Архиве категорија: Песник-критичар

Нови број часописа ИСТОК, 2-4/2014.

Часопис за књижевност, уметност и културну баштину. Књажевац, бр. 2-4, година 1., април -децембар 2014.  ISSN 2335-013X=Исток

насловна страна корица
насловна страна корица

Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)
Изабрани и препоручени чланак Г. Недељка Богдановића (ИСТОК, 2014, бр. 2-4, стр. 179-183)

фронта, али солунци су у схватању обичних људи, свакако због значаја овог вели- ког, тешког и славног рата, и солунског пробоја, и сви они који су преживели први светски рат и били његови учесници.

Познато је да се и највећи историјски догађаји преламају кроз личну драму и породичну судбину и, када догађаји мину, чита се то из спомена, из записа, из уметничких дела, која дођу као замена за стварност, односно која постану нова, по- себна стварност и трају временом. Рат виђен очима учесника, деценијама потом носи се у сећању преживелих. Истина која из тих сећања долази, веран је одраз тешке и судбоносне збиље, често поучнија од научних тумачења и политичких образложења. Казивања учесника један су од путева да се дође до стварности која се скрила у времену.

У невеликој збирци казивања Солунци више не говоре (тек један саговорник на око десет хиљада ратника!), такве истине је довољно да се оживи једно време тешког страдања српског народа у другој деценији прошлога века. А колико је тек оне наде, напора и љубави, поуке и поруке… онога – што је отишло у заборав?! Али, ко зна како би и сам живот изгледао да му није заборава?! Заборавити или пам- тити; поновити у причи али избећи у стварности – као да се, у нас, за неке одлуке баш тешко одлучити?!

Можда је ипак најпоштеније да само време о себи суди. За наше време можда би најбоље било да види трајно у пролазном. Казивања скромних ратника. учесника солунске епопеје, које би историја без оваквих књига, просто, преско- чила, и у томе му могу помоћи.

У разговору са старинама, проф. Кошутића је занимала она људска истина, смештена у интими сваког човека појединачно, јер је знао да наспрам званичне истине, и историје, постоји људска историја, лични доживљај, сопствени страх; постоји моја глад, моја рана, моја радост, па и моје лукавство с којим се живело, и – преживело.

Такву истину не можемо читати из хроника, нити из уцбеника историје. Само се кроз лични доживљај претворену сећање још може видети пут изгладнеле прозебле, оболеле, незадовољне и наоко бесциљно усмерене војске, с дубоким не- извесностима и незадовољствима у себи, који води преко земље која је и својом конфигурацијом изгледала непријатељски, и поред нишана народа који ту војску и тај народ није никад волео. На томе путу, ако не од душманског куршума из за- седа у гудурама Шћипније (арнаутлука!), најпре су настрадали они невољни, које природа није снабдела снагом да све телесно издрже, и они проклети, који су суд- бином одређени да више не живе, који су, можда, по правди божјој заслужили да их више не буде. Просејао се народ, па кад су из живота нестали невољни и про- клети, остао је онај ко је могао издржати, ко је имао телесне предиспозиције, снап да трпи и да истраје, и они који су имали веру да ће преживети, наду да ће поново видети Србију и своје миле и драге у њој, и замисао да ће победити. Само такви су изашли на Кајмакчалан и одатле полетели у Србију. Такви су били професоро? саговорници, док су још могли да говоре.

Истина, записивач ратничких казивања, као велики поштовалац народа његове духовне и моралне величине, одушевљавао се неком мудром, искуствен изјавом, ненаученом, исконском, непатвореном истином…

Једног дана путовао је сам у суседно село, а увече саопштно: Данас сам се находао и записао само једну реченицу. Јест само једну, али она је гласила: „Алба- нија је просејала све што је било невољно и проклето! Доцније је још једном то чуо, нешто измењено, од Брке Младеновића из Белог Потока: „Албанија је просе- јала све што је било нездраво и урокљиво!“(85) Лексика нешто другачија, али сми- сао исти. Илије то професор подвео под „стандардни“ израз, да би нам било  разумљивије?!

Записи професора Кошутића из разговора са солунцима источне СрбиЈе до- живљавају се као самоникле приче, као делови неког романа који није стигао да се обликује, који је прекасно захваћен записом, или се од протока времена расточио и тако остао на појединачном виђењу једнога времена којим се српски народ може поносити, иако смо сведоци, да то, нажалост, све мање чини.

Ови записи су најискренија сведочанства нечега што су данашње генерације могле сазнати само из сувопарних историја и на школским часовима, који се, као све друго у школи чешће доживљавају као терет и обавеза, него као задовољство.

Види се овде и понос и пораз, и страх и неустрашивост, и величина поду- хвата и нискост анималног, снага и немоћ, глад, измученост и бол, али и младост, радост, и снага кад томе дође време, кад ваља прећи ту танку границу између жи- вота и смрти, између ропства и слободе. И види се духовна величина простог на- рода српског, његов високи морал, оданост светињама и идеалу.

Подаци који се одавде читају нису историја него сам живот, већи, шири и дубљи од сваке историје, живот у једном времену, у једним околностима светских размера, на једним, балканским просторима, кад се стварало нешто што се после, у другом времену, у другим околностима, тако драстично и болно срушило, а последице тога рушења још су вреле, болне и крваве.

Као што се из сваког сусрета с човеком, поготову с човеком на крају живота, који је испуњен драгоценим искуством и непоткупљивим сазнањем, а нарочито с људима учесницима солунске епопеје може изаћи обогаћен, оплемењен, осетљивији за туђи бол и срећу ближњег — тако се човек осећа и у сусрету са записима професора Кошутића.

Скрећемо пажњу на неке необичне епизоде с трајнијом вредношћу. Поче- ћемо од једног баналног случаја. Народна песма, она стара, српска, јуначка имала је и овакве почетке: „Честа писма иду и долазе, Од кога ли, коме ли долазе… Али има сведочења да за све време ратовања неком није дошло ни једно писмо, да се не зна ко је све жив а ко није, па кад се после ратних година бивши укућани сретну, једва да се препознају. Сведок једне неугасле везе, и трајних мисли једних на друге, породице и војника на далеком фронту, била је једна главица киселог купуса. Онај са фронта, преко рањеника упућеног из Битоља на излечење, од свега што је могао поручити, замолио је да му жена пошаље једну главицу киселог купуса. „Имали смо млого купус кад смо пошли у рат, ако има тај купус, нек ми прати (жена Роса, прим. И. Б.) полаглавичку.“ И замислите, купусје стигао, после неколико недеља,з? како и какав богће знати, али, модерно речено, комуникација је остварена, оно што је пре тога вероватно било само у сну и сећању опредметило се на начин који би тешко замислио неки писац, а регистровао историчар.

Познат је обичај у Срба да непријатеља треба поштовати, да умрлога треба сахранити, по обичајима његовим, одати му пошту и признање. „Умало да изги- немо док смо затрпавали једног Швабу!“ сведочи један о тренутку кад је ваљало да се повуку с борбеног места и да све изгинуле сахране, не приметивши да су неки остали у заклону и распалили управо док им друга страна сахрањује саборца.

