Архиве категорија: Мистерија

Основни постулат стваралаштва

СМРТ,НАЈТИШИ,КОНАЧНИ ПРОТЕСТ / Радивој Шајтинац

(Из "Врта Св. Петке"). Слике које смирују (1)
(Из „Врта Св. Петке“). Слике које смирују (1)

Радница Мара Марин (55) из Житишта

преминула након протеста ојађених радника

Агрожива не дочекавши ни заостале плате

ни прву пензију

У првој рунди, под врелим сунцем

Бронзана магла балалајке

Руски русвај

У другој српско жито,српско месо,

У освит и сутон ледени сан

Спаковане пилетине

Океанска секунда до прве пензије

Оштро сечиво транспарента

У трећој облак пун града и неисплаћених плата

У четвртој киша која спира

Низ споменик и бронзане рукавице

Млазевима

пилећу крв

Све на масни папир европске уније

Омот од небеског блата

Међу звездама, сазвежђима

Међу конопцима

Дани и године черупајући се отимају из

Чворова

Маркета,продаје,планске издаје снаге

Пун је државни јастук меког очерупаног перја

Светских и локалних обећања,крошеа и аперката

И њена глава с очима која се не дају склопити

Слеће на немар,нехат и отимачину

Сачувај,види и почуј

Рокy

Боже ,пиле

Advertisements

ТАМО ГДЕ СТАРЕ МИТОВЕ НАСЛЕЂУЈУ НОВИ / Братислав Р. Милановић

Корица Тодоровићеве књиге
Корица Тодоровићеве књиге

Нова песничка књига Мирослава Тодоровића Грчка свеска има за мото две Сиоранове реченице: „Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора. Има ли сигурније потврде за то да не постоји весело море?“
Цела ова књига изграђена је на грчким мотивима: на неким невеселим сликама из грчке (и не само грчке) свакидашњице, на крхотинама старих митова као на комадићима некада јединствене мраморне целине, и на пејзажима у којима доминирају морска пучина и небо ‒ две нијансе једне те исте плавети ‒ песак, облуци које је на обалу искотрљало море а на којима стоје записи о вечности, и коначно, ветар. У песмама Тодоровићеве књиге Грчка свеска измешани су узвишена прошлост и тривијално, сирово, простачко, варварско свакодневље, стари митови и савременост са својом новом митологијом. Линија која их дели крхка је, али уочљива.
Тодоровићев глави лирски јунак, почесто лирски субјект у овим песмама, а у неким песничким целинама и песник сам, именом и презименом, обичан је савремени туриста са предзнањима о историји и митологији простора у којем се нашао. Његов лирски доживљај грчког поднебља није изграђен само на остацима историје и једне старе митологије. У њега је уплетена и свакидашњица, конфузна и раздробљена, неорганизована и пуста. А њу чине и домаћини, и гости који као туристи долазе са разних страна.
Нова песничка творевина Мирослава Тодоровића ослања се на два света, сучељена и испреплетена: на један који је био, и на други који траје. Тај сплет песничких слика – у којима кроз један стари узвишени, митски свет прораста попут корова савремено доба – дат је већ у првој песми „Животне мреже“. Та песма је у исто време и пролог и монолог лирске јунакиње, туристичког водича Бојане:

„Први пут када стигнеш овде
Мислиш прелепо место
Испод планине на којој су негда живели богови
Али кад прође сезона
Све умукне
У љуштуру се увуче
И сјај утихне море умири
Место ко у забити селендра“
(„Животнa мрежa“)

То је тек прва строфа, али већ у њој је јасно назначено да Тодоровић прибегава мешању стилова, узвишеног и тривијалног, не би ли читаоцу дочарао ту помешаност времена и цивилизација. После прва два стиха у наведеној строфи, који припадају информативном стилу, или чак и епистоларном, он уводи стих у којем се осећа извесна мера узвишености: „Испод планине на којој су негда живели богови“, у коме узвишени патос читавој синтагми даје архаични облик прилога за време некаднегда. Затим следи стих сасвим прозаичан, са намерно изабраним макаронизмом сезона који овде значи туристичка сезона и замењује реч лето. Тако формиран стих звучи као одломак какве реченице преузете из туристичког бедекера. Потом следе стихови у којима се јављају тропи. У њима доминирају: једна метафора („Све умукне / У љуштуру се увуче“), две синестезије („сјај утихне“, „море умири“) и један врло сликовит аугментатив („селендра“).
Читава наведена строфа, а потом и песма, заправо је један ироничан, веристички опис стања у коме се лирска јунакиња нађе када у негдашњем митском простору савремена туристичка халабука мине, посетиоци оду, а пејзаж се испразни као посуда из које се излио садржај. Лирски субјект остаје у пустоши, такође непотребан. То осећање сувишности дочарано је, нешто даље, метафором која припада овом времену и у којој се једно осетљиво биће пореди са ефемерним предметом широке потрошње:
„Ја сам само грамофонска плоча
која се више не користи“
(„Животне мреже“)
Стари митови живе само преко лета, док се о њима говори, док траје оживљавајућа моћ језика и док постоји таква намера:
„И чекам да нова сезона дође
Да исте приче
О боговима њиховим нашима казујем.“
(„Животне мреже“)
Нови митови нису начињени од племените грађе: у њима нема херојских подухвата, трагичних љубави и исто таквих заблуда. Нема ни митских трпеза. Раскошне гозбе замењује жвакање сендвича. Ни врховно божанство се више не јавља у обличјима моћних животиња: бика, удава, аждаје или лава; не станује у облацима или на дну мора, већ се објављује на материјалу широке потрошње ‒ у папирним новчаницама. Нови митови су саздани од безначајне, свакодневне потрошне грађе: све се срозало до сопствене пародије, до самопорицања.
Поред ове песме Мирослав Тодоровић има у збирци Грчка свеска још пет дужих песама сложене структуре, од којих су четири изграђене на истом принципу мешања значењских планова и стилова: „Стихови о светим иконама“, „Срце које цвета“, „О боговима и љубави“ и „Узалудни послови“. Песма „Камена порука“ не спада у тај значењско тематски круг и њоме ћемо се позабавити нешто касније.
Ако се у управо анализираној песми „Животна мрежа“ Мирослав Тодоровић бави десакрализацијом једног познатог митског простора , у песми „Стихови о светим иконама“ уочљива је десакрализација једне сакралне уметности – сликања икона. И овде се један узвишени и свети посао, сликање божанских ликова и светаца ‒ у које су од провиђења изабрани зографи уносили сву своју веру и надахнуће, и који су по томе били посебни, јединствени и непоновљиви ‒ срозава на профану серијску производњу по законима тржишта:
„У радионици икона
Гркиња држи кратак курс израде икона
Иза ње за столовима раде мајстори
Гледам како млада Гркиња вешто
Из дрвета извлачи ликове светитеља

