Сви чланци од m950

Оснивач ЗАВЕТИНА, управник Сазвежђа З, писац, издавач, уредник, визионар

Роман-исповест

Знак препознавања: Дупли кругови…

Човека је лако сагледати у роману-исповести, човек је иза тог романа без икаквог заклона!

________

* Из једне бележнице 9. 12. 1973

 

Advertisements

Димитрије Вученов по други пут у Шумадији

Омаж професору Димитрију Вученову
Часопис СТВАРНОСТ
стр. 18 – 19 додатак бр. 6, децембар 2017, http://www.stvarnost.rs/

Омаж мом драгом професору Димитрију Вученову…

Srđa po drugi put među Srbima / Sv. Basara

Басара, Срђа по други пут  међу Србима (издвојен чланак)
Басара, Срђа по други пут међу Србима (издвојен чланак)

Kriza umetnosti i pitanje šta (ni)je umetničko delo? / Sanda Ristić-Stojanović

Apstrakt: U tekstu se polazi od misli Endi Vorhola iz 1963. godine „Mislim da oni umetnici koji nisu sasvim dobri treba da budu prihvaćeni …“. I na tu Vorholovu misao nadovezuje se to da danas, 2013. godine, prisustvujemo brojnim konceptualno-filozofskim odbranama raznih instalacija, video-instalacija, hepeninga. Uz sve to, umetnost XXI veka je po mnogima plod lucidne i hladne intelektualne svesti, cinizma, prihvatanje užasne realnosti od koje nema spasa. U daljem tekstu postavlja se pitanje o tome šta je danas umetničko delo? I da li je moguće da možemo prihvatiti teoretisanja o tome da za umetnost više nije potreban talenat, delo, izdvojenost od mediokriteta umetnika.

 Ključne reči: umetničko delo, kreativnost, mediokriteti-umetnici, prezentacije umetnosti, medijske manipulacije.

Знак препознавања: Дупли кругови...
Знак препознавања: Дупли кругови…

I

„Mislim da oni umetnici koji nisu sasvim dobri treba da budu prihvaćeni kao i svi drugi, da bi ljudi najzad zavoleli stvari koje i nisu sasvim dobre. To se već dešava“ (Endi Vorhol).

Godine 1963. ovo je izrekao Endi Vorhol u jednom intervjuu. Danas, 2013. godine, došli smo do brojnih konceptualno-filozofskih odbrana raznih instalacija, video-instalacija, hepeninga… Tvrdi se da instalacija, video-instalacija predstavlja prostor koji može da se sklopi i rasklopi, prostor koji svaki put iznova može da se konstruiše zavisno od prostora njegove arhitekture u koji se postavlja. Zagovornici instalacija tvrde da ona postaje mesto susretanja, mesto sastanka sa društvom i jedan krajnje nepostojani prostor. A gledaoci tako postaju aktivni, a ne pasivni. A ta mesta za instalacije postaju mesta gde se čovek i gledalac može prepustiti zabavi, pa i odmoru, čak. Instalacija može i da se montira, demontira, ona je projektni koncept i avantura kroz koju se ide kroz 3. milenijum.

Uz sve to, umetnost XXI veka je po mnogima plod lucidne i hladne intelektualne svesti, cinizma, prihvatanje užasne realnosti od koje nema spasa. To je, dakle, umetnost koja ne upada u metafizičku zamku, i koja se ne otuđuje od onoga što se svakodnevno gleda.

Ali citat Endi Vorhola, sa početka ovog teksta, vraća nas na pitanje o tome šta je danas umetničko delo, i da li je moguće da možemo prihvatiti teoretisanje o tome da za umetnost više nije potreban talenat, delo, izdvojenost od mediokriteta-umetnika.

Vorholove proročke reči oberučke su prihvatili mnogi netalenti, manipulatori, ljudi zaljubljeni u status umetnika, ali nesvesni ili odveć svesni toga da su pravi umetnici retki, i osobeni, da su originalni i da je suština svakog velikog umetničkog dela slojevitost, majstorstvo, nedostupno za veliku većinu kvazi-umetnika. Pravo umetničko delo podrazumeva kreativnost umetnika, majstorstvo, nadarenost, talenat ili genijalnost.

Setimo se Mocarta, Paula Celana, Rene Magrita.

Na ruku zagovornicima instalacija, video-instalacija i proglašavanja svakodnevnih banalnih predmeta za umetnost, kao i njihovih kombinacija, ide tzv. Institucionalna teorija, čiji je najpoznatiji predstavnik američki filozof Džordž Diki. Diki je formulisao svoju definiciju umetničkog dela:

„Umetničko delo u klasifikacionom smislu predstavlja (1) artefakt (2) skup aspekata koji joj daju status kandidata za priznanje vrednosti od strane određene osobe ili određenih osoba koje deluju u ime određene društvene institucije (umetničkog sveta)“.*

Ova definicija sadrži u sebi opštu ideju, koja se može izraziti na sledeći način: artefakt postaje umetničko delo ukoliko ga relevantni kritičari smatraju kandidatom za takav status. Umetnost je ono što umetnički svet proglasi za umetnost.

Evo jednog čuvenog primera:

Marsel Dišan 1917. godine poslao je na jednu izložbu u Njujorku ručno izrađeni emajlirani pisoar, kome je dao naziv „Fontana“. Savet izložbe odbio je da izloži dotično delo, mada su ga kasniji „stručnjaci“ naknadno proglasili za umetničko delo. Prema institucionalnoj teoriji, svakodnevni predmet, odabran, pre nego načinjen, zaista može biti umetničko delo, ukoliko ga umetnički svet prihvati kao takav, dok bi po svakoj drugoj definiciji, taj ili neki drugi predmet bio unapred odbačen.

Ima puno primedbi na ovu teoriju, ali jedna od ključnih je da je možda i tačno da umetnici i kritičari smatraju da su oni ti koji određuju šta jeste, a šta nije umetnost. Ali, zbog čega bismo mi morali da prihvatimo njihovo mišljenje i samovrednovanje?

Na ruku citatu Endi Vorhola sa početka teksta idu i mišljenja nekih sociologa umetnosti, koji smatraju, poput sociologa umetnosti Dženet Volf, da je odgovor na pitanje šta treba smatrati za umetnost u svakom trenutku proizvod društvenih okolnosti a ne prirode samih umetničkih objekata. Up:

„Društvena istorija umetnosti pokazuje, prvo, da se određeni tipovi artefakata sasvim slučajno konstituišu kao „umetnost“….Drugo, ona nas primorava da preispitamo distinkcije koje se tradicionalno uspostavljaju između umetnosti i ne-umetnosti… pošto je jasno da u prirodi određenog dela ili aktivnosti ne postoji ništa što to delo ili aktivnost odvaja od drugih dela i aktivnosti sa kojima mogu imati dosta toga zajedničkog“.*

*Dickie, G., Art and the Aesthetic: An Institutional Analysis, Ithaca, Cornel Universitu Press, 1974.

*Wolf, J., Aesthetics and Sociology of Art, London, George Allen and Unwin, 1988.

II

Estetičar Klajv Bel postavio je pitanje: „Koji je kvalitet zajednički za sve objekte koji podstiču naša estetska osećanja? Koji je kvalitet zajednički za Aja Sofiju i za prostore katedrale u Šatru, za meksičke skulpture i persijske zdele, kineske tepihe, Đotove freske u Padovi i remek dela Pusena, Pjera dela Frančeske, ili Sezana?“*

Na svoje pitanje Bel odgovara tvrdnjom da je „značajna forma“ ˗ ono što je zajedničko svim umetničkim delima.

Umetničko delo je forma bića umetnosti, i jedno je od najkomplikovanijih pojava u svetu.