Једна потресна слика опевана у нашим народним песмама, кроз стихове да је од саме смрти страшније кад неко погине, па остане на разбојишту, несахрањен. „да га кљују орли и гаврани“. Али, то је поезија. Рекло би се, нестварна као и с поезија. Међутим, ево и другачијег доказа, потврде из доживљаја солунаца. вање Драгољуба Анђелковића из Белог Потока књажевачког:

„На Ристовац, код Лесковца, кад сам 18-те, пуштен на неодређено одсу лети орао повише нас, над воз, вије се… Неки га гађаше, не могоше да га пого~е: се нађе добар стрелац. Лего је на леђа и увис је нишанио. И погоди га с први меж Након десет, петнајес минути, почео је с крила да трепери и пао. Пао је недал од станице, једно сто метара. Отиде један војник да га донесе, не могаше. Па од ~ још два, те га једва довукоше. Велик, у собу не мож да стане, крила су преко метара дугачка. То је велико, дебело… И, кад га распорили, туј на станицу, нађо у његову гушу седамдесет човечјих ока. Појео и’. Он и’ не прежива, само кљује гута с мртви и рањени.“ (84).

Ето сведочења да орли и гаврани понад разбојишта нису никаква по фикција но искуствена чињеница.

Има казивања о достојанству ратовања и моралним обавезама противн У једној причи осуђују се непријатељи због тога што не знају никакав ред и што „некултурни“. Не поштују свеце „него нападају и на Ускрс и на Божић“ (86). (Пол- сетимо се да су нека наша скорашња искуства почињала на Ускрс, или за време сватовања!). У другој причи, како би иначе било кад је војска сељачка и српска: „Ми их зачикавамо, псујемо им цара, ал они не смеју да пуцају, никој не сме да прекрши примирје!“ (Ових месеци често читамо да јеу неком делу данашњег света склопљено примирје, али и даље одјекују гранате, на обе стране…).

Уџбеничка је формулација да је „наша војска трпела глад, голотињу, студ“. али то је у људским причама солунаца много сликовитије: један прича како је на- шао у жбуну, у снегу, трулу тикву, сакрио се да га нико не види, па извадио семе. протрљао, ставио у џеп и с времена на време по неку семенку сажваће и одржава живот (79), усто: „Оне семенке слатке у грло, па се лепи“. Други прича да је било и таквих који су секли комадиће опанка од пресне коже, који се поред ватре рашчваре, па то жуљили и стварали утисак печене свињетине. Трећи је из коњске балеге, док је било коња, док нису поцркали или поклани, одвајао несварена зрна зоби и то после протрљавши међ дланове јео док је трајало. Четврти су поумирали прејевши се обичног хлеба који су после више дана гладовања видели у изобиљу. Неке су тровали дародавци, добацивши им преко ограде хлеб – чије марамче с па- ром, томе врате хлеб: „Ми смо јели, петина. Она четворица умреше ноћу, прсо им стомак“ (8о). Има казивања о томе да је, при повлачењу, молитеље за хлеб једна замољеница Црногорка, не хтевши да узме понуђене паре, сребро пуне шаке! – до- чекала речима: „Не, богоме, чоче, не дам, ви сте упропастили богату Србију, па сте дошли да упропастите и јадну Црну Гору.“ Једним финим лукавством, „доктор“ и његов сарадник преварили су за оку-две брашна, и тако „с то брашно поминули до Скадар“!

Казивања о студени и сами смо чули и схватили слику да кад се лежи уз ватру, да би било топлије, – ујутру шињел с оне ватрине стране, „откам огањР, а са оведруге се смрзнуо заједно са земљом, па се одсече парче да би се тт 110). Постоји и ово казивање: „Ко годје спавао на земљи, тај јеумро. су они што су лежали на грање или сламу поред ватре. Па кад запалимо . – пнчи се сабирају, сабирају, оките ватру; а ујутру не дигне се ни четвртим део“ (13).

З анимљива су казивања која говоре о односу различитих војски на савез- м рронту. „На јенгелески и на француски топови писало ‘Удри и не штеди ! . На наши ’Удри и штеди муницију!’ (87). Кад су наши дирали Талијане :а: „Ке, ке, ке!“, спочитавајући им даједужабе, ови су им одговарали: „Мау, што се протумачило да им савезници дотурају мачке уместо зечева па су пре- да их једу. После су зечеви долазили заједно с кожом, испашњачени па нуги: да се види да ли је зец или мачка! (86). С Бугарима су се биле баш ке битке, а у данима примирја, чуле су се и овакве изјаве: „Братко, ми па ште бгаемо браћа, само ни царевити завадише!“

У затишју фронта, наши су свашта научили од савезника, али су им се лепо али, учећи их да играју српска кола.

Има, нажалост и неких препознатљивих доживљаја, као да се данас одигра- шјју. .Један прича да је често у Солуну, као коморџијски радник носио и продавао цккуле, уз знање наредника, али да нико други не зна. Јер, по његовом сазнању, Србија је пријавила десетак хиљада бајонета, тј. војника, више него што их је пварно било (а можда су неки и у међувремену испали из редова!?), па се створио зишак, који се по профитерској пракси, и под паролом „снађи се“, могао прошвер- п: вати и мало се испомоћи, макар за дуван. А било је и тога да је један регрут појео пурку спремљену за официрску вечеру, али га је надлежни официр ипак помиловао, јер да су га стрељали, а могли су, остали би без „доброг и поштеног радника“.

Многи Солунци у ратним казивањима, ради ефекта и сликовите веродостој- ности, испомогали су се неком формулацијом на језику савезника. Онако, отпри- лике како је једино и могао да се научи грчки, талијански, а нарочито француски език. Знам једнога који је псовао на два језика (један је био мађарски). Можда су ту научили и оно Се ла ви. Јер – рат је био живот, а живот је историја исто толико колико је историја сам живот. Кад се раздвоје, губе од истине, која је и над њима, и у њима – некад написана у књигама о ратовима, некад сачувана само у сећањима ратника.

..

Полеђина корица часописа, аутори...
Полеђина корица часописа, аутори…

..

37 „Он отишал на боловање, боловал тамо, горе доле, и кад дојде, он донесе главицу, оволку. А сви се чуде: ‘Леле, испратила му жена купус, из Попшицу.” (стр. 102)

Advertisements

СМРТ,НАЈТИШИ,КОНАЧНИ ПРОТЕСТ / Радивој Шајтинац

(Из "Врта Св. Петке"). Слике које смирују (1)
(Из „Врта Св. Петке“). Слике које смирују (1)

