Архиве категорија: Мистерија

Основни постулат стваралаштва

ИЗ СЕОСКЕ СВЕСКЕ / Мирослав из Трешњевице

ВИДЕЛО РУКОМ

ДОК на свом малом поседу

Позно обделавам земљу

Из којег понекад зачујем Глас библијски

Док копам сејем плевим и плодове убирам

Мисао детлић узнемирава

Док руком чупам заперке које треба одстранити

Једне лишити живота друге оставити

Да у небо загледани до/живе старост и плодове

Чија мисао руку води чије око мотри

Да сувишно одстрани уз стабљику земљу пригрне

Мрве из којих слутиш тишину предака

У којој се и твој живот будући чује

Mетафоре и симболи на овоземаљски начин

Страницу исту

Између првог и потоњег то уже држе

Осећам како ме из тог пејзажа мотри небо

Језиком траве дишем прастаро видело

Сјајем који ће и судњи лист обасјати

За неку другу књигу ал исто почело

Рука орача рука сејача рука берача

Рука Отац рука Мајка рука свеца

Рука која гради

руши

Рука која пева

јеца

Пружам руку

Ко заповеда

Који ће плод убрати

Мотрим пејзаж

И у тој божјој слици пламти и памти

Око што све чује

Реч која све гледа

Старац смирен у земаљској муци

С мирисом земље мрва земна

Позно мотрим сви смо истог рука

И сви у једној јесмо руци

ИЗ СЕОСКЕ СВЕСКЕ

“Радећи тако на земљи, човек осећа како му се здравље враћа“

Утка у песму Читање песник

Јингерову белешку из Кавкаског дневника

Радим ево на земљи и

Живим истину тог стиха

Пробудиле позне године и живот у мени земљоделца

Орем копам осећам

Људску топлину пролећне земље

Живим снагу летње врелине

Слушам јесењу радост зрења

Чујем из тишине

Земља се у мени исповеда

Мотрим како се свезнајући гласи у светлости јесењој

И слушам смртну студ зиме

Стварност склопљене књигe

Из свега како око невидљиво гледа

У зеленој светлости видика слушам поезију

Без речи кружи пером исконски универзално

Све што језик видела слути ја мотрим

Листак будући треперим понад гора

Осећам унутрашњу мелодију пејзажа

Дамара у мени чујем је у земљи

У коју полажем семење молитвено

Теби налик Творче у јутру песме ове

Копао сам земљу

Пригртао је очински уз стабло саднице

Умор ме натапао рад крепио

Осећао сам то из дана у дан све више

Из небеске тишине земље у мојим рукама

С мислима песме која се догaђа

У светлости вечерњој и ноћној тишини

Човек се кроз поезију и земљу

Приближава Небу и

Истини.

ПОНАД КЊИГЕ

ТЕК САДА ЧУЈЕМ ТВОЈЕ РЕЧИ ОЧЕ

ДОК МЕ ИЗ ОГЛЕДАЛА СТАРАЦ ГЛЕДА

УЧИНИ СЕ СВЕ ПРОЂЕ ПРЕ НЕГО ПОЧЕ

СТИХОМ ДА ЗАСЈА ЖИЗНИ ДВА РЕДА

РУЈИ СЕ ВЕЧЕ И ЖИВОТА ТВОГА

СТИШАВА ВИДЕЛО ТУЛИ ДАН

СЛУТИШ ИЗ ТИШИНЕ ГЛАС БОГА

ЖИВОТ БО СЕН И САН

НИ ЗА ПЕСМУ НИШТА НЕ ОСТА

ЋУТЕ РЕЧИ СПИСА ЗАЧУЂЕНЕ

НЕ ПАМТИ ВИШЕ НИКО ГОСТА

САМО ПОНАД КЊИГЕ СКЛОПЉЕНЕ

СВЕТЛОСТ ПРАХ НЕМА ТИШИНА

ЈЕЗИКОМ СВЕГА ПЛАВЕТ ВИСИНА

Мирослав  Тодоровић

 

__________________________

Из пропратног писма аутора: “ Драги Мирко,  уз срдачне поздраве ево и мале пошиљке. ….. Молим те јави да ми из Браничева пошаљу књигу Г-ђе Љиљане Ђурић.  Као увек, срдачно Твој Мирослав из Трешњевице

