Архиве категорија: из рукописа српских писаца

СМРТ,НАЈТИШИ,КОНАЧНИ ПРОТЕСТ / Радивој Шајтинац

(Из "Врта Св. Петке"). Слике које смирују (1)
(Из „Врта Св. Петке“). Слике које смирују (1)

Радница Мара Марин (55) из Житишта

преминула након протеста ојађених радника

Агрожива не дочекавши ни заостале плате

ни прву пензију

У првој рунди, под врелим сунцем

Бронзана магла балалајке

Руски русвај

У другој српско жито,српско месо,

У освит и сутон ледени сан

Спаковане пилетине

Океанска секунда до прве пензије

Оштро сечиво транспарента

У трећој облак пун града и неисплаћених плата

У четвртој киша која спира

Низ споменик и бронзане рукавице

Млазевима

пилећу крв

Све на масни папир европске уније

Омот од небеског блата

Међу звездама, сазвежђима

Међу конопцима

Дани и године черупајући се отимају из

Чворова

Маркета,продаје,планске издаје снаге

Пун је државни јастук меког очерупаног перја

Светских и локалних обећања,крошеа и аперката

И њена глава с очима која се не дају склопити

Слеће на немар,нехат и отимачину

Сачувај,види и почуј

Рокy

Боже ,пиле

Advertisements

Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо

Седам дана, седам страна – Заветине
На свету има више од четири стране.
Према којој ћете се окренути?
На којој излази, а на којој залази Сунце?
Можете кренути према мору, преко мора, преко девет гора и мора. Ваш је избор.
Можете цртати монограм свога имена на песку.
Можете лебдети као рода испод облака.
Можете све своје најдраже и најбоље мисли затрпати у песку, блату. Ваш је избор.
Ја сам изабрао ове редове, које је цар Марко Аурелије писао Самоме себи, можда пре него што сам напунио педесету? Мислећи на „Златни Расуденац“ и на мираз моје мајке Наталије. На том малом имању сам ја одабрао страну, или страна је одабрала мене?

«48. Лепа је изрека Платонова: „Зато, ако посматрамо људске ствари, морамо посматрати и земаљске промене, и то тако као да са неке високе тачке гледамо у дубину: стада, војске, земљорадњу, свадбе, разводе, рађања, смртне случајеве, бучне људске расправе пред судом, напуштене покрајине, шарене гомиле варвара, њихове светковине, туговања при сахрани, тржишта, мешавину свега тога и виши ред који се из те супротности појављује.“
49. Треба посматрати прошлост и безбројне промене краљевских власти. Тако ће бити могуће предвидети и будуће ствари. А оне ће у сваком погледу имати исти карактер и неће моћи иступити из тока садашњих догађаја. Зато и није важно, да ли четрдесет или хиљаду година испитујеш људски живот. Јер шта би за то време могао више сазнати?
50. Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо. То је или расплитање атома, или је некакво разлетање непролазних (неуништивих) атома.
51. Ми се и јелом и пићем и чаролијама трудимо да умакнемо смрти. „Кад богови пусте на нашу ладицу олују, морамо храбро издржати тегобе и не смемо тужити.“
52. Може неко бити бољи од мене у песничању, али ме у уљудности, скромности, оданости судбини или благости према преступима ближњег неће превазићи.
53. Тамо где се неко дело може извршити у сагласности са природом која је заједничка и боговима и људима, нема ничега злог. Јер онде где се може постићи благостање делатношћу која је кренула правим путем и која је у сагласности са људском природом, не треба да се плашимо никакве штете.
53. Свуда и увек ће само од тебе зависити да ли ћеш се одано предати приликама око себе, да ли ћеш са својим ближњима поступати по принципима правичности, и да ли ћеш са љубављу контролисати представе које су се тек појавиле, да се нека од њих не би несметано провукла.
54. Не обазири се на оно што мисле други. Мораш добро пазити само на то куда те природа води; природа је свеопшта по ономе што ти се дешава, а твоја сопствена по ономе што треба да урадиш. Свако, међутим, мора да ради оно за што га је природа оспособила.
Сва су остала бића на свету само због разумних бића, и свуда рђаве ствари постоје ради добрих; само су разумна бића створена ради себе самих….