Радница Мара Марин (55) из Житишта

преминула након протеста ојађених радника

Агрожива не дочекавши ни заостале плате

ни прву пензију

У првој рунди, под врелим сунцем

Бронзана магла балалајке

Руски русвај

У другој српско жито,српско месо,

У освит и сутон ледени сан

Спаковане пилетине

Океанска секунда до прве пензије

Оштро сечиво транспарента

У трећој облак пун града и неисплаћених плата

У четвртој киша која спира

Низ споменик и бронзане рукавице

Млазевима

пилећу крв

Све на масни папир европске уније

Омот од небеског блата

Међу звездама, сазвежђима

Међу конопцима

Дани и године черупајући се отимају из

Чворова

Маркета,продаје,планске издаје снаге

Пун је државни јастук меког очерупаног перја

Светских и локалних обећања,крошеа и аперката

И њена глава с очима која се не дају склопити

Слеће на немар,нехат и отимачину

Сачувај,види и почуј

Рокy

Боже ,пиле

ТАМО ГДЕ СТАРЕ МИТОВЕ НАСЛЕЂУЈУ НОВИ / Братислав Р. Милановић

Корица Тодоровићеве књиге
Корица Тодоровићеве књиге

Нова песничка књига Мирослава Тодоровића Грчка свеска има за мото две Сиоранове реченице: „Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора. Има ли сигурније потврде за то да не постоји весело море?“
Цела ова књига изграђена је на грчким мотивима: на неким невеселим сликама из грчке (и не само грчке) свакидашњице, на крхотинама старих митова као на комадићима некада јединствене мраморне целине, и на пејзажима у којима доминирају морска пучина и небо ‒ две нијансе једне те исте плавети ‒ песак, облуци које је на обалу искотрљало море а на којима стоје записи о вечности, и коначно, ветар. У песмама Тодоровићеве књиге Грчка свеска измешани су узвишена прошлост и тривијално, сирово, простачко, варварско свакодневље, стари митови и савременост са својом новом митологијом. Линија која их дели крхка је, али уочљива.
Тодоровићев глави лирски јунак, почесто лирски субјект у овим песмама, а у неким песничким целинама и песник сам, именом и презименом, обичан је савремени туриста са предзнањима о историји и митологији простора у којем се нашао. Његов лирски доживљај грчког поднебља није изграђен само на остацима историје и једне старе митологије. У њега је уплетена и свакидашњица, конфузна и раздробљена, неорганизована и пуста. А њу чине и домаћини, и гости који као туристи долазе са разних страна.
Нова песничка творевина Мирослава Тодоровића ослања се на два света, сучељена и испреплетена: на један који је био, и на други који траје. Тај сплет песничких слика – у којима кроз један стари узвишени, митски свет прораста попут корова савремено доба – дат је већ у првој песми „Животне мреже“. Та песма је у исто време и пролог и монолог лирске јунакиње, туристичког водича Бојане:

„Први пут када стигнеш овде
Мислиш прелепо место
Испод планине на којој су негда живели богови
Али кад прође сезона
Све умукне
У љуштуру се увуче
И сјај утихне море умири
Место ко у забити селендра“
(„Животнa мрежa“)

То је тек прва строфа, али већ у њој је јасно назначено да Тодоровић прибегава мешању стилова, узвишеног и тривијалног, не би ли читаоцу дочарао ту помешаност времена и цивилизација. После прва два стиха у наведеној строфи, који припадају информативном стилу, или чак и епистоларном, он уводи стих у којем се осећа извесна мера узвишености: „Испод планине на којој су негда живели богови“, у коме узвишени патос читавој синтагми даје архаични облик прилога за време некаднегда. Затим следи стих сасвим прозаичан, са намерно изабраним макаронизмом сезона који овде значи туристичка сезона и замењује реч лето. Тако формиран стих звучи као одломак какве реченице преузете из туристичког бедекера. Потом следе стихови у којима се јављају тропи. У њима доминирају: једна метафора („Све умукне / У љуштуру се увуче“), две синестезије („сјај утихне“, „море умири“) и један врло сликовит аугментатив („селендра“).
Читава наведена строфа, а потом и песма, заправо је један ироничан, веристички опис стања у коме се лирска јунакиња нађе када у негдашњем митском простору савремена туристичка халабука мине, посетиоци оду, а пејзаж се испразни као посуда из које се излио садржај. Лирски субјект остаје у пустоши, такође непотребан. То осећање сувишности дочарано је, нешто даље, метафором која припада овом времену и у којој се једно осетљиво биће пореди са ефемерним предметом широке потрошње:
„Ја сам само грамофонска плоча
која се више не користи“
(„Животне мреже“)
Стари митови живе само преко лета, док се о њима говори, док траје оживљавајућа моћ језика и док постоји таква намера:
„И чекам да нова сезона дође
Да исте приче
О боговима њиховим нашима казујем.“
(„Животне мреже“)
Нови митови нису начињени од племените грађе: у њима нема херојских подухвата, трагичних љубави и исто таквих заблуда. Нема ни митских трпеза. Раскошне гозбе замењује жвакање сендвича. Ни врховно божанство се више не јавља у обличјима моћних животиња: бика, удава, аждаје или лава; не станује у облацима или на дну мора, већ се објављује на материјалу широке потрошње ‒ у папирним новчаницама. Нови митови су саздани од безначајне, свакодневне потрошне грађе: све се срозало до сопствене пародије, до самопорицања.
Поред ове песме Мирослав Тодоровић има у збирци Грчка свеска још пет дужих песама сложене структуре, од којих су четири изграђене на истом принципу мешања значењских планова и стилова: „Стихови о светим иконама“, „Срце које цвета“, „О боговима и љубави“ и „Узалудни послови“. Песма „Камена порука“ не спада у тај значењско тематски круг и њоме ћемо се позабавити нешто касније.
Ако се у управо анализираној песми „Животна мрежа“ Мирослав Тодоровић бави десакрализацијом једног познатог митског простора , у песми „Стихови о светим иконама“ уочљива је десакрализација једне сакралне уметности – сликања икона. И овде се један узвишени и свети посао, сликање божанских ликова и светаца ‒ у које су од провиђења изабрани зографи уносили сву своју веру и надахнуће, и који су по томе били посебни, јединствени и непоновљиви ‒ срозава на профану серијску производњу по законима тржишта:
„У радионици икона
Гркиња држи кратак курс израде икона
Иза ње за столовима раде мајстори
Гледам како млада Гркиња вешто
Из дрвета извлачи ликове светитеља