Umetničko delo je složenije od mnogih drugih fenomena kulture. Jer iza umetničkog dela često stoje: i realnost koja je izrodila delo, i realnost epohe, i ličnost autora i smisao mračnih mesta skrivenih od neposrednog razumevanja. Umetnički nadaren čovek stvara delo od trajnog značaja za društvo i za duži period razvoja društva. Umetnik se obraća savremenicima, ali i potomcima, čitavom čovečanstvu.

Prava umetnost podrazumeva i svest onoga ko je ljubitalj takve umetnosti, da to umetničko delo ne može i sam stvoriti. Danas se za umetničko delo može od strane raznih teoretičara i diletanata proglasiti sve i svašta – od saobraćajnih nesreća, prirodnih kataklizmi do Hitlerovih slika. Danas stotine hiljada i milioni ljudi žele da budu slikari, pisci, ali ne žele da čitaju velike pesnike niti da priznaju vrednost velikim slikarima. Danas bilo kakve kombinacije predmeta, npr. 3 cigle i 2 jabuke u nekom prostoru uz neku vešto napisanu teoriju, mogu biti proglašene za umetničko delo. Ako svako može biti umetnik, to znači da imamo jednu pojavu, da se može biti nešto bez talenta, tehnike, bez ideje, bez realizacije, bez sebe, bez osećanja. Jedna grupa Brazilskih avangardnih umetnika XX veka, sva svoja dela i sve instalacije su uništili, odnosno stvarali su dela za jednokratnu upotrebu i jednokratnu izložbu.

Prisustvovala sam mnogim književnim večerima poslednjih godina, gde su književni kritičari i razni književni marginalci preko noći postajali „pesnici“, osokoljeni idejom da danas svaka rečenica, makar ona zvučala kao iz 2. razreda osnovne škole, može da se proglasi za pesničko delo sa dubinom i značenjem.

Glas zbog ovakvih pojava treba, dakako, da dignu istinski daroviti umetnici i Eksperti koji mogu da prepoznaju prava umetnička dela.

Jer u istoriji umetnosti je poznato da su pesnici, slikari, dakle pravi umetnici, prepoznavali prave umetnike: npr., Malarme je prepoznao Valerija kao pesnika, Bodler Poa, Dali Pikasa i obrnuto, Apoliner Pikasa, Davičo Branka Miljkovića …

Današnje vreme, kao doba medijske manipulacije, relativizacije, ide na ruku mnogim netalentima, diletantima i manipulatorima kojima prostor umetnosti postaje mesto za radnje od zarade novca, pranja novca, dostizanja društvenog ugleda i solidnog standarda.

Umetnička publika je, takođe, velika nepoznanica danas. Jedan deo publike je pobegao od umetnosti kao smeća, instalacija. Dobar deo potencijalne umetničke publike nema mnogo poverenja u brojne kritičare koji za određene svote novca sve i svašta proglašavaju za umetnost. Ostaje da se veruje u malobrojne autoritete umetnike i urednike koji svoj ugled nisu izgradili na finansijskim i ostalim kompromisima (Primeri takvih urednika u književnosti su, recimo, Petru Krdu, Jovan Zivlak, Branko Kukić).

Naravno, postoji i onaj deo publike i kritike koji uz izgrađen ukus i sopstvenu intuiciju može da prepozna prava umetnička dela.

Dakle, mora postojati istinsko, originalno, vredno umetničko delo. Ako takvo delo postoji, onda ono može biti prezentovano i na raznim hepeninzima, i u zanimljivo i ekscentrično osmišljenim prostorima (Petru Krdu, urednik KOV-a je promovisao zbirke pesama u zatvoru, hotelskoj sobi, pekari itd.). Dobra pesma može se čitati i usred ruševina, ali ona mora postojati kao umetničko delo i kao dobra pesma. Prezentacije umetnosti mogu biti raznolike, ali ne mogu se odvijati bez umetničkog dela. Oskar Vajld je napisao: „Umetničko delo je jedinstveni učinak jedinstvene naravi. Njegova lepota potiče iz činjenice da je autor to što jeste. Nema nikakve veze sa činjenicom da drugi ljudi žele to što žele. Naprotiv, čim umetnik primeti šta drugi žele i pokuša da odgovori na tražnju, prestaje da bude umetnik i postaje zanatlija i nepošteni trgovac. On više nema nikakva prava da bude smatran umetnikom. Umetnost je najintenzivniji individualizam koji svet zna … .“*

Umetnost je umetnost, a postoje i mnoge druge stvari: instalacije, hepeninzi, bodi art, konceptualna umetnost, koje ponekad mogu da se iskoriste za prezentaciju prave umetnosti, a mogu i da postoje pored prave umetnosti, kao pojave današnje epohe.

*Bell, C., Art , Oxford, Oxford University Press, 1987.

*Vajld, O., Slika Dorijana Greja, Lib, Novi Sad, 2007.

____ Literatura

Dickie, G., Art and the Aesthetic: An Institutional Analysis, Ithaca, Cornel Universitu Press, 1974.

Wolf, J., Aesthetics and Sociology of Art, London, George Allen and Unwin, 1988.

Bell, C., Art , Oxford, Oxford University Press, 1987.

Vajld, O., Slika Dorijana Greja, Lib, Novi Sad, 2007.

__  Санда Ристич-Стоянович

 Кризис искусства и вопрос: что есть (и что не есть) произведение искусства?

 Р е з ю м е

Отправным пунктом в настоящей статье является мысль, высказанная в 1963 году Энди Уорхолом о том, что „не совсем удавшихся художников надо признать“. С данным утверждением Уорхола гармонирует факт о том, что на сегодняшний день, в 2013 году, мы являемся свидетелями весьма многочисленных концептуально-философских оправданий разных инсталляций, видео инсталляций, хэппенингов. К тому же искусство XXI века многими расценивается как результат холодного и люцидного интеллектуального сознания, цинизма, принятия ужасной действительности, от которой избавиться нельзя. В статье так же поднимаются вопросы: об определении произведения искусства сегодня; да и о том, можно ли вообще согласиться с теоретическими доктринами, покоящимися на том основании, что для искусства в предстоящем якобы не нужны талант, произведение, дистанцирование от бездарных художников.

 Клучевые слова: произведение искусства, креативность, бездарные художники, презентирование искусства, медийные манипуляции

====

skup EDS – Kriza umetnosti i nove umetničke prakse – decembar 2013

Нови број часописа ИСТОК, 2-4/2014.

Часопис за књижевност, уметност и културну баштину. Књажевац, бр. 2-4, година 1., април -децембар 2014.  ISSN 2335-013X=Исток

насловна страна корица
насловна страна корица

Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)
Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)

фронта, али солунци су у схватању обичних људи, свакако због значаја овог вели- ког, тешког и славног рата, и солунског пробоја, и сви они који су преживели први светски рат и били његови учесници.

Познато је да се и највећи историјски догађаји преламају кроз личну драму и породичну судбину и, када догађаји мину, чита се то из спомена, из записа, из уметничких дела, која дођу као замена за стварност, односно која постану нова, по- себна стварност и трају временом. Рат виђен очима учесника, деценијама потом носи се у сећању преживелих. Истина која из тих сећања долази, веран је одраз тешке и судбоносне збиље, често поучнија од научних тумачења и политичких образложења. Казивања учесника један су од путева да се дође до стварности која се скрила у времену.

У невеликој збирци казивања Солунци више не говоре (тек један саговорник на око десет хиљада ратника!), такве истине је довољно да се оживи једно време тешког страдања српског народа у другој деценији прошлога века. А колико је тек оне наде, напора и љубави, поуке и поруке… онога – што је отишло у заборав?! Али, ко зна како би и сам живот изгледао да му није заборава?! Заборавити или пам- тити; поновити у причи али избећи у стварности – као да се, у нас, за неке одлуке баш тешко одлучити?!