Advertisements

ЗАВЕТ / Слободан Ј.Чворовић

  

Ако желите да живите у земљи где се неслагање са другачијим мишљењем, бојом, вером и нацијом, не кажњава нетрпељивошћу  и  крвавом завадом…

Ако желите да живите у земљи где храброст не представља агресију према себи и другима, већ срчаност и вољу да зидате живот…

Ако желите да живите у земљи која вас учи да слободно разговарате са  собом, људима  око себе, поштујете и обнављате сву природу и бића са којима живите…

Ако желите да живите у земљи која се не крије иза своје прошлости, већ показује најбоље што уме и зна; и најгоре као опомену себи и свима…

Ако желите да живите у земљи која поштује садашњост као део вечности  у којој је била, јесте и увек ће бити, спремна  да утеши, нахрани и помилује…

Ако желите да живите у земљи која окрвављена и обезнађена, најзад Верује да постоји Пут слоге у Добру  са собом и свима…

Подигните душу високо и засјаће – тамо далекo, небеска Србија…

 

   П.С.

                             Застава са голубом у распореду дугиних боја – симболима континената, представља предлог званичнe заставe МИРА – ОУН; гласањем је изабрана застава са звездицама на индиго основи, а застава са бојама и голубом, освојила другу награду.

                            Oбележје ЛЏБТ-популације има супротан распоред боја, преузет највећим делом од старе заставе Инка.

 Слободан Ј.Чворовић 

Жигосање великих литерарних кријумчара…

Творци мртвих схема и хијерархија, велики литерарни кријумчари… Такви подгрејани мртваци рађају беле робове и жалосно потомство…Објављујем да су поражени!

Мале националне књижевности су сличне мочварама; врве од гмизаваца, неиживљених комплкеса и глорификација. Оне су анонимне и Њихова афирмација не достиже залет; остају мрак у мраку. Свет је посед песника, ма где они били рођени, у Португалу, Шпанији, Србији, Паризу или у Сибиру, или на Суматри, или можда на Рту Добре Наде. Свет треба освајати…

Српска књижевност, тј. њени аутори, скоро без изузетка, не беху дорасли том освајању кроз читав ХХ век!

Сада, када предајем коначни облик ПОВРАТНОГ КОЛА култури и књижевности народа коме припадам, а преко српске културе и књижевности, и европској и светској уметничкој баштини, молим да ми се опрости (ако сам у потрази за праведношћу) изрекао неке ствари оштријим тоном и речником ужег наследства епохе Хокус – покуса и Наметног века.

Понављам: Не мирим се са пропадањем и нестајањем; нисам Господ да бих га могао зуаставити; покушавам да отргнем понешто од свега онога што сам запамтио и понео у себи…

Уметник не може бити неутралан, никада није ни био; ја се лично не могу присетити оних уметника, вредних спомена, који су били на страни победника…Код нас је било много „уметника“, нарочито у другој половини ХХ века, о којима су временом објављиване студије, монографије и остале учене шкработине, које ће време просејати на својим финим ситима, већ сеје! Кога ће се сећати будућу читаоци, они који ће живети и читати 2050. или 2083. године, ми то не можемо знати. Мени се чини, чврсто верујем, да ће многи бити заборављени, па чак и они који су до пре неколико година, или деценија, или данас, носили епитет великих уметника.

Да ли је неко заиста велики уметник, писац, о томе не пресуђују издавачи и књижевна критика, већ читалац, то јест генерације и генерације читалаца. Велики је писац само онај чије створено дело стално добија, из године у годину, из деценије у деценију, из века у век, као што је случај са ИЛИЈАДОМ и ОДИСЕЈОМ, или са БИБЛИЈОМ…

То овенчава круном главу песника, а то је велика мистерија…

 

У Београду и Мишљеновцу, друга половина новембра 2001. – 2002

 