ДНЕВНИЦИ, 1.9.1993.
Свеска тврдих корица. Уобичајен формат свеске (20 џ 14 цм). Истргнуто доста листова. Очигледно да је свеска служила писању неког рукописа чији је наслов био „Реквијем за Димитрија Сенковића“ (Дневник галијота – 22. 12. 1980). Све је то прецртано, као и први инвентарски број „180“. У неком пребрајању, свесци је додељен ин. Бр. 199. Прва забелешка датира од 1. септембра 1993. године, испод наслова песме Миодрага Павловића „Силазак у лимб“ пише: „наслов потенцијалног романа“, и испод тога пише: „Прва свеска, или…“
„Друга свеска, или…“
„Трећа свеска, или…“
„Десета свеска, или…“
Тек кад будем довршио књигу – пише даље – али нечитак је наслов!! – Шта онда? Шта би требало да читам? „1001 ноћ“? „Уликса“) Нема записаног одговора. Одговор –и ако се можда мотао по мојој глави, тада (пре тачно чеврт века, тј. Пре 25 година!) припада легендама, миту. Уопште, пуно има митског, даље, у овој свесци, коју сам, наравно, сачувао; коју сам поново прелиставао прошлог лета на селу, тј. У Мишљеновцу, где сам одбијао да пишем, или да правим изводе из својих бележница и дневника…
Метафизика у белом… есеј око 2 табака о књигама „Небо у пећини“, „Есеј о човеку“ и „Доктору Живагу“. … Уз писање сређивати и поткровље, мансарду. Ствари. Неред се разбашкарио, као Вла на помани! (Било би добро кад би се поклопиле смене мојих синова, старијег и млађег.) Колико паучине, овде, али и – тамо. У школи, у редакцији, у центру града, у надлештвима, у удружењима писаца, на трибинама.
Хоће ли уопште уредник Б. Прочитати рукопис Прве и Друге књиге „Пуштања воде мртвима за душу“? Видећемо. У ствари – сумњам. Сви ти брђани-уредници, монтањари, што су се насукали у овом Белом Граду, ту су да, изучивши добро јањичарски занат, онемогуће, спрече, игноришу, и штампају – бозе…
2. 9. 1993. Урадио ревизију и одобрио за штампање „Земљу недођију“. Ваљда ће ми поћи за руком да у наредним данима заокружим есеј „Метафизика у белом оделу“? Послати торзо тога есеја С.
** је ђубре. Неодговорна, незрелна, аморална. Откачио сам је. Морало је то пући!
Два писма, која сам сачувао, игром случаја. Прекјуче се, у Раброву, неки дежмекасти старац упиљио у мене; нисам могао да се сетим ко је, али човека сам однекуд знао.
– Ехеј, пријатељу! – Пошао је човек за мном. – Ја сам Звонко, држим кафану у Љешници… Како је чика Мика. Је ли жив?
Човек је скинуо шешир и тада сам га препознао. Био је то Бебин син – син Бебе шофера из Љешнице, коме је мој отац пре скоро пола века био шеф. Звонка сам виђао, био је старији, али сам више контактирао са његовим млађим братом Мимом. Не усуђујем се да питам да ли је Мима жив, да ли је Беба жив?
– А коју гура чика Мика? – рекао сам.
Остарили смо сви.
После, на рабровској зеленој пијацу, опет су ме препознали неки старији људи, које ја никада раније нисам срео. По оцу су ме препознали. Жена тога човека, који ме је препознао а од кога смо купили јабуке, имала је леп осмех какав сам виђао на лицу једног Мишљеновчанина, пок. Жарка Аћимовића. Погинио је трагично, несрећним случајем, прелаазећи пружни прелаз на путу за Белило са Милетом Буџом пре десетак година. После кад смо се вратили у наш тихи дом, ушао сам у библиотеку, у којој влада извесна полутама и дању због завеса, и присећао сам се многих ликова којих више нема. Неке сам видео тако јасно, мислим њихова лица, иако су умрли пре тридесет и више година. Добро сам их упамтио а да нисам ни знао.
Сређивао сам многе папире, писма, које су ми писали разни људи, на првоим месту колеге и пријатељи, рођаци и други. И тако сам налетео на два писма, мојих старих пријатеља, који су ми писали као војнику… Први је умро, другог нисам видео дуго, нешто се не јавља последњих година. Надам се да је још увек жив и здрав.

 

