Архиве категорија: испомоћ

Нови број часописа ИСТОК, 2-4/2014.

Часопис за књижевност, уметност и културну баштину. Књажевац, бр. 2-4, година 1., април -децембар 2014.  ISSN 2335-013X=Исток

насловна страна корица
насловна страна корица

Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)
Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)

фронта, али солунци су у схватању обичних људи, свакако због значаја овог вели- ког, тешког и славног рата, и солунског пробоја, и сви они који су преживели први светски рат и били његови учесници.

Познато је да се и највећи историјски догађаји преламају кроз личну драму и породичну судбину и, када догађаји мину, чита се то из спомена, из записа, из уметничких дела, која дођу као замена за стварност, односно која постану нова, по- себна стварност и трају временом. Рат виђен очима учесника, деценијама потом носи се у сећању преживелих. Истина која из тих сећања долази, веран је одраз тешке и судбоносне збиље, често поучнија од научних тумачења и политичких образложења. Казивања учесника један су од путева да се дође до стварности која се скрила у времену.

У невеликој збирци казивања Солунци више не говоре (тек један саговорник на око десет хиљада ратника!), такве истине је довољно да се оживи једно време тешког страдања српског народа у другој деценији прошлога века. А колико је тек оне наде, напора и љубави, поуке и поруке… онога – што је отишло у заборав?! Али, ко зна како би и сам живот изгледао да му није заборава?! Заборавити или пам- тити; поновити у причи али избећи у стварности – као да се, у нас, за неке одлуке баш тешко одлучити?!

Можда је ипак најпоштеније да само време о себи суди. За наше време можда би најбоље било да види трајно у пролазном. Казивања скромних ратника. учесника солунске епопеје, које би историја без оваквих књига, просто, преско- чила, и у томе му могу помоћи.

У разговору са старинама, проф. Кошутића је занимала она људска истина, смештена у интими сваког човека појединачно, јер је знао да наспрам званичне истине, и историје, постоји људска историја, лични доживљај, сопствени страх; постоји моја глад, моја рана, моја радост, па и моје лукавство с којим се живело, и – преживело.

Такву истину не можемо читати из хроника, нити из уцбеника историје. Само се кроз лични доживљај претворену сећање још може видети пут изгладнеле прозебле, оболеле, незадовољне и наоко бесциљно усмерене војске, с дубоким не- извесностима и незадовољствима у себи, који води преко земље која је и својом конфигурацијом изгледала непријатељски, и поред нишана народа који ту војску и тај народ није никад волео. На томе путу, ако не од душманског куршума из за- седа у гудурама Шћипније (арнаутлука!), најпре су настрадали они невољни, које природа није снабдела снагом да све телесно издрже, и они проклети, који су суд- бином одређени да више не живе, који су, можда, по правди божјој заслужили да их више не буде. Просејао се народ, па кад су из живота нестали невољни и про- клети, остао је онај ко је могао издржати, ко је имао телесне предиспозиције, снап да трпи и да истраје, и они који су имали веру да ће преживети, наду да ће поново видети Србију и своје миле и драге у њој, и замисао да ће победити. Само такви су изашли на Кајмакчалан и одатле полетели у Србију. Такви су били професоро? саговорници, док су још могли да говоре.

Истина, записивач ратничких казивања, као велики поштовалац народа његове духовне и моралне величине, одушевљавао се неком мудром, искуствен изјавом, ненаученом, исконском, непатвореном истином…

Једног дана путовао је сам у суседно село, а увече саопштно: Данас сам се находао и записао само једну реченицу. Јест само једну, али она је гласила: „Алба- нија је просејала све што је било невољно и проклето! Доцније је још једном то чуо, нешто измењено, од Брке Младеновића из Белог Потока: „Албанија је просе- јала све што је било нездраво и урокљиво!“(85) Лексика нешто другачија, али сми- сао исти. Илије то професор подвео под „стандардни“ израз, да би нам било  разумљивије?!

Записи професора Кошутића из разговора са солунцима источне СрбиЈе до- живљавају се као самоникле приче, као делови неког романа који није стигао да се обликује, који је прекасно захваћен записом, или се од протока времена расточио и тако остао на појединачном виђењу једнога времена којим се српски народ може поносити, иако смо сведоци, да то, нажалост, све мање чини.

Ови записи су најискренија сведочанства нечега што су данашње генерације могле сазнати само из сувопарних историја и на школским часовима, који се, као све друго у школи чешће доживљавају као терет и обавеза, него као задовољство.

Види се овде и понос и пораз, и страх и неустрашивост, и величина поду- хвата и нискост анималног, снага и немоћ, глад, измученост и бол, али и младост, радост, и снага кад томе дође време, кад ваља прећи ту танку границу између жи- вота и смрти, између ропства и слободе. И види се духовна величина простог на- рода српског, његов високи морал, оданост светињама и идеалу.

Подаци који се одавде читају нису историја него сам живот, већи, шири и дубљи од сваке историје, живот у једном времену, у једним околностима светских размера, на једним, балканским просторима, кад се стварало нешто што се после, у другом времену, у другим околностима, тако драстично и болно срушило, а последице тога рушења још су вреле, болне и крваве.

Као што се из сваког сусрета с човеком, поготову с човеком на крају живота, који је испуњен драгоценим искуством и непоткупљивим сазнањем, а нарочито с људима учесницима солунске епопеје може изаћи обогаћен, оплемењен, осетљивији за туђи бол и срећу ближњег — тако се човек осећа и у сусрету са записима професора Кошутића.

Скрећемо пажњу на неке необичне епизоде с трајнијом вредношћу. Поче- ћемо од једног баналног случаја. Народна песма, она стара, српска, јуначка имала је и овакве почетке: „Честа писма иду и долазе, Од кога ли, коме ли долазе… Али има сведочења да за све време ратовања неком није дошло ни једно писмо, да се не зна ко је све жив а ко није, па кад се после ратних година бивши укућани сретну, једва да се препознају. Сведок једне неугасле везе, и трајних мисли једних на друге, породице и војника на далеком фронту, била је једна главица киселог купуса. Онај са фронта, преко рањеника упућеног из Битоља на излечење, од свега што је могао поручити, замолио је да му жена пошаље једну главицу киселог купуса. „Имали смо млого купус кад смо пошли у рат, ако има тај купус, нек ми прати (жена Роса, прим. И. Б.) полаглавичку.“ И замислите, купусје стигао, после неколико недеља,з? како и какав богће знати, али, модерно речено, комуникација је остварена, оно што је пре тога вероватно било само у сну и сећању опредметило се на начин који би тешко замислио неки писац, а регистровао историчар.