Српска група туриста испунила је предворје
Златна фолија блиста у рукама младе Гркиње
Једноставно се прекрије дрвена површина
Између линија испуни празнина
И сада се већ може своме свецу помолити
У томе је суштина“
(„Стихови о светим иконама“)
Сасвим просто. Некада свети хришћански предмет, који је имао у појединим случајевима и чудотворне моћи, израђује се, због велике потражње на тржишту, на разним крајевима света, и хришћанским и нехришћанским. Израђују га, поред хришћана, и мајстори будисти, муслимани, комунисти у Кини, који не верују у ликове што их осликавају својом несумњиво мајсторском руком, већ верују у њихову цену. Врхунац чини израда помоћу шаблона, типска, серијска. Дакле: подражавање, вулгарна имитација, кич… У нове вернике, који су богобојажљиви постали јуче, гледају свеци очима у којима нема вере јер није имао ко да је у њих насели. Све апстрактне религиозне и духовне вредности пале су пред конкретном вредношћу од цигло 15€:
„Цене су добре
Света Петка Римљанка 15 еура
Ко купи три једна гратис
Свети Јован, Никола Димитрије може и са попустом“
(„Стихови о светим иконама“)
Трговци су се опет уселили у храм из којег их је Исус избацио и размножили се по свету. Плати па па се моли: пред бофлом, пред иконом коју приликом израде скоро да и није такла људска рука.
И стихови који дочаравају овај призор израде икона негде у Грчкој огољени су до крајњих могућности. Њихова функција је сведена на голу информацију без икаквих пренесених значења и тропа, што је некад добра поезија захтевала. Ти стихови су срезани према теми. Њој су примерени. Цитирани текст могао би бити део новинске репортаже, каквих има безброј. Али, у овој песми, он је испунио функцију.
И где онда Мирослав Тодоровић проналази аутентичне, неспорне вредности? У његовом систему вредновања – који је понекад прикривено а понекад отворено изнет у стиховима Грчке свеске – оне се налазе тамо где нема олаког и бесмисленог копирања, у ономе што је човеку са неба дато и што је тешком муком и његовим знојем створено. Оне се могу видети:
„(…) док будемо путовали
Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињака
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С ког нас богови мотре“
(„Стихови о светим иконама“)
Трагови старога света налазе се на предметима који су данас у употреби, али се њихово значење изгубило. До њега може да допре само онај ко зна старе митове и приче на којима је некада почивао свет.
У песми „О боговима и љубави“ Мирослав Тодоровић утврђује у светлости стихова везу између два доба које дели хуј протеклих миленијума. На новчићу од 2€ приказана је девојка како јаше бика који има ружу у устима. Та сличица, за лаике овог времена весела и забавна, заправо је митолошка прича о девојци Европи у коју се заљубио Зевс. Да би јој се приближио, претворио се у бика и пришао јој са ружом у устима, што је њу очарало толико да га је зајахала, а што је њему дало прилику да је отме, однесе је на Крит и изроди са њом три сина: Миноја, Еака и Радаматеа. Само, ко од оних што се поменутим новчићем служе зна ту причу, сем лирског субјекта који је ту да би уронио у физичке и митолошке просторе и чврсто их увезао језичким спонама. Та стара прича о љубави, страсти и слабости богова, па и оног врховног, данас је рељеф на монети зу поткусуривање. И тако је једна прича из старог мита о љубави прешла у нови мит о новцу заједнице која носи Европино име и загубила свој смисао.
Праве вредности су за Мирослава Тодоровића у непроменљивим стварима и појавама, као што смо то видели из развијене и прецизне слике о житним пољима и маслињацима Тесалије у песми „Стихови о светим иконама“. Јер, савршенство, као божанска мудрост, налази се у природи.
У песничкој књизи Грчка свеска Мирослав Тодоровић има две врсте песама. Оне у чијој основи лежи миметички поступак, који ће он у другом делу књиге напустити, и оне које су производ суптилне имагинације . У првима су већ помињане слике из животне свакодневице туристичких подручја, дакле о површним и пролазним стварима, а у другима су слике изграђена на непролазним елементарним чињеницама: облацима, небу, хоризонту, морској пучини, води таласима, ветру и песку.
Све праве вредности оживеће у песми о једном камичку и у минијатурама инспирисаним етеричним пејзажима. Богови ће се вратити на своје место. У песми „Камен порука“ лирски субјект ће пронаћи камичак који је исплавило море и на њему линије и кругове што у себи крију тачност небеских мера. Тај камен и порука мудрости коју он носи прави су разлог што је лирски субјект доспео у грчки исконски и митски простор, а не обилазак продавница са јевтином робом која имитира древна уметничка дела, а не пука туристичка радозналост:
„Каменчић који су запљускивали таласи
Обликом ме призва да га узмем
на њему бели кругови
На црном камену беле се линије
Три круга ме зачудише тачношћу небеске мере
На каменом жрвњу који радосзнало узех
Загледан у чудесно беле кругове

Питао сам се није ли овај камен порука
Која ме је нашла овде
У подножју Олимпа
По коју сам не знајући дошао“
(„Камен порука“)
Сада коначно долазимо и до песничких разлога због којих Мирослав Тодоровић у једном делу збирке Грчка свеска напушта миметички поступак. Ова песма се, додуше, налази међу првима у књизи Грчка свеска, али она је онај други пол ове књиге. Поменути разлог је потрага за смислом. А смисао је у елементима природе, а пре свега је у поезији:
„Олимп је све више био облак
Грмљавина се разлегала пучином
Видела црна завеса
С муњама испуњеним грмљавином
Као да су се скупљали у тачку најмањег круга
Са митском планином заокруженом облацима
На црном камену у мојим рукама
Међу белим круговима
Мотрио сам песму
Црни камен са линијама хуја мора
У чијем се кругу таложе векови
И тишина
Овоземаљска
(„Камен порука“)
У песмама које следе, превасходно у минијатурама и фрагментима, Мирослав Тодоровић варира песничке слике морског пејзажа који се састоји од истих елемената: неба, пучине, таласа, линије хоризонта, облака, планинског врха Олимпа, песка и хриди. Из тих кратких песничких форми да се закључити да Тодоровић има велико поверење у слику. Из односа између појединих набројаних елемената он настоји да извуче саму суштину, а то је понајчешће песма. Ево, као илистрације, једне песме без наслова, а готово ниједна од ових песама није насловљена:
„Линија хоризонта
Између пучине и неба
Линија песме
Из те плавети
Као тајна постања
Светли оно зрно истине

Чека час“

Он у том пејзажу проналази и древни мит који је у њега уписан као порука за неког ко ће касније доћи и умети да прочита оно што је записано на таласима, или оно што је утиснуто у тишину као глас који ће се у другом времену јавити ономе који уме да слуша. То је песма која из плаветнила неба и мора, кроз векове, тражи свој медијум:
„Мотрим планину на којој су живели Богови
Књига каже 12 Богова
На обали Егејског мора
Уз шумор таласа
Стихови плавети

Само песник тај глас из тишине чује
Из песме која га кроз векове тражи
Ослушни, чујеш ли?
Изађи из песме Господе

