Архиве категорија: Између митарења чудовишта и уметности будућности

Просејавање

КОЛЕНИКЕ – ВРЕТЕНО? / Александар Лукић

 

Размишљајући о Сајму књига у Београду, бавећи се његовим феноменом, преда ме искрснуше нека нужна питања. Не могу отрпети, а да не кажем како та приредба већ деценијама, до данашњих дана, подсећа на кочију привилегованих весељака, претоварену по нејасним принципима са незаобилазним главним јунацима од Организатора сајма, Издавача, Писаца, Уредника, Трговаца, читалаца, до Славне неименоване публике која међу њима, ваља рећи, има најискренију улогу, дочим без устезања и фолирања на самом улазу у сајам купује јефтино, а потом, без стида лиже ушећерену јабуку. Сви су се нашли на окупу, збијени један уз другог, тешко се овде може распознати ко је ко? Осим лажи.

И ја сам се затекао у друштву тих весељака, вољно – невољно. Какав сам човек, током путовања упозоравах их да се узму памети и уозбиље, али нико не хте да чује мој савет. Пре кривине, у кривини, и иза кривине тик уз Саву, говорих им да ће се сајамска кочија преврнути сама од себе, ако настави оваквом брзином, нико не верује. Било је џабе говорити, јер, нико није помишљао да промени што у свом понашању. Схватио сам да се сви ти, ипак, неславни јунаци, збрда здола, утоварени на сајамску кочију држе се опробаног рецепта, као дављеник за сламку. Тек, негдашњу комунистичку какофонију приредбе, заменила је апстрактна логика транзицијских закона, која је да се не лажемо ту да оправда постојећу стварност, опсенама. Након трауматичног искуства урушавања свих вредности у српском друштву, међу нама, ни помена о превредновању. Ником није стало до промена. Па, добро, казах себи. „Ви хоћете забаву: Коленике – вретено? Кад је тако, ето вам коленике вретено!

Сујете писаца и издавача су намирене. Организатори слутим, трљају руке, сумирајући финансијску добит. Публика се једина, најдисциплинованија у организованим посетама, врћешила знаменитим сајамским улицама током 2007. године, те се седам дана бесциљног кружења халама заврши хепиендом, са каквом купљеном књигом, сакривеном у цегеру. Која је то књига окончала у цегеру? Зар је важно? Јадац, Кувар, Речник магије, Уџбеник из медицине, Освећена икона, или? Кога је за то брига? Долап се окретао. Политика је дељена џабе из дана у дан, спакована такође у шарену кесу, а у њеном додатку „Свет књиге“ бесплатна разгледница са смешком српских писаца – групни портрет, њихове мисли и мудрости сабијени у два реда, о Сајму књига, наравно, сума сумарум у суперлативу.

„До следећег виђења другови! Сајам књига, био је и прошао, марш на читање!“ У земљи Србији статистички подаци неумољиво сведоче да је већина становништва формално писмена, али, организаторима приредбе важнији је број продатих улазница, од чињенице колико се у нас доиста чита? Од чињенице каква је вајда од вашара? Да би, рецимо, приредба морала да се мења, да има другачији изглед и суштину. Можда би у њеном средишту требала и морала бити дела домаћег писца, те да би по томе, такође и издавачи у вредносном смислу, са насловима домаћих писаца морали чинити окосницу манифестације? Зашто прећутати, а не рећи да имају позорнију позицију, према дару и мару, служењу домаћој литератури, броју објављених домаћих наслова?

Досадашња канонизација издавача подсећа на праисторијску животињу, којој су отказале ноге. Овакав сајам, какав је већ, постао је старац, субординирана пирамида. Комунистички Св. Павле. Неспособан да се мења. Какав је то Сајам, ако на његовим ударним местима из године у годину посађени чуче издавачи државне провинијенције: Службени гласник, Војно издавачки завод, Министарство унутрашњих послова, Завод за уџбенике, итд?! Виђен фолклор.

Колико та мртва схема, доприноси или штети нашој свеукупној култури. Ко ће се осмелити да последице сагледа? Да каже: доста!

За београдску приредбу књига важне су оркестриране сензације, које ће по свему судећи, безобразне ученице и старомодне библиотекарке препричавати диљем Србије. Вала и јест, било је дивно гледати у предвечерњим сатима српског писца Милорада Павића коме је издавач, понет угледом писца код женске популације и у Академији, а можда и зарад његове препознатљиве луле, изнео астал на главну штрафту и посадио га да ћаска са читаоцима и торбари? Мало даље, скоро преко пута, згодна списатељица чији се пупак видео, већи од поморанџе, свраћала је купце књига на штанд свог издавача молећи их да купе њену најновију књигу како би им је потписала пенкалом, сефте.