Познат је обичај у Срба да непријатеља треба поштовати, да умрлога треба сахранити, по обичајима његовим, одати му пошту и признање. „Умало да изги- немо док смо затрпавали једног Швабу!“ сведочи један о тренутку кад је ваљало да се повуку с борбеног места и да све изгинуле сахране, не приметивши да су неки остали у заклону и распалили управо док им друга страна сахрањује саборца.

Једна потресна слика опевана у нашим народним песмама, кроз стихове да је од саме смрти страшније кад неко погине, па остане на разбојишту, несахрањен. „да га кљују орли и гаврани“. Али, то је поезија. Рекло би се, нестварна као и с поезија. Међутим, ево и другачијег доказа, потврде из доживљаја солунаца. вање Драгољуба Анђелковића из Белог Потока књажевачког:

„На Ристовац, код Лесковца, кад сам 18-те, пуштен на неодређено одсу лети орао повише нас, над воз, вије се… Неки га гађаше, не могоше да га пого~е: се нађе добар стрелац. Лего је на леђа и увис је нишанио. И погоди га с први меж Након десет, петнајес минути, почео је с крила да трепери и пао. Пао је недал од станице, једно сто метара. Отиде један војник да га донесе, не могаше. Па од ~ још два, те га једва довукоше. Велик, у собу не мож да стане, крила су преко метара дугачка. То је велико, дебело… И, кад га распорили, туј на станицу, нађо у његову гушу седамдесет човечјих ока. Појео и’. Он и’ не прежива, само кљује гута с мртви и рањени.“ (84).

Ето сведочења да орли и гаврани понад разбојишта нису никаква по фикција но искуствена чињеница.

Има казивања о достојанству ратовања и моралним обавезама противн У једној причи осуђују се непријатељи због тога што не знају никакав ред и што „некултурни“. Не поштују свеце „него нападају и на Ускрс и на Божић“ (86). (Пол- сетимо се да су нека наша скорашња искуства почињала на Ускрс, или за време сватовања!). У другој причи, како би иначе било кад је војска сељачка и српска: „Ми их зачикавамо, псујемо им цара, ал они не смеју да пуцају, никој не сме да прекрши примирје!“ (Ових месеци често читамо да јеу неком делу данашњег света склопљено примирје, али и даље одјекују гранате, на обе стране…).

Уџбеничка је формулација да је „наша војска трпела глад, голотињу, студ“. али то је у људским причама солунаца много сликовитије: један прича како је на- шао у жбуну, у снегу, трулу тикву, сакрио се да га нико не види, па извадио семе. протрљао, ставио у џеп и с времена на време по неку семенку сажваће и одржава живот (79), усто: „Оне семенке слатке у грло, па се лепи“. Други прича да је било и таквих који су секли комадиће опанка од пресне коже, који се поред ватре рашчваре, па то жуљили и стварали утисак печене свињетине. Трећи је из коњске балеге, док је било коња, док нису поцркали или поклани, одвајао несварена зрна зоби и то после протрљавши међ дланове јео док је трајало. Четврти су поумирали прејевши се обичног хлеба који су после више дана гладовања видели у изобиљу. Неке су тровали дародавци, добацивши им преко ограде хлеб – чије марамче с па- ром, томе врате хлеб: „Ми смо јели, петина. Она четворица умреше ноћу, прсо им стомак“ (8о). Има казивања о томе да је, при повлачењу, молитеље за хлеб једна замољеница Црногорка, не хтевши да узме понуђене паре, сребро пуне шаке! – до- чекала речима: „Не, богоме, чоче, не дам, ви сте упропастили богату Србију, па сте дошли да упропастите и јадну Црну Гору.“ Једним финим лукавством, „доктор“ и његов сарадник преварили су за оку-две брашна, и тако „с то брашно поминули до Скадар“!

Казивања о студени и сами смо чули и схватили слику да кад се лежи уз ватру, да би било топлије, – ујутру шињел с оне ватрине стране, „откам огањР, а са оведруге се смрзнуо заједно са земљом, па се одсече парче да би се тт 110). Постоји и ово казивање: „Ко годје спавао на земљи, тај јеумро. су они што су лежали на грање или сламу поред ватре. Па кад запалимо . – пнчи се сабирају, сабирају, оките ватру; а ујутру не дигне се ни четвртим део“ (13).

З анимљива су казивања која говоре о односу различитих војски на савез- м рронту. „На јенгелески и на француски топови писало ‘Удри и не штеди ! . На наши ’Удри и штеди муницију!’ (87). Кад су наши дирали Талијане :а: „Ке, ке, ке!“, спочитавајући им даједужабе, ови су им одговарали: „Мау, што се протумачило да им савезници дотурају мачке уместо зечева па су пре- да их једу. После су зечеви долазили заједно с кожом, испашњачени па нуги: да се види да ли је зец или мачка! (86). С Бугарима су се биле баш ке битке, а у данима примирја, чуле су се и овакве изјаве: „Братко, ми па ште бгаемо браћа, само ни царевити завадише!“

У затишју фронта, наши су свашта научили од савезника, али су им се лепо али, учећи их да играју српска кола.

Има, нажалост и неких препознатљивих доживљаја, као да се данас одигра- шјју. .Један прича да је често у Солуну, као коморџијски радник носио и продавао цккуле, уз знање наредника, али да нико други не зна. Јер, по његовом сазнању, Србија је пријавила десетак хиљада бајонета, тј. војника, више него што их је пварно било (а можда су неки и у међувремену испали из редова!?), па се створио зишак, који се по профитерској пракси, и под паролом „снађи се“, могао прошвер- п: вати и мало се испомоћи, макар за дуван. А било је и тога да је један регрут појео пурку спремљену за официрску вечеру, али га је надлежни официр ипак помиловао, јер да су га стрељали, а могли су, остали би без „доброг и поштеног радника“.

Многи Солунци у ратним казивањима, ради ефекта и сликовите веродостој- ности, испомогали су се неком формулацијом на језику савезника. Онако, отпри- лике како је једино и могао да се научи грчки, талијански, а нарочито француски език. Знам једнога који је псовао на два језика (један је био мађарски). Можда су ту научили и оно Се ла ви. Јер – рат је био живот, а живот је историја исто толико колико је историја сам живот. Кад се раздвоје, губе од истине, која је и над њима, и у њима – некад написана у књигама о ратовима, некад сачувана само у сећањима ратника.