Земља Недођија, ваистину

Некако у то време сам објавио књигу поезије „Земља Недођија“ (БИГЗ, 1993), која није доживела ни три приказа. Пишући ту књигу, ја сам се одредио према Политици која је овде вођена скоро пола века. Дао сам уверљиву слику дивљег галопа авантуриста и злочинчеве машине власти. Књижевна јавност и критичари нису нашли за сходно да напишу ни неколико редова о оном што сам написао, јер нису били спремни. Већина се прилагодила, привикла на прљаву политику. На комплот обмањивача, провокатора, књижевних и других диверзаната, на арому нечасних и неодговорних. Кад у Политици има доста конспирације, онда у друштву врве лажи и преваре. Кроз другу половину Наметног века владао је надмоћни тајанствени дух двосмислених закулисних ложа, па је и природно што је било толико дволичности, издаја и користољубља.

Упоређивали су ме, као романописца, мислећи да ми учине комплимент, са једним од најистакнутијих романописаца Наметног века (српског Максима Горког, тј. са оним што је успешно завршио средњу пољопривредну школу и неколико послератних курсева Црвене догматике; за мене је то било својеврсно понижење, јер никада нисам био ничији потрчко за контакте са интелигенцијом). Судбина ме је, и као романописца и као песника још више, спасла од политичког разврата!

Антологијама се могу показати вредности (уметничке) ако их има; али се тзв. „превратничким“ антологијама не могу створити књижевне величине. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел.

Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају?

Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари, к њ и ж е в н е  л у т к е . „То може само један дух који тако рећи у себи садржи мноштво духова…“ ( Ш л е г е л ) .

У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао метафизичких склоности и побожности, то је била и остала теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно – научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани…

Великани јединствене бирократске књижевности

Социјализам са људским лицем, титоизам, самоуправни социјализам је укинувши приватну својину и приватну иницијативу зацарио монополну својину државе, тј. монополску иницијативу јединственог чиновничког центра. И кад и данас пишу по њиховим новинама да су велики песници Давичо, Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, Бећковић, Љубомир Симовић, то је истина : феноменолошки гледано, заиста је реч о великанима јединствене чиновничке књижевности. Сви су одњихани, израсли и наметнути монополом државног издавачког послодавства, које је стварало потпуну и неповратну зависност свих чланова касте партијских чиновника. Зато овде нема нити ће бити правог покајања. Овде ће се бавити триковима, хокус – покусима, бацањем прашине у очи: као у каквом надреалном циркусу. Они који су до јуче били социјалисти или комунисти, данас су чланови Крунског савета, или истакнути чланови тзв. опозиционих партија. Сви су, при том, задржали своје виле и огромне станове, и места у значајним институцијама. Нико их неће померити, осим Смрти.

Не завидим ником од њих. Направили су сјајне каријере, обогатили се; не бих да говорим о њиховим талентима. Само нека нам не причају они о слободи.

Јер социјализам који их је као уметнике омогућио био је антисоцијалан и убијао је стваралачку иницијативу. Приоритет социјализма је био да изједначи све у сиромаштву и зависности, да би се саздала нова привилегована каста партијских чиновника – угњетача. Пропаганда социјализма – титоизма вођена је деценијама, предуго. И људи са књижевним биографијама су допринели да се од социјализма направи некакав пријемчив сурогат религије. У суштини, комунисти су били партија суровог безумља, светских завада и освајања. Током друге половине Наметног века вођена је на Балкану анти – политика, себична, перфидна и подла, која суштински раздваја људе и распаљује њихове страсти да би их окренула једне против других. Да та политика није уједињавала људе у ономе што је свима Југословенима било заједничко, показао је крвави распад Титове Југославије!

 

НЕПРАВДА (неописана!)

О опсежној РАЈСКОЈ СВЕЋИ (из које су израсле све три књиге мојих сабраних песама), ево, ни четири године након објављивања, није написано ни неколико текстова. У чему је ствар?

Да ли није ништа написано, зато што није имао ко? Или је та опсежна поетска књига – сваштара једног скрибомана? Није тачно ни једно ни друго. Реч је о нечем сасвим трећем.