На штанду издавача са стажом, конспиративан проноси се шапат како ће се Добрица појавити да потписује „Власт“. Писац до писца, на задатку. Итд, итсл. Задивљујући је био изглед директора Завода за уџбенике, у оптој гунгули, у беспрекорно испегланом оделу, за кога је већина сајамске публике могла помислити да је ревносни службеник државне безбедности, јер само такви ликови држе до елеганције. Уредници зује попут осица, тамо – амо, исти, штрумфле. Министар културе чинодејствује на озбиљном државном послу, (лањски откуп књига за библиотеке, може да чека, ствар треба да се крчка, пре но се зготиви) запажено представљајући државу на италијанском штанду, са оним дежурним Академиком двометрашем, што се разуме у вина.

Да у држави Србији недостаје добро осмишљена и уређена политика у култури, издаваштву, статусу писаца, позицији књиге као културног добра, па према томе и у организацији Сајма књига, сулудо је доказивати. Савет сајма не сме бити  заштићен од јавне критике, као какав ретки медвед у зимовнику. Јер, ако господа из Савета сајма ни на једној свадби не беху кумови, ваљда су гледали кроз плот како кум треба да се понаша.

Толико је Сајмова књига широм света, са којих се подстицајна искуства могу у београдски сајам књига уградити. За почетак, пут под ноге. Улога српске књижевности прецењена је у свету, а и код нас, од стране домаћих културтрегера, но, то не значи да српска књижевност треба да буде без штанда на сајму књига у Франкфурту? Запитајмо се, ко размишља о култури код нас, о српској књижевности, о, о, о…? Поновимо шта је створио тај друштвено користан грозд бирократа? Која и каква дела репрезентују њих? Јесу ли где сазидали пољски WЦ? Нека известе о томе. Док то не учине, онда бар нека уче код одговорнијих култура и књижевности, шта се ваља чинити, за почетак ево им блиске културе Грчке. Не боли, другови, не плашите се.

Не плашите се! Књиге српских писаца по професионалној дужности, уз минималне дневнице, читају лектори и коректори. Славни да су лектори и коректори. Нек, већина искрено лиже и даље ушећерену јабуку и маршира сајамским улицама, у Европу – корак напред, назад два. За који месец, биће обелодањен извештај Народне библиотеке Србије о најчитанијој књизи код нас. А потом, следи награда! Сретењско мече. Коленике – вретено.

(Одабрани чланак, из књиге Александра Лукића: ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, 2011)

Advertisements

Једна исповест г. Дучића

(Одломци. Из јесењег броја књижевног часописа БРАНИЧЕВО, 2012, посвећеног Духу српске књижевности)

Јован ДУЧИЋ  О НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, НОВИНАРСТВУ И О УЛОЗИ ЈАВНЕ РЕЧИ У ДУХОВНОМ ИЗГРАЂИВАЊУ НАРОДА

Једна исповест г. Дучића

Блед, априла

– То двоје – рекао је г. Дучић – новинарство и књижевност, требало би не само да се одваја, већ да се допуњује. Јавна реч је увек само једна; то јест, увек или само племенита или само злочеста. Новинар пише за један дан, поводом једнога случаја, или за један општи друштвени степен; књижевник се обраћа увек само духовима себи равнима. Пише, ако је могућно, за вечност и не говори о једном случају него о једном интегралном животу. Та два човека, новинар и писац, немају заједничког, него само средство којим се служе, а то је јавна реч и аудиторијум, а то су људи који говоре њиховим језиком и живе на истом тлу.

Али, има нешто неоспорно, дубоко, повезано међу њима. То је дужност да се јавна реч не понизи дотле да постане отров и разбојништво. Бог је слово! У Јапану нико не сме да баци на улицу или прегази комад хартије на којој је нешто људски написано. Реч значи појам, значи мисао, значи дух, а то значи Бог. Реч је једино што везује човека са Богом. Она је за Јапанца свештена, непогрешива, неповредива тајна божанства. Требало би ово да имају на уму они који верују да су хероји кад су од своје речи направили једно разбојничко средство, говорећи о добрима рђаво, описујући зло које би без њиховог описа остало у помрчини у којој је и рођено. Зато је новинар као и писац: или апостол или разбојник. Нема средине, он је или патриота, или издајник; или верник, или богохулан. За малу нашу средину, нарочито су новине једина лектира, пошто немамо књижевности довољно велике да би дејствовала. Оно што новине уносе у нашу породицу, верујте да то остаје у породици. Морални пример или узори разврата, и све што је описано, прорадиће у оцу, мајци, сину, кћери. Нигде у Европи није новинарство у том погледу толико утицајно као код нас. Сви описани злочини се, затим, понављају у стварности. Пре неколико година су синови убијали очеве, браћа су се убијала међу собом, мајке су продавале кћери, очеви заводили снахе. Амерички гангстери су нашли своје ученике код нас. Наши корупционаши су премашили своје учитеље америчке или париске. На младом тлу нашега духа ницало је троструко оно што се описивало као туђи порок и туђи злочин. И то се понавља.