============
Војник и песник
МИРКО ЛУКИЋ
В.П. 3272/18
81002 ТИТОГРАД
Београд 26.Х.1976
Драги Мирко,
драго ми је да си се јавио овим својим последњим, тако отвореним писмом.Чуди ме да ни након осамдесетак дана ниси превалио преко главе почетничке војничке тешкоће за време обуке.Додуше, у Титограду нисам никада још био, па не знам какав режим тамо влада, али барем песници треба да опросте суровост војничком животу.Ја нисам боље прошао барем што се тиче прва три месеца.Завршио сам обуку као што је завршава и сваки други омладинац.Опет кажем, можда ,је било то лакше јер сам био у Сомбору, у равници, а ти се вереш по црногорским брдима .Осећам да си и ти у авијацији, као и ја што сам био.Беху то мртви авиони које смо рибали и подмазивали, авиони који неће никад да полете, и у које смо сумњали да су икад летели. Након та три месеца, сваке недеље сам бежао за Београд и остајао код куће по два дана петак увече, субота и недеља до мрака, па се опет враћао у „логор“.То ми нико није омогућавао што сам био п о з н а т , већ што сам био као и сваки војник слободољубив и дрзак у том смислу.А није било лако сваке недеље се возити по двеста километара тамо-амо. . .
Пошто о војсци све знаш, њом си окружен, нећу ти више о њој писати,јер сам мање компетентан од тебе у тим стварима .Од како се нисмо видели последњи пут, ја сам доста путовао, био сам у Америци, Египту, а прошле године у Шведској сам остао чак шест меаеци.Тамо сам учио шведски и контактирао њихове значајне писце које имам намеру да преводим или барем представљам преко чланака. Ти си упознао летимично ону девојку Швеђанку, која ми је пре три месеца постала и супруга, а пре педесетак дана родила синчића.То су били углавном догађаји који су засенили појаву ове моје последње књиге коју сам издавачу предао још пре две године.Требало је да се појави за прошли Сајам, али због скупоће изводјења цртежа у њој (десет изванредних цртежа Љубе Поповића) пројекат се стално одлагао. Сада кад је књига изашла кошта читавих десет хиљада старих динара и питам се ко ће је осим библиотека куповати?Нажалост, неће се поновити срећна судбина „Цигомског кревета“ који сам онако цигански поклањао.Ја сам добио од издавача десет примерака и до сад ми је остало још свега два.Зато сам решио да од сада уведем један позајмни примерак који ће кружити по рукама мојих пријатеља и оних који се интересују да прочитају ту књигу – с тим да ми је врате, како ми не би искамчили и онај последњи примерак, јер ми је сада просто немогуће да књиге купугем и поклањам их . Ни жена ни ја нисмо у радноми односу и приходи су нам мањи од војничких.Надам се да те неће љутити ово моје садашње стање.
Књигу ћу ти полсати ових дана с тим да упишеш унутра на корицама своје име и кад је прочиташ да ми је вратиш – јер јој предстоји дуг пут кружења.
Ето, сад имаш моју сигурну адресу, и кад д се нађеш поново у Београду можеш да навратиш до нас.Да попричамо између осталог и о војсци.
Поздрав Мома Димић
П.С. Сећам се да сам пре петнаест година од једног свог хонорара послао пок. Блажи Шћепановићи хиљаду динара и он ми није одговорио. Зар је могуће да су војници тако сурови? И зар је могуће да сам некада био тако богат.
*
Војник
МИРКО ЛУКИЋ
В.П. 3272/18
81002 ТИТОГРАД
Младеновац, 26.јануара 1977.г.
Драги пријатељу!
Пишем ти у једном малом страху да се, ако овог часа устанем, нећу више вратити за писаћу машину. Твоје писмо сам управо добио, нисам стигао ни да ручам, касније ћу битл толико заузет да би писање писма било последње због чега бих прекидао посао.
Елем, ту и тамо разумео сам по неку реч а по речима и смисао реченице. Тако ти бога пиши нешто читкије, макар и штампаним словима. Ништа не разумем.
Ових дана радим на две велике плоче за УЛУС-ову пролећну изложбу (70 x 50). Једна је у техници мезотинте а друга акватинта но обе су на тему Икара летача. И формат и техника апсорбовали су ме потпуно јер је то џиновски посао И захтева много времена И зноја. Искрено верујем да ће те мотиви заниматл па ћу зато бити толико слободан да ти их препричам. Прва плоча ПРЕД УЗЛЕТ: у дну цртежа вертикално постављеног види се (с леђа) човек-летач раширених крила.Он стоји на каменитом рубу провалије испод кога зјапи таман простор (вода), која се пење према врху цртежа и постепено разбистрава. У даљини неколико острва која значе слободу. И ништа више. Друга плоча НЕЋЕМО ТЕ ЗАБОРАВИТИ, ИКАРЕ! тешко се може препричати. Радим је у технлци мазотинте, деликатној самој по себи. Мало нагиње фантастици. Централни део: провидни кубус у коме лебди мозак, при дну две велике стреле претећи устремљене на кубус и мождану масу – као смрт и као заборав. Над кубусом висе на узици два јајета у десном горњем углу часовник у левом праменасти облаци. Две птице (препотопске) хитају кроз мрак. То је то. Иначе, стално се понавља исти круг: посао-кућа-породлца-рад и опет исто. Ускоро треба да одем на село али не знам када ће то бити« /
И још се надам да ће те ово писмо затећи тамо „где си – пре прекоманде. Срдачни поздрави,

Звишки, Аутопортрет, 1977.
Звишки, Аутопортрет, 1977.

ЗВИШКИ , Р. Домановића 19 (СЕЛТЕРС) Младеновац

И цртеж: Аутопортрет.

