Владимир Димитријевић
Београд, 26.04.2011
Под овим насловом је чувени лекар српски, Лаза Димитријевић, објавио непревазиђену књигу о здравственом (али и у духовном, моралном, политичком) стању нашег народа још 1893. године. Књигу је, 2010. године, поново штампао ИНФИНИТАС из Београда. Чега све ту нема? Од описа тешких зараза које настају због небриге власти, непросвећености становништва и неспремности да се мењамо у добром правцу, преко описа крсних слава и односа народа и свештенства, до размишљања о пропадању породичних задруга и неслози која нас, као киселина, разједа… Потписник ових редова је решио да под исти наслов стави своје белешке које су настајале годинама, као својеврсни дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…
Растко Петровић је, маштајући о савршеној књизи, мислио да ће људске речи сабрати у неку чудесну сладост вербалног меда, који је, као и мед пчеле, нешто друго него што је то цветни полен од кога настаје… Гласови многих и многих наших људи, у времену које хоће да нас учини безгласним, могу нам бити од користи… Јер, свет је устројен тако да нам ближњи могу помоћи својом речју онда кад се томе најмање надамо… Дође реч, и окрилати нам душу… Уосталом, праве речи су увек иконе Речи Божје, која је Христос… Записи ће ићи без неког нарочитог хронолошког и тематског реда, како су „падали под перо“… А читалац ће се разабирати у плетиву, наравно…
О МАЈЦИ
У августу 2000. године, кад сам ишао да посетим болесну мајку у болници у Београду, човек у аутобусу ми рече: „Од када ми је мајка умрла, нико ме не пита како сам“
О БЛИЖЊЕМ
За време рата у Босни, сретох нашег сељака из тих крајева. Рече ми: „Бог нас је тако створио да увек више можемо да помогнемо другима него себи. А други помажу нама“.
РАЂАЊЕ И УМИРАЊЕ
Баба са врха Јелице вели: „Ниједан човек није безбожник, јер се свако рађа с Богом. Питање је само с ким умире – с Богом или са ђаволом“.
ИЗ ЗЛОГ ДОБА
Прича ми отац В. из једног нашег манастира у Овчару:
– У Лучанима, у војној фабрици „Милан Благојевић“, млад човек одбио да носи Титову штафету. Требало је само да протрчи кроз круг фабрике, а он неће. Саслушавали га у милицији, а он ништа не признаје. У војску га послали као „народног непријатеља“. У војсци га малтретирали. Кад се вратио у Лучане, стално је био неком сумњив. Кад је Тито пролазио кроз чачански крај, хапшен је и после пуштан.
После година и година, признао да штафету није одбио из идеолошких разлога, него зато што је имао криве ноге… Наиме, био се заљубио у једну колегиницу с посла и решили да се узму. Кад су му понудили да носи штафету, он се, кривоног какав је био, уплаши јер је мислио да ће га вереница напустити кад га види у шорцу… Како трчи са штафетом… Пошто се њоме није на време оженио (војска, затвори, прогони), она се уда за другога… Ко зна колико је конкретних људских живота уништио режим чија је главна парола била: „Човек је наше највеће богатство“.
ПРИЧА О ИЗДАЈНИКОВОМ ПОТОМКУ
Ову сам повест чуо од нашег писца, Милована Данојлића, родом из Ивановаца код Љига. Неки Србин је исвојевремено, у доба „Сече кнезова“, издао хаџи Ђеру из манстира Мораваца (исто код Љига). Турци овог славног монаха убију у храму. Скоро после двеста година, потомак издајника, хармоникаш, отишао на неку свадбу да свира (мислим код Аранђеловца). Поведе се неки разговор. Име, презиме, одакле је, и тако то, да би му неко довикнуо: „А, ви сте, значи, издали хаџи Ђеру?“ Препознат по крају из кога је и по презимену, хармоникаш промени презиме. Морал је од MORES, што на латинском значи ОБИЧАЈИ. Морал је завичајна обичајност. Без завичаја, нема морала. Бодлер је говорио да месец дана можеш да луташ по Паризу, а да не сретнеш никог познатог. Ту морала нема.
О БЕЗБОЖНОЈ УЧИТЕЉИЦИ
У једној сеоској школи, у селу З. код Чачка, била је учитељица која је гонила децу ако иду у цркву, и нарочито их приморавала да се омрсе кад посте за причешће. Чак се прича да је врата цркве у селу мазала изметом. Једна је колегиница опомињала да то не ради, али није вредело. Родила јој се, после тешког порођаја, ћерка се ишчашеним раменима, која је остала доживотни инвалид.
УЧИНИ ДОБРО, НЕ КАЈ СЕ
Прича ми Милош, који је 1999. на Косову био тенкиста:
– Кад смо били у Клини, видим неку бабу, претура по контејнерима. Питам је шта тражи. Каже, пола на шиптарском, пола на српском, да тражи хлеба. На нас четворицу у тенку била је једна сардина, мало хлеба и кекса. Ја јој дам да једе. Баба хоће де ми љуби руке – кажем: „Немој, бако! Ја теби треба да љубим руке!” Отишла је пешке за Пећ, да тражи сина. Неки наши се љуте: „Шта јој дајеш? Ни за нас нема, она је Шиптарка!“ После сам дао хлеба и једном старијем Шиптару… Онда, кад нас је НАТО открио, гађали су нас касетним бомбама, оним што се распрскавају. Петорица око мене су погинула. Ја лежим на земљи, без заклона, лети око мене… Ниједан гелер ме није окрзнуо! Ето шта је сила милосрђа!
Наставиће се, ако Бог да…*
Извор: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/kako-zivi-nas-narod.php
____
* Проф. Владимир Димитријевић
Рођен 1969. године у Чачку, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1994.године, на Филолошком факултету у Београду (група за српску књижевност и језик са општом књижевношћу). Аутор тридесетак књига и приређивач седамдесетак зборника из различитих области: од православне духовности и србске црквене историје XX века, преко књижевности, просвете и културе, досектологије. Пажњу је посвећивао и односу Православља и инославља,нарочито римокатолицизма. Бавио се новинарством на радију и телевизији, као и уређивањем црквених листова и часописа. Међу ауторским књигама налазе се и ове: Нема крста без трипрста / Треба ли Срби да се поклоне папи? (Београд, 2003): Евроунијаћење / Православље и папизам на крају историје (Горњи Милановац, 2008); Обнова или обмана? / Литургијска реформа и криза римокатолицизма (Горњи Милановац, 2007); Писма о литургијској обнови(Горњи Милановац, 2008.) Аутор је низа зборника, међу којима су: Истина је једна / Свети Оци оримокатолицизму (Горњи Милановац, 2001); Православна Црква и римокатолицизам / Од догматике до аскетике (Горњи Милановац 2002.)