..

Полеђина корица часописа, аутори...
Полеђина корица часописа, аутори…

..

37 „Он отишал на боловање, боловал тамо, горе доле, и кад дојде, он донесе главицу, оволку. А сви се чуде: ‘Леле, испратила му жена купус, из Попшицу.” (стр. 102)

Advertisements

Kомунистичка цензура

Vladislav Jelisaveta-Pand_620x0

4

Пуних пет и по деценија у депоу Матице српске у Новом Саду лежи необјављен обимни рукопис препун мапа српских земаља – „Критика праисторије Јужних Словена“ академика Владислава Пандуровића. Одлуку о забрани објављивања овог историјског дела донео је Жарко Боаров, секретар издавачког оделења Матице српске давне 1959. године.

– „Није за штампу“, написао је и потписао Боаров. Нажалост, та забрана научне књиге мог деде Владислава Пандуровића важи и данас. Постоји опасност да његова најбоља књига „Критика праисторије Јужних Словена“ никада не буде штампана – уверава нас Валентина Пандуровић Станковић, унука некадашњег бечког официра, печујског великог жупана, адвоката, академика и носиоца Карађорђеве звезде.

Владислав Пандуровић је познат српској јавности по књизи „Српска писма из светског рата 1914-1918“, коју је објавио 1924. године у Осијеку.

– Многи сматрају да је деда Владислав био издајник српског народа, јер је радио за аустријског цара као војни цензор. Био је велики Србин, радио је за свој народ, јер је из Министарства рата Аустроугарске украо војну архиву и објавио књигу о српским писмима и српским душама у Великом рату. То је данас историјско сведочанство о српском народу – говори Валентина.

Као доказ нуди чињеницу да је Добрица Ћосић користио књигу њеног деде за „Време смрти“.

Пандуровић је био потомак Глигорија и Пелагије Пандуровић, угледних Срба из Пећи, који су крајем 17. века емигрирали у Мађарску. Ту је у селу Шиклош код Печуја, у породици Јована и Милеве, рођен Владислав 1876. године. Школовао се за адвоката, а његов брат Милан за официра. Студирао је права у Бечу, а докторирао је политичке науке и потом и права у Клужу. У међувремену, оженио се у Печују, у православној цркви, Иреном Ратниш, Мађарицом, која је узела православље и постала Јелисавета, али га је отац Јован „због националног неверства“ избацио из породице и лишио наследства. Слично је урадио и Иренин отац, који је њу разбаштинио, јер се удала за Србина.

– Деда је добио посао у царској бечкој војсци у Печују, у коме су рођени ћерке Надежда и Гордана и син Сергије. Колико је деда био угледан човек у Печују говори и чињеница да је изабран за великог жупана. Чувао је српство у Барањи. Када је 1915. мобилисан, радио је као војни цензор у Министарству рата. У знак протеста због аустро-мађарске окупације српских земаља напустио је Беч и преселио се у Сарајево. Добио је орден – Карађорђеву звезду, који му је уручио војвода Радомир Путник 1918. године за заслуге за народ и државу. После само две године напустио је и Сарајево, због напада на српски народ. Кућа у којој је живео и радио била је обележена као и друге српске куће. У Брчком је деда Владислав 1922. купио велику кућу, отворио адвокатску канцеларију са салом за пријем клијената и настојао са породицом да нормално живи – прича унука Валентина.

Као дописни члан САНУ и члан Матице српске др Пандуровић се бавио научним радом. Био је у контакту са великим историчарима, српским генералима и војводама, као и са краљем Александром Карађорђевићем, потом и са премијером Миланом Стојадиновићем. Написао је у Брчком шест историјских дела, међу којима је и рукопис праисторије Јужних Словена.

– Документа о мом деди и његови други рукописи нестали су у његовој кући у Брчком, коју су комунисти отели и дали некој комесарки, која их је уништила. Сличну судбину су доживели и документи смештени у дедином стану у Брчком, у коме је умро 1944. године. Баба Јелисавета је рукопис „Критика праисторије Јужних Словена“ однела у Матицу српску и до своје смрти 1965. борила се да се објави. Потом је борбу наставила и њихова ћерка Гордана Продановић, новинарка Танјуга, али безуспешно. Ја сам сада преузела задатак да пронађем тај скривени рукопис и објавим га – обећава унука Валентина Пандуровић Станковић.

 

ПРЕЋУТКИВАН

– Пандуровић је прећуткиван у комунистичкој Југославији. Комунисти и Хрвати из Матице српске га нису трпели јер је србовао. Писао је да је Македонија заправо Јужна Србија. Време је да се та забрана са рукописа о Јужним Словенима скине и да мој деда буде рехабилитован као историчар и академик – сматра његова унука.

 

Царског цензора стигла комунистичка цензура.

СМРТ,НАЈТИШИ,КОНАЧНИ ПРОТЕСТ / Радивој Шајтинац

(Из "Врта Св. Петке"). Слике које смирују (1)
(Из „Врта Св. Петке“). Слике које смирују (1)

Радница Мара Марин (55) из Житишта

преминула након протеста ојађених радника

Агрожива не дочекавши ни заостале плате

ни прву пензију

У првој рунди, под врелим сунцем

Бронзана магла балалајке

Руски русвај

У другој српско жито,српско месо,

У освит и сутон ледени сан

Спаковане пилетине

Океанска секунда до прве пензије

Оштро сечиво транспарента

У трећој облак пун града и неисплаћених плата

У четвртој киша која спира

Низ споменик и бронзане рукавице

Млазевима

пилећу крв

Све на масни папир европске уније

Омот од небеског блата

Међу звездама, сазвежђима

Међу конопцима

Дани и године черупајући се отимају из

Чворова

Маркета,продаје,планске издаје снаге

Пун је државни јастук меког очерупаног перја

Светских и локалних обећања,крошеа и аперката

И њена глава с очима која се не дају склопити

Слеће на немар,нехат и отимачину

Сачувај,види и почуј

Рокy

Боже ,пиле

O ЈЕДНОМ КРСТУ* / Ристо Василевски

Из нових књига савремених песника: Ристо Василевски, 2013, ОДЕ, О ДА, стр. 100 - 101
Из нових књига савремених песника: Ристо Василевски, 2013, ОДЕ, О ДА, стр. 100 – 101

Цркве Св, Андреја Првозваног, Подујево

 

Не гледај у земљу,

Младице у божијем крилу.