Опет се суочавам с митом
У таласима облаци
Дописују плавет стихова
Сенка Олимпа понад
Стихова небеских дубина“
Доживљај грчког митског медитеранског пејзажа Тодоровић поистовећује са уметничким делом: понекад је то уметничка слика, понекад песма, а понекад читав синкретички акт. Таквом доживљају посвећена је песма „Заустављена светлост“:
„Пејзаж слика
Стих јутарњи понад мора
Заустављена светлост
Љеска на Егејском листу
Слушам како се богови на Олимпу гложе
Зевс режира представу
Маглену завесу сунце још не подиже
Облаци се наслонили на линију хоризонта
Ишчекују знак за пловидбу

Љеска се море
таласи на обали распрскавају
А хук казује како се песма рађа

Слушај хук даљина
Бескрај се ту
Надомак песме налази“
(„Заустављена светлост“)
У првој строфи Тодоровић свој свеколики доживљај предела у којем се обрео визуелну сензацију рационализује као слику, а потом менталну – као стих. Потом се у песму укључује и аудитивна сензација, гложење богова, односно грмљавина. Ту Тодоровић читав предео претвара у сцену на којој се одиграва позоришна представа чији је редитељ врховни бог Зевс. Затим се све поново преобраћа у песму која се враћа на свој прапочетак и која је готово изједначена са прапредставом о свету, са бескрајем.
Феномене природе која га окружује Тодоровић, дакле, доживљава као уметнички чин. Тај доживљај се преноси, у различитим облицима из песме у песму, из минијатуре у минијатуру, из фрагмента у фрагмент песничке књиге Грчка свеска. У својој фасцинацији морем он трага за истомишљеницима и проналази их у Константину Кавафију и Полу Валерију, двојици великих песника мора, и мотиве за две своје песме налази у њиховим стиховима. Тодоровићев доживљај мора је међутим аутентичан, дубок. Из њега прозилазе промишљени стихови у којима он настоји да објасни и себе и свет још од прапочела, човекову крхкост пред моћима природе, његову загубљеност у времену и простору и немоћ да се бори са стихијама природних елемената и хујањем времена.
За Тодоровића је море животодавно, из њега све произилази и у њега се све враћа, јер оно је сушта поезија. Песнички глас долази из морских дубина и дубина времена над њим:
„Слушај хук даљина
Бескрај се ту
Надомак песме налази“
И ништа није ни обухватније, ни старије. А у поређењу с морем човеково трајање је крхки тренутак. И то је од памтивека у свим стиховима записано. И може ли, онда, ишта бити тужније од поезије настале на обалама мора?

 

 

ДАНАС И ОВДЕ / Милош Јанковић

 

 Србија, јесен 2013.
1.
Постоје:
Лажна питања и лажне теме,
лажна веровања и лажне истине,
лажне поделе око лажне теме,
лажни борци, лажне величине.
Постоје и:
Лажни песници, професори, трибуни,
лажни победници на лажном врху,
лажни учесници у лажној побуни,
лажни разлози за лажну сврху.
И још постоје:
Лажни доносиоци лажних одлука,
лажни творци лажних вести,
лажни трпитељи лажних мука,
лажни тумачи лажне свести.
Не постоји нелажно, а да је важно.
Не постоји одважно, а да је нелажно.
2.
Септичке јаме и сплачине,
метастазе и коришћени куртони –
данашња слика моје домовине,
од мене ме, Боже, чувај и саклони.
Крпељи и глисте, буве и стенице,
хорде алавих, глупих пробисвета –
моје домовине данашње лице,
опрости ми, грешном, Богомајко Света.
Подгузне муве, које се роје,
гњиде и вашке, без душе и части –
данашњи опис домовине моје,
Свети Саво, спаси нас пропасти.
Учествујем у општем расулу без граница.
Доприносим распаду. Згађен, али кукавица.
3.
Да би доказали да су у праву,
нуде ми наду, истина – мршаву
(ипак ми храни душу и главу!),
да за њих нисам налик мраву
(црву, глисти, бичару, амеби,
вашки, буви, врапцу или зеби,
већ само и једино самом себи),
па ми бесплатно саливају страву,
нуде ми удео у празном пилаву,
терају ме да уживам у свом оглаву,
док зла чине – све мени у славу.
МОГУЋНОСТ ИЗБОРА
Могло би да буде и што било није
и да ми се догоди стотину чудеса,
ово што ја пијем – да мене попије,
или да се нада мном отворе небеса,
а могла би, рецимо, и земља да зине,
или да ме усиса космичка рупа,
могао би нечији пиштољ да окине,
или да ме згазе нека кола, скупа;
могло би и сунце зраком да ме спржи,
или нека лавина снегом да ме тумба,
може воз да наиђе, онај понајбржи,
или да ми никне, преко ноћи, грба.
А, замисли само – сателит да падне,
па право на моју мамурну главу,
или да ме спопадну неке красте гадне,
или да стекнем књижевничку славу,
или, на пример, да ми промене пол,
па будем друсна, дугонога плавуша,
или да се пробудим сутра као – трол,
да риба постанем, рецимо – скуша,
или, не дај Боже, да ме отме неко,
да ме „мали зелени“ на Марс одведу,
да морам да живим од себе далеко,
или да ми бонове за вино уведу.
Могла би ме стрефити нека катаклизма,
најезда скакаваца, владавина мрава,
или да оболим од тешког атавизма,
па да ме краси мајмунолика глава,
да ми реп израсте или трећа рука,
да шкрге имам, да се окаменим,
да ми мозак постане загнојена гука,
или, Боже сачувај, да напрасно онемим.
Свашта би се још могло догодити,
и лепо и ружно одасвуд ме вреба,
а мени баш и није лако угодити,
јер ми тако мало у животу треба.

(2009)
СУМЊА
Јесли ли сигуран, Господе,
да смо по Твом лику,
да си нас створио
угледајући се на Себе,
да небо нема разлог
за очај и панику –
кад ово што си саздао
на врата му загребе?!
ОГЛАС
Купујем снове – и половне и нове.
За неистрошене плаћам изнад цене.
За богатије садржајем више дајем,
док оне, штуре – плаћам ђутуре.
Купујем сањане у свакаквој прилици –
по дану или ноћи, у рову, у тамници,
снове упорне, дуге, са примесама туге,
и оне наглашено кратке, отужно слатке.
У обзир долазе и снови што пролазе,
сви који наличе на бајке и приче,
снови без сјаја, сањани из очаја,
и они опасни, неком душеспасни.

Не купујем луде – нек ми се не нуде,
као ни кошмарне, болесне, ни кварне.
Зависно од цене, пазарим и оштећене,
али и неоствариве – оне, свевек живе.