Књижевност наша је то дубоко осетила. Наши су писци ућуткани и занемели. За двадесет година наовамо у дневној штампи су засути блатом скоро сви они писци који су за последње деценије били част наше јавне речи и наше просвећености. Млађи су се уништавали међусобно. Најгори су се највише силили и највише чули. Један несрећник је рекао: Нема више лирике! Од последњих неколико година неколико и млађих и најмлађих су замукли. Наши књижевни часописи не пишу о онима који су их створили, као и којима све дугују. Већ неколико година се више не пише.

Кажите вашим колегама да ово не погађа оне који су нешто стигли да ураде; да погађа младу гору, која тек пролистава. У Француској и Енглеској се не пише о лошим писцима и о невешто написаним књигама. Они умру тиме што се о њима није говорило, али ипакнико не напада онога који тек хоће нешто да уради; ни онога који је урадио. Новинар, или књижевник, нема право да се стави између писца и читалаца као судија. То не погађа правог писца, али убија књижевност. Наш застој је дошао од овога зла – завршио је г. Дучић.

Ваш сарадник потражио је г. Јована Дучића, који је на Блед допутовао званичним послом. На молбу вашег дописника, г. Дучић није хтео да да изјаву политичког карактера, али је спремно пристао да за „Правду“ да изјаву односно застоја који се осећа у нашој књижевности. Г. Дучић моли да „дневна штампа“ увиди један део своје одговорности пред духовном кризом.

(Јован Дучић, Књижевне импресије, изабрана дела, књига V, Слово љубве, Београд 1982, 359–361)

______________________

види и друге прилоге на ову тему:

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

ФРАГМЕНТ (генеалошка скица) / Влах Белатукадруз

То  је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.
Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.
Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.
Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.
И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.
Нити он може да приповеда своју легенду.
Јер дубини и духу дубине није поверено да негује
Своју величину, већ величину самог стварања.
 

 

 

*

Пре него што су се спојили синоними,
симболи, имена, Бела и Тукадруз,  у Белатукадруз,
„Коме је допуштено да изговара моје име,
Да га мења, да га куди и хвали?
Зар то није посао будућег времена?“ , река је већ текла,
Жуборила, голицала, питала, гурала,
Не као у време пљускова обилних, поводња,
Вода је расла, земља такође, дрвеће,
Као магла, као из магле!

*


И све што је настајало било је неописиво
Као клобуци магле свитајне зоре.
Белатукадруз је мислио о томе,
О пустињи која храни даљину,
Једну реку скривену у шуми у даљини,
И био је на тој реци.
Мислио о планинама,
И планине му долазе под ноге.
Велике планине, мале планине.
Блиске и далеке, и оне најдаље.
Мисли на ишчезле брестове,
И брестови расту из обала реке.
И тако Белатукадруз каже,
„Наш посао са брестовима иде добро.“
*

 

 

 
На брестове слећу птице разне,
Уз њих се веру веверице и понека змија.
Ту дуж реке спавају јелени, видре,
Фазани и фазанке, јарутани,
Множењем распршени…
Вуге и детлићи, сојке и пупавци
Лепршају око својих домова,
И играју неку игру са вилин-коњицима и комарцима
Која има предвидљв крај.
Није греота говорити уместо свих животиња,
Што покушавају да нам кажу криковима
И урлицима, шиштањем и писком
Врло важне ствари.

Они изнад Белатукадруза
Понизили су животиње, чак и фазане, рајске птице, ждралове,
И оне ће служити науму тајанственом
И обнови, коју све потврђује:
Поглед,
Камен,
Вода,
Талас,
Ракита,
Јова,
Обала,
Спруд,
Крв,
Рана,
И отпад,
Муљ и блато.
 

 

*
То што види, мисли Белатукадруз,
Не изгледа добро.
Зар је то нова твар?
Зар се у томе не види омекшавање, труљење?
Изгледа иду истим кораком млинови што мељу
Планине леда и планине са најтврђим каменом.
Бесмисао говори себи у браду.
Белатукадруз губи дах и губи речи.