 

На тлу које вековима крвари

свака кап крви замрачује вид и

сили иноверне, који још траже

своје име,

а мисле да су од свих старији.

 

Они никада неће бити на крсту

као пре тога нико њихов, једино

желе твој да понизе; умање

његову везу са сунцем хотеђи што

пре у пакао.

 

Гледај у небо, Вечна. Тако су

гледали и свеци, и остали за сва времена.

Горели су у пожарима

и опет васкрсавали на црквиштима

и зидовима,

не излазећи никад из памћења.

Само, немој

саму себе да упрљаш, Света.

Покажи сваком

чисту ризу,

образ у коме се и Сам Бог

може угледати.

Над тобом су небески крстови

које само ОН види,

спаја их с твојим темељима.

Несрећна!

____________

* У погрому над српским народом на Косову и Метохији, марта 2004., страдало је 35 црквених и културних свстиња. Ружна слика са обарања крста са цркве Св. Андреја Првозваног у Подујеву обишлаје свет, као илустрација савре-меног варварства.

ТРЕЋЕ СЈЕЋАЊЕ / Љиљана Вујић Томљановић

Треће сјећање(поема)*

Бујица Пека ишчупала стабло старог ораха крај некадашњег салаша Лукића у Лакомици, Звижд, 26. април 2013. Фотодокументација "Заветина"
Бујица Пека ишчупала стабло старог ораха крај некадашњег салаша Лукића у Лакомици, Звижд, 26. април 2013. Фотодокументација „Заветина“

РАСПАЉЕНА МИСАО
I
шта то мисао распаљује
ко секвоја висинама стреми
жишкама пуцкетавим
крцата ко нар

звијездо водиљо нараштаја
од пирамиде сјајнија
чујеш ли…
мине тајновитог времена бруј –
свако човјечје наравоученије
па и стихови у заборав ће пасти
(зар одојче плач први памти и
повоје своје препознаје)

али
може ли сутра без овдје и сада
ходајући може ли се преспавати вијек

тек што помислих да остави ме
та кнегиња трена опојне љепоте
мисли пеку пламте и теку
II
о дјетињства слатки болу
теби хвала
разум што ми дадетвог је рода плод
који мртви једва и кушају
јер у вјетрове вјерују у димове

сагоријевам на твом жару
као вилин коњиц у пламену дана
јер нисам слијепац
који видјело отето не тражи –
чулном тачком у мојој глави
гдје пјесми је станиште
записујем пјев
читавог народа једног
народа мог

ДАН ПОСЛИЈЕ
I
на границама духа
препричавају се приче
са бајковитим завршецима
прoписују закони опродаји слонова
визијама од ока до у ноћну таму
предана им Земља без бедема
удесима нашим распјевана
на другој страни обале

ни шум свих вода што земљом хуче
не може се поредити
с оним што уздрхти у сновима
на звук кобних гласовау складу с вијеком
читав један народ
наспрам костурницом ријеком
читави народи наспрам свих вода
као наспрам џиновске катакомбе
о камење изнад праха у моју славу
подижите камење тишини виче вијек
II
без ичег све је осим гласова
спојених у чуда звана ријечи
помоћу којих мостове градимо
видљиве и невидљиве
али само преостала памет храни их
да не помахнитају
а то што сликама отсутности
као јата висине браздамо
у пролазу задржавамо се
као брзи воз крај малог мјеста
и од парчића неких покупљених успут
склапамо мозаике однекуд познатих
то је само потрага за нама самима
III
за душе пријатељице врлине
вријеме ће доћи
оком га трећим пјесник наслућује и
што ће од њега пророк већи

(о ријечи с обје стране заоштрена)
замислите море чија дубина се
на оштрице од ријечи спотиче а
с времена на вријеме на њ и насуче
јер кормила у рукама бродара
без орјентације у простору
(ако… да није њих
не бисмо ријеч имали да је изустимо)

али
шта је пјев овај наспрам жеље
тих беспријекорних чувара наших обала
за промјеномсве четири стране свијета
него хватаљка за вјетар –
као птице крај пољског страшила
сваки досад прошао је

али не
нипошто нису безопасна
та мала звуковна чуда међу људима
злу склона свака рука клоне и
језик сваки што ступицу сплиће свеже се

НА ОГЊИШТУ ШТО ГАСНЕ
БДИМ И ПЛАЧЕМ
I
даље од млијекапјесник поручује а
бродовље онај који јест и није усмјерује

и све док незрелог му доба
не наврше се дани
млијеком бићемо преварени
оним што у снима крупне очи има и
чистом тајном у дубини просине
ко Ладона митског гмаза бритки плаз
ил` хитри му газ магије чином кад прозбори

на рубу обзорја гдје зенит свемир пара
црно цвијеће у простору бразда
шуме од страха камене се
одрази кула и торњева дрхте
ко слика неба над немирном водом

све у њему јаком сједињује крет
дијели снагу надахњује лет
све слично му гордо неукротиво плахо
лиром слатке туге јесењи буди пјев
док сњегове дахом вјетрова мами
чинећи се податан ко кадифа фина
а стрепњи пун јер пун тајни
II
о зар би пој тај љупка лиро
кристално јасно звучао
да жеђ за оним чега нема
њиме се не провлачи
а љубав коју опијева
само у снима срећан крај има
кратак нуди вијек патњу и окове

у богу од перја робови смо вагабунди
сфинге на стијени окамењене

о сви ћемо на истој ватри
као Орфеј горјети
због љубави своје
што преко рамена гледамо је –
онај који љуби
над лиром својом јадикује
све на земљи она успављује
али није снажна нит` је постојана
(због те љубави ни Месопотамија
данас није мретвија)
III
гдје је оно давно дивно вријеме
кад на земљи борависмо
(попут Персефоне Деметрине
прије нег` је у Хад увукоше)
с ње бисмо подигли травку или цвјетак
с истим одушевљењем
као какав камени облутак или кованицу
за којом је неко детешце
некад можда горко плакало

тад било је нешто од оног
што нас у пламен распаљује и
чини мудрим и понизним а
сад ево мртвих воће сласно кушамо
баш као она – Персефона
IV
а давније нег` давно
кад милоштом зорин зрак одисао
од села до села ишао гуслар
а љепота бјеше наппјев сјенокосе
роса на преслици пјет`о дичан у зору и
очева крчевина уз обалу ријеке
(врховни господари у кући својој кад бјесмо)