ПРЕПИСКА ПРИНЦА И ПРОФЕСОРА (27. мај 1915)

Принца Ђорђа Карађорђевића и Учитеља (проф. Михаила Петровића Аласа)

_____________________________________________

Преписка Принца и професора
Преписка Принца и професора

Фототипије писма принца Ђорђа Карађорђевића

Писмо Њ.К.В. Принца Ђорђа Карађорђевића упућено Михаилу Петровићу
Писмо Њ.К.В. Принца Ђорђа Карађорђевића упућено Михаилу Петровићу

ТРЕЋЕ СЈЕЋАЊЕ / Љиљана Вујић Томљановић

Треће сјећање(поема)*

Бујица Пека ишчупала стабло старог ораха крај некадашњег салаша Лукића у Лакомици, Звижд, 26. април 2013. Фотодокументација "Заветина"
Бујица Пека ишчупала стабло старог ораха крај некадашњег салаша Лукића у Лакомици, Звижд, 26. април 2013. Фотодокументација „Заветина“

РАСПАЉЕНА МИСАО
I
шта то мисао распаљује
ко секвоја висинама стреми
жишкама пуцкетавим
крцата ко нар

звијездо водиљо нараштаја
од пирамиде сјајнија
чујеш ли…
мине тајновитог времена бруј –
свако човјечје наравоученије
па и стихови у заборав ће пасти
(зар одојче плач први памти и
повоје своје препознаје)

али
може ли сутра без овдје и сада
ходајући може ли се преспавати вијек

тек што помислих да остави ме
та кнегиња трена опојне љепоте
мисли пеку пламте и теку
II
о дјетињства слатки болу
теби хвала
разум што ми дадетвог је рода плод
који мртви једва и кушају
јер у вјетрове вјерују у димове

сагоријевам на твом жару
као вилин коњиц у пламену дана
јер нисам слијепац
који видјело отето не тражи –
чулном тачком у мојој глави
гдје пјесми је станиште
записујем пјев
читавог народа једног
народа мог

ДАН ПОСЛИЈЕ
I
на границама духа
препричавају се приче
са бајковитим завршецима
прoписују закони опродаји слонова
визијама од ока до у ноћну таму
предана им Земља без бедема
удесима нашим распјевана
на другој страни обале

ни шум свих вода што земљом хуче
не може се поредити
с оним што уздрхти у сновима
на звук кобних гласовау складу с вијеком
читав један народ
наспрам костурницом ријеком
читави народи наспрам свих вода
као наспрам џиновске катакомбе
о камење изнад праха у моју славу
подижите камење тишини виче вијек
II
без ичег све је осим гласова
спојених у чуда звана ријечи
помоћу којих мостове градимо
видљиве и невидљиве
али само преостала памет храни их
да не помахнитају
а то што сликама отсутности
као јата висине браздамо
у пролазу задржавамо се
као брзи воз крај малог мјеста
и од парчића неких покупљених успут
склапамо мозаике однекуд познатих
то је само потрага за нама самима
III
за душе пријатељице врлине
вријеме ће доћи
оком га трећим пјесник наслућује и
што ће од њега пророк већи

(о ријечи с обје стране заоштрена)
замислите море чија дубина се
на оштрице од ријечи спотиче а
с времена на вријеме на њ и насуче
јер кормила у рукама бродара
без орјентације у простору
(ако… да није њих
не бисмо ријеч имали да је изустимо)

али
шта је пјев овај наспрам жеље
тих беспријекорних чувара наших обала
за промјеномсве четири стране свијета
него хватаљка за вјетар –
као птице крај пољског страшила
сваки досад прошао је

али не
нипошто нису безопасна
та мала звуковна чуда међу људима
злу склона свака рука клоне и
језик сваки што ступицу сплиће свеже се

НА ОГЊИШТУ ШТО ГАСНЕ
БДИМ И ПЛАЧЕМ
I
даље од млијекапјесник поручује а
бродовље онај који јест и није усмјерује

и све док незрелог му доба
не наврше се дани
млијеком бићемо преварени
оним што у снима крупне очи има и
чистом тајном у дубини просине
ко Ладона митског гмаза бритки плаз
ил` хитри му газ магије чином кад прозбори

на рубу обзорја гдје зенит свемир пара
црно цвијеће у простору бразда
шуме од страха камене се
одрази кула и торњева дрхте
ко слика неба над немирном водом

све у њему јаком сједињује крет
дијели снагу надахњује лет
све слично му гордо неукротиво плахо
лиром слатке туге јесењи буди пјев
док сњегове дахом вјетрова мами
чинећи се податан ко кадифа фина
а стрепњи пун јер пун тајни
II
о зар би пој тај љупка лиро
кристално јасно звучао
да жеђ за оним чега нема
њиме се не провлачи
а љубав коју опијева
само у снима срећан крај има
кратак нуди вијек патњу и окове

у богу од перја робови смо вагабунди
сфинге на стијени окамењене

о сви ћемо на истој ватри
као Орфеј горјети
због љубави своје
што преко рамена гледамо је –
онај који љуби
над лиром својом јадикује
све на земљи она успављује
али није снажна нит` је постојана
(због те љубави ни Месопотамија
данас није мретвија)
III
гдје је оно давно дивно вријеме
кад на земљи борависмо
(попут Персефоне Деметрине
прије нег` је у Хад увукоше)
с ње бисмо подигли травку или цвјетак
с истим одушевљењем
као какав камени облутак или кованицу
за којом је неко детешце
некад можда горко плакало

тад било је нешто од оног
што нас у пламен распаљује и
чини мудрим и понизним а
сад ево мртвих воће сласно кушамо
баш као она – Персефона
IV
а давније нег` давно
кад милоштом зорин зрак одисао
од села до села ишао гуслар
а љепота бјеше наппјев сјенокосе
роса на преслици пјет`о дичан у зору и
очева крчевина уз обалу ријеке
(врховни господари у кући својој кад бјесмо)

ал` крв наша податна врућа
свих чезнућа неисцрпан извор –
неодољесмо туђе руке миловању
(подрага па затре и крхку срећу поклања)
не жуђасмо давнине бусења те
милом ил` силом издане
све радости све туге
шкрипа жрвња бразда иза плуга

о питомих птица заборављена милино
бистрога вида далека успомено иза међе
праскозорја и мјесечинегдје вјечна зора
блага према свакој плоти као драгуљ зре
пјесмом те зидам у кули њедара
до руба земље гдје музику свемира
што у срцу свира слутњом ослушкујем
V
прије посљедњих оргија (сна без иког и ичег)
казуј Странче тајну своју

о раслиње на наслагама невиних
говорити кад би знало
грло свако заувијек би замукло
свако зрно жита из гроба се издиже и
свака травка чист је болесник

од истребљења бесмртност чиниш
успомене нас искрвавише
немамо прошлости више и
не осјећамо више – патрљци нас боле
не
да не патимо довољно бол би наша била

о раке проклето свете ко плач Антигонин
сва редом покољења прогоне
а срце нарикача ко камен тешко
због ратова духова и поноса одрицања
због жарких напора уједињења и разједињења
због владавина што се као лађе озврну
набуровитом мору и разбију о бедеме Недођије
VI
о све је мртвије нег мртво

а како рука жуљевита и кру` са седам кора
да васкрсну кад садашњост све одражава –
из безброј ћошкова један те исти тренутак
вреба (ничим га узбуркати)

невидљиво без престанка горчина тече кап по кап
a у дну срца радозналост жарка још даље вуче ….
ПОЕЗИЈА

и мисао човјеку дође с висина
тајном формуле Великога ума
поезије небески је божански извир
ведрина дана храни је сунце одијева

не није плод капље отровне
нит је ту да окује потчини
ко човјека и биље лира Орфеја
вјештом руком музиком магије

темељ јој се догоди мрамор стијеном
невремену сваком одољети спреман
и онима што с пријестоља вјешто зборе
варљиве висине тренутке сласне

сузно ока јадиковка провидјети не може
прејаке су ријечи из предјела смрти
разуларене гуше укидају живот а
нашу бару велику још болнијом чине
___________ Из пропратног писма ауторке:

Срдачан поздрав!
 
