Архиве категорија: Круна

Špijunka: Deda čuvao kralja

Preci Olivera Antića, savetnika predsednika Tomislava Nikolića, bili su bliski dinastiji Karađorđevića. Njegov deda po ocu, Miodrag Antić bio je visoki funkcioner Kraljevine Jugoslavije. Savetnik priča ovu anegdotu:

– Jedno vreme je bio zadužen za bezbednost kralja Aleksandra, a iz tog perioda ispričao mi je ovaj događaj: Kretala se jednom kraljevska kolona kroz Beograd, a deda ju je obezbeđivao nemački precizno. Kralj je, međutim, tražio da se deda kazni, jer se „osetio neprijatno od naroda zbog teškog obezbeđenja“. Deda Miodrag je zbog takvih stvari ubrzo dao ostavku na mesto bezbednjaka i prešao u Ministarstvo šuma i voda. I taj prelazak ga je spasao 1945. 

 

Špijunka: Deda čuvao kralja | Politika | Novosti.rs.

Advertisements

ПРЕПИСКА ПРИНЦА И ПРОФЕСОРА (27. мај 1915)

Принца Ђорђа Карађорђевића и Учитеља (проф. Михаила Петровића Аласа)

_____________________________________________

Преписка Принца и професора
Преписка Принца и професора

Фототипије писма принца Ђорђа Карађорђевића

Писмо Њ.К.В. Принца Ђорђа Карађорђевића упућено Михаилу Петровићу
Писмо Њ.К.В. Принца Ђорђа Карађорђевића упућено Михаилу Петровићу

Једна исповест г. Дучића

(Одломци. Из јесењег броја књижевног часописа БРАНИЧЕВО, 2012, посвећеног Духу српске књижевности)

Јован ДУЧИЋ  О НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, НОВИНАРСТВУ И О УЛОЗИ ЈАВНЕ РЕЧИ У ДУХОВНОМ ИЗГРАЂИВАЊУ НАРОДА

Једна исповест г. Дучића

Блед, априла

– То двоје – рекао је г. Дучић – новинарство и књижевност, требало би не само да се одваја, већ да се допуњује. Јавна реч је увек само једна; то јест, увек или само племенита или само злочеста. Новинар пише за један дан, поводом једнога случаја, или за један општи друштвени степен; књижевник се обраћа увек само духовима себи равнима. Пише, ако је могућно, за вечност и не говори о једном случају него о једном интегралном животу. Та два човека, новинар и писац, немају заједничког, него само средство којим се служе, а то је јавна реч и аудиторијум, а то су људи који говоре њиховим језиком и живе на истом тлу.

Али, има нешто неоспорно, дубоко, повезано међу њима. То је дужност да се јавна реч не понизи дотле да постане отров и разбојништво. Бог је слово! У Јапану нико не сме да баци на улицу или прегази комад хартије на којој је нешто људски написано. Реч значи појам, значи мисао, значи дух, а то значи Бог. Реч је једино што везује човека са Богом. Она је за Јапанца свештена, непогрешива, неповредива тајна божанства. Требало би ово да имају на уму они који верују да су хероји кад су од своје речи направили једно разбојничко средство, говорећи о добрима рђаво, описујући зло које би без њиховог описа остало у помрчини у којој је и рођено. Зато је новинар као и писац: или апостол или разбојник. Нема средине, он је или патриота, или издајник; или верник, или богохулан. За малу нашу средину, нарочито су новине једина лектира, пошто немамо књижевности довољно велике да би дејствовала. Оно што новине уносе у нашу породицу, верујте да то остаје у породици. Морални пример или узори разврата, и све што је описано, прорадиће у оцу, мајци, сину, кћери. Нигде у Европи није новинарство у том погледу толико утицајно као код нас. Сви описани злочини се, затим, понављају у стварности. Пре неколико година су синови убијали очеве, браћа су се убијала међу собом, мајке су продавале кћери, очеви заводили снахе. Амерички гангстери су нашли своје ученике код нас. Наши корупционаши су премашили своје учитеље америчке или париске. На младом тлу нашега духа ницало је троструко оно што се описивало као туђи порок и туђи злочин. И то се понавља.