ДАНАС И ОВДЕ / Милош Јанковић

 

 Србија, јесен 2013.
1.
Постоје:
Лажна питања и лажне теме,
лажна веровања и лажне истине,
лажне поделе око лажне теме,
лажни борци, лажне величине.
Постоје и:
Лажни песници, професори, трибуни,
лажни победници на лажном врху,
лажни учесници у лажној побуни,
лажни разлози за лажну сврху.
И још постоје:
Лажни доносиоци лажних одлука,
лажни творци лажних вести,
лажни трпитељи лажних мука,
лажни тумачи лажне свести.
Не постоји нелажно, а да је важно.
Не постоји одважно, а да је нелажно.
2.
Септичке јаме и сплачине,
метастазе и коришћени куртони –
данашња слика моје домовине,
од мене ме, Боже, чувај и саклони.
Крпељи и глисте, буве и стенице,
хорде алавих, глупих пробисвета –
моје домовине данашње лице,
опрости ми, грешном, Богомајко Света.
Подгузне муве, које се роје,
гњиде и вашке, без душе и части –
данашњи опис домовине моје,
Свети Саво, спаси нас пропасти.
Учествујем у општем расулу без граница.
Доприносим распаду. Згађен, али кукавица.
3.
Да би доказали да су у праву,
нуде ми наду, истина – мршаву
(ипак ми храни душу и главу!),
да за њих нисам налик мраву
(црву, глисти, бичару, амеби,
вашки, буви, врапцу или зеби,
већ само и једино самом себи),
па ми бесплатно саливају страву,
нуде ми удео у празном пилаву,
терају ме да уживам у свом оглаву,
док зла чине – све мени у славу.
МОГУЋНОСТ ИЗБОРА
Могло би да буде и што било није
и да ми се догоди стотину чудеса,
ово што ја пијем – да мене попије,
или да се нада мном отворе небеса,
а могла би, рецимо, и земља да зине,
или да ме усиса космичка рупа,
могао би нечији пиштољ да окине,
или да ме згазе нека кола, скупа;
могло би и сунце зраком да ме спржи,
или нека лавина снегом да ме тумба,
може воз да наиђе, онај понајбржи,
или да ми никне, преко ноћи, грба.
А, замисли само – сателит да падне,
па право на моју мамурну главу,
или да ме спопадну неке красте гадне,
или да стекнем књижевничку славу,
или, на пример, да ми промене пол,
па будем друсна, дугонога плавуша,
или да се пробудим сутра као – трол,
да риба постанем, рецимо – скуша,
или, не дај Боже, да ме отме неко,
да ме „мали зелени“ на Марс одведу,
да морам да живим од себе далеко,
или да ми бонове за вино уведу.
Могла би ме стрефити нека катаклизма,
најезда скакаваца, владавина мрава,
или да оболим од тешког атавизма,
па да ме краси мајмунолика глава,
да ми реп израсте или трећа рука,
да шкрге имам, да се окаменим,
да ми мозак постане загнојена гука,
или, Боже сачувај, да напрасно онемим.
Свашта би се још могло догодити,
и лепо и ружно одасвуд ме вреба,
а мени баш и није лако угодити,
јер ми тако мало у животу треба.

(2009)
СУМЊА
Јесли ли сигуран, Господе,
да смо по Твом лику,
да си нас створио
угледајући се на Себе,
да небо нема разлог
за очај и панику –
кад ово што си саздао
на врата му загребе?!
ОГЛАС
Купујем снове – и половне и нове.
За неистрошене плаћам изнад цене.
За богатије садржајем више дајем,
док оне, штуре – плаћам ђутуре.
Купујем сањане у свакаквој прилици –
по дану или ноћи, у рову, у тамници,
снове упорне, дуге, са примесама туге,
и оне наглашено кратке, отужно слатке.
У обзир долазе и снови што пролазе,
сви који наличе на бајке и приче,
снови без сјаја, сањани из очаја,
и они опасни, неком душеспасни.

Не купујем луде – нек ми се не нуде,
као ни кошмарне, болесне, ни кварне.
Зависно од цене, пазарим и оштећене,
али и неоствариве – оне, свевек живе.

НЕВЕСЕЛИ ЗАПИСИ О ЖИВОТУ / Вујица Бојовић

Мирослав Тодоровић: Сандук пун таме

 

Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација "Заветина")
Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација „Заветина“)

Наслов збирке делује као симболичка апстракција или асоцира на песме Новице Тадића, а ради се о опипљивој свакодневници Србије, материјалној стварности и њеном духовном и моралном лицу. Аутор у 46 текстова, од два реда до четири странице, сведочи о људским мукама и несрећама, о људској равнодушности, себичности и нечовечности, на тако упечатљив начин да је тешко читати рутинирано, попут већине књига.

У овај сандук  М. Тодоровић је  похранио оно што му се најјаче урезало у морално осетило, зато је у овим записима, наизглед, мало има литерарне стилизације. У  сандуку су животне појаве, са непатвореним јунацима, њиховом животном позорницом и говором. Записи су, формом и тематиком, врло разноврсни, од изрека, цитата из књига, кратких записа, анегдота, сатиричних цртица,  репортажа, до песама и правих књижевних прича. Сваки написани ред нека је мера живота, било трајања, брзог пролажења, патње, било моралности и духовности.

После читања емоционално најдуже трепере приче/записи о старим особама, нарочито сељанкама, које су данас широм Србије велике мученице. Усамљене у некој забити, болесне и беспомоћне, чекају смрт, заборављене од деце којој су посветиле живот, а која су се и између себе завадила. Те Кадивке, Радунке, Маре, Јелинке мртве су још док су живе, жељне некога да виде и с неким проговоре (Празно и без гласа, Сандук пун таме). Цитати из Библије само још снажније боје мучеништво јунака.