     Велико хвала на исцрпном објашњењу. Имате духа, што је за ,,дубоке пјесме“управо неопходно. Нажалост, тачно је да неки,и са својим извјештаченим казива-њем,,досегну“ далеко, и то због оних истих, који поезију проглашавају неодвојивом од своје врсте! Оних, због којих је, за већину, мислити и говорити, не само глупо, него, неријертко, чак и врло опасно…
     Само невидљиво је увијек могуће и трајно, а оно се зачиње у средишту наших душа, и рађа се у нашим умовима.
Пјесме ишчитавам и ишчитаваћу их још неко вријеме, а онда ћу, претпостављам, почети понешто и да записујем, што ће се десити природно, само од себе. Послије тога ћу Вам се, вјероватно, ако немате ништа против,поново јавити.
     Реаговала бих одмах, но, кћерка ми је имала оперативни захват; нешто урођено што се тек сада открило…
Моје бављење ријечју, повезано је са низом чудних, необичних ствари.
     Као да припадам, не само различитим свијетовима, него и различитим епохама.
Када сам рекла да вјерујем у оно што радим (што сте у писму споменули), то ни-како не значи да сам дорасла ономе, на што ме Полихимниа упућује, али значи, да стојим иза онога што казујем, онога што је одраз мојих проосјећаних мисли. Колико у томе успијевам, одговор ће дати вријеме (ако га још има!?).
     Поезијаје испис нота постојања, озрачје наде, огледало спасења…, настала у тренутку шокантне спознаје смрти, да нас тјеши, да нам шапће, да нам пјевуши, че-кајући тренутак објаве, преко оних, који имају оно нешто ,,додатно божанско“; она је мелодија душе изоловане од времена, од тренутка у коме се та шокантна спознаја догодила, што доказује да нас она непрестано повезује са системом ствари који језаблудомса Земље нестао, системом самоисцјељујућим, самоупотпуњујућим, а ко-ји ће ускоропоново бити успостављен, и то, без логиста, логија, техно…, које хтјели па добили, као дјеца, неспособна да буду сама, а хоће да буду сама…
Имам себе – у поезији и кроз поезију, кроз шапат у мени и око мене, кроз молитву која настаје спонатано, ненаучено, кроз ,,шетњуна осами…
 Колико се волим, толико се и не волим. Волим се зато што ми је угодно бити са собом и са Оним који ,,у мени кроз мене“ дише, и што знам да је тачна изрека Талеса од Милета: ,,Благо оном који позна узроке свих ствари“, а не волим се, јер ипак жи-вим ,,овдје и сада“.
Хоћу рећи, имам неку одбојност према техници (технологији), па често трпим због борбе у мени.
Немам титулу. Прво сам дијете својих родитеља,бивших логораша. Сестра ми је адвокат, мада не ради свој посао. Једно вријеме, била је програмер у творници уља у Чепину код Осијека! Аволи да чачка тамо гдје не би смјела.
Мајка, кнешпољка, боса препјешачила петровачку цесту. Преживјела тифус. У седмој години остала без оба родитеља. Одрасла у Бањалуци, у Дому за сирочад; храњена Трумановим јајима и…, у трудноћи добијала ињекције на бази прогестерона, који се након низа година показао као врло штетан…
Поему о мајчином дјетињству под насловом ,,Говор у камену“, која је саставни дио књиге ,,Живи зид“, објављене у Заводу за уџбенике И.Сарајево, посветила сам мајци.
Отац је такође са Козаре. Са десет година музао краве у напуштеној кући, и носио млијеко у Буковицу, гдје се за вријеме треће офанзиве налазио Главни штаб…
,,Заражен српском историјом и ђенералом Дражом Михаиловићем“. Деветом дјетету његових родитеља, кумовао изасланик краља Петра Првог. Ишао у школу са Рајком Кузмановићем, једним од челчника политиуке у Српској. Везују их заједничке успомене, а једна од њих је крађа ,,Илијаде“ и ,,Одисеје“ из школске библиотеке, која им је, вијећања“, опроштена.
Обе кћери мога оца, удате су за Хрвате.
     Оба моја родитеља, били су професори. Жив је само отац, пензионер.
     Муж ми је био у српској војсци, од почетка до краја…
Имам диотрију -2о! Од шеснаесте носим сочива. Феномен сам, јер на њих видим одлично, иако без њих не видим свој лик у огледалу…
     Нису ми дозволили да студирам, а ја, нисам се на вријеме пронашла и схватила да је то са њихове стране била глупост; судбина је хтјела да знање стичем на неуо-бичајен начин, да на вријеме усвојим савјет Езре Паунда: ,,Читај само одабрано и ријетко“.
PS.
Шаљем Вам стихове, у нади да ћете неке од њих одабрати за неке од страница које су доступне свима; нарочито бих вољела да се то деси са поемом коју ћете читати у наредним редовима…

ДРАГОЈ

и цијела да се опашем тобом
као древна Теба зидом од позлате
многих времена да одолиш зубу
тако да ми те је умјети запјевати
 
силно се радовах свакоме свршетку
јер не знах – то тек болни почетак
постоје дубине предјели незнани
нози недоступни оку непрегледни
гдје преливају се мисли честе
сасвим близо на дохват руке
ал` ниоткуд гласа ваљане ријечи
да парчетом хартије се изрекне
 
ех од незнане да си нити
па да будеш ткање савршено
пред опадачем мирно као мермер
пред оданима вриједно
________________
Кратка био-библиографска белешка  о ауторки:
Љиљана Вујић Томљановић, рођена је 25. 02. 1958. године у Међувођу, код Бос. Дубице.
Живи и ствара у Бос. Градишци.
Осим пјесама, пише и есеје, приказе…
Прва објављена пјесма 1973. године, односно прва републичка награда (такмиче-
ње на нивоу свих ОШ. у БиХ), предодређује њен умјетнички пут.
Објавила је књиге пјесама: Ритмом душе,1995., Пламено огледало,1998.,Слово Изласка, 1999., Мјесец над градом,(хаику, енглеско-српски) 1999., Даље од Млијека, 2002., Осамљени путник (хаику, енглеско-српски) 2002., Треће сјећање (поема), 2004., Латице мограња, 2005., Живи зид, 2007., Вјетрењачама уморени,2010.
Пјесме су јој уврштене у низ зборника и избора поезије, као и у неколико антоло-
гија.
Радове је објављивала у свим значајнијим часописима на овим просторима и шире.
1999. и 2004. год. добила је међународно признање за хаику поезију, односно по-
часну награду у Токиу, на највећем свјетском такмичењу за ту врсту поезије, зва- ном ИТЕОН.
Једну од Кочићевих награда добила је у Дортмунду, 2002. и 2004. године.
Члан је Удружења књижевника Српске.
Има четири необјављена рукописа: Закон једноставности, Тачност касни, Небо пјева Земљи (хаику), и рукопис есеја из књижевности, под насловомДух и чини.