*
Белатукадруз хода узводно
Као да поново планира повратак
На места где може да сретне деду и бабу.
Јер они су позвани да се одазову,
Јер су премудри, мудрији од оних
Што су од света направили отпад.
Њих заступају ова река, овакве реке,
Пањеви до пола у води старији можда од овог света.
Иза њих су загонетне и дивље обале,
Густе као шипражје, као шума кукуруза.
Плива воденим путем Белатукадруз
И долази до дубине. Где почиње граница.
Где су поставили међу времена, прилике, светови,
Они изнад и они испод, и они између.
„Шта можемо учинити да наставиш даље, сине,
Према поседима на којима смо сејали и неговали
Читава поколења, која су надживели пањеви врба,
Не само угљенисана дебла што је донео поводањ?“


То није мехур што се распрскава на површини вира,
То је митски Деда.
Не пита Деда Белатукадруза,
Већ Бабу, што испод надвијених јова и топола
У хладу ливада и салаша (обраслих коровом)
Пече загонетни одговор.

Сада одговор дају невидљиви мали зелени људи,
„Они су људи са дрвета, изнад ове и овакве реке,
они ће рећи своје право име.
Они ходају по ваздуху, као кондори,  и множе се
У крошњама највишег дрвећа.
А испод њих су слуге-лутке,
Дрвене жене и дрвени људи
Њиховим венама тече отров,
Њихови умови су празни,
Њихова леђа погрбљена
Од тежине неба, које их излуђује,
због чега ходају около у цик-цак,
Или се врте укруг, као мува откинуте главе,
И оно што су постигли то је та граница,
Тај спруд што је преградио ову реку,
Као на слици, и зајазио је пластиком
И милионима флаша, боца, буради, каца,
И свакојаким отпадом што им је
Исисао као вампир сву крв и сав зној.

„Ово није оно што су они имали на уму“,
каже Деда. “Ту међу и тај отпад
Може померити само апсурд,
Модерна реч , бесмислица, немогуће
И они одозго, уз помоћ оних
Што ходају по облацима. И духова
Страшних поплава и обнова“ .

Поплаве су овуда и провале облака
Озбиљно пословале, апсурд и они духови
Сишли са звезда или из мистерија.

Тишина пљушти као киша, и шумски мир,
Неочекивана и неизрецива лепота
Припрема је за створења из шуме, из магле, из влаге,
Што су освајале парцеле слуга-лутки,
Дрвених жена и дрвених људи
Уз древни поклич:
„Ви сте злостављали нас 
сада па ћемо вас појести! „

 

*

Нема више дрвених жена и људи , јер их је
Усуд распршио по шуми, што напредује
Брже од олуја и поводња.
Чак ни Дрвене Марије,
Ни дрвеног пророка нема,
Или их је појела  поплава, катаклизма,
Мистерија, или су мутирали  и претворили се
У мајмуне…

Дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…

 Владимир Димитријевић 

  1. Београд, 26.04.2011

Под овим насловом је чувени лекар српски, Лаза Димитријевић, објавио непревазиђену књигу о здравственом (али и у духовном, моралном, политичком) стању нашег народа још 1893. године. Књигу је, 2010. године, поново штампао ИНФИНИТАС из Београда. Чега све ту нема? Од описа тешких зараза које настају због небриге власти, непросвећености становништва и неспремности да се мењамо у добром правцу, преко описа крсних слава и односа народа и свештенства, до размишљања о пропадању породичних задруга и неслози која нас, као киселина, разједа… Потписник ових редова је решио да под исти наслов стави своје белешке које су настајале годинама, као својеврсни дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…

Растко Петровић је, маштајући о савршеној књизи, мислио да ће људске речи сабрати у неку чудесну сладост вербалног меда, који је, као и мед пчеле, нешто друго него што је то цветни полен од кога настаје… Гласови многих и многих наших људи, у времену које хоће да нас учини безгласним, могу нам бити од користи… Јер, свет је устројен тако да нам ближњи могу помоћи својом речју онда кад се томе најмање надамо… Дође реч, и окрилати нам душу… Уосталом, праве речи су увек иконе Речи Божје, која је Христос… Записи ће ићи без неког нарочитог хронолошког и тематског реда, како су „падали под перо“… А читалац ће се разабирати у плетиву, наравно…

О МАЈЦИ

У августу 2000. године, кад сам ишао да посетим болесну мајку у болници у Београду, човек у аутобусу ми рече: „Од када ми је мајка умрла, нико ме не пита како сам“

О БЛИЖЊЕМ

За време рата у Босни, сретох нашег сељака из тих крајева. Рече ми: „Бог нас је тако створио да увек више можемо да помогнемо другима него себи. А други помажу нама“.