У РАЈСКОЈ СВЕЋИ дотакнут је смисао онога што се догађало у Србији на крају другог миленијума и Наметног века: дотакнуто је КОНАЧНО СВОЂЕЊЕ РАЧУНА, јер је у тој књизи било недвосмислено изражено то: тајни повратак вери и  молитви. Захвалан сам Богу што се то мени догодило, као песнику, као антологичару, као романописцу: то је било више од религијског препорода, и те књиге су отварале пут ка васкрсењу српске поезије…

Сад је време за нешто друго: да се дотакне истина, потпуна.

Из све три књиге мојих сабраних песама, као и из мојих романа, или трећег издања НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, може се видети, ако човек хоће: да сам ја испунио два главна задатка. Први да се удубим и да оживим своје срце. И други – да негујем, плевим и облагорођујем своје духовно искуство. Јер то је одувек био једини пут према великој поезији…

О српској поезији уопште, а посебно о поезији Наметног века (нарочито о поезији друге половине тога века), може се размишљати, говорити и писати само на нивоу – феномена, а то је редовно изостајало у нашој књижевности, књижевној критици, оној официјелној, званичној, најзваничнијој и готово јединој, бирократској!

Српске књижевна критика тоне у официјелност јер је то њено природно стање кроз читав 20. век. Због тога нисам допустио да ико од живих критичара, напише поговор мојим сабраним песмама. Нека они раде свој „посао“; нека се баве неком врстом хипнозе, која обогаљује душу.

Предлагали су за Нобелову награду поједине књижевне делатнике не тако давно људе који су били елита противдуховности, бесмислена, лако поткупљива и похлепна. Христоборци су у другој половини Наметног века наметнули КЊИЖЕВНУ КАКИСТРОКАТИЈУ – уреднике у најутицајнијим издавачким предузећима, људе с ропском психологијом, куфераше и авантуристе, природно и религијски слепе… Понеки се с извесном носталгијом присећају титоизма, фотогегничне слике титоизма, фотогеничне слике фасаде државе која је била систем лажи и насиља дрске и довршене покварености…Ни под дугом отоманском окупацијом Србије можда није било толико покварености. Идеја титоистичке или друге Југославије била је оличена – механичким, безбожним схватањем света, одока схваћеним материјализмом који је одбацио јеванђеоско учење, уништењем филозофије, науке, исконске поезије, презрењем савести и части, изругивањем над самосвојном уметношћу, на пракси издаје, убијања или крађе, на утврђивању ђаволовог духа и дела. Тај дух је слепоћа за Божанствено – култ ништавности. У том духу су одњихани најистакнутији књижевни актери, овенчани славом и титулама, чланови академије: од Добрице Ћосића и Антонија Исаковића, Танасија Младеновића, Предрага Палавестре, Павла Зорића, до Новице Петковића, Адама Пуслојића, и других песника чувених удворичких хвалоспева!…

 

Фуснота бр. 3

Међутим, њима је и то било мало : „они су себи ставили у задатак – да униште све оне који не мисле на комунистички начин, који су религиозни, који воле Отаxбину; и да оставе у животу једино своје робове. У том циљу су они издресирали ( и настављају са обуком) цео један кадар, читаво поколење xелата, садиста и садисткиња, који се наслађују мучећи невине људе. И све се то ради – у име првостворене химере, у име једне рђаве утопије, у име величанствене гадости, која ништа не доноси људима, осим лажи, разочарења и атомског рата (….)“

(Иван А. Иљин, исто, стр. 1999, есеј Када ће се обновити велика руска поезија?)

…..

Сви ти најистакнутији актери, тзв. највећи и најистанутији српски песници, да не говорим о свим њиховим пришипетљама! Сви су уситњавали теме и садржаје савремене поезије; и њиховом празном расуђивању, разузданој уобразиљи и хладној вољи велики предмети никад се нису давали. Највише похвале добили су они који су се поклонили ђаволу, и не само поклонили већ га пољубили (нека ми опрости читалац) у – д..е! Многи су се у другој половини 20. века предали – не стварању поезије, већ стихотворству (талентовани су импровизовали по узору на стране песнике или на неке домаће с почетка и средине века, а неталентовани су писали на силу); предавали су поезију насиљу и порузи. Колико је то било поезија, колико словослагарство, врло често – отворена лабораторија књишких експеримената, о томе се ћути. Многи тобож велики српски песници друге половине 20. века и њихови следбеници, испочетка су били поткупљени и изиграни, и тзв. српска модерна поезија, која у правом смислу вероватно и није ни започела, кроз другу половину 20. века се замарала, изрођивала, гасила и нестајала. При том су, њени актери добијали почасти, сабрана и изабрана дела, постајали чланови САН-у. Песници друге половине 20. века, на жалост, нису изгубили приступ к Божанственоме; они су га се одрекли; бавећи се само човечијим доменом; одатле је већина почела и многи су се приклонили чулном еротизму. Утрли су пут поетичком ћорсокаку.