Потресан је крај живота и старица у граду, и свих сиромашних, бедом или несрећом обележених жена и мушкараца. Обесни унуци питају своју бабу зар она већ није у гробљу (Прича из КЗМЗ). У причи Срећа учитељицу у пензији, на дан избора, из странке Боље сутра интервјуишу, обасипају лажном пажњом и лажним поклоном, а кад се политичка  представа заврши, остављају је бездушно на улици, у инвалидским колицима. Људи се лакше спријатеље и разумеју са животињама, него међусобно.

И мушкарци су углавном старији људи, усамљени, неуспехом обележени радници (чувар Која, Џон, Р.), исељеници и избеглице из Косова и Крајине. Свима је живот нешто ускратио, сурово им се наругао. Млади Јован је од живота у Америци донео у родно село, у гробље, само име Џон. У потресној причи Сузе, у препуном руинираном возу путују људске руине: избеглица без ноге и његова болесна жена који, на путу у бању, носе терет болести и сећања,  а кад она види краву у ливади бризне у плач јер је подсетило да је продала последње што је имала. Мајсторски је уведено више планова нарације и вишегласје – мудровање пијанца („живот је сезонско занимање“), народско шаљиво натпричавање путника, пошалице кад је све сушта несрећа.

Десетак прича има за тематски оквир књиге, писце/песнике, књижевне награде, жирије, књижевно поље у Србији. Претходне приче су му натопљене емпатијом према  јунацима, овај циклус садржи ауторову резигнацију  што су књиге багателисане, доспевају у контејнере и на бувљак, а књижевна братија се, не бирајући средства, отима о награде и новац. М. Тодоровић, учесник у књижевном животу с моралним скрупулама идеалисте,  тешко разуме и прихвата да нико неће, па ни библиотеке, библиотеку познатог писца, с љубављу стварану (Кућа пуна књига). Аутор мисли да би писци (дакле и поезија) морали бити бољи од света у коме живе и пишу (нарочито бољи од писца за кога други цинично каже да би изазвао еколошку катастрофу кад би пао у септичку јаму, или од једног другог који сам за себе каже да није човек већ писац). Мало симболичне светлости у културну помрчину уноси стара професорица музике, која пада у контејнер, покушавајући да дохвати бачену књигу (Живот после живота). Лоша поезија, празноречива и помодна, одбија читаоце. Једна таква поклоњена збирка песама излечи од страсти читања и куповања награђених књига великог поклоника поезије (Разведравање душе). Овај циклус прича  је најличнији, са највише ироније, али и аутоироније (Задруга, Мона Лиза на зиду пушнице). Могао би се илустровати цртежом  Дон Кихота, са главом М. Тодоровића, како јуриша на неки књижевнички бувљак.

Ауторов однос према нашој стварности исказан је и правим сатиричним причама Акција, симулација борбе против криминала,  и Генерал под шатром,  будаласта и пијанска разметљивост ракетама на вашару.

Иако је Сандук пун таме збирка документарне прозе, исечака из живота, има у њој неколико правих кратких уметничких прича, као што су Летећи зидар Манојло, Лик са платна, Последња реченица, Чувар Која, Одлазак Казанове, Сузе, Живот после живота, Срећа, Празно и без гласа.

Тај живот, сандук таме, за већину је пакао, али, опет, пролети брзо, колико док пљеснеш длановима или креснеш шибицу. Смрт, пропаст, одрази се и на камену који људи понесу са собом у свет. Ове приче освајају читаоца непосредношћу живота, мајсторством писца да наизглед лако, без филовања и кићења, подсети на губитнике и маргиналце, ту, поред нас.

TRENUTAK SA ANĐELOM KOJI ME JE NAUČIO DA LEBDIM / Zoran M. MANDIĆ

Zoran M. Mandi_, pred crkvom Prenos mo_ti Sv. Save na novom naselju u N. Sadu, 23.12.2012.

