клети, остао је онај ко је могао издржати, ко је имао телесне предиспозиције, снап да трпи и да истраје, и они који су имали веру да ће преживети, наду да ће поново видети Србију и своје миле и драге у њој, и замисао да ће победити. Само такви су изашли на Кајмакчалан и одатле полетели у Србију. Такви су били професоро? саговорници, док су још могли да говоре.

Истина, записивач ратничких казивања, као велики поштовалац народа његове духовне и моралне величине, одушевљавао се неком мудром, искуствен изјавом, ненаученом, исконском, непатвореном истином…

Једног дана путовао је сам у суседно село, а увече саопштно: Данас сам се находао и записао само једну реченицу. Јест само једну, али она је гласила: „Алба- нија је просејала све што је било невољно и проклето! Доцније је још једном то чуо, нешто измењено, од Брке Младеновића из Белог Потока: „Албанија је просе- јала све што је било нездраво и урокљиво!“(85) Лексика нешто другачија, али сми- сао исти. Илије то професор подвео под „стандардни“ израз, да би нам било  разумљивије?!

Записи професора Кошутића из разговора са солунцима источне СрбиЈе до- живљавају се као самоникле приче, као делови неког романа који није стигао да се обликује, који је прекасно захваћен записом, или се од протока времена расточио и тако остао на појединачном виђењу једнога времена којим се српски народ може поносити, иако смо сведоци, да то, нажалост, све мање чини.

Ови записи су најискренија сведочанства нечега што су данашње генерације могле сазнати само из сувопарних историја и на школским часовима, који се, као све друго у школи чешће доживљавају као терет и обавеза, него као задовољство.

Види се овде и понос и пораз, и страх и неустрашивост, и величина поду- хвата и нискост анималног, снага и немоћ, глад, измученост и бол, али и младост, радост, и снага кад томе дође време, кад ваља прећи ту танку границу између жи- вота и смрти, између ропства и слободе. И види се духовна величина простог на- рода српског, његов високи морал, оданост светињама и идеалу.

Подаци који се одавде читају нису историја него сам живот, већи, шири и дубљи од сваке историје, живот у једном времену, у једним околностима светских размера, на једним, балканским просторима, кад се стварало нешто што се после, у другом времену, у другим околностима, тако драстично и болно срушило, а последице тога рушења још су вреле, болне и крваве.

Као што се из сваког сусрета с човеком, поготову с човеком на крају живота, који је испуњен драгоценим искуством и непоткупљивим сазнањем, а нарочито с људима учесницима солунске епопеје може изаћи обогаћен, оплемењен, осетљивији за туђи бол и срећу ближњег — тако се човек осећа и у сусрету са записима професора Кошутића.

Скрећемо пажњу на неке необичне епизоде с трајнијом вредношћу. Поче- ћемо од једног баналног случаја. Народна песма, она стара, српска, јуначка имала је и овакве почетке: „Честа писма иду и долазе, Од кога ли, коме ли долазе… Али има сведочења да за све време ратовања неком није дошло ни једно писмо, да се не зна ко је све жив а ко није, па кад се после ратних година бивши укућани сретну, једва да се препознају. Сведок једне неугасле везе, и трајних мисли једних на друге, породице и војника на далеком фронту, била је једна главица киселог купуса. Онај са фронта, преко рањеника упућеног из Битоља на излечење, од свега што је могао поручити, замолио је да му жена пошаље једну главицу киселог купуса. „Имали смо млого купус кад смо пошли у рат, ако има тај купус, нек ми прати (жена Роса, прим. И. Б.) полаглавичку.“ И замислите, купусје стигао, после неколико недеља,з? како и какав богће знати, али, модерно речено, комуникација је остварена, оно што је пре тога вероватно било само у сну и сећању опредметило се на начин који би тешко замислио неки писац, а регистровао историчар.

Познат је обичај у Срба да непријатеља треба поштовати, да умрлога треба сахранити, по обичајима његовим, одати му пошту и признање. „Умало да изги- немо док смо затрпавали једног Швабу!“ сведочи један о тренутку кад је ваљало да се повуку с борбеног места и да све изгинуле сахране, не приметивши да су неки остали у заклону и распалили управо док им друга страна сахрањује саборца.