Књижевност наша је то дубоко осетила. Наши су писци ућуткани и занемели. За двадесет година наовамо у дневној штампи су засути блатом скоро сви они писци који су за последње деценије били част наше јавне речи и наше просвећености. Млађи су се уништавали међусобно. Најгори су се највише силили и највише чули. Један несрећник је рекао: Нема више лирике! Од последњих неколико година неколико и млађих и најмлађих су замукли. Наши књижевни часописи не пишу о онима који су их створили, као и којима све дугују. Већ неколико година се више не пише.

Кажите вашим колегама да ово не погађа оне који су нешто стигли да ураде; да погађа младу гору, која тек пролистава. У Француској и Енглеској се не пише о лошим писцима и о невешто написаним књигама. Они умру тиме што се о њима није говорило, али ипакнико не напада онога који тек хоће нешто да уради; ни онога који је урадио. Новинар, или књижевник, нема право да се стави између писца и читалаца као судија. То не погађа правог писца, али убија књижевност. Наш застој је дошао од овога зла – завршио је г. Дучић.

Ваш сарадник потражио је г. Јована Дучића, који је на Блед допутовао званичним послом. На молбу вашег дописника, г. Дучић није хтео да да изјаву политичког карактера, али је спремно пристао да за „Правду“ да изјаву односно застоја који се осећа у нашој књижевности. Г. Дучић моли да „дневна штампа“ увиди један део своје одговорности пред духовном кризом.

(Јован Дучић, Књижевне импресије, изабрана дела, књига V, Слово љубве, Београд 1982, 359–361)

______________________

види и друге прилоге на ову тему:

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

Жигосање великих литерарних кријумчара…

Творци мртвих схема и хијерархија, велики литерарни кријумчари… Такви подгрејани мртваци рађају беле робове и жалосно потомство…Објављујем да су поражени!

Мале националне књижевности су сличне мочварама; врве од гмизаваца, неиживљених комплкеса и глорификација. Оне су анонимне и Њихова афирмација не достиже залет; остају мрак у мраку. Свет је посед песника, ма где они били рођени, у Португалу, Шпанији, Србији, Паризу или у Сибиру, или на Суматри, или можда на Рту Добре Наде. Свет треба освајати…

Српска књижевност, тј. њени аутори, скоро без изузетка, не беху дорасли том освајању кроз читав ХХ век!

Сада, када предајем коначни облик ПОВРАТНОГ КОЛА култури и књижевности народа коме припадам, а преко српске културе и књижевности, и европској и светској уметничкој баштини, молим да ми се опрости (ако сам у потрази за праведношћу) изрекао неке ствари оштријим тоном и речником ужег наследства епохе Хокус – покуса и Наметног века.

Понављам: Не мирим се са пропадањем и нестајањем; нисам Господ да бих га могао зуаставити; покушавам да отргнем понешто од свега онога што сам запамтио и понео у себи…

Уметник не може бити неутралан, никада није ни био; ја се лично не могу присетити оних уметника, вредних спомена, који су били на страни победника…Код нас је било много „уметника“, нарочито у другој половини ХХ века, о којима су временом објављиване студије, монографије и остале учене шкработине, које ће време просејати на својим финим ситима, већ сеје! Кога ће се сећати будућу читаоци, они који ће живети и читати 2050. или 2083. године, ми то не можемо знати. Мени се чини, чврсто верујем, да ће многи бити заборављени, па чак и они који су до пре неколико година, или деценија, или данас, носили епитет великих уметника.