________

* Погледати: http://hr.wikisource.org/wiki/Fatimska_poruka_-_Tre%C4%87e_sje%C4%87anje

НЕВЕСЕЛИ ЗАПИСИ О ЖИВОТУ / Вујица Бојовић

Мирослав Тодоровић: Сандук пун таме

 

Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација "Заветина")
Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација „Заветина“)

Наслов збирке делује као симболичка апстракција или асоцира на песме Новице Тадића, а ради се о опипљивој свакодневници Србије, материјалној стварности и њеном духовном и моралном лицу. Аутор у 46 текстова, од два реда до четири странице, сведочи о људским мукама и несрећама, о људској равнодушности, себичности и нечовечности, на тако упечатљив начин да је тешко читати рутинирано, попут већине књига.

У овај сандук  М. Тодоровић је  похранио оно што му се најјаче урезало у морално осетило, зато је у овим записима, наизглед, мало има литерарне стилизације. У  сандуку су животне појаве, са непатвореним јунацима, њиховом животном позорницом и говором. Записи су, формом и тематиком, врло разноврсни, од изрека, цитата из књига, кратких записа, анегдота, сатиричних цртица,  репортажа, до песама и правих књижевних прича. Сваки написани ред нека је мера живота, било трајања, брзог пролажења, патње, било моралности и духовности.

После читања емоционално најдуже трепере приче/записи о старим особама, нарочито сељанкама, које су данас широм Србије велике мученице. Усамљене у некој забити, болесне и беспомоћне, чекају смрт, заборављене од деце којој су посветиле живот, а која су се и између себе завадила. Те Кадивке, Радунке, Маре, Јелинке мртве су још док су живе, жељне некога да виде и с неким проговоре (Празно и без гласа, Сандук пун таме). Цитати из Библије само још снажније боје мучеништво јунака.

Потресан је крај живота и старица у граду, и свих сиромашних, бедом или несрећом обележених жена и мушкараца. Обесни унуци питају своју бабу зар она већ није у гробљу (Прича из КЗМЗ). У причи Срећа учитељицу у пензији, на дан избора, из странке Боље сутра интервјуишу, обасипају лажном пажњом и лажним поклоном, а кад се политичка  представа заврши, остављају је бездушно на улици, у инвалидским колицима. Људи се лакше спријатеље и разумеју са животињама, него међусобно.

И мушкарци су углавном старији људи, усамљени, неуспехом обележени радници (чувар Која, Џон, Р.), исељеници и избеглице из Косова и Крајине. Свима је живот нешто ускратио, сурово им се наругао. Млади Јован је од живота у Америци донео у родно село, у гробље, само име Џон. У потресној причи Сузе, у препуном руинираном возу путују људске руине: избеглица без ноге и његова болесна жена који, на путу у бању, носе терет болести и сећања,  а кад она види краву у ливади бризне у плач јер је подсетило да је продала последње што је имала. Мајсторски је уведено више планова нарације и вишегласје – мудровање пијанца („живот је сезонско занимање“), народско шаљиво натпричавање путника, пошалице кад је све сушта несрећа.

Десетак прича има за тематски оквир књиге, писце/песнике, књижевне награде, жирије, књижевно поље у Србији. Претходне приче су му натопљене емпатијом према  јунацима, овај циклус садржи ауторову резигнацију  што су књиге багателисане, доспевају у контејнере и на бувљак, а књижевна братија се, не бирајући средства, отима о награде и новац. М. Тодоровић, учесник у књижевном животу с моралним скрупулама идеалисте,  тешко разуме и прихвата да нико неће, па ни библиотеке, библиотеку познатог писца, с љубављу стварану (Кућа пуна књига). Аутор мисли да би писци (дакле и поезија) морали бити бољи од света у коме живе и пишу (нарочито бољи од писца за кога други цинично каже да би изазвао еколошку катастрофу кад би пао у септичку јаму, или од једног другог који сам за себе каже да није човек већ писац). Мало симболичне светлости у културну помрчину уноси стара професорица музике, која пада у контејнер, покушавајући да дохвати бачену књигу (Живот после живота). Лоша поезија, празноречива и помодна, одбија читаоце. Једна таква поклоњена збирка песама излечи од страсти читања и куповања награђених књига великог поклоника поезије (Разведравање душе). Овај циклус прича  је најличнији, са највише ироније, али и аутоироније (Задруга, Мона Лиза на зиду пушнице). Могао би се илустровати цртежом  Дон Кихота, са главом М. Тодоровића, како јуриша на неки књижевнички бувљак.

Ауторов однос према нашој стварности исказан је и правим сатиричним причама Акција, симулација борбе против криминала,  и Генерал под шатром,  будаласта и пијанска разметљивост ракетама на вашару.

Иако је Сандук пун таме збирка документарне прозе, исечака из живота, има у њој неколико правих кратких уметничких прича, као што су Летећи зидар Манојло, Лик са платна, Последња реченица, Чувар Која, Одлазак Казанове, Сузе, Живот после живота, Срећа, Празно и без гласа.

Тај живот, сандук таме, за већину је пакао, али, опет, пролети брзо, колико док пљеснеш длановима или креснеш шибицу. Смрт, пропаст, одрази се и на камену који људи понесу са собом у свет. Ове приче освајају читаоца непосредношћу живота, мајсторством писца да наизглед лако, без филовања и кићења, подсети на губитнике и маргиналце, ту, поред нас.

TRENUTAK SA ANĐELOM KOJI ME JE NAUČIO DA LEBDIM / Zoran M. MANDIĆ

Zoran M. Mandi_, pred crkvom Prenos mo_ti Sv. Save na novom naselju u N. Sadu, 23.12.2012.