ал` крв наша податна врућа
свих чезнућа неисцрпан извор –
неодољесмо туђе руке миловању
(подрага па затре и крхку срећу поклања)
не жуђасмо давнине бусења те
милом ил` силом издане
све радости све туге
шкрипа жрвња бразда иза плуга

о питомих птица заборављена милино
бистрога вида далека успомено иза међе
праскозорја и мјесечинегдје вјечна зора
блага према свакој плоти као драгуљ зре
пјесмом те зидам у кули њедара
до руба земље гдје музику свемира
што у срцу свира слутњом ослушкујем
V
прије посљедњих оргија (сна без иког и ичег)
казуј Странче тајну своју

о раслиње на наслагама невиних
говорити кад би знало
грло свако заувијек би замукло
свако зрно жита из гроба се издиже и
свака травка чист је болесник

од истребљења бесмртност чиниш
успомене нас искрвавише
немамо прошлости више и
не осјећамо више – патрљци нас боле
не
да не патимо довољно бол би наша била

о раке проклето свете ко плач Антигонин
сва редом покољења прогоне
а срце нарикача ко камен тешко
због ратова духова и поноса одрицања
због жарких напора уједињења и разједињења
због владавина што се као лађе озврну
набуровитом мору и разбију о бедеме Недођије
VI
о све је мртвије нег мртво

а како рука жуљевита и кру` са седам кора
да васкрсну кад садашњост све одражава –
из безброј ћошкова један те исти тренутак
вреба (ничим га узбуркати)

невидљиво без престанка горчина тече кап по кап
a у дну срца радозналост жарка још даље вуче ….
ПОЕЗИЈА

и мисао човјеку дође с висина
тајном формуле Великога ума
поезије небески је божански извир
ведрина дана храни је сунце одијева

не није плод капље отровне
нит је ту да окује потчини
ко човјека и биље лира Орфеја
вјештом руком музиком магије

темељ јој се догоди мрамор стијеном
невремену сваком одољети спреман
и онима што с пријестоља вјешто зборе
варљиве висине тренутке сласне

сузно ока јадиковка провидјети не може
прејаке су ријечи из предјела смрти
разуларене гуше укидају живот а
нашу бару велику још болнијом чине
___________ Из пропратног писма ауторке:

Срдачан поздрав!
 
     Велико хвала на исцрпном објашњењу. Имате духа, што је за ,,дубоке пјесме“управо неопходно. Нажалост, тачно је да неки,и са својим извјештаченим казива-њем,,досегну“ далеко, и то због оних истих, који поезију проглашавају неодвојивом од своје врсте! Оних, због којих је, за већину, мислити и говорити, не само глупо, него, неријертко, чак и врло опасно…
     Само невидљиво је увијек могуће и трајно, а оно се зачиње у средишту наших душа, и рађа се у нашим умовима.
Пјесме ишчитавам и ишчитаваћу их још неко вријеме, а онда ћу, претпостављам, почети понешто и да записујем, што ће се десити природно, само од себе. Послије тога ћу Вам се, вјероватно, ако немате ништа против,поново јавити.
     Реаговала бих одмах, но, кћерка ми је имала оперативни захват; нешто урођено што се тек сада открило…
Моје бављење ријечју, повезано је са низом чудних, необичних ствари.
     Као да припадам, не само различитим свијетовима, него и различитим епохама.
Када сам рекла да вјерујем у оно што радим (што сте у писму споменули), то ни-како не значи да сам дорасла ономе, на што ме Полихимниа упућује, али значи, да стојим иза онога што казујем, онога што је одраз мојих проосјећаних мисли. Колико у томе успијевам, одговор ће дати вријеме (ако га још има!?).
     Поезијаје испис нота постојања, озрачје наде, огледало спасења…, настала у тренутку шокантне спознаје смрти, да нас тјеши, да нам шапће, да нам пјевуши, че-кајући тренутак објаве, преко оних, који имају оно нешто ,,додатно божанско“; она је мелодија душе изоловане од времена, од тренутка у коме се та шокантна спознаја догодила, што доказује да нас она непрестано повезује са системом ствари који језаблудомса Земље нестао, системом самоисцјељујућим, самоупотпуњујућим, а ко-ји ће ускоропоново бити успостављен, и то, без логиста, логија, техно…, које хтјели па добили, као дјеца, неспособна да буду сама, а хоће да буду сама…
Имам себе – у поезији и кроз поезију, кроз шапат у мени и око мене, кроз молитву која настаје спонатано, ненаучено, кроз ,,шетњуна осами…
 Колико се волим, толико се и не волим. Волим се зато што ми је угодно бити са собом и са Оним који ,,у мени кроз мене“ дише, и што знам да је тачна изрека Талеса од Милета: ,,Благо оном који позна узроке свих ствари“, а не волим се, јер ипак жи-вим ,,овдје и сада“.
Хоћу рећи, имам неку одбојност према техници (технологији), па често трпим због борбе у мени.
Немам титулу. Прво сам дијете својих родитеља,бивших логораша. Сестра ми је адвокат, мада не ради свој посао. Једно вријеме, била је програмер у творници уља у Чепину код Осијека! Аволи да чачка тамо гдје не би смјела.
Мајка, кнешпољка, боса препјешачила петровачку цесту. Преживјела тифус. У седмој години остала без оба родитеља. Одрасла у Бањалуци, у Дому за сирочад; храњена Трумановим јајима и…, у трудноћи добијала ињекције на бази прогестерона, који се након низа година показао као врло штетан…
Поему о мајчином дјетињству под насловом ,,Говор у камену“, која је саставни дио књиге ,,Живи зид“, објављене у Заводу за уџбенике И.Сарајево, посветила сам мајци.
Отац је такође са Козаре. Са десет година музао краве у напуштеној кући, и носио млијеко у Буковицу, гдје се за вријеме треће офанзиве налазио Главни штаб…
,,Заражен српском историјом и ђенералом Дражом Михаиловићем“. Деветом дјетету његових родитеља, кумовао изасланик краља Петра Првог. Ишао у школу са Рајком Кузмановићем, једним од челчника политиуке у Српској. Везују их заједничке успомене, а једна од њих је крађа ,,Илијаде“ и ,,Одисеје“ из школске библиотеке, која им је, вијећања“, опроштена.
Обе кћери мога оца, удате су за Хрвате.
     Оба моја родитеља, били су професори. Жив је само отац, пензионер.
     Муж ми је био у српској војсци, од почетка до краја…
Имам диотрију -2о! Од шеснаесте носим сочива. Феномен сам, јер на њих видим одлично, иако без њих не видим свој лик у огледалу…
     Нису ми дозволили да студирам, а ја, нисам се на вријеме пронашла и схватила да је то са њихове стране била глупост; судбина је хтјела да знање стичем на неуо-бичајен начин, да на вријеме усвојим савјет Езре Паунда: ,,Читај само одабрано и ријетко“.
PS.
Шаљем Вам стихове, у нади да ћете неке од њих одабрати за неке од страница које су доступне свима; нарочито бих вољела да се то деси са поемом коју ћете читати у наредним редовима…