Нико од критичара није се нашао да им то каже јавно, и многи су и умрли са најблиставијим заблудама!

Шта је убачено у српску литературу?

Срби су примили хришћанство пре скоро хиљаду година, и први познатији српски писци дошли су из кругова владарских српских породица. Тако је било на почетку.

Како је на крају?

Потоњи српски писци, хваљени као велики српски писци Наметног или 20. века, наметнути су од стране богобораца, христобораца… Убачени су – нарочито у другој половини ХХ века – цинични авантуристи, каријеристи, које никада није мучила помисао : Када ће се обновити истинска (нећу написати : велика) српска поезија?

Па је некако природно и разумљиво, да се у српској књижевности друге половине Наметног века нису појавили велики јасновидци и песници…Такозвани модерни савремени српски песници – нећу им спомињати имена – ћутали су о великом и скривеном, певали су на старе испеване мотиве. Историја се понавља; и у пређашњим вековима било је људи који су жудели за славом и богатством – због чега су чинили злочине. Међутим, на почетку Наметног века руски комунисти су задобили власт и богатство и брзо су створили „оригиналност“, предузели су истребљење најбољих људи у земљи.

Реално гледано, са дистанце, њихова власт је представљала злочин за човечанство. Богатство кога су се домогли насилно, представљало је свеопшту опасност и беду.3

О најистакнутијим песницима , послератним нарочито, писао сам наизглед жестоко : тачније би било рећи – по савести. Јер тамо где има савести могућ је препород једне земље, Србије, препород културе и поезије. Хвала Богу што је у мени очувао Савест, јер она „живи само у искреној и нетакнутој души, где се оглашава као глас Божији.“

Захвалан сам Богу, властитом стваралачком развоју, горком искуству кроз које сам пролазио. И жудњи за истином, коју ми је удахнуо мој отац Михајло Лукић (1925), још док сам био дете, а и касније. (…) Мој отац је непоткупљиви сведок, и он је од младости видео како се уместо Вечне Србије почело градити у Београду тзв. ново, безбожно, неприродно, тоталитарно, комунистичко друштво. Код тога човека, писца самоука, било је више тежње да се Србија ослободи и препороди, него код његових вршњака, који су добили све важније књижевне награде у овој несрећној земљи и наобјављивали се књига… Српску поезију друге половине 20. века, елем, видео сам својим очима. Колико се и ко од најистакнутијих српских песника друге половине 20. века одвикао од свих гадости које им је наметнуо Наметни век (комунисти) – од тзв. револуционарних и тобож модерних критеријума, од класних мерила, од безбожништва, од „дијалектичког материјализма“, од погрешних погледа на отаxбину, породицу, културу, науку и својину? Иако је све те гадости требало одбацити као мртве и ништавне, прочистити их из душе и погледа на свет, то се није догодило.