Можда је ипак најпоштеније да само време о себи суди. За наше време можда би најбоље било да види трајно у пролазном. Казивања скромних ратника. учесника солунске епопеје, које би историја без оваквих књига, просто, преско- чила, и у томе му могу помоћи.

У разговору са старинама, проф. Кошутића је занимала она људска истина, смештена у интими сваког човека појединачно, јер је знао да наспрам званичне истине, и историје, постоји људска историја, лични доживљај, сопствени страх; постоји моја глад, моја рана, моја радост, па и моје лукавство с којим се живело, и – преживело.

Такву истину не можемо читати из хроника, нити из уцбеника историје. Само се кроз лични доживљај претворену сећање још може видети пут изгладнеле прозебле, оболеле, незадовољне и наоко бесциљно усмерене војске, с дубоким не- извесностима и незадовољствима у себи, који води преко земље која је и својом конфигурацијом изгледала непријатељски, и поред нишана народа који ту војску и тај народ није никад волео. На томе путу, ако не од душманског куршума из за- седа у гудурама Шћипније (арнаутлука!), најпре су настрадали они невољни, које природа није снабдела снагом да све телесно издрже, и они проклети, који су суд- бином одређени да више не живе, који су, можда, по правди божјој заслужили да их више не буде. Просејао се народ, па кад су из живота нестали невољни и про- клети, остао је онај ко је могао издржати, ко је имао телесне предиспозиције, снап да трпи и да истраје, и они који су имали веру да ће преживети, наду да ће поново видети Србију и своје миле и драге у њој, и замисао да ће победити. Само такви су изашли на Кајмакчалан и одатле полетели у Србију. Такви су били професоро? саговорници, док су још могли да говоре.

Истина, записивач ратничких казивања, као велики поштовалац народа његове духовне и моралне величине, одушевљавао се неком мудром, искуствен изјавом, ненаученом, исконском, непатвореном истином…

Једног дана путовао је сам у суседно село, а увече саопштно: Данас сам се находао и записао само једну реченицу. Јест само једну, али она је гласила: „Алба- нија је просејала све што је било невољно и проклето! Доцније је још једном то чуо, нешто измењено, од Брке Младеновића из Белог Потока: „Албанија је просе- јала све што је било нездраво и урокљиво!“(85) Лексика нешто другачија, али сми- сао исти. Илије то професор подвео под „стандардни“ израз, да би нам било  разумљивије?!

Записи професора Кошутића из разговора са солунцима источне СрбиЈе до- живљавају се као самоникле приче, као делови неког романа који није стигао да се обликује, који је прекасно захваћен записом, или се од протока времена расточио и тако остао на појединачном виђењу једнога времена којим се српски народ може поносити, иако смо сведоци, да то, нажалост, све мање чини.

Ови записи су најискренија сведочанства нечега што су данашње генерације могле сазнати само из сувопарних историја и на школским часовима, који се, као све друго у школи чешће доживљавају као терет и обавеза, него као задовољство.

Види се овде и понос и пораз, и страх и неустрашивост, и величина поду- хвата и нискост анималног, снага и немоћ, глад, измученост и бол, али и младост, радост, и снага кад томе дође време, кад ваља прећи ту танку границу између жи- вота и смрти, између ропства и слободе. И види се духовна величина простог на- рода српског, његов високи морал, оданост светињама и идеалу.

Подаци који се одавде читају нису историја него сам живот, већи, шири и дубљи од сваке историје, живот у једном времену, у једним околностима светских размера, на једним, балканским просторима, кад се стварало нешто што се после, у другом времену, у другим околностима, тако драстично и болно срушило, а последице тога рушења још су вреле, болне и крваве.

Као што се из сваког сусрета с човеком, поготову с човеком на крају живота, који је испуњен драгоценим искуством и непоткупљивим сазнањем, а нарочито с људима учесницима солунске епопеје може изаћи обогаћен, оплемењен, осетљивији за туђи бол и срећу ближњег — тако се човек осећа и у сусрету са записима професора Кошутића.

Скрећемо пажњу на неке необичне епизоде с трајнијом вредношћу. Поче- ћемо од једног баналног случаја. Народна песма, она стара, српска, јуначка имала је и овакве почетке: „Честа писма иду и долазе, Од кога ли, коме ли долазе… Али има сведочења да за све време ратовања неком није дошло ни једно писмо, да се не зна ко је све жив а ко није, па кад се после ратних година бивши укућани сретну, једва да се препознају. Сведок једне неугасле везе, и трајних мисли једних на друге, породице и војника на далеком фронту, била је једна главица киселог купуса. Онај са фронта, преко рањеника упућеног из Битоља на излечење, од свега што је могао поручити, замолио је да му жена пошаље једну главицу киселог купуса. „Имали смо млого купус кад смо пошли у рат, ако има тај купус, нек ми прати (жена Роса, прим. И. Б.) полаглавичку.“ И замислите, купусје стигао, после неколико недеља,з? како и какав богће знати, али, модерно речено, комуникација је остварена, оно што је пре тога вероватно било само у сну и сећању опредметило се на начин који би тешко замислио неки писац, а регистровао историчар.

Познат је обичај у Срба да непријатеља треба поштовати, да умрлога треба сахранити, по обичајима његовим, одати му пошту и признање. „Умало да изги- немо док смо затрпавали једног Швабу!“ сведочи један о тренутку кад је ваљало да се повуку с борбеног места и да све изгинуле сахране, не приметивши да су неки остали у заклону и распалили управо док им друга страна сахрањује саборца.

Једна потресна слика опевана у нашим народним песмама, кроз стихове да је од саме смрти страшније кад неко погине, па остане на разбојишту, несахрањен. „да га кљују орли и гаврани“. Али, то је поезија. Рекло би се, нестварна као и с поезија. Међутим, ево и другачијег доказа, потврде из доживљаја солунаца. вање Драгољуба Анђелковића из Белог Потока књажевачког:

„На Ристовац, код Лесковца, кад сам 18-те, пуштен на неодређено одсу лети орао повише нас, над воз, вије се… Неки га гађаше, не могоше да га пого~е: се нађе добар стрелац. Лего је на леђа и увис је нишанио. И погоди га с први меж Након десет, петнајес минути, почео је с крила да трепери и пао. Пао је недал од станице, једно сто метара. Отиде један војник да га донесе, не могаше. Па од ~ још два, те га једва довукоше. Велик, у собу не мож да стане, крила су преко метара дугачка. То је велико, дебело… И, кад га распорили, туј на станицу, нађо у његову гушу седамдесет човечјих ока. Појео и’. Он и’ не прежива, само кљује гута с мртви и рањени.“ (84).

Ето сведочења да орли и гаврани понад разбојишта нису никаква по фикција но искуствена чињеница.

Има казивања о достојанству ратовања и моралним обавезама противн У једној причи осуђују се непријатељи због тога што не знају никакав ред и што „некултурни“. Не поштују свеце „него нападају и на Ускрс и на Божић“ (86). (Пол- сетимо се да су нека наша скорашња искуства почињала на Ускрс, или за време сватовања!). У другој причи, како би иначе било кад је војска сељачка и српска: „Ми их зачикавамо, псујемо им цара, ал они не смеју да пуцају, никој не сме да прекрши примирје!“ (Ових месеци често читамо да јеу неком делу данашњег света склопљено примирје, али и даље одјекују гранате, на обе стране…).