Да ли је неко заиста велики уметник, писац, о томе не пресуђују издавачи и књижевна критика, већ читалац, то јест генерације и генерације читалаца. Велики је писац само онај чије створено дело стално добија, из године у годину, из деценије у деценију, из века у век, као што је случај са ИЛИЈАДОМ и ОДИСЕЈОМ, или са БИБЛИЈОМ…

То овенчава круном главу песника, а то је велика мистерија…

 

У Београду и Мишљеновцу, друга половина новембра 2001. – 2002

 

Заблуда, погибељна лаж

Дакле, да не дужимо више ову причу, закључимо је разумним речима: Нико није спреман да збаци срамоту својих грехова, полувековних понижења и страшне трагове изнуђеног прилагођавања; за то је потребно религијско покајање, за које нико од њих није био способан! Оно што је требало да учине макар на крају 20. века улазећи у старост и зрелост: да оперу у души црну несрећу прошлих деценија и да поверују у своју сопствену непоколебљиву част и потпуну часност, да би пробудили поверење према самима себи и да би научили да препознају људе који заслужују поверење – НИСУ УЧИНИЛИ! Они су у младости одбацили Бога. Да би учинили оно што треба, макар на крају животнога пута и с душом у носу, требало је да стану пред лице и суд Божији. Јер после свега проживљеног и пропаћеног, после свих пораза, посртања и заблуда, требало је тражити и наћи путеве према Богу.

Истражујући српску културу и поезију Наметног века, нисам могао не видети да је она ницала као мртве коприве на путевима безбожништва, несавесности, несреће и ђавоље лажи : на старим путевима, на територији ђубришта. Оно што се хвалило као велика поезија Наметног века, на жалост, пагибељна је лаж. Заблуда. Нема у тој поезији оног што је неопходно – дубоке обнове душе, и то је т р е ћ е издање моје антологије КОНСТАНТОВАЛО, регистровало недвосмислено. Још више сам, то, не као антологичар, већ као песник схватио, пре свега као песник „Бршљана око младости“, „Архива у оснивању, 1 – 5“ и „Повратног кола“, да обнова истинске српске поезије не може бити замењена ничим, никаквим политичким празнословљем, никаквом „модерношћу“, „авангардношћу“, „постмодерношћу“.

Истинска српска поезија ће бити обновљена, кад у српској души запева њена потоња дубина, која ће указати песницима  нове, дубоке теме, и даровати истим темама своју форму, свој ритам, метар, и праве тачне речи. При том, све време не мислим на поезију римованих строфа, ритмичних и римованих строфа, већ на поезију која тражи нешто сасвим друго, далеко више, распевано срце (најгрубље речено). Јер суштинска, исконска поезија захтева целог човека, а пре свега појствено срце. Такву поезију су имали Руси у 19. веку, и њен је најизразитији представник Пушкин, који је био „као с неба бачен поетски огањ, од којег су се као свећице запалили други, самосвојни песници…“

Поновићу стару истину, због које ће се можда неки данашњи песници и тумачи смејати : Има ли друге поезије осим оне коју ствара срце?

Много има тзв. „поезије“ која је „прозаична, сува, мртва“, и која нема никакве везе са правом поезијом… Поезија увек изражава нешто друго. Јер њој је суђено од памтивека да „увлачи у живот осећања (срца) – и вољу , и мисао, јер је поезији својствено да жуди до успламтелости и да мисли до најдубље дубине. Али, најважније је и главно је појствено срце: све песникове снаге и способности морају се њему подчинити и проникнути његовом животодавном струјом, његовим појством, његовом мелодијом“ (И. А. Иљин, исто, стр. 205).

Краљевске инсигније

Међу мојим најновијим песмама има и оних које су посвећене Његовој краљевској Екселенцији, Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу II – човеку који је био у најдужој емиграцији, изгнанству; потомку оних славних предака који су постављали темеље данашњој држави…Нисам поклоник удворичке поезије; те песме сам написао давно, пре много година, када нико и није помишљао на трагичну судбину сина последњег краља Југославије

Сада, 2001. године када су се многе ужасне и трагичне ствари већ догодиле, са последицама које су катастрофалне, многима је јасно да је завереничко и револуционарно свргавање монархије брзо довело не до републиканских слобода и радости, већ до партијских диктатура и персоналних тиранија авантуриста. Срби, који су од уласка у своју познату историју познавали монархију од почетка свога државотворног постојања, скоро све до половине Наметног века, нашли су се у фрижидеру језовите повести Наметнога века: као да су били замрзнути. Већина становништва је одбијана и одбијена од монархије, под изговором тзв. високе политичке свести. У суштини, нису познавали њену тачну суштину.