Српска група туриста испунила је предворје
Златна фолија блиста у рукама младе Гркиње
Једноставно се прекрије дрвена површина
Између линија испуни празнина
И сада се већ може своме свецу помолити
У томе је суштина“
(„Стихови о светим иконама“)
Сасвим просто. Некада свети хришћански предмет, који је имао у појединим случајевима и чудотворне моћи, израђује се, због велике потражње на тржишту, на разним крајевима света, и хришћанским и нехришћанским. Израђују га, поред хришћана, и мајстори будисти, муслимани, комунисти у Кини, који не верују у ликове што их осликавају својом несумњиво мајсторском руком, већ верују у њихову цену. Врхунац чини израда помоћу шаблона, типска, серијска. Дакле: подражавање, вулгарна имитација, кич… У нове вернике, који су богобојажљиви постали јуче, гледају свеци очима у којима нема вере јер није имао ко да је у њих насели. Све апстрактне религиозне и духовне вредности пале су пред конкретном вредношћу од цигло 15€:
„Цене су добре
Света Петка Римљанка 15 еура
Ко купи три једна гратис
Свети Јован, Никола Димитрије може и са попустом“
(„Стихови о светим иконама“)
Трговци су се опет уселили у храм из којег их је Исус избацио и размножили се по свету. Плати па па се моли: пред бофлом, пред иконом коју приликом израде скоро да и није такла људска рука.
И стихови који дочаравају овај призор израде икона негде у Грчкој огољени су до крајњих могућности. Њихова функција је сведена на голу информацију без икаквих пренесених значења и тропа, што је некад добра поезија захтевала. Ти стихови су срезани према теми. Њој су примерени. Цитирани текст могао би бити део новинске репортаже, каквих има безброј. Али, у овој песми, он је испунио функцију.
И где онда Мирослав Тодоровић проналази аутентичне, неспорне вредности? У његовом систему вредновања – који је понекад прикривено а понекад отворено изнет у стиховима Грчке свеске – оне се налазе тамо где нема олаког и бесмисленог копирања, у ономе што је човеку са неба дато и што је тешком муком и његовим знојем створено. Оне се могу видети:
„(…) док будемо путовали
Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињака
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С ког нас богови мотре“
(„Стихови о светим иконама“)
Трагови старога света налазе се на предметима који су данас у употреби, али се њихово значење изгубило. До њега може да допре само онај ко зна старе митове и приче на којима је некада почивао свет.
У песми „О боговима и љубави“ Мирослав Тодоровић утврђује у светлости стихова везу између два доба које дели хуј протеклих миленијума. На новчићу од 2€ приказана је девојка како јаше бика који има ружу у устима. Та сличица, за лаике овог времена весела и забавна, заправо је митолошка прича о девојци Европи у коју се заљубио Зевс. Да би јој се приближио, претворио се у бика и пришао јој са ружом у устима, што је њу очарало толико да га је зајахала, а што је њему дало прилику да је отме, однесе је на Крит и изроди са њом три сина: Миноја, Еака и Радаматеа. Само, ко од оних што се поменутим новчићем служе зна ту причу, сем лирског субјекта који је ту да би уронио у физичке и митолошке просторе и чврсто их увезао језичким спонама. Та стара прича о љубави, страсти и слабости богова, па и оног врховног, данас је рељеф на монети зу поткусуривање. И тако је једна прича из старог мита о љубави прешла у нови мит о новцу заједнице која носи Европино име и загубила свој смисао.
Праве вредности су за Мирослава Тодоровића у непроменљивим стварима и појавама, као што смо то видели из развијене и прецизне слике о житним пољима и маслињацима Тесалије у песми „Стихови о светим иконама“. Јер, савршенство, као божанска мудрост, налази се у природи.
У песничкој књизи Грчка свеска Мирослав Тодоровић има две врсте песама. Оне у чијој основи лежи миметички поступак, који ће он у другом делу књиге напустити, и оне које су производ суптилне имагинације . У првима су већ помињане слике из животне свакодневице туристичких подручја, дакле о површним и пролазним стварима, а у другима су слике изграђена на непролазним елементарним чињеницама: облацима, небу, хоризонту, морској пучини, води таласима, ветру и песку.
Све праве вредности оживеће у песми о једном камичку и у минијатурама инспирисаним етеричним пејзажима. Богови ће се вратити на своје место. У песми „Камен порука“ лирски субјект ће пронаћи камичак који је исплавило море и на њему линије и кругове што у себи крију тачност небеских мера. Тај камен и порука мудрости коју он носи прави су разлог што је лирски субјект доспео у грчки исконски и митски простор, а не обилазак продавница са јевтином робом која имитира древна уметничка дела, а не пука туристичка радозналост:
„Каменчић који су запљускивали таласи
Обликом ме призва да га узмем
на њему бели кругови
На црном камену беле се линије
Три круга ме зачудише тачношћу небеске мере
На каменом жрвњу који радосзнало узех
Загледан у чудесно беле кругове

Питао сам се није ли овај камен порука
Која ме је нашла овде
У подножју Олимпа
По коју сам не знајући дошао“
(„Камен порука“)
Сада коначно долазимо и до песничких разлога због којих Мирослав Тодоровић у једном делу збирке Грчка свеска напушта миметички поступак. Ова песма се, додуше, налази међу првима у књизи Грчка свеска, али она је онај други пол ове књиге. Поменути разлог је потрага за смислом. А смисао је у елементима природе, а пре свега је у поезији:
„Олимп је све више био облак
Грмљавина се разлегала пучином
Видела црна завеса
С муњама испуњеним грмљавином
Као да су се скупљали у тачку најмањег круга
Са митском планином заокруженом облацима
На црном камену у мојим рукама
Међу белим круговима
Мотрио сам песму
Црни камен са линијама хуја мора
У чијем се кругу таложе векови
И тишина
Овоземаљска
(„Камен порука“)
У песмама које следе, превасходно у минијатурама и фрагментима, Мирослав Тодоровић варира песничке слике морског пејзажа који се састоји од истих елемената: неба, пучине, таласа, линије хоризонта, облака, планинског врха Олимпа, песка и хриди. Из тих кратких песничких форми да се закључити да Тодоровић има велико поверење у слику. Из односа између појединих набројаних елемената он настоји да извуче саму суштину, а то је понајчешће песма. Ево, као илистрације, једне песме без наслова, а готово ниједна од ових песама није насловљена:
„Линија хоризонта
Између пучине и неба
Линија песме
Из те плавети
Као тајна постања
Светли оно зрно истине

Чека час“

Он у том пејзажу проналази и древни мит који је у њега уписан као порука за неког ко ће касније доћи и умети да прочита оно што је записано на таласима, или оно што је утиснуто у тишину као глас који ће се у другом времену јавити ономе који уме да слуша. То је песма која из плаветнила неба и мора, кроз векове, тражи свој медијум:
„Мотрим планину на којој су живели Богови
Књига каже 12 Богова
На обали Егејског мора
Уз шумор таласа
Стихови плавети

Само песник тај глас из тишине чује
Из песме која га кроз векове тражи
Ослушни, чујеш ли?
Изађи из песме Господе

Опет се суочавам с митом
У таласима облаци
Дописују плавет стихова
Сенка Олимпа понад
Стихова небеских дубина“
Доживљај грчког митског медитеранског пејзажа Тодоровић поистовећује са уметничким делом: понекад је то уметничка слика, понекад песма, а понекад читав синкретички акт. Таквом доживљају посвећена је песма „Заустављена светлост“:
„Пејзаж слика
Стих јутарњи понад мора
Заустављена светлост
Љеска на Егејском листу
Слушам како се богови на Олимпу гложе
Зевс режира представу
Маглену завесу сунце још не подиже
Облаци се наслонили на линију хоризонта
Ишчекују знак за пловидбу

Љеска се море
таласи на обали распрскавају
А хук казује како се песма рађа

Слушај хук даљина
Бескрај се ту
Надомак песме налази“
(„Заустављена светлост“)
У првој строфи Тодоровић свој свеколики доживљај предела у којем се обрео визуелну сензацију рационализује као слику, а потом менталну – као стих. Потом се у песму укључује и аудитивна сензација, гложење богова, односно грмљавина. Ту Тодоровић читав предео претвара у сцену на којој се одиграва позоришна представа чији је редитељ врховни бог Зевс. Затим се све поново преобраћа у песму која се враћа на свој прапочетак и која је готово изједначена са прапредставом о свету, са бескрајем.
Феномене природе која га окружује Тодоровић, дакле, доживљава као уметнички чин. Тај доживљај се преноси, у различитим облицима из песме у песму, из минијатуре у минијатуру, из фрагмента у фрагмент песничке књиге Грчка свеска. У својој фасцинацији морем он трага за истомишљеницима и проналази их у Константину Кавафију и Полу Валерију, двојици великих песника мора, и мотиве за две своје песме налази у њиховим стиховима. Тодоровићев доживљај мора је међутим аутентичан, дубок. Из њега прозилазе промишљени стихови у којима он настоји да објасни и себе и свет још од прапочела, човекову крхкост пред моћима природе, његову загубљеност у времену и простору и немоћ да се бори са стихијама природних елемената и хујањем времена.
За Тодоровића је море животодавно, из њега све произилази и у њега се све враћа, јер оно је сушта поезија. Песнички глас долази из морских дубина и дубина времена над њим:
„Слушај хук даљина
Бескрај се ту
Надомак песме налази“
И ништа није ни обухватније, ни старије. А у поређењу с морем човеково трајање је крхки тренутак. И то је од памтивека у свим стиховима записано. И може ли, онда, ишта бити тужније од поезије настале на обалама мора?