Уџбеничка је формулација да је „наша војска трпела глад, голотињу, студ“. али то је у људским причама солунаца много сликовитије: један прича како је на- шао у жбуну, у снегу, трулу тикву, сакрио се да га нико не види, па извадио семе. протрљао, ставио у џеп и с времена на време по неку семенку сажваће и одржава живот (79), усто: „Оне семенке слатке у грло, па се лепи“. Други прича да је било и таквих који су секли комадиће опанка од пресне коже, који се поред ватре рашчваре, па то жуљили и стварали утисак печене свињетине. Трећи је из коњске балеге, док је било коња, док нису поцркали или поклани, одвајао несварена зрна зоби и то после протрљавши међ дланове јео док је трајало. Четврти су поумирали прејевши се обичног хлеба који су после више дана гладовања видели у изобиљу. Неке су тровали дародавци, добацивши им преко ограде хлеб – чије марамче с па- ром, томе врате хлеб: „Ми смо јели, петина. Она четворица умреше ноћу, прсо им стомак“ (8о). Има казивања о томе да је, при повлачењу, молитеље за хлеб једна замољеница Црногорка, не хтевши да узме понуђене паре, сребро пуне шаке! – до- чекала речима: „Не, богоме, чоче, не дам, ви сте упропастили богату Србију, па сте дошли да упропастите и јадну Црну Гору.“ Једним финим лукавством, „доктор“ и његов сарадник преварили су за оку-две брашна, и тако „с то брашно поминули до Скадар“!

Казивања о студени и сами смо чули и схватили слику да кад се лежи уз ватру, да би било топлије, – ујутру шињел с оне ватрине стране, „откам огањР, а са оведруге се смрзнуо заједно са земљом, па се одсече парче да би се тт 110). Постоји и ово казивање: „Ко годје спавао на земљи, тај јеумро. су они што су лежали на грање или сламу поред ватре. Па кад запалимо . – пнчи се сабирају, сабирају, оките ватру; а ујутру не дигне се ни четвртим део“ (13).

З анимљива су казивања која говоре о односу различитих војски на савез- м рронту. „На јенгелески и на француски топови писало ‘Удри и не штеди ! . На наши ’Удри и штеди муницију!’ (87). Кад су наши дирали Талијане :а: „Ке, ке, ке!“, спочитавајући им даједужабе, ови су им одговарали: „Мау, што се протумачило да им савезници дотурају мачке уместо зечева па су пре- да их једу. После су зечеви долазили заједно с кожом, испашњачени па нуги: да се види да ли је зец или мачка! (86). С Бугарима су се биле баш ке битке, а у данима примирја, чуле су се и овакве изјаве: „Братко, ми па ште бгаемо браћа, само ни царевити завадише!“

У затишју фронта, наши су свашта научили од савезника, али су им се лепо али, учећи их да играју српска кола.

Има, нажалост и неких препознатљивих доживљаја, као да се данас одигра- шјју. .Један прича да је често у Солуну, као коморџијски радник носио и продавао цккуле, уз знање наредника, али да нико други не зна. Јер, по његовом сазнању, Србија је пријавила десетак хиљада бајонета, тј. војника, више него што их је пварно било (а можда су неки и у међувремену испали из редова!?), па се створио зишак, који се по профитерској пракси, и под паролом „снађи се“, могао прошвер- п: вати и мало се испомоћи, макар за дуван. А било је и тога да је један регрут појео пурку спремљену за официрску вечеру, али га је надлежни официр ипак помиловао, јер да су га стрељали, а могли су, остали би без „доброг и поштеног радника“.

Многи Солунци у ратним казивањима, ради ефекта и сликовите веродостој- ности, испомогали су се неком формулацијом на језику савезника. Онако, отпри- лике како је једино и могао да се научи грчки, талијански, а нарочито француски език. Знам једнога који је псовао на два језика (један је био мађарски). Можда су ту научили и оно Се ла ви. Јер – рат је био живот, а живот је историја исто толико колико је историја сам живот. Кад се раздвоје, губе од истине, која је и над њима, и у њима – некад написана у књигама о ратовима, некад сачувана само у сећањима ратника.

..

Полеђина корица часописа, аутори...
Полеђина корица часописа, аутори…

..

37 „Он отишал на боловање, боловал тамо, горе доле, и кад дојде, он донесе главицу, оволку. А сви се чуде: ‘Леле, испратила му жена купус, из Попшицу.” (стр. 102)

Kомунистичка цензура

Vladislav Jelisaveta-Pand_620x0

4

Пуних пет и по деценија у депоу Матице српске у Новом Саду лежи необјављен обимни рукопис препун мапа српских земаља – „Критика праисторије Јужних Словена“ академика Владислава Пандуровића. Одлуку о забрани објављивања овог историјског дела донео је Жарко Боаров, секретар издавачког оделења Матице српске давне 1959. године.

– „Није за штампу“, написао је и потписао Боаров. Нажалост, та забрана научне књиге мог деде Владислава Пандуровића важи и данас. Постоји опасност да његова најбоља књига „Критика праисторије Јужних Словена“ никада не буде штампана – уверава нас Валентина Пандуровић Станковић, унука некадашњег бечког официра, печујског великог жупана, адвоката, академика и носиоца Карађорђеве звезде.

Владислав Пандуровић је познат српској јавности по књизи „Српска писма из светског рата 1914-1918“, коју је објавио 1924. године у Осијеку.

– Многи сматрају да је деда Владислав био издајник српског народа, јер је радио за аустријског цара као војни цензор. Био је велики Србин, радио је за свој народ, јер је из Министарства рата Аустроугарске украо војну архиву и објавио књигу о српским писмима и српским душама у Великом рату. То је данас историјско сведочанство о српском народу – говори Валентина.

Као доказ нуди чињеницу да је Добрица Ћосић користио књигу њеног деде за „Време смрти“.

Пандуровић је био потомак Глигорија и Пелагије Пандуровић, угледних Срба из Пећи, који су крајем 17. века емигрирали у Мађарску. Ту је у селу Шиклош код Печуја, у породици Јована и Милеве, рођен Владислав 1876. године. Школовао се за адвоката, а његов брат Милан за официра. Студирао је права у Бечу, а докторирао је политичке науке и потом и права у Клужу. У међувремену, оженио се у Печују, у православној цркви, Иреном Ратниш, Мађарицом, која је узела православље и постала Јелисавета, али га је отац Јован „због националног неверства“ избацио из породице и лишио наследства. Слично је урадио и Иренин отац, који је њу разбаштинио, јер се удала за Србина.

– Деда је добио посао у царској бечкој војсци у Печују, у коме су рођени ћерке Надежда и Гордана и син Сергије. Колико је деда био угледан човек у Печују говори и чињеница да је изабран за великог жупана. Чувао је српство у Барањи. Када је 1915. мобилисан, радио је као војни цензор у Министарству рата. У знак протеста због аустро-мађарске окупације српских земаља напустио је Беч и преселио се у Сарајево. Добио је орден – Карађорђеву звезду, који му је уручио војвода Радомир Путник 1918. године за заслуге за народ и државу. После само две године напустио је и Сарајево, због напада на српски народ. Кућа у којој је живео и радио била је обележена као и друге српске куће. У Брчком је деда Владислав 1922. купио велику кућу, отворио адвокатску канцеларију са салом за пријем клијената и настојао са породицом да нормално живи – прича унука Валентина.

Као дописни члан САНУ и члан Матице српске др Пандуровић се бавио научним радом. Био је у контакту са великим историчарима, српским генералима и војводама, као и са краљем Александром Карађорђевићем, потом и са премијером Миланом Стојадиновићем. Написао је у Брчком шест историјских дела, међу којима је и рукопис праисторије Јужних Словена.

– Документа о мом деди и његови други рукописи нестали су у његовој кући у Брчком, коју су комунисти отели и дали некој комесарки, која их је уништила. Сличну судбину су доживели и документи смештени у дедином стану у Брчком, у коме је умро 1944. године. Баба Јелисавета је рукопис „Критика праисторије Јужних Словена“ однела у Матицу српску и до своје смрти 1965. борила се да се објави. Потом је борбу наставила и њихова ћерка Гордана Продановић, новинарка Танјуга, али безуспешно. Ја сам сада преузела задатак да пронађем тај скривени рукопис и објавим га – обећава унука Валентина Пандуровић Станковић.