Српском народу је потребно, дубоко у то верујем, оно што су имали његови преци: Краљ, а бити цар или краљ значи „самопожртвено служење, и да се то служење састоји у врховној власти над државом. Такво јединство владања и служења има суштински, дефинитивни карактер; оно не може и не сме да се разбије…“

У суштини, Српски народ је у другој половини 20. века имао за владара „црвеног цара“, неспособног за владање, туђинца, болесну, опасну, чак погубну појаву за читав Српски народ. Коме то ни данас није јасно, а многима није, нека заигра у Повратном колу. Партија је много, а народ је један, и краљ је један. Партија је много, али је непартијаца много више. Дај Боже да Српски народ коначно добије свога Краља, који ће позвано стојати над свим слојевима, класама и странкама, и који ће бити апсолутно слободан од оних који су га довели на власт, од оних који га проглашавају Краљем, од банкара, од светских закулисних ложа које никада неће престати у настојању да потчине његову државну вољу. Грађана и поданика је много и од сваког од њих иде према Краљу нит ПРАВНЕ подчињености; та нит обавезује и свезује Краља. Краљ је један у земљи, од њега се према сваком грађанину протеже нит власти; та власт веже и обавезује Краља. Сваки нормалан и побожан грађанин Србије носи у себи Краља, зато један треба и да га оличава на Јави! Наравно, природно је и неопходно навићи Будућег Краља на то да приватног и личног живота нема и никада неће бити. Од Краља се тражи највећа могућа жртва. Јер, не заборимо ни у сну: Лични живот Краља је у свему и увек својина његовог народа: његов живот не можемо издвојити из велике историјске бујице, немогуће је да прогласимо његову издвојеност из ствари свенародних

Упућујмо у истину: Духовна и политичка одговорност Краља је свеобухватна и непрекидна! Све што се тиче Краља лично и његове породице, све је својина његовог народа, све улази у ореол његовог државног лика или, напротив, у затамњење и изрођавање његовог наличја. Краља не чека судбина пуна забаве, насладе и свакојаких прохтева, већ – жртва, унапред је осуђен да жртвује све своје снаге, своје слободно време, своје страсти, своју личну срећу, своје здравље и свој живот. Велики пралик свеега тога дат је у ликовима српских краљева средњег века, као и Карађорђевог унука Петра Првог. Краљ треба да буде велики васпитач свога народа у свему, у патротизму, у осећању сопственог достојанства, снаге просуђивања, осећања одговорности….