РАЂАЊЕ И УМИРАЊЕ

Баба са врха Јелице вели: „Ниједан човек није безбожник, јер се свако рађа с Богом. Питање је само с ким умире – с Богом или са ђаволом“.

ИЗ ЗЛОГ ДОБА

Прича ми отац В. из једног нашег манастира у Овчару:
– У Лучанима, у војној фабрици „Милан Благојевић“, млад човек одбио да носи Титову штафету. Требало је само да протрчи кроз круг фабрике, а он неће. Саслушавали га у милицији, а он ништа не признаје. У војску га послали као „народног непријатеља“. У војсци га малтретирали. Кад се вратио у Лучане, стално је био неком сумњив. Кад је Тито пролазио кроз чачански крај, хапшен је и после пуштан.

После година и година, признао да штафету није одбио из идеолошких разлога, него зато што је имао криве ноге… Наиме, био се заљубио у једну колегиницу с посла и решили да се узму. Кад су му понудили да носи штафету, он се, кривоног какав је био, уплаши јер је мислио да ће га вереница напустити кад га види у шорцу… Како трчи са штафетом… Пошто се њоме није на време оженио (војска, затвори, прогони), она се уда за другога… Ко зна колико је конкретних људских живота уништио режим чија је главна парола била: „Човек је наше највеће богатство“.

ПРИЧА О ИЗДАЈНИКОВОМ ПОТОМКУ

Ову сам повест чуо од нашег писца, Милована Данојлића, родом из Ивановаца код Љига. Неки Србин је исвојевремено, у доба „Сече кнезова“, издао хаџи Ђеру из манстира Мораваца (исто код Љига). Турци овог славног монаха убију у храму. Скоро после двеста година, потомак издајника, хармоникаш, отишао на неку свадбу да свира (мислим код Аранђеловца). Поведе се неки разговор. Име, презиме, одакле је, и тако то, да би му неко довикнуо: „А, ви сте, значи, издали хаџи Ђеру?“ Препознат по крају из кога је и по презимену, хармоникаш промени презиме. Морал је од MORES, што на латинском значи ОБИЧАЈИ. Морал је завичајна обичајност. Без завичаја, нема морала. Бодлер је говорио да месец дана можеш да луташ по Паризу, а да не сретнеш никог познатог. Ту морала нема.

О БЕЗБОЖНОЈ УЧИТЕЉИЦИ

У једној сеоској школи, у селу З. код Чачка, била је учитељица која је гонила децу ако иду у цркву, и нарочито их приморавала да се омрсе кад посте за причешће. Чак се прича да је врата цркве у селу мазала изметом. Једна је колегиница опомињала да то не ради, али није вредело. Родила јој се, после тешког порођаја, ћерка се ишчашеним раменима, која је остала доживотни инвалид.

УЧИНИ ДОБРО, НЕ КАЈ СЕ

Прича ми Милош, који је 1999. на Косову био тенкиста:
–    Кад смо били у Клини, видим неку бабу, претура по контејнерима. Питам је шта тражи. Каже, пола на шиптарском, пола на српском, да тражи хлеба. На нас четворицу у тенку била је једна сардина, мало хлеба и кекса. Ја јој дам да једе. Баба хоће де ми љуби руке – кажем: „Немој, бако! Ја теби треба да љубим руке!” Отишла је пешке за Пећ, да тражи сина. Неки наши се љуте: „Шта јој дајеш? Ни за нас нема, она је Шиптарка!“ После сам дао хлеба и једном старијем Шиптару… Онда, кад нас је НАТО открио, гађали су нас касетним бомбама, оним што се распрскавају. Петорица око мене су погинула. Ја лежим на земљи, без заклона, лети око мене… Ниједан гелер ме није окрзнуо! Ето шта је сила милосрђа!

Наставиће се, ако Бог да…*

 Извор: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/kako-zivi-nas-narod.php

____

Проф. Владимир Димитријевић  

Рођен 1969. године у Чачку, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1994.године, на Филолошком факултету у Београду (група за српску књижевност и језик са општом књижевношћу). Аутор тридесетак књига и приређивач седамдесетак зборника из различитих области: од православне духовности и србске црквене историје XX века, преко књижевности, просвете и културе, досектологије. Пажњу је посвећивао и односу Православља и инославља,нарочито римокатолицизма. Бавио се новинарством на радију и телевизији, као и уређивањем црквених листова и часописа. Међу ауторским књигама налазе се и ове: Нема крста без трипрста / Треба ли Срби да се поклоне папи? (Београд, 2003): Евроунијаћење / Православље и папизам на крају историје (Горњи Милановац, 2008); Обнова или обмана? / Литургијска реформа и криза  римокатолицизма (Горњи Милановац, 2007); Писма о литургијској обнови(Горњи Милановац, 2008.) Аутор је низа зборника, међу којима су: Истина је једна / Свети Оци оримокатолицизму (Горњи Милановац, 2001); Православна Црква и римокатолицизам / Од догматике до аскетике (Горњи Милановац 2002.)