 

 

НЕВЕСЕЛИ ЗАПИСИ О ЖИВОТУ / Вујица Бојовић

Мирослав Тодоровић: Сандук пун таме

 

Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација "Заветина")
Мирослав Тодоровић и аутор овог осврта, Вујица Бојовић (фотодокументација „Заветина“)

Наслов збирке делује као симболичка апстракција или асоцира на песме Новице Тадића, а ради се о опипљивој свакодневници Србије, материјалној стварности и њеном духовном и моралном лицу. Аутор у 46 текстова, од два реда до четири странице, сведочи о људским мукама и несрећама, о људској равнодушности, себичности и нечовечности, на тако упечатљив начин да је тешко читати рутинирано, попут већине књига.

У овај сандук  М. Тодоровић је  похранио оно што му се најјаче урезало у морално осетило, зато је у овим записима, наизглед, мало има литерарне стилизације. У  сандуку су животне појаве, са непатвореним јунацима, њиховом животном позорницом и говором. Записи су, формом и тематиком, врло разноврсни, од изрека, цитата из књига, кратких записа, анегдота, сатиричних цртица,  репортажа, до песама и правих књижевних прича. Сваки написани ред нека је мера живота, било трајања, брзог пролажења, патње, било моралности и духовности.

После читања емоционално најдуже трепере приче/записи о старим особама, нарочито сељанкама, које су данас широм Србије велике мученице. Усамљене у некој забити, болесне и беспомоћне, чекају смрт, заборављене од деце којој су посветиле живот, а која су се и између себе завадила. Те Кадивке, Радунке, Маре, Јелинке мртве су још док су живе, жељне некога да виде и с неким проговоре (Празно и без гласа, Сандук пун таме). Цитати из Библије само још снажније боје мучеништво јунака.

Потресан је крај живота и старица у граду, и свих сиромашних, бедом или несрећом обележених жена и мушкараца. Обесни унуци питају своју бабу зар она већ није у гробљу (Прича из КЗМЗ). У причи Срећа учитељицу у пензији, на дан избора, из странке Боље сутра интервјуишу, обасипају лажном пажњом и лажним поклоном, а кад се политичка  представа заврши, остављају је бездушно на улици, у инвалидским колицима. Људи се лакше спријатеље и разумеју са животињама, него међусобно.

И мушкарци су углавном старији људи, усамљени, неуспехом обележени радници (чувар Која, Џон, Р.), исељеници и избеглице из Косова и Крајине. Свима је живот нешто ускратио, сурово им се наругао. Млади Јован је од живота у Америци донео у родно село, у гробље, само име Џон. У потресној причи Сузе, у препуном руинираном возу путују људске руине: избеглица без ноге и његова болесна жена који, на путу у бању, носе терет болести и сећања,  а кад она види краву у ливади бризне у плач јер је подсетило да је продала последње што је имала. Мајсторски је уведено више планова нарације и вишегласје – мудровање пијанца („живот је сезонско занимање“), народско шаљиво натпричавање путника, пошалице кад је све сушта несрећа.

Десетак прича има за тематски оквир књиге, писце/песнике, књижевне награде, жирије, књижевно поље у Србији. Претходне приче су му натопљене емпатијом према  јунацима, овај циклус садржи ауторову резигнацију  што су књиге багателисане, доспевају у контејнере и на бувљак, а књижевна братија се, не бирајући средства, отима о награде и новац. М. Тодоровић, учесник у књижевном животу с моралним скрупулама идеалисте,  тешко разуме и прихвата да нико неће, па ни библиотеке, библиотеку познатог писца, с љубављу стварану (Кућа пуна књига). Аутор мисли да би писци (дакле и поезија) морали бити бољи од света у коме живе и пишу (нарочито бољи од писца за кога други цинично каже да би изазвао еколошку катастрофу кад би пао у септичку јаму, или од једног другог који сам за себе каже да није човек већ писац). Мало симболичне светлости у културну помрчину уноси стара професорица музике, која пада у контејнер, покушавајући да дохвати бачену књигу (Живот после живота). Лоша поезија, празноречива и помодна, одбија читаоце. Једна таква поклоњена збирка песама излечи од страсти читања и куповања награђених књига великог поклоника поезије (Разведравање душе). Овај циклус прича  је најличнији, са највише ироније, али и аутоироније (Задруга, Мона Лиза на зиду пушнице). Могао би се илустровати цртежом  Дон Кихота, са главом М. Тодоровића, како јуриша на неки књижевнички бувљак.

Ауторов однос према нашој стварности исказан је и правим сатиричним причама Акција, симулација борбе против криминала,  и Генерал под шатром,  будаласта и пијанска разметљивост ракетама на вашару.

Иако је Сандук пун таме збирка документарне прозе, исечака из живота, има у њој неколико правих кратких уметничких прича, као што су Летећи зидар Манојло, Лик са платна, Последња реченица, Чувар Која, Одлазак Казанове, Сузе, Живот после живота, Срећа, Празно и без гласа.

Тај живот, сандук таме, за већину је пакао, али, опет, пролети брзо, колико док пљеснеш длановима или креснеш шибицу. Смрт, пропаст, одрази се и на камену који људи понесу са собом у свет. Ове приче освајају читаоца непосредношћу живота, мајсторством писца да наизглед лако, без филовања и кићења, подсети на губитнике и маргиналце, ту, поред нас.

TRENUTAK SA ANĐELOM KOJI ME JE NAUČIO DA LEBDIM / Zoran M. MANDIĆ

Zoran M. Mandi_, pred crkvom Prenos mo_ti Sv. Save na novom naselju u N. Sadu, 23.12.2012.