 

ПРЕЋУТКИВАН

– Пандуровић је прећуткиван у комунистичкој Југославији. Комунисти и Хрвати из Матице српске га нису трпели јер је србовао. Писао је да је Македонија заправо Јужна Србија. Време је да се та забрана са рукописа о Јужним Словенима скине и да мој деда буде рехабилитован као историчар и академик – сматра његова унука.

 

Царског цензора стигла комунистичка цензура.

učitelj Antonio La Kava – bibliotekar

Učitelj svojim „bibliomobilom“ donosi radost deci u zabačenim selima

Penzionisani italijanski učitelj Antonio La Kava svoju ljubav prema knjizi i čitanju nastavio je da širi i nakon 42 godine rada sa decom. Od stare vespe napravio je pokretnu biblioteku koja sadrži oko 1.200 knjiga, i od 2003. godine obilazi obilazi zabačena italijanska sela.

 

Svake nedelje, on pređe 500 kilometara siromašne oblasti Basilikata na jugu Italije. Kada deca začuju zvuk sirene koja najavljuje dolazak „Bibliomobila“ sjate se oko Antonia sa radošću kakvu obično ispoljavaju zbog kamiona sa sladoledom.

Kako objašnjava La Kava, iskustvo iz obrazovnog sistema uverilo ga je da postoji bolji način da se deca nauče da vole knjige. „Nezainteresovanost za čitanje obično počinje u školama gde se deca uvode u svet knjiga sa nedovoljno ljubavi. Čitanje treba da bude uživanje a ne dužnost.“

Antonio svoju misiju sprovodi bez ikakve nadoknade, iz želje da mališanima u zabačenim krajevima pruži priliku zavole čitanje.

biblioteka na tockovimakamion sa knjigama         = извор

 

СМРТ,НАЈТИШИ,КОНАЧНИ ПРОТЕСТ / Радивој Шајтинац

(Из "Врта Св. Петке"). Слике које смирују (1)
(Из „Врта Св. Петке“). Слике које смирују (1)

Радница Мара Марин (55) из Житишта

преминула након протеста ојађених радника

Агрожива не дочекавши ни заостале плате

ни прву пензију

У првој рунди, под врелим сунцем

Бронзана магла балалајке

Руски русвај

У другој српско жито,српско месо,

У освит и сутон ледени сан

Спаковане пилетине

Океанска секунда до прве пензије

Оштро сечиво транспарента

У трећој облак пун града и неисплаћених плата

У четвртој киша која спира

Низ споменик и бронзане рукавице

Млазевима

пилећу крв

Све на масни папир европске уније

Омот од небеског блата

Међу звездама, сазвежђима

Међу конопцима

Дани и године черупајући се отимају из

Чворова

Маркета,продаје,планске издаје снаге

Пун је државни јастук меког очерупаног перја

Светских и локалних обећања,крошеа и аперката

И њена глава с очима која се не дају склопити

Слеће на немар,нехат и отимачину

Сачувај,види и почуј

Рокy

Боже ,пиле

Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо

Седам дана, седам страна – Заветине
На свету има више од четири стране.
Према којој ћете се окренути?
На којој излази, а на којој залази Сунце?
Можете кренути према мору, преко мора, преко девет гора и мора. Ваш је избор.
Можете цртати монограм свога имена на песку.
Можете лебдети као рода испод облака.
Можете све своје најдраже и најбоље мисли затрпати у песку, блату. Ваш је избор.
Ја сам изабрао ове редове, које је цар Марко Аурелије писао Самоме себи, можда пре него што сам напунио педесету? Мислећи на „Златни Расуденац“ и на мираз моје мајке Наталије. На том малом имању сам ја одабрао страну, или страна је одабрала мене?

«48. Лепа је изрека Платонова: „Зато, ако посматрамо људске ствари, морамо посматрати и земаљске промене, и то тако као да са неке високе тачке гледамо у дубину: стада, војске, земљорадњу, свадбе, разводе, рађања, смртне случајеве, бучне људске расправе пред судом, напуштене покрајине, шарене гомиле варвара, њихове светковине, туговања при сахрани, тржишта, мешавину свега тога и виши ред који се из те супротности појављује.“
49. Треба посматрати прошлост и безбројне промене краљевских власти. Тако ће бити могуће предвидети и будуће ствари. А оне ће у сваком погледу имати исти карактер и неће моћи иступити из тока садашњих догађаја. Зато и није важно, да ли четрдесет или хиљаду година испитујеш људски живот. Јер шта би за то време могао више сазнати?
50. Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо. То је или расплитање атома, или је некакво разлетање непролазних (неуништивих) атома.
51. Ми се и јелом и пићем и чаролијама трудимо да умакнемо смрти. „Кад богови пусте на нашу ладицу олују, морамо храбро издржати тегобе и не смемо тужити.“
52. Може неко бити бољи од мене у песничању, али ме у уљудности, скромности, оданости судбини или благости према преступима ближњег неће превазићи.
53. Тамо где се неко дело може извршити у сагласности са природом која је заједничка и боговима и људима, нема ничега злог. Јер онде где се може постићи благостање делатношћу која је кренула правим путем и која је у сагласности са људском природом, не треба да се плашимо никакве штете.
53. Свуда и увек ће само од тебе зависити да ли ћеш се одано предати приликама око себе, да ли ћеш са својим ближњима поступати по принципима правичности, и да ли ћеш са љубављу контролисати представе које су се тек појавиле, да се нека од њих не би несметано провукла.
54. Не обазири се на оно што мисле други. Мораш добро пазити само на то куда те природа води; природа је свеопшта по ономе што ти се дешава, а твоја сопствена по ономе што треба да урадиш. Свако, међутим, мора да ради оно за што га је природа оспособила.
Сва су остала бића на свету само због разумних бића, и свуда рђаве ствари постоје ради добрих; само су разумна бића створена ради себе самих….