ШПИЈУН / Зоран М. МАНДИЋ

Он је увек ту

поред тебе поред свих

могућности на које пилићарски

рачуна

Редовно се представља као

неоткривени пријатељ

удружења авакса

Оно што сакупља назива важним

предметима запостављене историје

Не упушта се у расправе о

историји укуса

попут ситних животиња страхује од

основних недостатака личне писмености

Председник је једне реке док другу

уређује

Склопио је савезе са онима који му се

смеју иза леђа који му потурују

превазиђене генерације лаптопова

До бесвести улази у канцеларије

других

на ходницима се

састаје са неважним превтљивцима а

разводи од важних извора хране и лечења

Телефонира до бесвести

Са фиксног назива себе на мобилни

Телефон

Шпијунира све

комшијског пса

уличне мачоре

птице станарице па чак и

јад сопствене маленкости

Болује од себе надуо у лажним причама о вери о

жени

О

припадању кохабитацији са ђаволом

Неопрезност га убија и води кроз мемљиве

ходнике лудила

Ни сам себе не воли јадан

посрнуо у

неуморном преписивању података о другима

Не вежба у теретанама у

понорима се хвата за кљакаве руке

налогодаваца и хушкача таштине

мржње и патолошке сујете

Свраб га изуједаног не напушта

Шпијуни најчешће верују у ослобађајуће

пресуде несвесни да их ни на најтамнијем месту

неће сахранити пре него што их поједу

ситне животиње са

комшијским псима и уличним мачорима у

друштву

Време је да времену каже

Збогом

ИЗ СЕОСКЕ СВЕСКЕ / Мирослав из Трешњевице

ВИДЕЛО РУКОМ

ДОК на свом малом поседу

Позно обделавам земљу

Из којег понекад зачујем Глас библијски

Док копам сејем плевим и плодове убирам

Мисао детлић узнемирава

Док руком чупам заперке које треба одстранити

Једне лишити живота друге оставити

Да у небо загледани до/живе старост и плодове

Чија мисао руку води чије око мотри

Да сувишно одстрани уз стабљику земљу пригрне

Мрве из којих слутиш тишину предака

У којој се и твој живот будући чује

Mетафоре и симболи на овоземаљски начин

Страницу исту

Између првог и потоњег то уже држе

Осећам како ме из тог пејзажа мотри небо

Језиком траве дишем прастаро видело

Сјајем који ће и судњи лист обасјати

За неку другу књигу ал исто почело

Рука орача рука сејача рука берача

Рука Отац рука Мајка рука свеца

Рука која гради

руши

Рука која пева

јеца

Пружам руку

Ко заповеда

Који ће плод убрати

Мотрим пејзаж

И у тој божјој слици пламти и памти

Око што све чује

Реч која све гледа

Старац смирен у земаљској муци

С мирисом земље мрва земна

Позно мотрим сви смо истог рука

И сви у једној јесмо руци

ИЗ СЕОСКЕ СВЕСКЕ

“Радећи тако на земљи, човек осећа како му се здравље враћа“

Утка у песму Читање песник

Јингерову белешку из Кавкаског дневника

Радим ево на земљи и

Живим истину тог стиха

Пробудиле позне године и живот у мени земљоделца

Орем копам осећам

Људску топлину пролећне земље

Живим снагу летње врелине

Слушам јесењу радост зрења

Чујем из тишине

Земља се у мени исповеда

Мотрим како се свезнајући гласи у светлости јесењој

И слушам смртну студ зиме

Стварност склопљене књигe

Из свега како око невидљиво гледа

У зеленој светлости видика слушам поезију

Без речи кружи пером исконски универзално

Све што језик видела слути ја мотрим

Листак будући треперим понад гора

Осећам унутрашњу мелодију пејзажа

Дамара у мени чујем је у земљи

У коју полажем семење молитвено

Теби налик Творче у јутру песме ове

Копао сам земљу

Пригртао је очински уз стабло саднице

Умор ме натапао рад крепио

Осећао сам то из дана у дан све више

Из небеске тишине земље у мојим рукама

С мислима песме која се догaђа

У светлости вечерњој и ноћној тишини

Човек се кроз поезију и земљу

Приближава Небу и

Истини.