Za SM

Trenutak
Ne dam podacima da surovo
ulaze u opise
Trenutka
onog famoznog uzdaha što
spaja i razdvaja u
prašnjavim kolonijama vremena
usred nedovoljno zagrejanog
restorana na minus osam u
Novom Sadu
Zašto se
splet nizova slika pojavljuje
na ivici molitvenog
pristajanja na okupaciju
izvan svakog pogleda na sat
Zašto sam
Osetio
oštar ubod u predelu srca
A
Sve se dogodilo odjednom u
trenutku kada se svetlosno biće
šetalo mojim umom
kada je zašlo u zabranjeno mesto na
kojem sa Andrejom, Jovanom, Lukom i
Judom
prizivam kiše u naš voćnjak
Da li nas baš zato tolerantni Bog
smatra neozbiljnim
kladeći se u naše neuspehe
Ali, kako da mu kažem da sam ubod
osetio kao oštricu noža
kao dodir ruke koja budi iz kome
koja premotava vreme
Trgao me je taj ubod
Njen kosi pogled s kojim sam te noći
završio u jednoj bolnici sna
Bože, pa ja sam noć proveo u
autobusu sanjajući dodir koji je
izmileo iz njenog pogleda
I ne mora nikada da me zavoli
da mi se javi
ni da mi kaže kako se zove sada
I može da mi šapne da je sve bilo
slučajni najobičniji privid
koji slabićima kupuje karte samo za
jedan pravac
I kako da sredim ovu pesmu
Kako da joj okrijem strah da mi je baš
sada potrebna
Da ću umreti ne saznavši ime
njene tajne
Svetlosni put kroz koji me je
prokrijumčarila u bolnicu sna i nije
dozvolila da umrem
Trenutak od tog svog
Početka kao
božićni poklon nije me više ispuštao
Ali, zašto sam se probudio i
počeo sa nepotrebnom analizom
neobajšnjivog i nedorečenog
Usred Novog Sada kao
usred Novog Zaveta kao
usred sebe nepoznatog koji
drhti u autobusu na putu ka Somboru
U strahu od čuđenja bez
nade u mogućnost da sam baš ja
lečen u bolnici tog sna
Da li je taj trenutak
sišao sa usana dodira koji me je
vratio u život
Bože, kako ništa ne znam i koliko
slutim da me je to anđeosko svetlosno biće
žalilo i da me je svojim sažaljenjem
lečilo od mene samog
Njeno ime je Trenutak
na njemu titraju siluete sekira svetla, ogledala i
protivteže
Znala je da ću zalebdeti
Zato me valjda sakrila u nenaseljenom kutku
svog srca
Da me ne nađu
Da ne padnem kao Ikar
Bože,
Ona je Anđeo

U Novom Sadu
6. decembra
posle 18 časova

___________ Из ауторовог писма:

Dragi Miroslave, evo približili smo se isteku/kraju 2012. godine. Nas dvojica iz pedesete smo prevalili put u kome nismo krili neslaganja sa svim onim što ruži ime,duh i telo savremene srpske književnosti. Drag mi je način na koji se, bez smešnih koketiranja i licitacija, legitimišeš na toj istoj sceni. Zato i čitam sve što napišeš, ili prirediš na sajtu Zavetina. Sada ti šaljem ovaj Trenutak i Tebi i Tvojima želim svako dobro i da u sreći  dočekate predstojeće novogodišnje i božićne praznike. Zoks!
 

ПРЕТЕК / „Трећа Србија“ Београд, бр. 11-15/ 2004-2005.

Знак препознавања
Знак препознавања

… Припремајући нови часопис (ПРЕТЕК), скупио је
прошле јесени пуну торбу жира, у непрегледним
бучинама, јужно од Дубоког Потока. Тај жир је здрав,
сасвим сазрео, из сваког може нићи стабло…
И никло је.
Из једне изаткане и клечане торбе никла је
храстова шума.
Из ПРЕТЕКА ће, ваљда, такође, нићи једна
плејада самаца, горуна и храстова, родних дрвета. Биће
хране и за дивље и домаће свиње. Ако их буде било кроз
десет – двадесет година.
Скупљање жира било је пресудно. Не дружење
са уредницима, који су каријере и звања стекли у боксовима
пакла. Све уреднике новина и часописа, које је упознао,
може упоређивати са свињама. Свиње никада нису
знале шта их чека, а они јесу. Кад би макар један од њих
био у стању да се покаје од својих путева, понављао би
: Покајте се! Међутим, уверио се : око Сатане бди
дубоко у њима, не око Домаћина. Навикли су да
објављују и штампају о туђем руву и круву и да при
том и ушићаре. Очи су им свињске. Они сувише верују
својим очима заводљивим, па им зато рођене очи не могу
осветлити пут. Њихове су очи завеса на Оку Божјем.
Нико од њих неће то учинити, најмање што се тражи.
Некад су служили мамону и интернационалцима, Титу
и ко зна коме, успињући се високо на лествицама идолопоклонич
ким, на погрешном путу. Природно ће им
изгледати што су се некад мотали по комитетима и
мрачним катакомбама моћи. Још природније ће бити,
ако стигну после САНу до Крунског Већа и Савета.
Нису способни ни спремни да крче њиву своје душе од
корова, па како би семе добра почињало да расте? Зар
мртви и тетовирани да просецају нови пут? Покајање
би то могло. У овој земљи више има вампира и вампировић
а него свиња, више промашених амбиција него
покајника. Заветине призивају покајнике, призивају
отварање очију за два пута : за онај којим се иде, и за
онај, којим треба да се иде…
Зато и не очекујем да ће нови часопис, ико, ко
сада нешто тобож значи, помоћи. Помоћиће они што
скупљају жир.
Лажно је много шта. Лажне су тобожње
величине. Сећао се пљускова – које је упамтио кад га је
мајка водила у воћњак своје бабе по мајци, да свиње по
пљуску покупе шљиве опале. Оживљава те пљускове
које је добро упамтио. Хиљадугодишњи пљускови су
подигли ову земљу, а не књижевници, садукеји и фарисеји.
Многи међу њима, чак и прононсирани вечни претенденти
за Нобелову награду, напросто трабуњају о
лепоти, јер они не знају да она почиње онда, кад
гледалац наднесе своје лице над ствари и бића. Они грде
и цијучу из мрака и студени, као гладне и прозебле
свиње.. Све је узалуд, ако нема истинске светлости, оног
сјаја после обилних а кратких летњих пљускова. Ничија
се биографија и дело није завршило са огледалима. Са
много огледала. Нема овде огледала, ни обичних, ни
чудесних, не заваравајмо се. Ако нема огледала, како
може бити лица пред огледалом?

____________ Извор: Часопис  „Трећа Србија“ Београд, бр. 11-15/ 2004-2005   , стр. 37.

КОЛЕНИКЕ – ВРЕТЕНО? / Александар Лукић

 

Размишљајући о Сајму књига у Београду, бавећи се његовим феноменом, преда ме искрснуше нека нужна питања. Не могу отрпети, а да не кажем како та приредба већ деценијама, до данашњих дана, подсећа на кочију привилегованих весељака, претоварену по нејасним принципима са незаобилазним главним јунацима од Организатора сајма, Издавача, Писаца, Уредника, Трговаца, читалаца, до Славне неименоване публике која међу њима, ваља рећи, има најискренију улогу, дочим без устезања и фолирања на самом улазу у сајам купује јефтино, а потом, без стида лиже ушећерену јабуку. Сви су се нашли на окупу, збијени један уз другог, тешко се овде може распознати ко је ко? Осим лажи.

И ја сам се затекао у друштву тих весељака, вољно – невољно. Какав сам човек, током путовања упозоравах их да се узму памети и уозбиље, али нико не хте да чује мој савет. Пре кривине, у кривини, и иза кривине тик уз Саву, говорих им да ће се сајамска кочија преврнути сама од себе, ако настави оваквом брзином, нико не верује. Било је џабе говорити, јер, нико није помишљао да промени што у свом понашању. Схватио сам да се сви ти, ипак, неславни јунаци, збрда здола, утоварени на сајамску кочију држе се опробаног рецепта, као дављеник за сламку. Тек, негдашњу комунистичку какофонију приредбе, заменила је апстрактна логика транзицијских закона, која је да се не лажемо ту да оправда постојећу стварност, опсенама. Након трауматичног искуства урушавања свих вредности у српском друштву, међу нама, ни помена о превредновању. Ником није стало до промена. Па, добро, казах себи. „Ви хоћете забаву: Коленике – вретено? Кад је тако, ето вам коленике вретено!