КРСТ, КОЛО, КРУНА МИСТЕРИЈА

Добар део српских песника 20. века (нарочито друге половине

Наметнога века) – не знају за стид и за срам! Сви су дресирани и сви
су прозаични, како би рекао цинични Јерофејев, као тако посна работа,
тј. официјелни секс! Феноменолошки гледано, то су аутори формирани
на комунистичком укусу, по изопаченом укусу. И док Срби, тј. српски
читаоци не науче да се стиде таквих демона – ВЕЛИКУ ПОЕЗИЈУ
НЕЋЕ ДОБИТИ!
Добиће многе антологије поезије, многа ср. у боји! Евентуални
читаоци и тзв. водећи песници -понављам – кљуцкају из живота бајку
о модерној поезији и настављају да живе у њој. Објављују антологије
које су, напросто, бацање прашине у очи – БЕЗВРЕДНЕ, ЛАЖНЕ!
Доста, заиста је доста било фарбања у боји : већина песника пошто није
умела да разлучи велико и божанствено, исконско, неизбежно је прешла у
кордоне сладострасника, славољубивих врло, у кордоне кокетних хвалисаваца
и ћифта: и све време су препричавали своју личну осећајну еротику и при том
у облицима све јаче и јаче бестидности, водили своје чувене балетске
представе на попришту егзорцизма, борили су се са ђаволом, понеком се дало
да га на тренутак и победи, да би га затим тријумфално пољубио у д..е!
ШЉАКА ИСТОРИЈЕ је заклонила видике. То смеће треба
уклонити; за то су потребни комуналци, не песници, нити песници –
критичари.
Српска поезија Наметног века настајала је у оквиру савремене
кризе хришћанства и човечанства уопште. Чланови партије (а многи су
били, већина најистакнутијих песника друге половине 20. века, што им
је омогућило успешно пењање на лествици ), нису били хришћани, нису
у себи давали првенство љубави, срдачном сагледавању и хришћанској
савести, а то другим речима значи да су били склони мудровању,
мудровањем руковођеној вољи, да никад нису ни стекли хришћански
акт, да не говорим о хришћанском духу. Мудровања су их довела на
путеве уског интелектуализма, до разорних сумњи и порицања. Јер
– нема разлога да се више о томе ни дана ћути – мудријашка воља
изводи на путеве срца лишених љубави рачунџијског утилитаризма,
практичне безбожности. И српска православна црква која се најдуже
опирала погубном и безбожном комунистичком утицају временом је
начета, она која је позвана да оживљава, продубљује, снажи и
очишћује религијски акт који јој је задат. На то је позван сваки
свештеник, пастир, сваки засадитељ хришћанског акта, живи
остваритељ и учитељ. Међу последњим песмама објављеним у овој
књизи, међу оним најновијим, има једна која је посвећена моме
најмлађем сину, који је желео да упише средњу богословску школу,
али се није дало. Било је то врло важно искуство, неочекивано, за мене,
као родитеља: пружило ми је прилику да се реално суочим, са
чињеницом каква нам је црква данас. Оно што се догађало око тога
уписа, пре него што сам написао једну песму, до које веома држим, јер
је израз искуства – то нема везе са срцем, са Молитвом. Црква треба
да се ослободи, а неће моћи дуго, на жалост, оних који стварају мртву
парохију и подривају постојање Цркве. Кажем то са најдубљим
жаљењем. Веровао сам годинама да је то последње место у српском
друштву, које није онеређено комунистичким пустошењем… Сасвим је
нормално да ми очекујемо од својих пастира: молитвену силу, љубеће
срце, живу хришћанску савест, фамилијарни протекционисам,
жигосање среброљубља… Ако данашњи духовници не уважавају
искрени осећај, ако то не примају као нешто драгоцено, животно важно
и охрабрујуће, да ли су онда они искусили светлост и топлоту духовног
огња, живу доброту. Нисам никада био богомољац, али сам одувек
осећао да живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољнике,
помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога,
срдачан осмех за цвеће и птице. Дело у цркви јесте дело духа, љубави
и савести, дело молитве и сазерцања, али сам ја, то јест мој млађи син
искусио нешто друго. Потребна су отрежњења…1
________
1 Наслов овог поговора је : КРСТ, КОЛО, КРУНА : МИСТЕРИЈА. Могао сам написати и : Истина, Враћање у живот, Краљ : мистерија не бих погрешио.