ПОНАД КЊИГЕ

ТЕК САДА ЧУЈЕМ ТВОЈЕ РЕЧИ ОЧЕ

ДОК МЕ ИЗ ОГЛЕДАЛА СТАРАЦ ГЛЕДА

УЧИНИ СЕ СВЕ ПРОЂЕ ПРЕ НЕГО ПОЧЕ

СТИХОМ ДА ЗАСЈА ЖИЗНИ ДВА РЕДА

РУЈИ СЕ ВЕЧЕ И ЖИВОТА ТВОГА

СТИШАВА ВИДЕЛО ТУЛИ ДАН

СЛУТИШ ИЗ ТИШИНЕ ГЛАС БОГА

ЖИВОТ БО СЕН И САН

НИ ЗА ПЕСМУ НИШТА НЕ ОСТА

ЋУТЕ РЕЧИ СПИСА ЗАЧУЂЕНЕ

НЕ ПАМТИ ВИШЕ НИКО ГОСТА

САМО ПОНАД КЊИГЕ СКЛОПЉЕНЕ

СВЕТЛОСТ ПРАХ НЕМА ТИШИНА

ЈЕЗИКОМ СВЕГА ПЛАВЕТ ВИСИНА

Мирослав  Тодоровић

 

__________________________

Из пропратног писма аутора: “ Драги Мирко,  уз срдачне поздраве ево и мале пошиљке. ….. Молим те јави да ми из Браничева пошаљу књигу Г-ђе Љиљане Ђурић.  Као увек, срдачно Твој Мирослав из Трешњевице

ЗАВЕТ / Слободан Ј.Чворовић

  

Ако желите да живите у земљи где се неслагање са другачијим мишљењем, бојом, вером и нацијом, не кажњава нетрпељивошћу  и  крвавом завадом…

Ако желите да живите у земљи где храброст не представља агресију према себи и другима, већ срчаност и вољу да зидате живот…

Ако желите да живите у земљи која вас учи да слободно разговарате са  собом, људима  око себе, поштујете и обнављате сву природу и бића са којима живите…

Ако желите да живите у земљи која се не крије иза своје прошлости, већ показује најбоље што уме и зна; и најгоре као опомену себи и свима…

Ако желите да живите у земљи која поштује садашњост као део вечности  у којој је била, јесте и увек ће бити, спремна  да утеши, нахрани и помилује…

Ако желите да живите у земљи која окрвављена и обезнађена, најзад Верује да постоји Пут слоге у Добру  са собом и свима…

Подигните душу високо и засјаће – тамо далекo, небеска Србија…

 

   П.С.

                             Застава са голубом у распореду дугиних боја – симболима континената, представља предлог званичнe заставe МИРА – ОУН; гласањем је изабрана застава са звездицама на индиго основи, а застава са бојама и голубом, освојила другу награду.

                            Oбележје ЛЏБТ-популације има супротан распоред боја, преузет највећим делом од старе заставе Инка.

 Слободан Ј.Чворовић 

Жигосање великих литерарних кријумчара…

Творци мртвих схема и хијерархија, велики литерарни кријумчари… Такви подгрејани мртваци рађају беле робове и жалосно потомство…Објављујем да су поражени!

Мале националне књижевности су сличне мочварама; врве од гмизаваца, неиживљених комплкеса и глорификација. Оне су анонимне и Њихова афирмација не достиже залет; остају мрак у мраку. Свет је посед песника, ма где они били рођени, у Португалу, Шпанији, Србији, Паризу или у Сибиру, или на Суматри, или можда на Рту Добре Наде. Свет треба освајати…

Српска књижевност, тј. њени аутори, скоро без изузетка, не беху дорасли том освајању кроз читав ХХ век!

Сада, када предајем коначни облик ПОВРАТНОГ КОЛА култури и књижевности народа коме припадам, а преко српске културе и књижевности, и европској и светској уметничкој баштини, молим да ми се опрости (ако сам у потрази за праведношћу) изрекао неке ствари оштријим тоном и речником ужег наследства епохе Хокус – покуса и Наметног века.