ДНЕВНИЦИ, 1.9.1993.
Свеска тврдих корица. Уобичајен формат свеске (20 џ 14 цм). Истргнуто доста листова. Очигледно да је свеска служила писању неког рукописа чији је наслов био „Реквијем за Димитрија Сенковића“ (Дневник галијота – 22. 12. 1980). Све је то прецртано, као и први инвентарски број „180“. У неком пребрајању, свесци је додељен ин. Бр. 199. Прва забелешка датира од 1. септембра 1993. године, испод наслова песме Миодрага Павловића „Силазак у лимб“ пише: „наслов потенцијалног романа“, и испод тога пише: „Прва свеска, или…“
„Друга свеска, или…“
„Трећа свеска, или…“
„Десета свеска, или…“
Тек кад будем довршио књигу – пише даље – али нечитак је наслов!! – Шта онда? Шта би требало да читам? „1001 ноћ“? „Уликса“) Нема записаног одговора. Одговор –и ако се можда мотао по мојој глави, тада (пре тачно чеврт века, тј. Пре 25 година!) припада легендама, миту. Уопште, пуно има митског, даље, у овој свесци, коју сам, наравно, сачувао; коју сам поново прелиставао прошлог лета на селу, тј. У Мишљеновцу, где сам одбијао да пишем, или да правим изводе из својих бележница и дневника…
Метафизика у белом… есеј око 2 табака о књигама „Небо у пећини“, „Есеј о човеку“ и „Доктору Живагу“. … Уз писање сређивати и поткровље, мансарду. Ствари. Неред се разбашкарио, као Вла на помани! (Било би добро кад би се поклопиле смене мојих синова, старијег и млађег.) Колико паучине, овде, али и – тамо. У школи, у редакцији, у центру града, у надлештвима, у удружењима писаца, на трибинама.
Хоће ли уопште уредник Б. Прочитати рукопис Прве и Друге књиге „Пуштања воде мртвима за душу“? Видећемо. У ствари – сумњам. Сви ти брђани-уредници, монтањари, што су се насукали у овом Белом Граду, ту су да, изучивши добро јањичарски занат, онемогуће, спрече, игноришу, и штампају – бозе…
2. 9. 1993. Урадио ревизију и одобрио за штампање „Земљу недођију“. Ваљда ће ми поћи за руком да у наредним данима заокружим есеј „Метафизика у белом оделу“? Послати торзо тога есеја С.
** је ђубре. Неодговорна, незрелна, аморална. Откачио сам је. Морало је то пући!
Два писма, која сам сачувао, игром случаја. Прекјуче се, у Раброву, неки дежмекасти старац упиљио у мене; нисам могао да се сетим ко је, али човека сам однекуд знао.
– Ехеј, пријатељу! – Пошао је човек за мном. – Ја сам Звонко, држим кафану у Љешници… Како је чика Мика. Је ли жив?
Човек је скинуо шешир и тада сам га препознао. Био је то Бебин син – син Бебе шофера из Љешнице, коме је мој отац пре скоро пола века био шеф. Звонка сам виђао, био је старији, али сам више контактирао са његовим млађим братом Мимом. Не усуђујем се да питам да ли је Мима жив, да ли је Беба жив?
– А коју гура чика Мика? – рекао сам.
Остарили смо сви.
После, на рабровској зеленој пијацу, опет су ме препознали неки старији људи, које ја никада раније нисам срео. По оцу су ме препознали. Жена тога човека, који ме је препознао а од кога смо купили јабуке, имала је леп осмех какав сам виђао на лицу једног Мишљеновчанина, пок. Жарка Аћимовића. Погинио је трагично, несрећним случајем, прелаазећи пружни прелаз на путу за Белило са Милетом Буџом пре десетак година. После кад смо се вратили у наш тихи дом, ушао сам у библиотеку, у којој влада извесна полутама и дању због завеса, и присећао сам се многих ликова којих више нема. Неке сам видео тако јасно, мислим њихова лица, иако су умрли пре тридесет и више година. Добро сам их упамтио а да нисам ни знао.
Сређивао сам многе папире, писма, које су ми писали разни људи, на првоим месту колеге и пријатељи, рођаци и други. И тако сам налетео на два писма, мојих старих пријатеља, који су ми писали као војнику… Први је умро, другог нисам видео дуго, нешто се не јавља последњих година. Надам се да је још увек жив и здрав.

 

============
Војник и песник
МИРКО ЛУКИЋ
В.П. 3272/18
81002 ТИТОГРАД
Београд 26.Х.1976
Драги Мирко,
драго ми је да си се јавио овим својим последњим, тако отвореним писмом.Чуди ме да ни након осамдесетак дана ниси превалио преко главе почетничке војничке тешкоће за време обуке.Додуше, у Титограду нисам никада још био, па не знам какав режим тамо влада, али барем песници треба да опросте суровост војничком животу.Ја нисам боље прошао барем што се тиче прва три месеца.Завршио сам обуку као што је завршава и сваки други омладинац.Опет кажем, можда ,је било то лакше јер сам био у Сомбору, у равници, а ти се вереш по црногорским брдима .Осећам да си и ти у авијацији, као и ја што сам био.Беху то мртви авиони које смо рибали и подмазивали, авиони који неће никад да полете, и у које смо сумњали да су икад летели. Након та три месеца, сваке недеље сам бежао за Београд и остајао код куће по два дана петак увече, субота и недеља до мрака, па се опет враћао у „логор“.То ми нико није омогућавао што сам био п о з н а т , већ што сам био као и сваки војник слободољубив и дрзак у том смислу.А није било лако сваке недеље се возити по двеста километара тамо-амо. . .
Пошто о војсци све знаш, њом си окружен, нећу ти више о њој писати,јер сам мање компетентан од тебе у тим стварима .Од како се нисмо видели последњи пут, ја сам доста путовао, био сам у Америци, Египту, а прошле године у Шведској сам остао чак шест меаеци.Тамо сам учио шведски и контактирао њихове значајне писце које имам намеру да преводим или барем представљам преко чланака. Ти си упознао летимично ону девојку Швеђанку, која ми је пре три месеца постала и супруга, а пре педесетак дана родила синчића.То су били углавном догађаји који су засенили појаву ове моје последње књиге коју сам издавачу предао још пре две године.Требало је да се појави за прошли Сајам, али због скупоће изводјења цртежа у њој (десет изванредних цртежа Љубе Поповића) пројекат се стално одлагао. Сада кад је књига изашла кошта читавих десет хиљада старих динара и питам се ко ће је осим библиотека куповати?Нажалост, неће се поновити срећна судбина „Цигомског кревета“ који сам онако цигански поклањао.Ја сам добио од издавача десет примерака и до сад ми је остало још свега два.Зато сам решио да од сада уведем један позајмни примерак који ће кружити по рукама мојих пријатеља и оних који се интересују да прочитају ту књигу – с тим да ми је врате, како ми не би искамчили и онај последњи примерак, јер ми је сада просто немогуће да књиге купугем и поклањам их . Ни жена ни ја нисмо у радноми односу и приходи су нам мањи од војничких.Надам се да те неће љутити ово моје садашње стање.
Књигу ћу ти полсати ових дана с тим да упишеш унутра на корицама своје име и кад је прочиташ да ми је вратиш – јер јој предстоји дуг пут кружења.
Ето, сад имаш моју сигурну адресу, и кад д се нађеш поново у Београду можеш да навратиш до нас.Да попричамо између осталог и о војсци.
Поздрав Мома Димић
П.С. Сећам се да сам пре петнаест година од једног свог хонорара послао пок. Блажи Шћепановићи хиљаду динара и он ми није одговорио. Зар је могуће да су војници тако сурови? И зар је могуће да сам некада био тако богат.
*
Војник
МИРКО ЛУКИЋ
В.П. 3272/18
81002 ТИТОГРАД
Младеновац, 26.јануара 1977.г.
Драги пријатељу!
Пишем ти у једном малом страху да се, ако овог часа устанем, нећу више вратити за писаћу машину. Твоје писмо сам управо добио, нисам стигао ни да ручам, касније ћу битл толико заузет да би писање писма било последње због чега бих прекидао посао.
Елем, ту и тамо разумео сам по неку реч а по речима и смисао реченице. Тако ти бога пиши нешто читкије, макар и штампаним словима. Ништа не разумем.
Ових дана радим на две велике плоче за УЛУС-ову пролећну изложбу (70 x 50). Једна је у техници мезотинте а друга акватинта но обе су на тему Икара летача. И формат и техника апсорбовали су ме потпуно јер је то џиновски посао И захтева много времена И зноја. Искрено верујем да ће те мотиви заниматл па ћу зато бити толико слободан да ти их препричам. Прва плоча ПРЕД УЗЛЕТ: у дну цртежа вертикално постављеног види се (с леђа) човек-летач раширених крила.Он стоји на каменитом рубу провалије испод кога зјапи таман простор (вода), која се пење према врху цртежа и постепено разбистрава. У даљини неколико острва која значе слободу. И ништа више. Друга плоча НЕЋЕМО ТЕ ЗАБОРАВИТИ, ИКАРЕ! тешко се може препричати. Радим је у технлци мазотинте, деликатној самој по себи. Мало нагиње фантастици. Централни део: провидни кубус у коме лебди мозак, при дну две велике стреле претећи устремљене на кубус и мождану масу – као смрт и као заборав. Над кубусом висе на узици два јајета у десном горњем углу часовник у левом праменасти облаци. Две птице (препотопске) хитају кроз мрак. То је то. Иначе, стално се понавља исти круг: посао-кућа-породлца-рад и опет исто. Ускоро треба да одем на село али не знам када ће то бити« /
И још се надам да ће те ово писмо затећи тамо „где си – пре прекоманде. Срдачни поздрави,

Звишки, Аутопортрет, 1977.
Звишки, Аутопортрет, 1977.