Сада, када предајем коначна издања својих сабраних песама, није тренутак да евенталне будуће читаоце замарам речником официјелне српске књижевне критике 20. века – целомудрене чегртаљке. Моје сабране песме нису издајничке: није ми падало на памет да се укључим у религијско опустошење душе до варварског покушаја свођења и грађења културе на страху, поробљавању. Нисам пристао на гажење личног морала, и нисам хипнотизиран изнуђеним погледима на свет. Имао сам стваралачку иницијативу.
А кад је стваралац има, онда су далеко од њега прљави циљеви са свим порочним средствима.
Тражио сам приступ к Божанственом и нашао га у поезији и роману (ЛИТУРГИЈА, 1997, ТРГОВЦИСВЕТЛОШ]У, 1998, МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ, 2001); нисам се препустио само човечијем домену; нисам само одатле почињао и нисам се приклањао чулном еротизму. Тражио сам зраке Божанственога у свему, чак и у пропалим колибама и непроходним шумама завичаја, али и на другим местима; и налазећи светлост, трудио сам се да у њој пребивам и да говорим њоме. Видео сам историјске ране, судбинске ране српског народног карактера, осетио сам самосвојност
и величину српског духа, народног предања, живе традиције, источника (потрудио сам се да о томе напишем и неке књиге!) и православне вере и све оно најважније и најглавније у животу човека. Оно за чиме је српска појствена душа жудела дуго и предуго, а то је слободна, ненаметнута и неконтролисана поезија, то, верујем, проговара кроз све три књиге мојих сабраних песама! Ја сам осетио тугу, бескрајну тугу за Србијом, оном другом, непознатом, и кроз ту тугу сам осетио сложено осећање стваралачке националне снаге, енергије, сањао сам о новој Србији, и то је долазило из потребе и жудње да васкрсне српско угасло појство, да се значајно обнови. „Бршљан око младости“, а нарочито „Архив у оснивању, 1 – 5“, могао је да напише песник који се као човек ослободио ћифтинства, малограђанштине, подражавања рђавих песника: скупио сам огањ срца, јачајући своје осећање одговорности, превазилазећи захтеве које сам самоме себи постављао у младости. Носио сам предуго Крст, и сасвим је очекивано да се он врло често спомиње у мојим сабраним песмама. Позајмио сам наслов за трећу књигу својих сабраних песама из старобалканског наслеђа, из редукованог обреда Русаља, тј. елеусинских мистерија. Моја поезија чезне за враћањем у живот. То је можда могло некоме да се учини патетично, ако се ствари површно посматрају, ако се површним, плитким погледом гледа на све оно што се Србима и српској књижевности догодило у 20. веку. Дакле, Повратно коло је – оно обредно, мистеријско коло које враћа у живот, онај прави, без страха и поробљавања… У српској поезији 20. века има превише беспомоћности, недовршености, као и у минулом 19. веку. Много шта је остало у траљама. Беспомоћност највише слична импотенцији! Хтели су многи песници да се покажу, али им се није дизао! И то недизање је доводило до беса и странпутица, ћорсокака, до – врага! Тако мало има слободне, ненаметнуте и неконтролисане поезије. Лалић, кога овде неки још увек сматрају бардом, велики је пораз : он је стално мрмљао неке стихове који су били највише налик на солидније преводе великих светских песника. Не Попа, Не Миодраг Павловић, нити онај певац из Шумадије, не они, никада нису сишли у дубину Србије! Пут у дубину Србије обрастао је маховином и гљивама великим као кравље уши. Унутрашњост Србије се састоји од испреплетаних жица паганства, недовољно укорењеног хришћанства и безбожништва. Тамо је најуочљивије одсуство усправног држања. Има много страшила; најстрашнија су страшила тзв. модерне српске поезије 20. века и сва су као по правилу напуњена влажном струготином.
Ако је и постојао и један песник друге половине Наметног века који се запутио пут дубине Србије, то је био један самоук, један сељак, један скоро јуродиви, и то пред крај свога краткога живота (С. Митић). Тзв. модерна српска поезија се у
другој половини 20. века претворила у нешто налик на фолклорни ансабл под управом З. Мишића и комп. Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века је права егзотика!…
Први пут објављено у књ. Мирослава Лукића ПОВРАТНО КОЛО : Сабране песме, књига Трећа, ЗАВЕТИНЕ Мобаров институт, Београд 2002, 200 стр. У оквиру ДЕЛА М. Л. у 32 књ. Књига трећа, стр. 193 – 220. Затим прештампано у књ. Студија о наметном веку, стр. 59 – 94