Понављам: Не мирим се са пропадањем и нестајањем; нисам Господ да бих га могао зуаставити; покушавам да отргнем понешто од свега онога што сам запамтио и понео у себи…

Уметник не може бити неутралан, никада није ни био; ја се лично не могу присетити оних уметника, вредних спомена, који су били на страни победника…Код нас је било много „уметника“, нарочито у другој половини ХХ века, о којима су временом објављиване студије, монографије и остале учене шкработине, које ће време просејати на својим финим ситима, већ сеје! Кога ће се сећати будућу читаоци, они који ће живети и читати 2050. или 2083. године, ми то не можемо знати. Мени се чини, чврсто верујем, да ће многи бити заборављени, па чак и они који су до пре неколико година, или деценија, или данас, носили епитет великих уметника.

Да ли је неко заиста велики уметник, писац, о томе не пресуђују издавачи и књижевна критика, већ читалац, то јест генерације и генерације читалаца. Велики је писац само онај чије створено дело стално добија, из године у годину, из деценије у деценију, из века у век, као што је случај са ИЛИЈАДОМ и ОДИСЕЈОМ, или са БИБЛИЈОМ…

То овенчава круном главу песника, а то је велика мистерија…

 

У Београду и Мишљеновцу, друга половина новембра 2001. – 2002

 

Земља Недођија, ваистину

Некако у то време сам објавио књигу поезије „Земља Недођија“ (БИГЗ, 1993), која није доживела ни три приказа. Пишући ту књигу, ја сам се одредио према Политици која је овде вођена скоро пола века. Дао сам уверљиву слику дивљег галопа авантуриста и злочинчеве машине власти. Књижевна јавност и критичари нису нашли за сходно да напишу ни неколико редова о оном што сам написао, јер нису били спремни. Већина се прилагодила, привикла на прљаву политику. На комплот обмањивача, провокатора, књижевних и других диверзаната, на арому нечасних и неодговорних. Кад у Политици има доста конспирације, онда у друштву врве лажи и преваре. Кроз другу половину Наметног века владао је надмоћни тајанствени дух двосмислених закулисних ложа, па је и природно што је било толико дволичности, издаја и користољубља.

Упоређивали су ме, као романописца, мислећи да ми учине комплимент, са једним од најистакнутијих романописаца Наметног века (српског Максима Горког, тј. са оним што је успешно завршио средњу пољопривредну школу и неколико послератних курсева Црвене догматике; за мене је то било својеврсно понижење, јер никада нисам био ничији потрчко за контакте са интелигенцијом). Судбина ме је, и као романописца и као песника још више, спасла од политичког разврата!

Антологијама се могу показати вредности (уметничке) ако их има; али се тзв. „превратничким“ антологијама не могу створити књижевне величине. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел.

Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају?

Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари, к њ и ж е в н е  л у т к е . „То може само један дух који тако рећи у себи садржи мноштво духова…“ ( Ш л е г е л ) .

У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао метафизичких склоности и побожности, то је била и остала теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно – научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани…

Великани јединствене бирократске књижевности

Социјализам са људским лицем, титоизам, самоуправни социјализам је укинувши приватну својину и приватну иницијативу зацарио монополну својину државе, тј. монополску иницијативу јединственог чиновничког центра. И кад и данас пишу по њиховим новинама да су велики песници Давичо, Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, Бећковић, Љубомир Симовић, то је истина : феноменолошки гледано, заиста је реч о великанима јединствене чиновничке књижевности. Сви су одњихани, израсли и наметнути монополом државног издавачког послодавства, које је стварало потпуну и неповратну зависност свих чланова касте партијских чиновника. Зато овде нема нити ће бити правог покајања. Овде ће се бавити триковима, хокус – покусима, бацањем прашине у очи: као у каквом надреалном циркусу. Они који су до јуче били социјалисти или комунисти, данас су чланови Крунског савета, или истакнути чланови тзв. опозиционих партија. Сви су, при том, задржали своје виле и огромне станове, и места у значајним институцијама. Нико их неће померити, осим Смрти.

Не завидим ником од њих. Направили су сјајне каријере, обогатили се; не бих да говорим о њиховим талентима. Само нека нам не причају они о слободи.

Јер социјализам који их је као уметнике омогућио био је антисоцијалан и убијао је стваралачку иницијативу. Приоритет социјализма је био да изједначи све у сиромаштву и зависности, да би се саздала нова привилегована каста партијских чиновника – угњетача. Пропаганда социјализма – титоизма вођена је деценијама, предуго. И људи са књижевним биографијама су допринели да се од социјализма направи некакав пријемчив сурогат религије. У суштини, комунисти су били партија суровог безумља, светских завада и освајања. Током друге половине Наметног века вођена је на Балкану анти – политика, себична, перфидна и подла, која суштински раздваја људе и распаљује њихове страсти да би их окренула једне против других. Да та политика није уједињавала људе у ономе што је свима Југословенима било заједничко, показао је крвави распад Титове Југославије!