ЗВИШКИ , Р. Домановића 19 (СЕЛТЕРС) Младеновац

И цртеж: Аутопортрет.

ТАМО ГДЕ СТАРЕ МИТОВЕ НАСЛЕЂУЈУ НОВИ / Братислав Р. Милановић

Корица Тодоровићеве књиге
Корица Тодоровићеве књиге

Нова песничка књига Мирослава Тодоровића Грчка свеска има за мото две Сиоранове реченице: „Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора. Има ли сигурније потврде за то да не постоји весело море?“
Цела ова књига изграђена је на грчким мотивима: на неким невеселим сликама из грчке (и не само грчке) свакидашњице, на крхотинама старих митова као на комадићима некада јединствене мраморне целине, и на пејзажима у којима доминирају морска пучина и небо ‒ две нијансе једне те исте плавети ‒ песак, облуци које је на обалу искотрљало море а на којима стоје записи о вечности, и коначно, ветар. У песмама Тодоровићеве књиге Грчка свеска измешани су узвишена прошлост и тривијално, сирово, простачко, варварско свакодневље, стари митови и савременост са својом новом митологијом. Линија која их дели крхка је, али уочљива.
Тодоровићев глави лирски јунак, почесто лирски субјект у овим песмама, а у неким песничким целинама и песник сам, именом и презименом, обичан је савремени туриста са предзнањима о историји и митологији простора у којем се нашао. Његов лирски доживљај грчког поднебља није изграђен само на остацима историје и једне старе митологије. У њега је уплетена и свакидашњица, конфузна и раздробљена, неорганизована и пуста. А њу чине и домаћини, и гости који као туристи долазе са разних страна.
Нова песничка творевина Мирослава Тодоровића ослања се на два света, сучељена и испреплетена: на један који је био, и на други који траје. Тај сплет песничких слика – у којима кроз један стари узвишени, митски свет прораста попут корова савремено доба – дат је већ у првој песми „Животне мреже“. Та песма је у исто време и пролог и монолог лирске јунакиње, туристичког водича Бојане:

„Први пут када стигнеш овде
Мислиш прелепо место
Испод планине на којој су негда живели богови
Али кад прође сезона
Све умукне
У љуштуру се увуче
И сјај утихне море умири
Место ко у забити селендра“
(„Животнa мрежa“)

То је тек прва строфа, али већ у њој је јасно назначено да Тодоровић прибегава мешању стилова, узвишеног и тривијалног, не би ли читаоцу дочарао ту помешаност времена и цивилизација. После прва два стиха у наведеној строфи, који припадају информативном стилу, или чак и епистоларном, он уводи стих у којем се осећа извесна мера узвишености: „Испод планине на којој су негда живели богови“, у коме узвишени патос читавој синтагми даје архаични облик прилога за време некаднегда. Затим следи стих сасвим прозаичан, са намерно изабраним макаронизмом сезона који овде значи туристичка сезона и замењује реч лето. Тако формиран стих звучи као одломак какве реченице преузете из туристичког бедекера. Потом следе стихови у којима се јављају тропи. У њима доминирају: једна метафора („Све умукне / У љуштуру се увуче“), две синестезије („сјај утихне“, „море умири“) и један врло сликовит аугментатив („селендра“).
Читава наведена строфа, а потом и песма, заправо је један ироничан, веристички опис стања у коме се лирска јунакиња нађе када у негдашњем митском простору савремена туристичка халабука мине, посетиоци оду, а пејзаж се испразни као посуда из које се излио садржај. Лирски субјект остаје у пустоши, такође непотребан. То осећање сувишности дочарано је, нешто даље, метафором која припада овом времену и у којој се једно осетљиво биће пореди са ефемерним предметом широке потрошње:
„Ја сам само грамофонска плоча
која се више не користи“
(„Животне мреже“)
Стари митови живе само преко лета, док се о њима говори, док траје оживљавајућа моћ језика и док постоји таква намера:
„И чекам да нова сезона дође
Да исте приче
О боговима њиховим нашима казујем.“
(„Животне мреже“)
Нови митови нису начињени од племените грађе: у њима нема херојских подухвата, трагичних љубави и исто таквих заблуда. Нема ни митских трпеза. Раскошне гозбе замењује жвакање сендвича. Ни врховно божанство се више не јавља у обличјима моћних животиња: бика, удава, аждаје или лава; не станује у облацима или на дну мора, већ се објављује на материјалу широке потрошње ‒ у папирним новчаницама. Нови митови су саздани од безначајне, свакодневне потрошне грађе: све се срозало до сопствене пародије, до самопорицања.
Поред ове песме Мирослав Тодоровић има у збирци Грчка свеска још пет дужих песама сложене структуре, од којих су четири изграђене на истом принципу мешања значењских планова и стилова: „Стихови о светим иконама“, „Срце које цвета“, „О боговима и љубави“ и „Узалудни послови“. Песма „Камена порука“ не спада у тај значењско тематски круг и њоме ћемо се позабавити нешто касније.
Ако се у управо анализираној песми „Животна мрежа“ Мирослав Тодоровић бави десакрализацијом једног познатог митског простора , у песми „Стихови о светим иконама“ уочљива је десакрализација једне сакралне уметности – сликања икона. И овде се један узвишени и свети посао, сликање божанских ликова и светаца ‒ у које су од провиђења изабрани зографи уносили сву своју веру и надахнуће, и који су по томе били посебни, јединствени и непоновљиви ‒ срозава на профану серијску производњу по законима тржишта:
„У радионици икона
Гркиња држи кратак курс израде икона
Иза ње за столовима раде мајстори
Гледам како млада Гркиња вешто
Из дрвета извлачи ликове светитеља