Za SM

Trenutak
Ne dam podacima da surovo
ulaze u opise
Trenutka
onog famoznog uzdaha što
spaja i razdvaja u
prašnjavim kolonijama vremena
usred nedovoljno zagrejanog
restorana na minus osam u
Novom Sadu
Zašto se
splet nizova slika pojavljuje
na ivici molitvenog
pristajanja na okupaciju
izvan svakog pogleda na sat
Zašto sam
Osetio
oštar ubod u predelu srca
A
Sve se dogodilo odjednom u
trenutku kada se svetlosno biće
šetalo mojim umom
kada je zašlo u zabranjeno mesto na
kojem sa Andrejom, Jovanom, Lukom i
Judom
prizivam kiše u naš voćnjak
Da li nas baš zato tolerantni Bog
smatra neozbiljnim
kladeći se u naše neuspehe
Ali, kako da mu kažem da sam ubod
osetio kao oštricu noža
kao dodir ruke koja budi iz kome
koja premotava vreme
Trgao me je taj ubod
Njen kosi pogled s kojim sam te noći
završio u jednoj bolnici sna
Bože, pa ja sam noć proveo u
autobusu sanjajući dodir koji je
izmileo iz njenog pogleda
I ne mora nikada da me zavoli
da mi se javi
ni da mi kaže kako se zove sada
I može da mi šapne da je sve bilo
slučajni najobičniji privid
koji slabićima kupuje karte samo za
jedan pravac
I kako da sredim ovu pesmu
Kako da joj okrijem strah da mi je baš
sada potrebna
Da ću umreti ne saznavši ime
njene tajne
Svetlosni put kroz koji me je
prokrijumčarila u bolnicu sna i nije
dozvolila da umrem
Trenutak od tog svog
Početka kao
božićni poklon nije me više ispuštao
Ali, zašto sam se probudio i
počeo sa nepotrebnom analizom
neobajšnjivog i nedorečenog
Usred Novog Sada kao
usred Novog Zaveta kao
usred sebe nepoznatog koji
drhti u autobusu na putu ka Somboru
U strahu od čuđenja bez
nade u mogućnost da sam baš ja
lečen u bolnici tog sna
Da li je taj trenutak
sišao sa usana dodira koji me je
vratio u život
Bože, kako ništa ne znam i koliko
slutim da me je to anđeosko svetlosno biće
žalilo i da me je svojim sažaljenjem
lečilo od mene samog
Njeno ime je Trenutak
na njemu titraju siluete sekira svetla, ogledala i
protivteže
Znala je da ću zalebdeti
Zato me valjda sakrila u nenaseljenom kutku
svog srca
Da me ne nađu
Da ne padnem kao Ikar
Bože,
Ona je Anđeo

U Novom Sadu
6. decembra
posle 18 časova

___________ Из ауторовог писма:

Dragi Miroslave, evo približili smo se isteku/kraju 2012. godine. Nas dvojica iz pedesete smo prevalili put u kome nismo krili neslaganja sa svim onim što ruži ime,duh i telo savremene srpske književnosti. Drag mi je način na koji se, bez smešnih koketiranja i licitacija, legitimišeš na toj istoj sceni. Zato i čitam sve što napišeš, ili prirediš na sajtu Zavetina. Sada ti šaljem ovaj Trenutak i Tebi i Tvojima želim svako dobro i da u sreći  dočekate predstojeće novogodišnje i božićne praznike. Zoks!
 

ФРАГМЕНТ (генеалошка скица) / Влах Белатукадруз

То  је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.
Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.
Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.
Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.
И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.
Нити он може да приповеда своју легенду.
Јер дубини и духу дубине није поверено да негује
Своју величину, већ величину самог стварања.
 

 

 

*

Пре него што су се спојили синоними,
симболи, имена, Бела и Тукадруз,  у Белатукадруз,
„Коме је допуштено да изговара моје име,
Да га мења, да га куди и хвали?
Зар то није посао будућег времена?“ , река је већ текла,
Жуборила, голицала, питала, гурала,
Не као у време пљускова обилних, поводња,
Вода је расла, земља такође, дрвеће,
Као магла, као из магле!

*


И све што је настајало било је неописиво
Као клобуци магле свитајне зоре.
Белатукадруз је мислио о томе,
О пустињи која храни даљину,
Једну реку скривену у шуми у даљини,
И био је на тој реци.
Мислио о планинама,
И планине му долазе под ноге.
Велике планине, мале планине.
Блиске и далеке, и оне најдаље.
Мисли на ишчезле брестове,
И брестови расту из обала реке.
И тако Белатукадруз каже,
„Наш посао са брестовима иде добро.“
*

 

 

 
На брестове слећу птице разне,
Уз њих се веру веверице и понека змија.
Ту дуж реке спавају јелени, видре,
Фазани и фазанке, јарутани,
Множењем распршени…
Вуге и детлићи, сојке и пупавци
Лепршају око својих домова,
И играју неку игру са вилин-коњицима и комарцима
Која има предвидљв крај.
Није греота говорити уместо свих животиња,
Што покушавају да нам кажу криковима
И урлицима, шиштањем и писком
Врло важне ствари.

Они изнад Белатукадруза
Понизили су животиње, чак и фазане, рајске птице, ждралове,
И оне ће служити науму тајанственом
И обнови, коју све потврђује:
Поглед,
Камен,
Вода,
Талас,
Ракита,
Јова,
Обала,
Спруд,
Крв,
Рана,
И отпад,
Муљ и блато.
 

 

*
То што види, мисли Белатукадруз,
Не изгледа добро.
Зар је то нова твар?
Зар се у томе не види омекшавање, труљење?
Изгледа иду истим кораком млинови што мељу
Планине леда и планине са најтврђим каменом.
Бесмисао говори себи у браду.
Белатукадруз губи дах и губи речи.