Једна потресна слика опевана у нашим народним песмама, кроз стихове да је од саме смрти страшније кад неко погине, па остане на разбојишту, несахрањен. „да га кљују орли и гаврани“. Али, то је поезија. Рекло би се, нестварна као и с поезија. Међутим, ево и другачијег доказа, потврде из доживљаја солунаца. вање Драгољуба Анђелковића из Белог Потока књажевачког:

„На Ристовац, код Лесковца, кад сам 18-те, пуштен на неодређено одсу лети орао повише нас, над воз, вије се… Неки га гађаше, не могоше да га пого~е: се нађе добар стрелац. Лего је на леђа и увис је нишанио. И погоди га с први меж Након десет, петнајес минути, почео је с крила да трепери и пао. Пао је недал од станице, једно сто метара. Отиде један војник да га донесе, не могаше. Па од ~ још два, те га једва довукоше. Велик, у собу не мож да стане, крила су преко метара дугачка. То је велико, дебело… И, кад га распорили, туј на станицу, нађо у његову гушу седамдесет човечјих ока. Појео и’. Он и’ не прежива, само кљује гута с мртви и рањени.“ (84).

Ето сведочења да орли и гаврани понад разбојишта нису никаква по фикција но искуствена чињеница.

Има казивања о достојанству ратовања и моралним обавезама противн У једној причи осуђују се непријатељи због тога што не знају никакав ред и што „некултурни“. Не поштују свеце „него нападају и на Ускрс и на Божић“ (86). (Пол- сетимо се да су нека наша скорашња искуства почињала на Ускрс, или за време сватовања!). У другој причи, како би иначе било кад је војска сељачка и српска: „Ми их зачикавамо, псујемо им цара, ал они не смеју да пуцају, никој не сме да прекрши примирје!“ (Ових месеци често читамо да јеу неком делу данашњег света склопљено примирје, али и даље одјекују гранате, на обе стране…).

Уџбеничка је формулација да је „наша војска трпела глад, голотињу, студ“. али то је у људским причама солунаца много сликовитије: један прича како је на- шао у жбуну, у снегу, трулу тикву, сакрио се да га нико не види, па извадио семе. протрљао, ставио у џеп и с времена на време по неку семенку сажваће и одржава живот (79), усто: „Оне семенке слатке у грло, па се лепи“. Други прича да је било и таквих који су секли комадиће опанка од пресне коже, који се поред ватре рашчваре, па то жуљили и стварали утисак печене свињетине. Трећи је из коњске балеге, док је било коња, док нису поцркали или поклани, одвајао несварена зрна зоби и то после протрљавши међ дланове јео док је трајало. Четврти су поумирали прејевши се обичног хлеба који су после више дана гладовања видели у изобиљу. Неке су тровали дародавци, добацивши им преко ограде хлеб – чије марамче с па- ром, томе врате хлеб: „Ми смо јели, петина. Она четворица умреше ноћу, прсо им стомак“ (8о). Има казивања о томе да је, при повлачењу, молитеље за хлеб једна замољеница Црногорка, не хтевши да узме понуђене паре, сребро пуне шаке! – до- чекала речима: „Не, богоме, чоче, не дам, ви сте упропастили богату Србију, па сте дошли да упропастите и јадну Црну Гору.“ Једним финим лукавством, „доктор“ и његов сарадник преварили су за оку-две брашна, и тако „с то брашно поминули до Скадар“!

Казивања о студени и сами смо чули и схватили слику да кад се лежи уз ватру, да би било топлије, – ујутру шињел с оне ватрине стране, „откам огањР, а са оведруге се смрзнуо заједно са земљом, па се одсече парче да би се тт 110). Постоји и ово казивање: „Ко годје спавао на земљи, тај јеумро. су они што су лежали на грање или сламу поред ватре. Па кад запалимо . – пнчи се сабирају, сабирају, оките ватру; а ујутру не дигне се ни четвртим део“ (13).