КРСТ, КОЛО, КРУНА МИСТЕРИЈА

Добар део српских песника 20. века (нарочито друге половине

Наметнога века) – не знају за стид и за срам! Сви су дресирани и сви
су прозаични, како би рекао цинични Јерофејев, као тако посна работа,
тј. официјелни секс! Феноменолошки гледано, то су аутори формирани
на комунистичком укусу, по изопаченом укусу. И док Срби, тј. српски
читаоци не науче да се стиде таквих демона – ВЕЛИКУ ПОЕЗИЈУ
НЕЋЕ ДОБИТИ!
Добиће многе антологије поезије, многа ср. у боји! Евентуални
читаоци и тзв. водећи песници -понављам – кљуцкају из живота бајку
о модерној поезији и настављају да живе у њој. Објављују антологије
које су, напросто, бацање прашине у очи – БЕЗВРЕДНЕ, ЛАЖНЕ!
Доста, заиста је доста било фарбања у боји : већина песника пошто није
умела да разлучи велико и божанствено, исконско, неизбежно је прешла у
кордоне сладострасника, славољубивих врло, у кордоне кокетних хвалисаваца
и ћифта: и све време су препричавали своју личну осећајну еротику и при том
у облицима све јаче и јаче бестидности, водили своје чувене балетске
представе на попришту егзорцизма, борили су се са ђаволом, понеком се дало
да га на тренутак и победи, да би га затим тријумфално пољубио у д..е!
ШЉАКА ИСТОРИЈЕ је заклонила видике. То смеће треба
уклонити; за то су потребни комуналци, не песници, нити песници –
критичари.
Српска поезија Наметног века настајала је у оквиру савремене
кризе хришћанства и човечанства уопште. Чланови партије (а многи су
били, већина најистакнутијих песника друге половине 20. века, што им
је омогућило успешно пењање на лествици ), нису били хришћани, нису
у себи давали првенство љубави, срдачном сагледавању и хришћанској
савести, а то другим речима значи да су били склони мудровању,
мудровањем руковођеној вољи, да никад нису ни стекли хришћански
акт, да не говорим о хришћанском духу. Мудровања су их довела на
путеве уског интелектуализма, до разорних сумњи и порицања. Јер
– нема разлога да се више о томе ни дана ћути – мудријашка воља
изводи на путеве срца лишених љубави рачунџијског утилитаризма,
практичне безбожности. И српска православна црква која се најдуже
опирала погубном и безбожном комунистичком утицају временом је
начета, она која је позвана да оживљава, продубљује, снажи и
очишћује религијски акт који јој је задат. На то је позван сваки
свештеник, пастир, сваки засадитељ хришћанског акта, живи
остваритељ и учитељ. Међу последњим песмама објављеним у овој
књизи, међу оним најновијим, има једна која је посвећена моме
најмлађем сину, који је желео да упише средњу богословску школу,
али се није дало. Било је то врло важно искуство, неочекивано, за мене,
као родитеља: пружило ми је прилику да се реално суочим, са
чињеницом каква нам је црква данас. Оно што се догађало око тога
уписа, пре него што сам написао једну песму, до које веома држим, јер
је израз искуства – то нема везе са срцем, са Молитвом. Црква треба
да се ослободи, а неће моћи дуго, на жалост, оних који стварају мртву
парохију и подривају постојање Цркве. Кажем то са најдубљим
жаљењем. Веровао сам годинама да је то последње место у српском
друштву, које није онеређено комунистичким пустошењем… Сасвим је
нормално да ми очекујемо од својих пастира: молитвену силу, љубеће
срце, живу хришћанску савест, фамилијарни протекционисам,
жигосање среброљубља… Ако данашњи духовници не уважавају
искрени осећај, ако то не примају као нешто драгоцено, животно важно
и охрабрујуће, да ли су онда они искусили светлост и топлоту духовног
огња, живу доброту. Нисам никада био богомољац, али сам одувек
осећао да живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољнике,
помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога,
срдачан осмех за цвеће и птице. Дело у цркви јесте дело духа, љубави
и савести, дело молитве и сазерцања, али сам ја, то јест мој млађи син
искусио нешто друго. Потребна су отрежњења…1
________
1 Наслов овог поговора је : КРСТ, КОЛО, КРУНА : МИСТЕРИЈА. Могао сам написати и : Истина, Враћање у живот, Краљ : мистерија не бих погрешио.