*
Белатукадруз хода узводно
Као да поново планира повратак
На места где може да сретне деду и бабу.
Јер они су позвани да се одазову,
Јер су премудри, мудрији од оних
Што су од света направили отпад.
Њих заступају ова река, овакве реке,
Пањеви до пола у води старији можда од овог света.
Иза њих су загонетне и дивље обале,
Густе као шипражје, као шума кукуруза.
Плива воденим путем Белатукадруз
И долази до дубине. Где почиње граница.
Где су поставили међу времена, прилике, светови,
Они изнад и они испод, и они између.
„Шта можемо учинити да наставиш даље, сине,
Према поседима на којима смо сејали и неговали
Читава поколења, која су надживели пањеви врба,
Не само угљенисана дебла што је донео поводањ?“


То није мехур што се распрскава на површини вира,
То је митски Деда.
Не пита Деда Белатукадруза,
Већ Бабу, што испод надвијених јова и топола
У хладу ливада и салаша (обраслих коровом)
Пече загонетни одговор.

Сада одговор дају невидљиви мали зелени људи,
„Они су људи са дрвета, изнад ове и овакве реке,
они ће рећи своје право име.
Они ходају по ваздуху, као кондори,  и множе се
У крошњама највишег дрвећа.
А испод њих су слуге-лутке,
Дрвене жене и дрвени људи
Њиховим венама тече отров,
Њихови умови су празни,
Њихова леђа погрбљена
Од тежине неба, које их излуђује,
због чега ходају около у цик-цак,
Или се врте укруг, као мува откинуте главе,
И оно што су постигли то је та граница,
Тај спруд што је преградио ову реку,
Као на слици, и зајазио је пластиком
И милионима флаша, боца, буради, каца,
И свакојаким отпадом што им је
Исисао као вампир сву крв и сав зној.

„Ово није оно што су они имали на уму“,
каже Деда. “Ту међу и тај отпад
Може померити само апсурд,
Модерна реч , бесмислица, немогуће
И они одозго, уз помоћ оних
Што ходају по облацима. И духова
Страшних поплава и обнова“ .

Поплаве су овуда и провале облака
Озбиљно пословале, апсурд и они духови
Сишли са звезда или из мистерија.

Тишина пљушти као киша, и шумски мир,
Неочекивана и неизрецива лепота
Припрема је за створења из шуме, из магле, из влаге,
Што су освајале парцеле слуга-лутки,
Дрвених жена и дрвених људи
Уз древни поклич:
„Ви сте злостављали нас 
сада па ћемо вас појести! „

 

*

Нема више дрвених жена и људи , јер их је
Усуд распршио по шуми, што напредује
Брже од олуја и поводња.
Чак ни Дрвене Марије,
Ни дрвеног пророка нема,
Или их је појела  поплава, катаклизма,
Мистерија, или су мутирали  и претворили се
У мајмуне…