З анимљива су казивања која говоре о односу различитих војски на савез- м рронту. „На јенгелески и на француски топови писало ‘Удри и не штеди ! . На наши ’Удри и штеди муницију!’ (87). Кад су наши дирали Талијане :а: „Ке, ке, ке!“, спочитавајући им даједужабе, ови су им одговарали: „Мау, што се протумачило да им савезници дотурају мачке уместо зечева па су пре- да их једу. После су зечеви долазили заједно с кожом, испашњачени па нуги: да се види да ли је зец или мачка! (86). С Бугарима су се биле баш ке битке, а у данима примирја, чуле су се и овакве изјаве: „Братко, ми па ште бгаемо браћа, само ни царевити завадише!“

У затишју фронта, наши су свашта научили од савезника, али су им се лепо али, учећи их да играју српска кола.

Има, нажалост и неких препознатљивих доживљаја, као да се данас одигра- шјју. .Један прича да је често у Солуну, као коморџијски радник носио и продавао цккуле, уз знање наредника, али да нико други не зна. Јер, по његовом сазнању, Србија је пријавила десетак хиљада бајонета, тј. војника, више него што их је пварно било (а можда су неки и у међувремену испали из редова!?), па се створио зишак, који се по профитерској пракси, и под паролом „снађи се“, могао прошвер- п: вати и мало се испомоћи, макар за дуван. А било је и тога да је један регрут појео пурку спремљену за официрску вечеру, али га је надлежни официр ипак помиловао, јер да су га стрељали, а могли су, остали би без „доброг и поштеног радника“.

Многи Солунци у ратним казивањима, ради ефекта и сликовите веродостој- ности, испомогали су се неком формулацијом на језику савезника. Онако, отпри- лике како је једино и могао да се научи грчки, талијански, а нарочито француски език. Знам једнога који је псовао на два језика (један је био мађарски). Можда су ту научили и оно Се ла ви. Јер – рат је био живот, а живот је историја исто толико колико је историја сам живот. Кад се раздвоје, губе од истине, која је и над њима, и у њима – некад написана у књигама о ратовима, некад сачувана само у сећањима ратника.

..

Полеђина корица часописа, аутори…

..

37 „Он отишал на боловање, боловал тамо, горе доле, и кад дојде, он донесе главицу, оволку. А сви се чуде: ‘Леле, испратила му жена купус, из Попшицу.” (стр. 102)

Kомунистичка цензура

4

Пуних пет и по деценија у депоу Матице српске у Новом Саду лежи необјављен обимни рукопис препун мапа српских земаља – „Критика праисторије Јужних Словена“ академика Владислава Пандуровића. Одлуку о забрани објављивања овог историјског дела донео је Жарко Боаров, секретар издавачког оделења Матице српске давне 1959. године.

– „Није за штампу“, написао је и потписао Боаров. Нажалост, та забрана научне књиге мог деде Владислава Пандуровића важи и данас. Постоји опасност да његова најбоља књига „Критика праисторије Јужних Словена“ никада не буде штампана – уверава нас Валентина Пандуровић Станковић, унука некадашњег бечког официра, печујског великог жупана, адвоката, академика и носиоца Карађорђеве звезде.

Владислав Пандуровић је познат српској јавности по књизи „Српска писма из светског рата 1914-1918“, коју је објавио 1924. године у Осијеку.

– Многи сматрају да је деда Владислав био издајник српског народа, јер је радио за аустријског цара као војни цензор. Био је велики Србин, радио је за свој народ, јер је из Министарства рата Аустроугарске украо војну архиву и објавио књигу о српским писмима и српским душама у Великом рату. То је данас историјско сведочанство о српском народу – говори Валентина.

Као доказ нуди чињеницу да је Добрица Ћосић користио књигу њеног деде за „Време смрти“.