Сујете писаца и издавача су намирене. Организатори слутим, трљају руке, сумирајући финансијску добит. Публика се једина, најдисциплинованија у организованим посетама, врћешила знаменитим сајамским улицама током 2007. године, те се седам дана бесциљног кружења халама заврши хепиендом, са каквом купљеном књигом, сакривеном у цегеру. Која је то књига окончала у цегеру? Зар је важно? Јадац, Кувар, Речник магије, Уџбеник из медицине, Освећена икона, или? Кога је за то брига? Долап се окретао. Политика је дељена џабе из дана у дан, спакована такође у шарену кесу, а у њеном додатку „Свет књиге“ бесплатна разгледница са смешком српских писаца – групни портрет, њихове мисли и мудрости сабијени у два реда, о Сајму књига, наравно, сума сумарум у суперлативу.

„До следећег виђења другови! Сајам књига, био је и прошао, марш на читање!“ У земљи Србији статистички подаци неумољиво сведоче да је већина становништва формално писмена, али, организаторима приредбе важнији је број продатих улазница, од чињенице колико се у нас доиста чита? Од чињенице каква је вајда од вашара? Да би, рецимо, приредба морала да се мења, да има другачији изглед и суштину. Можда би у њеном средишту требала и морала бити дела домаћег писца, те да би по томе, такође и издавачи у вредносном смислу, са насловима домаћих писаца морали чинити окосницу манифестације? Зашто прећутати, а не рећи да имају позорнију позицију, према дару и мару, служењу домаћој литератури, броју објављених домаћих наслова?

Досадашња канонизација издавача подсећа на праисторијску животињу, којој су отказале ноге. Овакав сајам, какав је већ, постао је старац, субординирана пирамида. Комунистички Св. Павле. Неспособан да се мења. Какав је то Сајам, ако на његовим ударним местима из године у годину посађени чуче издавачи државне провинијенције: Службени гласник, Војно издавачки завод, Министарство унутрашњих послова, Завод за уџбенике, итд?! Виђен фолклор.

Колико та мртва схема, доприноси или штети нашој свеукупној култури. Ко ће се осмелити да последице сагледа? Да каже: доста!

За београдску приредбу књига важне су оркестриране сензације, које ће по свему судећи, безобразне ученице и старомодне библиотекарке препричавати диљем Србије. Вала и јест, било је дивно гледати у предвечерњим сатима српског писца Милорада Павића коме је издавач, понет угледом писца код женске популације и у Академији, а можда и зарад његове препознатљиве луле, изнео астал на главну штрафту и посадио га да ћаска са читаоцима и торбари? Мало даље, скоро преко пута, згодна списатељица чији се пупак видео, већи од поморанџе, свраћала је купце књига на штанд свог издавача молећи их да купе њену најновију књигу како би им је потписала пенкалом, сефте.

На штанду издавача са стажом, конспиративан проноси се шапат како ће се Добрица појавити да потписује „Власт“. Писац до писца, на задатку. Итд, итсл. Задивљујући је био изглед директора Завода за уџбенике, у оптој гунгули, у беспрекорно испегланом оделу, за кога је већина сајамске публике могла помислити да је ревносни службеник државне безбедности, јер само такви ликови држе до елеганције. Уредници зује попут осица, тамо – амо, исти, штрумфле. Министар културе чинодејствује на озбиљном државном послу, (лањски откуп књига за библиотеке, може да чека, ствар треба да се крчка, пре но се зготиви) запажено представљајући државу на италијанском штанду, са оним дежурним Академиком двометрашем, што се разуме у вина.

Да у држави Србији недостаје добро осмишљена и уређена политика у култури, издаваштву, статусу писаца, позицији књиге као културног добра, па према томе и у организацији Сајма књига, сулудо је доказивати. Савет сајма не сме бити  заштићен од јавне критике, као какав ретки медвед у зимовнику. Јер, ако господа из Савета сајма ни на једној свадби не беху кумови, ваљда су гледали кроз плот како кум треба да се понаша.

Толико је Сајмова књига широм света, са којих се подстицајна искуства могу у београдски сајам књига уградити. За почетак, пут под ноге. Улога српске књижевности прецењена је у свету, а и код нас, од стране домаћих културтрегера, но, то не значи да српска књижевност треба да буде без штанда на сајму књига у Франкфурту? Запитајмо се, ко размишља о култури код нас, о српској књижевности, о, о, о…? Поновимо шта је створио тај друштвено користан грозд бирократа? Која и каква дела репрезентују њих? Јесу ли где сазидали пољски WЦ? Нека известе о томе. Док то не учине, онда бар нека уче код одговорнијих култура и књижевности, шта се ваља чинити, за почетак ево им блиске културе Грчке. Не боли, другови, не плашите се.

Не плашите се! Књиге српских писаца по професионалној дужности, уз минималне дневнице, читају лектори и коректори. Славни да су лектори и коректори. Нек, већина искрено лиже и даље ушећерену јабуку и маршира сајамским улицама, у Европу – корак напред, назад два. За који месец, биће обелодањен извештај Народне библиотеке Србије о најчитанијој књизи код нас. А потом, следи награда! Сретењско мече. Коленике – вретено.

(Одабрани чланак, из књиге Александра Лукића: ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, 2011)

Дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…

 Владимир Димитријевић 

  1. Београд, 26.04.2011

Под овим насловом је чувени лекар српски, Лаза Димитријевић, објавио непревазиђену књигу о здравственом (али и у духовном, моралном, политичком) стању нашег народа још 1893. године. Књигу је, 2010. године, поново штампао ИНФИНИТАС из Београда. Чега све ту нема? Од описа тешких зараза које настају због небриге власти, непросвећености становништва и неспремности да се мењамо у добром правцу, преко описа крсних слава и односа народа и свештенства, до размишљања о пропадању породичних задруга и неслози која нас, као киселина, разједа… Потписник ових редова је решио да под исти наслов стави своје белешке које су настајале годинама, као својеврсни дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито…

Растко Петровић је, маштајући о савршеној књизи, мислио да ће људске речи сабрати у неку чудесну сладост вербалног меда, који је, као и мед пчеле, нешто друго него што је то цветни полен од кога настаје… Гласови многих и многих наших људи, у времену које хоће да нас учини безгласним, могу нам бити од користи… Јер, свет је устројен тако да нам ближњи могу помоћи својом речју онда кад се томе најмање надамо… Дође реч, и окрилати нам душу… Уосталом, праве речи су увек иконе Речи Божје, која је Христос… Записи ће ићи без неког нарочитог хронолошког и тематског реда, како су „падали под перо“… А читалац ће се разабирати у плетиву, наравно…

О МАЈЦИ

У августу 2000. године, кад сам ишао да посетим болесну мајку у болници у Београду, човек у аутобусу ми рече: „Од када ми је мајка умрла, нико ме не пита како сам“

О БЛИЖЊЕМ

За време рата у Босни, сретох нашег сељака из тих крајева. Рече ми: „Бог нас је тако створио да увек више можемо да помогнемо другима него себи. А други помажу нама“.

РАЂАЊЕ И УМИРАЊЕ

Баба са врха Јелице вели: „Ниједан човек није безбожник, јер се свако рађа с Богом. Питање је само с ким умире – с Богом или са ђаволом“.