ДРАГОЈ

и цијела да се опашем тобом
као древна Теба зидом од позлате
многих времена да одолиш зубу
тако да ми те је умјети запјевати
 
силно се радовах свакоме свршетку
јер не знах – то тек болни почетак
постоје дубине предјели незнани
нози недоступни оку непрегледни
гдје преливају се мисли честе
сасвим близо на дохват руке
ал` ниоткуд гласа ваљане ријечи
да парчетом хартије се изрекне
 
ех од незнане да си нити
па да будеш ткање савршено
пред опадачем мирно као мермер
пред оданима вриједно
________________
Кратка био-библиографска белешка  о ауторки:
Љиљана Вујић Томљановић, рођена је 25. 02. 1958. године у Међувођу, код Бос. Дубице.
Живи и ствара у Бос. Градишци.
Осим пјесама, пише и есеје, приказе…
Прва објављена пјесма 1973. године, односно прва републичка награда (такмиче-
ње на нивоу свих ОШ. у БиХ), предодређује њен умјетнички пут.
Објавила је књиге пјесама: Ритмом душе,1995., Пламено огледало,1998.,Слово Изласка, 1999., Мјесец над градом,(хаику, енглеско-српски) 1999., Даље од Млијека, 2002., Осамљени путник (хаику, енглеско-српски) 2002., Треће сјећање (поема), 2004., Латице мограња, 2005., Живи зид, 2007., Вјетрењачама уморени,2010.
Пјесме су јој уврштене у низ зборника и избора поезије, као и у неколико антоло-
гија.
Радове је објављивала у свим значајнијим часописима на овим просторима и шире.
1999. и 2004. год. добила је међународно признање за хаику поезију, односно по-
часну награду у Токиу, на највећем свјетском такмичењу за ту врсту поезије, зва- ном ИТЕОН.
Једну од Кочићевих награда добила је у Дортмунду, 2002. и 2004. године.
Члан је Удружења књижевника Српске.
Има четири необјављена рукописа: Закон једноставности, Тачност касни, Небо пјева Земљи (хаику), и рукопис есеја из књижевности, под насловомДух и чини.

________

* Погледати: http://hr.wikisource.org/wiki/Fatimska_poruka_-_Tre%C4%87e_sje%C4%87anje

НЕВЕСЕЛИ ЗАПИСИ О ЖИВОТУ / Вујица Бојовић

Мирослав Тодоровић: Сандук пун таме

 

Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација "Заветина")
Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација „Заветина“)

Наслов збирке делује као симболичка апстракција или асоцира на песме Новице Тадића, а ради се о опипљивој свакодневници Србије, материјалној стварности и њеном духовном и моралном лицу. Аутор у 46 текстова, од два реда до четири странице, сведочи о људским мукама и несрећама, о људској равнодушности, себичности и нечовечности, на тако упечатљив начин да је тешко читати рутинирано, попут већине књига.

У овај сандук  М. Тодоровић је  похранио оно што му се најјаче урезало у морално осетило, зато је у овим записима, наизглед, мало има литерарне стилизације. У  сандуку су животне појаве, са непатвореним јунацима, њиховом животном позорницом и говором. Записи су, формом и тематиком, врло разноврсни, од изрека, цитата из књига, кратких записа, анегдота, сатиричних цртица,  репортажа, до песама и правих књижевних прича. Сваки написани ред нека је мера живота, било трајања, брзог пролажења, патње, било моралности и духовности.

После читања емоционално најдуже трепере приче/записи о старим особама, нарочито сељанкама, које су данас широм Србије велике мученице. Усамљене у некој забити, болесне и беспомоћне, чекају смрт, заборављене од деце којој су посветиле живот, а која су се и између себе завадила. Те Кадивке, Радунке, Маре, Јелинке мртве су још док су живе, жељне некога да виде и с неким проговоре (Празно и без гласа, Сандук пун таме). Цитати из Библије само још снажније боје мучеништво јунака.

Потресан је крај живота и старица у граду, и свих сиромашних, бедом или несрећом обележених жена и мушкараца. Обесни унуци питају своју бабу зар она већ није у гробљу (Прича из КЗМЗ). У причи Срећа учитељицу у пензији, на дан избора, из странке Боље сутра интервјуишу, обасипају лажном пажњом и лажним поклоном, а кад се политичка  представа заврши, остављају је бездушно на улици, у инвалидским колицима. Људи се лакше спријатеље и разумеју са животињама, него међусобно.

И мушкарци су углавном старији људи, усамљени, неуспехом обележени радници (чувар Која, Џон, Р.), исељеници и избеглице из Косова и Крајине. Свима је живот нешто ускратио, сурово им се наругао. Млади Јован је од живота у Америци донео у родно село, у гробље, само име Џон. У потресној причи Сузе, у препуном руинираном возу путују људске руине: избеглица без ноге и његова болесна жена који, на путу у бању, носе терет болести и сећања,  а кад она види краву у ливади бризне у плач јер је подсетило да је продала последње што је имала. Мајсторски је уведено више планова нарације и вишегласје – мудровање пијанца („живот је сезонско занимање“), народско шаљиво натпричавање путника, пошалице кад је све сушта несрећа.