Пандуровић је био потомак Глигорија и Пелагије Пандуровић, угледних Срба из Пећи, који су крајем 17. века емигрирали у Мађарску. Ту је у селу Шиклош код Печуја, у породици Јована и Милеве, рођен Владислав 1876. године. Школовао се за адвоката, а његов брат Милан за официра. Студирао је права у Бечу, а докторирао је политичке науке и потом и права у Клужу. У међувремену, оженио се у Печују, у православној цркви, Иреном Ратниш, Мађарицом, која је узела православље и постала Јелисавета, али га је отац Јован „због националног неверства“ избацио из породице и лишио наследства. Слично је урадио и Иренин отац, који је њу разбаштинио, јер се удала за Србина.

– Деда је добио посао у царској бечкој војсци у Печују, у коме су рођени ћерке Надежда и Гордана и син Сергије. Колико је деда био угледан човек у Печују говори и чињеница да је изабран за великог жупана. Чувао је српство у Барањи. Када је 1915. мобилисан, радио је као војни цензор у Министарству рата. У знак протеста због аустро-мађарске окупације српских земаља напустио је Беч и преселио се у Сарајево. Добио је орден – Карађорђеву звезду, који му је уручио војвода Радомир Путник 1918. године за заслуге за народ и државу. После само две године напустио је и Сарајево, због напада на српски народ. Кућа у којој је живео и радио била је обележена као и друге српске куће. У Брчком је деда Владислав 1922. купио велику кућу, отворио адвокатску канцеларију са салом за пријем клијената и настојао са породицом да нормално живи – прича унука Валентина.

Као дописни члан САНУ и члан Матице српске др Пандуровић се бавио научним радом. Био је у контакту са великим историчарима, српским генералима и војводама, као и са краљем Александром Карађорђевићем, потом и са премијером Миланом Стојадиновићем. Написао је у Брчком шест историјских дела, међу којима је и рукопис праисторије Јужних Словена.

– Документа о мом деди и његови други рукописи нестали су у његовој кући у Брчком, коју су комунисти отели и дали некој комесарки, која их је уништила. Сличну судбину су доживели и документи смештени у дедином стану у Брчком, у коме је умро 1944. године. Баба Јелисавета је рукопис „Критика праисторије Јужних Словена“ однела у Матицу српску и до своје смрти 1965. борила се да се објави. Потом је борбу наставила и њихова ћерка Гордана Продановић, новинарка Танјуга, али безуспешно. Ја сам сада преузела задатак да пронађем тај скривени рукопис и објавим га – обећава унука Валентина Пандуровић Станковић.

 

ПРЕЋУТКИВАН

– Пандуровић је прећуткиван у комунистичкој Југославији. Комунисти и Хрвати из Матице српске га нису трпели јер је србовао. Писао је да је Македонија заправо Јужна Србија. Време је да се та забрана са рукописа о Јужним Словенима скине и да мој деда буде рехабилитован као историчар и академик – сматра његова унука.

 

Царског цензора стигла комунистичка цензура.

učitelj Antonio La Kava – bibliotekar

Penzionisani italijanski učitelj Antonio La Kava svoju ljubav prema knjizi i čitanju nastavio je da širi i nakon 42 godine rada sa decom. Od stare vespe napravio je pokretnu biblioteku koja sadrži oko 1.200 knjiga, i od 2003. godine obilazi obilazi zabačena italijanska sela.

 

Svake nedelje, on pređe 500 kilometara siromašne oblasti Basilikata na jugu Italije. Kada deca začuju zvuk sirene koja najavljuje dolazak „Bibliomobila“ sjate se oko Antonia sa radošću kakvu obično ispoljavaju zbog kamiona sa sladoledom.

Kako objašnjava La Kava, iskustvo iz obrazovnog sistema uverilo ga je da postoji bolji način da se deca nauče da vole knjige. „Nezainteresovanost za čitanje obično počinje u školama gde se deca uvode u svet knjiga sa nedovoljno ljubavi. Čitanje treba da bude uživanje a ne dužnost.“

Antonio svoju misiju sprovodi bez ikakve nadoknade, iz želje da mališanima u zabačenim krajevima pruži priliku zavole čitanje.

         = извор