Za SM

Trenutak
Ne dam podacima da surovo
ulaze u opise
Trenutka
onog famoznog uzdaha što
spaja i razdvaja u
prašnjavim kolonijama vremena
usred nedovoljno zagrejanog
restorana na minus osam u
Novom Sadu
Zašto se
splet nizova slika pojavljuje
na ivici molitvenog
pristajanja na okupaciju
izvan svakog pogleda na sat
Zašto sam
Osetio
oštar ubod u predelu srca
A
Sve se dogodilo odjednom u
trenutku kada se svetlosno biće
šetalo mojim umom
kada je zašlo u zabranjeno mesto na
kojem sa Andrejom, Jovanom, Lukom i
Judom
prizivam kiše u naš voćnjak
Da li nas baš zato tolerantni Bog
smatra neozbiljnim
kladeći se u naše neuspehe
Ali, kako da mu kažem da sam ubod
osetio kao oštricu noža
kao dodir ruke koja budi iz kome
koja premotava vreme
Trgao me je taj ubod
Njen kosi pogled s kojim sam te noći
završio u jednoj bolnici sna
Bože, pa ja sam noć proveo u
autobusu sanjajući dodir koji je
izmileo iz njenog pogleda
I ne mora nikada da me zavoli
da mi se javi
ni da mi kaže kako se zove sada
I može da mi šapne da je sve bilo
slučajni najobičniji privid
koji slabićima kupuje karte samo za
jedan pravac
I kako da sredim ovu pesmu
Kako da joj okrijem strah da mi je baš
sada potrebna
Da ću umreti ne saznavši ime
njene tajne
Svetlosni put kroz koji me je
prokrijumčarila u bolnicu sna i nije
dozvolila da umrem
Trenutak od tog svog
Početka kao
božićni poklon nije me više ispuštao
Ali, zašto sam se probudio i
počeo sa nepotrebnom analizom
neobajšnjivog i nedorečenog
Usred Novog Sada kao
usred Novog Zaveta kao
usred sebe nepoznatog koji
drhti u autobusu na putu ka Somboru
U strahu od čuđenja bez
nade u mogućnost da sam baš ja
lečen u bolnici tog sna
Da li je taj trenutak
sišao sa usana dodira koji me je
vratio u život
Bože, kako ništa ne znam i koliko
slutim da me je to anđeosko svetlosno biće
žalilo i da me je svojim sažaljenjem
lečilo od mene samog
Njeno ime je Trenutak
na njemu titraju siluete sekira svetla, ogledala i
protivteže
Znala je da ću zalebdeti
Zato me valjda sakrila u nenaseljenom kutku
svog srca
Da me ne nađu
Da ne padnem kao Ikar
Bože,
Ona je Anđeo

U Novom Sadu
6. decembra
posle 18 časova

___________ Из ауторовог писма:

Dragi Miroslave, evo približili smo se isteku/kraju 2012. godine. Nas dvojica iz pedesete smo prevalili put u kome nismo krili neslaganja sa svim onim što ruži ime,duh i telo savremene srpske književnosti. Drag mi je način na koji se, bez smešnih koketiranja i licitacija, legitimišeš na toj istoj sceni. Zato i čitam sve što napišeš, ili prirediš na sajtu Zavetina. Sada ti šaljem ovaj Trenutak i Tebi i Tvojima želim svako dobro i da u sreći  dočekate predstojeće novogodišnje i božićne praznike. Zoks!
 

Једна исповест г. Дучића

(Одломци. Из јесењег броја књижевног часописа БРАНИЧЕВО, 2012, посвећеног Духу српске књижевности)

Јован ДУЧИЋ  О НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, НОВИНАРСТВУ И О УЛОЗИ ЈАВНЕ РЕЧИ У ДУХОВНОМ ИЗГРАЂИВАЊУ НАРОДА

Једна исповест г. Дучића

Блед, априла

– То двоје – рекао је г. Дучић – новинарство и књижевност, требало би не само да се одваја, већ да се допуњује. Јавна реч је увек само једна; то јест, увек или само племенита или само злочеста. Новинар пише за један дан, поводом једнога случаја, или за један општи друштвени степен; књижевник се обраћа увек само духовима себи равнима. Пише, ако је могућно, за вечност и не говори о једном случају него о једном интегралном животу. Та два човека, новинар и писац, немају заједничког, него само средство којим се служе, а то је јавна реч и аудиторијум, а то су људи који говоре њиховим језиком и живе на истом тлу.

Али, има нешто неоспорно, дубоко, повезано међу њима. То је дужност да се јавна реч не понизи дотле да постане отров и разбојништво. Бог је слово! У Јапану нико не сме да баци на улицу или прегази комад хартије на којој је нешто људски написано. Реч значи појам, значи мисао, значи дух, а то значи Бог. Реч је једино што везује човека са Богом. Она је за Јапанца свештена, непогрешива, неповредива тајна божанства. Требало би ово да имају на уму они који верују да су хероји кад су од своје речи направили једно разбојничко средство, говорећи о добрима рђаво, описујући зло које би без њиховог описа остало у помрчини у којој је и рођено. Зато је новинар као и писац: или апостол или разбојник. Нема средине, он је или патриота, или издајник; или верник, или богохулан. За малу нашу средину, нарочито су новине једина лектира, пошто немамо књижевности довољно велике да би дејствовала. Оно што новине уносе у нашу породицу, верујте да то остаје у породици. Морални пример или узори разврата, и све што је описано, прорадиће у оцу, мајци, сину, кћери. Нигде у Европи није новинарство у том погледу толико утицајно као код нас. Сви описани злочини се, затим, понављају у стварности. Пре неколико година су синови убијали очеве, браћа су се убијала међу собом, мајке су продавале кћери, очеви заводили снахе. Амерички гангстери су нашли своје ученике код нас. Наши корупционаши су премашили своје учитеље америчке или париске. На младом тлу нашега духа ницало је троструко оно што се описивало као туђи порок и туђи злочин. И то се понавља.

Књижевност наша је то дубоко осетила. Наши су писци ућуткани и занемели. За двадесет година наовамо у дневној штампи су засути блатом скоро сви они писци који су за последње деценије били част наше јавне речи и наше просвећености. Млађи су се уништавали међусобно. Најгори су се највише силили и највише чули. Један несрећник је рекао: Нема више лирике! Од последњих неколико година неколико и млађих и најмлађих су замукли. Наши књижевни часописи не пишу о онима који су их створили, као и којима све дугују. Већ неколико година се више не пише.

Кажите вашим колегама да ово не погађа оне који су нешто стигли да ураде; да погађа младу гору, која тек пролистава. У Француској и Енглеској се не пише о лошим писцима и о невешто написаним књигама. Они умру тиме што се о њима није говорило, али ипакнико не напада онога који тек хоће нешто да уради; ни онога који је урадио. Новинар, или књижевник, нема право да се стави између писца и читалаца као судија. То не погађа правог писца, али убија књижевност. Наш застој је дошао од овога зла – завршио је г. Дучић.

Ваш сарадник потражио је г. Јована Дучића, који је на Блед допутовао званичним послом. На молбу вашег дописника, г. Дучић није хтео да да изјаву политичког карактера, али је спремно пристао да за „Правду“ да изјаву односно застоја који се осећа у нашој књижевности. Г. Дучић моли да „дневна штампа“ увиди један део своје одговорности пред духовном кризом.