Десетак прича има за тематски оквир књиге, писце/песнике, књижевне награде, жирије, књижевно поље у Србији. Претходне приче су му натопљене емпатијом према  јунацима, овај циклус садржи ауторову резигнацију  што су књиге багателисане, доспевају у контејнере и на бувљак, а књижевна братија се, не бирајући средства, отима о награде и новац. М. Тодоровић, учесник у књижевном животу с моралним скрупулама идеалисте,  тешко разуме и прихвата да нико неће, па ни библиотеке, библиотеку познатог писца, с љубављу стварану (Кућа пуна књига). Аутор мисли да би писци (дакле и поезија) морали бити бољи од света у коме живе и пишу (нарочито бољи од писца за кога други цинично каже да би изазвао еколошку катастрофу кад би пао у септичку јаму, или од једног другог који сам за себе каже да није човек већ писац). Мало симболичне светлости у културну помрчину уноси стара професорица музике, која пада у контејнер, покушавајући да дохвати бачену књигу (Живот после живота). Лоша поезија, празноречива и помодна, одбија читаоце. Једна таква поклоњена збирка песама излечи од страсти читања и куповања награђених књига великог поклоника поезије (Разведравање душе). Овај циклус прича  је најличнији, са највише ироније, али и аутоироније (Задруга, Мона Лиза на зиду пушнице). Могао би се илустровати цртежом  Дон Кихота, са главом М. Тодоровића, како јуриша на неки књижевнички бувљак.

Ауторов однос према нашој стварности исказан је и правим сатиричним причама Акција, симулација борбе против криминала,  и Генерал под шатром,  будаласта и пијанска разметљивост ракетама на вашару.

Иако је Сандук пун таме збирка документарне прозе, исечака из живота, има у њој неколико правих кратких уметничких прича, као што су Летећи зидар Манојло, Лик са платна, Последња реченица, Чувар Која, Одлазак Казанове, Сузе, Живот после живота, Срећа, Празно и без гласа.

Тај живот, сандук таме, за већину је пакао, али, опет, пролети брзо, колико док пљеснеш длановима или креснеш шибицу. Смрт, пропаст, одрази се и на камену који људи понесу са собом у свет. Ове приче освајају читаоца непосредношћу живота, мајсторством писца да наизглед лако, без филовања и кићења, подсети на губитнике и маргиналце, ту, поред нас.

Дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…

 Владимир Димитријевић 

  1. Београд, 26.04.2011

Под овим насловом је чувени лекар српски, Лаза Димитријевић, објавио непревазиђену књигу о здравственом (али и у духовном, моралном, политичком) стању нашег народа још 1893. године. Књигу је, 2010. године, поново штампао ИНФИНИТАС из Београда. Чега све ту нема? Од описа тешких зараза које настају због небриге власти, непросвећености становништва и неспремности да се мењамо у добром правцу, преко описа крсних слава и односа народа и свештенства, до размишљања о пропадању породичних задруга и неслози која нас, као киселина, разједа… Потписник ових редова је решио да под исти наслов стави своје белешке које су настајале годинама, као својеврсни дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…

Растко Петровић је, маштајући о савршеној књизи, мислио да ће људске речи сабрати у неку чудесну сладост вербалног меда, који је, као и мед пчеле, нешто друго него што је то цветни полен од кога настаје… Гласови многих и многих наших људи, у времену које хоће да нас учини безгласним, могу нам бити од користи… Јер, свет је устројен тако да нам ближњи могу помоћи својом речју онда кад се томе најмање надамо… Дође реч, и окрилати нам душу… Уосталом, праве речи су увек иконе Речи Божје, која је Христос… Записи ће ићи без неког нарочитог хронолошког и тематског реда, како су „падали под перо“… А читалац ће се разабирати у плетиву, наравно…

О МАЈЦИ

У августу 2000. године, кад сам ишао да посетим болесну мајку у болници у Београду, човек у аутобусу ми рече: „Од када ми је мајка умрла, нико ме не пита како сам“

О БЛИЖЊЕМ

За време рата у Босни, сретох нашег сељака из тих крајева. Рече ми: „Бог нас је тако створио да увек више можемо да помогнемо другима него себи. А други помажу нама“.

РАЂАЊЕ И УМИРАЊЕ

Баба са врха Јелице вели: „Ниједан човек није безбожник, јер се свако рађа с Богом. Питање је само с ким умире – с Богом или са ђаволом“.

ИЗ ЗЛОГ ДОБА

Прича ми отац В. из једног нашег манастира у Овчару:
– У Лучанима, у војној фабрици „Милан Благојевић“, млад човек одбио да носи Титову штафету. Требало је само да протрчи кроз круг фабрике, а он неће. Саслушавали га у милицији, а он ништа не признаје. У војску га послали као „народног непријатеља“. У војсци га малтретирали. Кад се вратио у Лучане, стално је био неком сумњив. Кад је Тито пролазио кроз чачански крај, хапшен је и после пуштан.

После година и година, признао да штафету није одбио из идеолошких разлога, него зато што је имао криве ноге… Наиме, био се заљубио у једну колегиницу с посла и решили да се узму. Кад су му понудили да носи штафету, он се, кривоног какав је био, уплаши јер је мислио да ће га вереница напустити кад га види у шорцу… Како трчи са штафетом… Пошто се њоме није на време оженио (војска, затвори, прогони), она се уда за другога… Ко зна колико је конкретних људских живота уништио режим чија је главна парола била: „Човек је наше највеће богатство“.

ПРИЧА О ИЗДАЈНИКОВОМ ПОТОМКУ

Ову сам повест чуо од нашег писца, Милована Данојлића, родом из Ивановаца код Љига. Неки Србин је исвојевремено, у доба „Сече кнезова“, издао хаџи Ђеру из манстира Мораваца (исто код Љига). Турци овог славног монаха убију у храму. Скоро после двеста година, потомак издајника, хармоникаш, отишао на неку свадбу да свира (мислим код Аранђеловца). Поведе се неки разговор. Име, презиме, одакле је, и тако то, да би му неко довикнуо: „А, ви сте, значи, издали хаџи Ђеру?“ Препознат по крају из кога је и по презимену, хармоникаш промени презиме. Морал је од MORES, што на латинском значи ОБИЧАЈИ. Морал је завичајна обичајност. Без завичаја, нема морала. Бодлер је говорио да месец дана можеш да луташ по Паризу, а да не сретнеш никог познатог. Ту морала нема.

О БЕЗБОЖНОЈ УЧИТЕЉИЦИ

У једној сеоској школи, у селу З. код Чачка, била је учитељица која је гонила децу ако иду у цркву, и нарочито их приморавала да се омрсе кад посте за причешће. Чак се прича да је врата цркве у селу мазала изметом. Једна је колегиница опомињала да то не ради, али није вредело. Родила јој се, после тешког порођаја, ћерка се ишчашеним раменима, која је остала доживотни инвалид.