ШПИЈУН / Зоран М. МАНДИЋ

Он је увек ту

поред тебе поред свих

могућности на које пилићарски

рачуна

Редовно се представља као

неоткривени пријатељ

удружења авакса

Оно што сакупља назива важним

предметима запостављене историје

Не упушта се у расправе о

историји укуса

попут ситних животиња страхује од

основних недостатака личне писмености

Председник је једне реке док другу

уређује

Склопио је савезе са онима који му се

смеју иза леђа који му потурују

превазиђене генерације лаптопова

До бесвести улази у канцеларије

других

на ходницима се

састаје са неважним превтљивцима а

разводи од важних извора хране и лечења

Телефонира до бесвести

Са фиксног назива себе на мобилни

Телефон

Шпијунира све

комшијског пса

уличне мачоре

птице станарице па чак и

јад сопствене маленкости

Болује од себе надуо у лажним причама о вери о

жени

О

припадању кохабитацији са ђаволом

Неопрезност га убија и води кроз мемљиве

ходнике лудила

Ни сам себе не воли јадан

посрнуо у

неуморном преписивању података о другима

Не вежба у теретанама у

понорима се хвата за кљакаве руке

налогодаваца и хушкача таштине

мржње и патолошке сујете

Свраб га изуједаног не напушта

Шпијуни најчешће верују у ослобађајуће

пресуде несвесни да их ни на најтамнијем месту

неће сахранити пре него што их поједу

ситне животиње са

комшијским псима и уличним мачорима у

друштву

Време је да времену каже

Збогом

ИЗ СЕОСКЕ СВЕСКЕ / Мирослав из Трешњевице

ВИДЕЛО РУКОМ

ДОК на свом малом поседу

Позно обделавам земљу

Из којег понекад зачујем Глас библијски

Док копам сејем плевим и плодове убирам

Мисао детлић узнемирава

Док руком чупам заперке које треба одстранити

Једне лишити живота друге оставити

Да у небо загледани до/живе старост и плодове

Чија мисао руку води чије око мотри

Да сувишно одстрани уз стабљику земљу пригрне

Мрве из којих слутиш тишину предака

У којој се и твој живот будући чује

Mетафоре и симболи на овоземаљски начин

Страницу исту

Између првог и потоњег то уже држе

Осећам како ме из тог пејзажа мотри небо

Језиком траве дишем прастаро видело

Сјајем који ће и судњи лист обасјати

За неку другу књигу ал исто почело

Рука орача рука сејача рука берача

Рука Отац рука Мајка рука свеца

Рука која гради

руши

Рука која пева

јеца

Пружам руку

Ко заповеда

Који ће плод убрати

Мотрим пејзаж

И у тој божјој слици пламти и памти

Око што све чује

Реч која све гледа

Старац смирен у земаљској муци

С мирисом земље мрва земна

Позно мотрим сви смо истог рука

И сви у једној јесмо руци

ИЗ СЕОСКЕ СВЕСКЕ

“Радећи тако на земљи, човек осећа како му се здравље враћа“

Утка у песму Читање песник

Јингерову белешку из Кавкаског дневника

Радим ево на земљи и

Живим истину тог стиха

Пробудиле позне године и живот у мени земљоделца

Орем копам осећам

Људску топлину пролећне земље

Живим снагу летње врелине

Слушам јесењу радост зрења

Чујем из тишине

Земља се у мени исповеда

Мотрим како се свезнајући гласи у светлости јесењој

И слушам смртну студ зиме

Стварност склопљене књигe

Из свега како око невидљиво гледа

У зеленој светлости видика слушам поезију

Без речи кружи пером исконски универзално

Све што језик видела слути ја мотрим

Листак будући треперим понад гора

Осећам унутрашњу мелодију пејзажа

Дамара у мени чујем је у земљи

У коју полажем семење молитвено

Теби налик Творче у јутру песме ове

Копао сам земљу

Пригртао је очински уз стабло саднице

Умор ме натапао рад крепио

Осећао сам то из дана у дан све више

Из небеске тишине земље у мојим рукама

С мислима песме која се догaђа

У светлости вечерњој и ноћној тишини

Човек се кроз поезију и земљу

Приближава Небу и

Истини.

ПОНАД КЊИГЕ

ТЕК САДА ЧУЈЕМ ТВОЈЕ РЕЧИ ОЧЕ

ДОК МЕ ИЗ ОГЛЕДАЛА СТАРАЦ ГЛЕДА

УЧИНИ СЕ СВЕ ПРОЂЕ ПРЕ НЕГО ПОЧЕ

СТИХОМ ДА ЗАСЈА ЖИЗНИ ДВА РЕДА

РУЈИ СЕ ВЕЧЕ И ЖИВОТА ТВОГА

СТИШАВА ВИДЕЛО ТУЛИ ДАН

СЛУТИШ ИЗ ТИШИНЕ ГЛАС БОГА

ЖИВОТ БО СЕН И САН

НИ ЗА ПЕСМУ НИШТА НЕ ОСТА

ЋУТЕ РЕЧИ СПИСА ЗАЧУЂЕНЕ

НЕ ПАМТИ ВИШЕ НИКО ГОСТА

САМО ПОНАД КЊИГЕ СКЛОПЉЕНЕ

СВЕТЛОСТ ПРАХ НЕМА ТИШИНА

ЈЕЗИКОМ СВЕГА ПЛАВЕТ ВИСИНА

Мирослав  Тодоровић

 

__________________________

Из пропратног писма аутора: “ Драги Мирко,  уз срдачне поздраве ево и мале пошиљке. ….. Молим те јави да ми из Браничева пошаљу књигу Г-ђе Љиљане Ђурић.  Као увек, срдачно Твој Мирослав из Трешњевице

СВИ У ГЛАС / Слободан Бранковић

Да је више времена

За живот!

Највише је за оно што се мора.

Шта остаје за све друго?

 

Понекад секунде одлучују

На стази живота

Да се избегне несрећа…

Или, у сасвим супротном смеру,

Да се успне на врх.

Мало је и век за ситнице

Које живот значе.

За одмахивање

Од апстрактне поезије.

За технологије, медије, виртуелни свет…

И каква све чуда…

Као да Богочовек није још увек највеће чудо!

 

Није време ни најбоље распоређено.

У младости као да увек недостаје,

Касније како-тако, у старости, понекад,

Има га баш доста, никад превише,

Ма кад да је крај.

 

Живот не би био кратак

Када се не би расипало

На све и свашта.

Ето, чему стогодишњи рат!

Миру недостају изгубљени миленијуми

Од кад човек постоји.

А тек срећи, и другим баханалијама.

 

Живот је у све већем убрзању

И у никад већој тескоби на планети,

Никога више не чека. Ах, творци, владари, судије…

Зашто се оклева са извођењем слободног ударца

На утакмици живота?

 

Колико тајни састанци однесу слободног времена,

Преуређења мале собе, зеленог кутка у јавном простору,

Освојеног света, од сјаја до пепела, феникса,

До маште сањара, истраживача свемира, раја и пакла, изума великана…

После нема ни тренутка да ти већ једном нешто важно кажем,

Ни да се мало сагнеш…

 

Када би свако одвојио макар само по трен

За љубав

Да ли би то било довољно за вечност?