ИЗ ЗЛОГ ДОБА

Прича ми отац В. из једног нашег манастира у Овчару:
– У Лучанима, у војној фабрици „Милан Благојевић“, млад човек одбио да носи Титову штафету. Требало је само да протрчи кроз круг фабрике, а он неће. Саслушавали га у милицији, а он ништа не признаје. У војску га послали као „народног непријатеља“. У војсци га малтретирали. Кад се вратио у Лучане, стално је био неком сумњив. Кад је Тито пролазио кроз чачански крај, хапшен је и после пуштан.

После година и година, признао да штафету није одбио из идеолошких разлога, него зато што је имао криве ноге… Наиме, био се заљубио у једну колегиницу с посла и решили да се узму. Кад су му понудили да носи штафету, он се, кривоног какав је био, уплаши јер је мислио да ће га вереница напустити кад га види у шорцу… Како трчи са штафетом… Пошто се њоме није на време оженио (војска, затвори, прогони), она се уда за другога… Ко зна колико је конкретних људских живота уништио режим чија је главна парола била: „Човек је наше највеће богатство“.

ПРИЧА О ИЗДАЈНИКОВОМ ПОТОМКУ

Ову сам повест чуо од нашег писца, Милована Данојлића, родом из Ивановаца код Љига. Неки Србин је исвојевремено, у доба „Сече кнезова“, издао хаџи Ђеру из манстира Мораваца (исто код Љига). Турци овог славног монаха убију у храму. Скоро после двеста година, потомак издајника, хармоникаш, отишао на неку свадбу да свира (мислим код Аранђеловца). Поведе се неки разговор. Име, презиме, одакле је, и тако то, да би му неко довикнуо: „А, ви сте, значи, издали хаџи Ђеру?“ Препознат по крају из кога је и по презимену, хармоникаш промени презиме. Морал је од MORES, што на латинском значи ОБИЧАЈИ. Морал је завичајна обичајност. Без завичаја, нема морала. Бодлер је говорио да месец дана можеш да луташ по Паризу, а да не сретнеш никог познатог. Ту морала нема.

О БЕЗБОЖНОЈ УЧИТЕЉИЦИ

У једној сеоској школи, у селу З. код Чачка, била је учитељица која је гонила децу ако иду у цркву, и нарочито их приморавала да се омрсе кад посте за причешће. Чак се прича да је врата цркве у селу мазала изметом. Једна је колегиница опомињала да то не ради, али није вредело. Родила јој се, после тешког порођаја, ћерка се ишчашеним раменима, која је остала доживотни инвалид.

УЧИНИ ДОБРО, НЕ КАЈ СЕ

Прича ми Милош, који је 1999. на Косову био тенкиста:
–    Кад смо били у Клини, видим неку бабу, претура по контејнерима. Питам је шта тражи. Каже, пола на шиптарском, пола на српском, да тражи хлеба. На нас четворицу у тенку била је једна сардина, мало хлеба и кекса. Ја јој дам да једе. Баба хоће де ми љуби руке – кажем: „Немој, бако! Ја теби треба да љубим руке!” Отишла је пешке за Пећ, да тражи сина. Неки наши се љуте: „Шта јој дајеш? Ни за нас нема, она је Шиптарка!“ После сам дао хлеба и једном старијем Шиптару… Онда, кад нас је НАТО открио, гађали су нас касетним бомбама, оним што се распрскавају. Петорица око мене су погинула. Ја лежим на земљи, без заклона, лети око мене… Ниједан гелер ме није окрзнуо! Ето шта је сила милосрђа!

Наставиће се, ако Бог да…*

 Извор: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/kako-zivi-nas-narod.php

____

Проф. Владимир Димитријевић  

Рођен 1969. године у Чачку, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1994.године, на Филолошком факултету у Београду (група за српску књижевност и језик са општом књижевношћу). Аутор тридесетак књига и приређивач седамдесетак зборника из различитих области: од православне духовности и србске црквене историје XX века, преко књижевности, просвете и културе, досектологије. Пажњу је посвећивао и односу Православља и инославља,нарочито римокатолицизма. Бавио се новинарством на радију и телевизији, као и уређивањем црквених листова и часописа. Међу ауторским књигама налазе се и ове: Нема крста без трипрста / Треба ли Срби да се поклоне папи? (Београд, 2003): Евроунијаћење / Православље и папизам на крају историје (Горњи Милановац, 2008); Обнова или обмана? / Литургијска реформа и криза  римокатолицизма (Горњи Милановац, 2007); Писма о литургијској обнови(Горњи Милановац, 2008.) Аутор је низа зборника, међу којима су: Истина је једна / Свети Оци оримокатолицизму (Горњи Милановац, 2001); Православна Црква и римокатолицизам / Од догматике до аскетике (Горњи Милановац 2002.)

ШПИЈУН / Зоран М. МАНДИЋ

Он је увек ту

поред тебе поред свих

могућности на које пилићарски

рачуна

Редовно се представља као

неоткривени пријатељ

удружења авакса

Оно што сакупља назива важним

предметима запостављене историје

Не упушта се у расправе о

историји укуса

попут ситних животиња страхује од

основних недостатака личне писмености

Председник је једне реке док другу

уређује

Склопио је савезе са онима који му се

смеју иза леђа који му потурују

превазиђене генерације лаптопова

До бесвести улази у канцеларије

других

на ходницима се

састаје са неважним превтљивцима а

разводи од важних извора хране и лечења

Телефонира до бесвести

Са фиксног назива себе на мобилни

Телефон

Шпијунира све

комшијског пса

уличне мачоре

птице станарице па чак и

јад сопствене маленкости

Болује од себе надуо у лажним причама о вери о

жени

О

припадању кохабитацији са ђаволом

Неопрезност га убија и води кроз мемљиве

ходнике лудила

Ни сам себе не воли јадан

посрнуо у

неуморном преписивању података о другима

Не вежба у теретанама у

понорима се хвата за кљакаве руке

налогодаваца и хушкача таштине

мржње и патолошке сујете

Свраб га изуједаног не напушта

Шпијуни најчешће верују у ослобађајуће

пресуде несвесни да их ни на најтамнијем месту

неће сахранити пре него што их поједу

ситне животиње са

комшијским псима и уличним мачорима у

друштву

Време је да времену каже

Збогом

САЊАО САМ МОРЕ /

Сањао сам море

Нисам се окупао у њему

Сећање ме је заболело на обали

Слушао сам певушење таласа о мом

Првом купању у плићаку

На дну мајчиног страха да се не

Утопим пре матуре

За осамнести рођендан добио сам

Белог крилатог коња на коме јашем и

Сањам море

Матуру страха моје брижне мајка

Бол који сећање буди у дављенику

Снова

ПУТОВАЊЕ

За НЦП

Сањао како путујем
Последњи поглед
обасјавао је Сунце
Довољно светла за пут
кроз плаву таму
рекох себи пре
раскрснице између
Раја и Пакла
А тамо на том месту
велика непровидна врата и
никог на улазу
Да ли скренути лево или
десно питао сам се у себи
пре него што сам закуцао
Чему страх од грешке
Врата су се без шкрипе
отворила
Ушао сам
Срце је једини сведок да је
све остало тајна
Највећа тајна о ситницама
због којих у животу
неразумно верујемо да је
опростив сваки грех
И не праштамо их себи док не
онемоћамо

ЗОРАН М. МАНДИЋ