УЧИНИ ДОБРО, НЕ КАЈ СЕ

Прича ми Милош, који је 1999. на Косову био тенкиста:
–    Кад смо били у Клини, видим неку бабу, претура по контејнерима. Питам је шта тражи. Каже, пола на шиптарском, пола на српском, да тражи хлеба. На нас четворицу у тенку била је једна сардина, мало хлеба и кекса. Ја јој дам да једе. Баба хоће де ми љуби руке – кажем: „Немој, бако! Ја теби треба да љубим руке!” Отишла је пешке за Пећ, да тражи сина. Неки наши се љуте: „Шта јој дајеш? Ни за нас нема, она је Шиптарка!“ После сам дао хлеба и једном старијем Шиптару… Онда, кад нас је НАТО открио, гађали су нас касетним бомбама, оним што се распрскавају. Петорица око мене су погинула. Ја лежим на земљи, без заклона, лети око мене… Ниједан гелер ме није окрзнуо! Ето шта је сила милосрђа!

Наставиће се, ако Бог да…*

 Извор: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/kako-zivi-nas-narod.php

____

Проф. Владимир Димитријевић  

Рођен 1969. године у Чачку, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1994.године, на Филолошком факултету у Београду (група за српску књижевност и језик са општом књижевношћу). Аутор тридесетак књига и приређивач седамдесетак зборника из различитих области: од православне духовности и србске црквене историје XX века, преко књижевности, просвете и културе, досектологије. Пажњу је посвећивао и односу Православља и инославља,нарочито римокатолицизма. Бавио се новинарством на радију и телевизији, као и уређивањем црквених листова и часописа. Међу ауторским књигама налазе се и ове: Нема крста без трипрста / Треба ли Срби да се поклоне папи? (Београд, 2003): Евроунијаћење / Православље и папизам на крају историје (Горњи Милановац, 2008); Обнова или обмана? / Литургијска реформа и криза  римокатолицизма (Горњи Милановац, 2007); Писма о литургијској обнови(Горњи Милановац, 2008.) Аутор је низа зборника, међу којима су: Истина је једна / Свети Оци оримокатолицизму (Горњи Милановац, 2001); Православна Црква и римокатолицизам / Од догматике до аскетике (Горњи Милановац 2002.)

ЗАВЕТ / Слободан Ј.Чворовић

  

Ако желите да живите у земљи где се неслагање са другачијим мишљењем, бојом, вером и нацијом, не кажњава нетрпељивошћу  и  крвавом завадом…

Ако желите да живите у земљи где храброст не представља агресију према себи и другима, већ срчаност и вољу да зидате живот…

Ако желите да живите у земљи која вас учи да слободно разговарате са  собом, људима  око себе, поштујете и обнављате сву природу и бића са којима живите…

Ако желите да живите у земљи која се не крије иза своје прошлости, већ показује најбоље што уме и зна; и најгоре као опомену себи и свима…

Ако желите да живите у земљи која поштује садашњост као део вечности  у којој је била, јесте и увек ће бити, спремна  да утеши, нахрани и помилује…

Ако желите да живите у земљи која окрвављена и обезнађена, најзад Верује да постоји Пут слоге у Добру  са собом и свима…

Подигните душу високо и засјаће – тамо далекo, небеска Србија…

 

   П.С.

                             Застава са голубом у распореду дугиних боја – симболима континената, представља предлог званичнe заставe МИРА – ОУН; гласањем је изабрана застава са звездицама на индиго основи, а застава са бојама и голубом, освојила другу награду.

                            Oбележје ЛЏБТ-популације има супротан распоред боја, преузет највећим делом од старе заставе Инка.

 Слободан Ј.Чворовић 

СВИ У ГЛАС / Слободан Бранковић

Да је више времена

За живот!

Највише је за оно што се мора.

Шта остаје за све друго?

 

Понекад секунде одлучују

На стази живота

Да се избегне несрећа…

Или, у сасвим супротном смеру,

Да се успне на врх.

Мало је и век за ситнице

Које живот значе.

За одмахивање

Од апстрактне поезије.

За технологије, медије, виртуелни свет…

И каква све чуда…

Као да Богочовек није још увек највеће чудо!

 

Није време ни најбоље распоређено.

У младости као да увек недостаје,

Касније како-тако, у старости, понекад,

Има га баш доста, никад превише,

Ма кад да је крај.

 

Живот не би био кратак

Када се не би расипало

На све и свашта.

Ето, чему стогодишњи рат!

Миру недостају изгубљени миленијуми

Од кад човек постоји.

А тек срећи, и другим баханалијама.

 

Живот је у све већем убрзању

И у никад већој тескоби на планети,

Никога више не чека. Ах, творци, владари, судије…

Зашто се оклева са извођењем слободног ударца

На утакмици живота?

 

Колико тајни састанци однесу слободног времена,

Преуређења мале собе, зеленог кутка у јавном простору,

Освојеног света, од сјаја до пепела, феникса,

До маште сањара, истраживача свемира, раја и пакла, изума великана…

После нема ни тренутка да ти већ једном нешто важно кажем,

Ни да се мало сагнеш…

 

Када би свако одвојио макар само по трен

За љубав

Да ли би то било довољно за вечност?

САЊАО САМ МОРЕ /

Сањао сам море

Нисам се окупао у њему

Сећање ме је заболело на обали

Слушао сам певушење таласа о мом

Првом купању у плићаку

На дну мајчиног страха да се не

Утопим пре матуре

За осамнести рођендан добио сам

Белог крилатог коња на коме јашем и

Сањам море

Матуру страха моје брижне мајка

Бол који сећање буди у дављенику

Снова

ПУТОВАЊЕ

За НЦП

Сањао како путујем
Последњи поглед
обасјавао је Сунце
Довољно светла за пут
кроз плаву таму
рекох себи пре
раскрснице између
Раја и Пакла
А тамо на том месту
велика непровидна врата и
никог на улазу
Да ли скренути лево или
десно питао сам се у себи
пре него што сам закуцао
Чему страх од грешке
Врата су се без шкрипе
отворила
Ушао сам
Срце је једини сведок да је
све остало тајна
Највећа тајна о ситницама
због којих у животу
неразумно верујемо да је
опростив сваки грех
И не праштамо их себи док не
онемоћамо

ЗОРАН М. МАНДИЋ