(Јован Дучић, Књижевне импресије, изабрана дела, књига V, Слово љубве, Београд 1982, 359–361)

______________________

види и друге прилоге на ову тему:

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

ФРАГМЕНТ (генеалошка скица) / Влах Белатукадруз

То  је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.
Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.
Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.
Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.
И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.
Нити он може да приповеда своју легенду.
Јер дубини и духу дубине није поверено да негује
Своју величину, већ величину самог стварања.
 

 

 

*

Пре него што су се спојили синоними,
симболи, имена, Бела и Тукадруз,  у Белатукадруз,
„Коме је допуштено да изговара моје име,
Да га мења, да га куди и хвали?
Зар то није посао будућег времена?“ , река је већ текла,
Жуборила, голицала, питала, гурала,
Не као у време пљускова обилних, поводња,
Вода је расла, земља такође, дрвеће,
Као магла, као из магле!

*


И све што је настајало било је неописиво
Као клобуци магле свитајне зоре.
Белатукадруз је мислио о томе,
О пустињи која храни даљину,
Једну реку скривену у шуми у даљини,
И био је на тој реци.
Мислио о планинама,
И планине му долазе под ноге.
Велике планине, мале планине.
Блиске и далеке, и оне најдаље.
Мисли на ишчезле брестове,
И брестови расту из обала реке.
И тако Белатукадруз каже,
„Наш посао са брестовима иде добро.“
*

 

 

 
На брестове слећу птице разне,
Уз њих се веру веверице и понека змија.
Ту дуж реке спавају јелени, видре,
Фазани и фазанке, јарутани,
Множењем распршени…
Вуге и детлићи, сојке и пупавци
Лепршају око својих домова,
И играју неку игру са вилин-коњицима и комарцима
Која има предвидљв крај.
Није греота говорити уместо свих животиња,
Што покушавају да нам кажу криковима
И урлицима, шиштањем и писком
Врло важне ствари.

Они изнад Белатукадруза
Понизили су животиње, чак и фазане, рајске птице, ждралове,
И оне ће служити науму тајанственом
И обнови, коју све потврђује:
Поглед,
Камен,
Вода,
Талас,
Ракита,
Јова,
Обала,
Спруд,
Крв,
Рана,
И отпад,
Муљ и блато.
 

 

*
То што види, мисли Белатукадруз,
Не изгледа добро.
Зар је то нова твар?
Зар се у томе не види омекшавање, труљење?
Изгледа иду истим кораком млинови што мељу
Планине леда и планине са најтврђим каменом.
Бесмисао говори себи у браду.
Белатукадруз губи дах и губи речи.

*
Белатукадруз хода узводно
Као да поново планира повратак
На места где може да сретне деду и бабу.
Јер они су позвани да се одазову,
Јер су премудри, мудрији од оних
Што су од света направили отпад.
Њих заступају ова река, овакве реке,
Пањеви до пола у води старији можда од овог света.
Иза њих су загонетне и дивље обале,
Густе као шипражје, као шума кукуруза.
Плива воденим путем Белатукадруз
И долази до дубине. Где почиње граница.
Где су поставили међу времена, прилике, светови,
Они изнад и они испод, и они између.
„Шта можемо учинити да наставиш даље, сине,
Према поседима на којима смо сејали и неговали
Читава поколења, која су надживели пањеви врба,
Не само угљенисана дебла што је донео поводањ?“


То није мехур што се распрскава на површини вира,
То је митски Деда.
Не пита Деда Белатукадруза,
Већ Бабу, што испод надвијених јова и топола
У хладу ливада и салаша (обраслих коровом)
Пече загонетни одговор.

Сада одговор дају невидљиви мали зелени људи,
„Они су људи са дрвета, изнад ове и овакве реке,
они ће рећи своје право име.
Они ходају по ваздуху, као кондори,  и множе се
У крошњама највишег дрвећа.
А испод њих су слуге-лутке,
Дрвене жене и дрвени људи
Њиховим венама тече отров,
Њихови умови су празни,
Њихова леђа погрбљена
Од тежине неба, које их излуђује,
због чега ходају около у цик-цак,
Или се врте укруг, као мува откинуте главе,
И оно што су постигли то је та граница,
Тај спруд што је преградио ову реку,
Као на слици, и зајазио је пластиком
И милионима флаша, боца, буради, каца,
И свакојаким отпадом што им је
Исисао као вампир сву крв и сав зној.

„Ово није оно што су они имали на уму“,
каже Деда. “Ту међу и тај отпад
Може померити само апсурд,
Модерна реч , бесмислица, немогуће
И они одозго, уз помоћ оних
Што ходају по облацима. И духова
Страшних поплава и обнова“ .

Поплаве су овуда и провале облака
Озбиљно пословале, апсурд и они духови
Сишли са звезда или из мистерија.

Тишина пљушти као киша, и шумски мир,
Неочекивана и неизрецива лепота
Припрема је за створења из шуме, из магле, из влаге,
Што су освајале парцеле слуга-лутки,
Дрвених жена и дрвених људи
Уз древни поклич:
„Ви сте злостављали нас 
сада па ћемо вас појести! „

 

*

Нема више дрвених жена и људи , јер их је
Усуд распршио по шуми, што напредује
Брже од олуја и поводња.
Чак ни Дрвене Марије,
Ни дрвеног пророка нема,
Или их је појела  поплава, катаклизма,
Мистерија, или су мутирали  и претворили се
У мајмуне…

ШПИЈУН / Зоран М. МАНДИЋ

Он је увек ту

поред тебе поред свих

могућности на које пилићарски

рачуна

Редовно се представља као

неоткривени пријатељ

удружења авакса

Оно што сакупља назива важним

предметима запостављене историје

Не упушта се у расправе о

историји укуса

попут ситних животиња страхује од

основних недостатака личне писмености

Председник је једне реке док другу

уређује

Склопио је савезе са онима који му се

смеју иза леђа који му потурују

превазиђене генерације лаптопова

До бесвести улази у канцеларије

других

на ходницима се

састаје са неважним превтљивцима а

разводи од важних извора хране и лечења

Телефонира до бесвести

Са фиксног назива себе на мобилни

Телефон

Шпијунира све

комшијског пса

уличне мачоре

птице станарице па чак и

јад сопствене маленкости

Болује од себе надуо у лажним причама о вери о

жени

О

припадању кохабитацији са ђаволом

Неопрезност га убија и води кроз мемљиве

ходнике лудила

Ни сам себе не воли јадан

посрнуо у

неуморном преписивању података о другима

Не вежба у теретанама у

понорима се хвата за кљакаве руке

налогодаваца и хушкача таштине

мржње и патолошке сујете

Свраб га изуједаног не напушта

Шпијуни најчешће верују у ослобађајуће

пресуде несвесни да их ни на најтамнијем месту

неће сахранити пре него што их поједу

ситне животиње са

комшијским псима и уличним мачорима у

друштву

Време је да времену каже

Збогом