Српска група туриста испунила је предворје
Златна фолија блиста у рукама младе Гркиње
Једноставно се прекрије дрвена површина
Између линија испуни празнина
И сада се већ може своме свецу помолити
У томе је суштина“
(„Стихови о светим иконама“)
Сасвим просто. Некада свети хришћански предмет, који је имао у појединим случајевима и чудотворне моћи, израђује се, због велике потражње на тржишту, на разним крајевима света, и хришћанским и нехришћанским. Израђују га, поред хришћана, и мајстори будисти, муслимани, комунисти у Кини, који не верују у ликове што их осликавају својом несумњиво мајсторском руком, већ верују у њихову цену. Врхунац чини израда помоћу шаблона, типска, серијска. Дакле: подражавање, вулгарна имитација, кич… У нове вернике, који су богобојажљиви постали јуче, гледају свеци очима у којима нема вере јер није имао ко да је у њих насели. Све апстрактне религиозне и духовне вредности пале су пред конкретном вредношћу од цигло 15€:
„Цене су добре
Света Петка Римљанка 15 еура
Ко купи три једна гратис
Свети Јован, Никола Димитрије може и са попустом“
(„Стихови о светим иконама“)
Трговци су се опет уселили у храм из којег их је Исус избацио и размножили се по свету. Плати па па се моли: пред бофлом, пред иконом коју приликом израде скоро да и није такла људска рука.
И стихови који дочаравају овај призор израде икона негде у Грчкој огољени су до крајњих могућности. Њихова функција је сведена на голу информацију без икаквих пренесених значења и тропа, што је некад добра поезија захтевала. Ти стихови су срезани према теми. Њој су примерени. Цитирани текст могао би бити део новинске репортаже, каквих има безброј. Али, у овој песми, он је испунио функцију.
И где онда Мирослав Тодоровић проналази аутентичне, неспорне вредности? У његовом систему вредновања – који је понекад прикривено а понекад отворено изнет у стиховима Грчке свеске – оне се налазе тамо где нема олаког и бесмисленог копирања, у ономе што је човеку са неба дато и што је тешком муком и његовим знојем створено. Оне се могу видети:
„(…) док будемо путовали
Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињака
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С ког нас богови мотре“
(„Стихови о светим иконама“)
Трагови старога света налазе се на предметима који су данас у употреби, али се њихово значење изгубило. До њега може да допре само онај ко зна старе митове и приче на којима је некада почивао свет.
У песми „О боговима и љубави“ Мирослав Тодоровић утврђује у светлости стихова везу између два доба које дели хуј протеклих миленијума. На новчићу од 2€ приказана је девојка како јаше бика који има ружу у устима. Та сличица, за лаике овог времена весела и забавна, заправо је митолошка прича о девојци Европи у коју се заљубио Зевс. Да би јој се приближио, претворио се у бика и пришао јој са ружом у устима, што је њу очарало толико да га је зајахала, а што је њему дало прилику да је отме, однесе је на Крит и изроди са њом три сина: Миноја, Еака и Радаматеа. Само, ко од оних што се поменутим новчићем служе зна ту причу, сем лирског субјекта који је ту да би уронио у физичке и митолошке просторе и чврсто их увезао језичким спонама. Та стара прича о љубави, страсти и слабости богова, па и оног врховног, данас је рељеф на монети зу поткусуривање. И тако је једна прича из старог мита о љубави прешла у нови мит о новцу заједнице која носи Европино име и загубила свој смисао.
Праве вредности су за Мирослава Тодоровића у непроменљивим стварима и појавама, као што смо то видели из развијене и прецизне слике о житним пољима и маслињацима Тесалије у песми „Стихови о светим иконама“. Јер, савршенство, као божанска мудрост, налази се у природи.
У песничкој књизи Грчка свеска Мирослав Тодоровић има две врсте песама. Оне у чијој основи лежи миметички поступак, који ће он у другом делу књиге напустити, и оне које су производ суптилне имагинације . У првима су већ помињане слике из животне свакодневице туристичких подручја, дакле о површним и пролазним стварима, а у другима су слике изграђена на непролазним елементарним чињеницама: облацима, небу, хоризонту, морској пучини, води таласима, ветру и песку.
Све праве вредности оживеће у песми о једном камичку и у минијатурама инспирисаним етеричним пејзажима. Богови ће се вратити на своје место. У песми „Камен порука“ лирски субјект ће пронаћи камичак који је исплавило море и на њему линије и кругове што у себи крију тачност небеских мера. Тај камен и порука мудрости коју он носи прави су разлог што је лирски субјект доспео у грчки исконски и митски простор, а не обилазак продавница са јевтином робом која имитира древна уметничка дела, а не пука туристичка радозналост:
„Каменчић који су запљускивали таласи
Обликом ме призва да га узмем
на њему бели кругови
На црном камену беле се линије
Три круга ме зачудише тачношћу небеске мере
На каменом жрвњу који радосзнало узех
Загледан у чудесно беле кругове

Питао сам се није ли овај камен порука
Која ме је нашла овде
У подножју Олимпа
По коју сам не знајући дошао“
(„Камен порука“)
Сада коначно долазимо и до песничких разлога због којих Мирослав Тодоровић у једном делу збирке Грчка свеска напушта миметички поступак. Ова песма се, додуше, налази међу првима у књизи Грчка свеска, али она је онај други пол ове књиге. Поменути разлог је потрага за смислом. А смисао је у елементима природе, а пре свега је у поезији:
„Олимп је све више био облак
Грмљавина се разлегала пучином
Видела црна завеса
С муњама испуњеним грмљавином
Као да су се скупљали у тачку најмањег круга
Са митском планином заокруженом облацима
На црном камену у мојим рукама
Међу белим круговима
Мотрио сам песму
Црни камен са линијама хуја мора
У чијем се кругу таложе векови
И тишина
Овоземаљска
(„Камен порука“)
У песмама које следе, превасходно у минијатурама и фрагментима, Мирослав Тодоровић варира песничке слике морског пејзажа који се састоји од истих елемената: неба, пучине, таласа, линије хоризонта, облака, планинског врха Олимпа, песка и хриди. Из тих кратких песничких форми да се закључити да Тодоровић има велико поверење у слику. Из односа између појединих набројаних елемената он настоји да извуче саму суштину, а то је понајчешће песма. Ево, као илистрације, једне песме без наслова, а готово ниједна од ових песама није насловљена:
„Линија хоризонта
Између пучине и неба
Линија песме
Из те плавети
Као тајна постања
Светли оно зрно истине

Чека час“

Он у том пејзажу проналази и древни мит који је у њега уписан као порука за неког ко ће касније доћи и умети да прочита оно што је записано на таласима, или оно што је утиснуто у тишину као глас који ће се у другом времену јавити ономе који уме да слуша. То је песма која из плаветнила неба и мора, кроз векове, тражи свој медијум:
„Мотрим планину на којој су живели Богови
Књига каже 12 Богова
На обали Егејског мора
Уз шумор таласа
Стихови плавети

Само песник тај глас из тишине чује
Из песме која га кроз векове тражи
Ослушни, чујеш ли?
Изађи из песме Господе

Опет се суочавам с митом
У таласима облаци
Дописују плавет стихова
Сенка Олимпа понад
Стихова небеских дубина“
Доживљај грчког митског медитеранског пејзажа Тодоровић поистовећује са уметничким делом: понекад је то уметничка слика, понекад песма, а понекад читав синкретички акт. Таквом доживљају посвећена је песма „Заустављена светлост“:
„Пејзаж слика
Стих јутарњи понад мора
Заустављена светлост
Љеска на Егејском листу
Слушам како се богови на Олимпу гложе
Зевс режира представу
Маглену завесу сунце још не подиже
Облаци се наслонили на линију хоризонта
Ишчекују знак за пловидбу

Љеска се море
таласи на обали распрскавају
А хук казује како се песма рађа

Слушај хук даљина
Бескрај се ту
Надомак песме налази“
(„Заустављена светлост“)
У првој строфи Тодоровић свој свеколики доживљај предела у којем се обрео визуелну сензацију рационализује као слику, а потом менталну – као стих. Потом се у песму укључује и аудитивна сензација, гложење богова, односно грмљавина. Ту Тодоровић читав предео претвара у сцену на којој се одиграва позоришна представа чији је редитељ врховни бог Зевс. Затим се све поново преобраћа у песму која се враћа на свој прапочетак и која је готово изједначена са прапредставом о свету, са бескрајем.
Феномене природе која га окружује Тодоровић, дакле, доживљава као уметнички чин. Тај доживљај се преноси, у различитим облицима из песме у песму, из минијатуре у минијатуру, из фрагмента у фрагмент песничке књиге Грчка свеска. У својој фасцинацији морем он трага за истомишљеницима и проналази их у Константину Кавафију и Полу Валерију, двојици великих песника мора, и мотиве за две своје песме налази у њиховим стиховима. Тодоровићев доживљај мора је међутим аутентичан, дубок. Из њега прозилазе промишљени стихови у којима он настоји да објасни и себе и свет још од прапочела, човекову крхкост пред моћима природе, његову загубљеност у времену и простору и немоћ да се бори са стихијама природних елемената и хујањем времена.
За Тодоровића је море животодавно, из њега све произилази и у њега се све враћа, јер оно је сушта поезија. Песнички глас долази из морских дубина и дубина времена над њим:
„Слушај хук даљина
Бескрај се ту
Надомак песме налази“
И ништа није ни обухватније, ни старије. А у поређењу с морем човеково трајање је крхки тренутак. И то је од памтивека у свим стиховима записано. И може ли, онда, ишта бити тужније од поезије настале на обалама мора?