Сада, када предајем коначна издања својих сабраних песама, није тренутак да евенталне будуће читаоце замарам речником официјелне српске књижевне критике 20. века – целомудрене чегртаљке. Моје сабране песме нису издајничке: није ми падало на памет да се укључим у религијско опустошење душе до варварског покушаја свођења и грађења културе на страху, поробљавању. Нисам пристао на гажење личног морала, и нисам хипнотизиран изнуђеним погледима на свет. Имао сам стваралачку иницијативу.
А кад је стваралац има, онда су далеко од њега прљави циљеви са свим порочним средствима.
Тражио сам приступ к Божанственом и нашао га у поезији и роману (ЛИТУРГИЈА, 1997, ТРГОВЦИСВЕТЛОШ]У, 1998, МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ, 2001); нисам се препустио само човечијем домену; нисам само одатле почињао и нисам се приклањао чулном еротизму. Тражио сам зраке Божанственога у свему, чак и у пропалим колибама и непроходним шумама завичаја, али и на другим местима; и налазећи светлост, трудио сам се да у њој пребивам и да говорим њоме. Видео сам историјске ране, судбинске ране српског народног карактера, осетио сам самосвојност
и величину српског духа, народног предања, живе традиције, источника (потрудио сам се да о томе напишем и неке књиге!) и православне вере и све оно најважније и најглавније у животу човека. Оно за чиме је српска појствена душа жудела дуго и предуго, а то је слободна, ненаметнута и неконтролисана поезија, то, верујем, проговара кроз све три књиге мојих сабраних песама! Ја сам осетио тугу, бескрајну тугу за Србијом, оном другом, непознатом, и кроз ту тугу сам осетио сложено осећање стваралачке националне снаге, енергије, сањао сам о новој Србији, и то је долазило из потребе и жудње да васкрсне српско угасло појство, да се значајно обнови. „Бршљан око младости“, а нарочито „Архив у оснивању, 1 – 5“, могао је да напише песник који се као човек ослободио ћифтинства, малограђанштине, подражавања рђавих песника: скупио сам огањ срца, јачајући своје осећање одговорности, превазилазећи захтеве које сам самоме себи постављао у младости. Носио сам предуго Крст, и сасвим је очекивано да се он врло често спомиње у мојим сабраним песмама. Позајмио сам наслов за трећу књигу својих сабраних песама из старобалканског наслеђа, из редукованог обреда Русаља, тј. елеусинских мистерија. Моја поезија чезне за враћањем у живот. То је можда могло некоме да се учини патетично, ако се ствари површно посматрају, ако се површним, плитким погледом гледа на све оно што се Србима и српској књижевности догодило у 20. веку. Дакле, Повратно коло је – оно обредно, мистеријско коло које враћа у живот, онај прави, без страха и поробљавања… У српској поезији 20. века има превише беспомоћности, недовршености, као и у минулом 19. веку. Много шта је остало у траљама. Беспомоћност највише слична импотенцији! Хтели су многи песници да се покажу, али им се није дизао! И то недизање је доводило до беса и странпутица, ћорсокака, до – врага! Тако мало има слободне, ненаметнуте и неконтролисане поезије. Лалић, кога овде неки још увек сматрају бардом, велики је пораз : он је стално мрмљао неке стихове који су били највише налик на солидније преводе великих светских песника. Не Попа, Не Миодраг Павловић, нити онај певац из Шумадије, не они, никада нису сишли у дубину Србије! Пут у дубину Србије обрастао је маховином и гљивама великим као кравље уши. Унутрашњост Србије се састоји од испреплетаних жица паганства, недовољно укорењеног хришћанства и безбожништва. Тамо је најуочљивије одсуство усправног држања. Има много страшила; најстрашнија су страшила тзв. модерне српске поезије 20. века и сва су као по правилу напуњена влажном струготином.
Ако је и постојао и један песник друге половине Наметног века који се запутио пут дубине Србије, то је био један самоук, један сељак, један скоро јуродиви, и то пред крај свога краткога живота (С. Митић). Тзв. модерна српска поезија се у
другој половини 20. века претворила у нешто налик на фолклорни ансабл под управом З. Мишића и комп. Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века је права егзотика!…
Први пут објављено у књ. Мирослава Лукића ПОВРАТНО КОЛО : Сабране песме, књига Трећа, ЗАВЕТИНЕ Мобаров институт, Београд 2002, 200 стр. У оквиру ДЕЛА М. Л. у 32 књ. Књига трећа, стр. 193 – 220. Затим прештампано у књ. Студија о наметном веку, стр. 59 – 94