Архиве категорија: Песник-критичар

Земља Недођија, ваистину

Некако у то време сам објавио књигу поезије „Земља Недођија“ (БИГЗ, 1993), која није доживела ни три приказа. Пишући ту књигу, ја сам се одредио према Политици која је овде вођена скоро пола века. Дао сам уверљиву слику дивљег галопа авантуриста и злочинчеве машине власти. Књижевна јавност и критичари нису нашли за сходно да напишу ни неколико редова о оном што сам написао, јер нису били спремни. Већина се прилагодила, привикла на прљаву политику. На комплот обмањивача, провокатора, књижевних и других диверзаната, на арому нечасних и неодговорних. Кад у Политици има доста конспирације, онда у друштву врве лажи и преваре. Кроз другу половину Наметног века владао је надмоћни тајанствени дух двосмислених закулисних ложа, па је и природно што је било толико дволичности, издаја и користољубља.

Упоређивали су ме, као романописца, мислећи да ми учине комплимент, са једним од најистакнутијих романописаца Наметног века (српског Максима Горког, тј. са оним што је успешно завршио средњу пољопривредну школу и неколико послератних курсева Црвене догматике; за мене је то било својеврсно понижење, јер никада нисам био ничији потрчко за контакте са интелигенцијом). Судбина ме је, и као романописца и као песника још више, спасла од политичког разврата!

Антологијама се могу показати вредности (уметничке) ако их има; али се тзв. „превратничким“ антологијама не могу створити књижевне величине. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел.

Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају?

Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари, к њ и ж е в н е  л у т к е . „То може само један дух који тако рећи у себи садржи мноштво духова…“ ( Ш л е г е л ) .

У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао метафизичких склоности и побожности, то је била и остала теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно – научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани…

Advertisements

Великани јединствене бирократске књижевности

Социјализам са људским лицем, титоизам, самоуправни социјализам је укинувши приватну својину и приватну иницијативу зацарио монополну својину државе, тј. монополску иницијативу јединственог чиновничког центра. И кад и данас пишу по њиховим новинама да су велики песници Давичо, Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, Бећковић, Љубомир Симовић, то је истина : феноменолошки гледано, заиста је реч о великанима јединствене чиновничке књижевности. Сви су одњихани, израсли и наметнути монополом државног издавачког послодавства, које је стварало потпуну и неповратну зависност свих чланова касте партијских чиновника. Зато овде нема нити ће бити правог покајања. Овде ће се бавити триковима, хокус – покусима, бацањем прашине у очи: као у каквом надреалном циркусу. Они који су до јуче били социјалисти или комунисти, данас су чланови Крунског савета, или истакнути чланови тзв. опозиционих партија. Сви су, при том, задржали своје виле и огромне станове, и места у значајним институцијама. Нико их неће померити, осим Смрти.

Не завидим ником од њих. Направили су сјајне каријере, обогатили се; не бих да говорим о њиховим талентима. Само нека нам не причају они о слободи.

Јер социјализам који их је као уметнике омогућио био је антисоцијалан и убијао је стваралачку иницијативу. Приоритет социјализма је био да изједначи све у сиромаштву и зависности, да би се саздала нова привилегована каста партијских чиновника – угњетача. Пропаганда социјализма – титоизма вођена је деценијама, предуго. И људи са књижевним биографијама су допринели да се од социјализма направи некакав пријемчив сурогат религије. У суштини, комунисти су били партија суровог безумља, светских завада и освајања. Током друге половине Наметног века вођена је на Балкану анти – политика, себична, перфидна и подла, која суштински раздваја људе и распаљује њихове страсти да би их окренула једне против других. Да та политика није уједињавала људе у ономе што је свима Југословенима било заједничко, показао је крвави распад Титове Југославије!

 

НЕПРАВДА (неописана!)

О опсежној РАЈСКОЈ СВЕЋИ (из које су израсле све три књиге мојих сабраних песама), ево, ни четири године након објављивања, није написано ни неколико текстова. У чему је ствар?

Да ли није ништа написано, зато што није имао ко? Или је та опсежна поетска књига – сваштара једног скрибомана? Није тачно ни једно ни друго. Реч је о нечем сасвим трећем.

У РАЈСКОЈ СВЕЋИ дотакнут је смисао онога што се догађало у Србији на крају другог миленијума и Наметног века: дотакнуто је КОНАЧНО СВОЂЕЊЕ РАЧУНА, јер је у тој књизи било недвосмислено изражено то: тајни повратак вери и  молитви. Захвалан сам Богу што се то мени догодило, као песнику, као антологичару, као романописцу: то је било више од религијског препорода, и те књиге су отварале пут ка васкрсењу српске поезије…

Сад је време за нешто друго: да се дотакне истина, потпуна.

Из све три књиге мојих сабраних песама, као и из мојих романа, или трећег издања НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, може се видети, ако човек хоће: да сам ја испунио два главна задатка. Први да се удубим и да оживим своје срце. И други – да негујем, плевим и облагорођујем своје духовно искуство. Јер то је одувек био једини пут према великој поезији…

О српској поезији уопште, а посебно о поезији Наметног века (нарочито о поезији друге половине тога века), може се размишљати, говорити и писати само на нивоу – феномена, а то је редовно изостајало у нашој књижевности, књижевној критици, оној официјелној, званичној, најзваничнијој и готово јединој, бирократској!

Српске књижевна критика тоне у официјелност јер је то њено природно стање кроз читав 20. век. Због тога нисам допустио да ико од живих критичара, напише поговор мојим сабраним песмама. Нека они раде свој „посао“; нека се баве неком врстом хипнозе, која обогаљује душу.

Предлагали су за Нобелову награду поједине књижевне делатнике не тако давно људе који су били елита противдуховности, бесмислена, лако поткупљива и похлепна. Христоборци су у другој половини Наметног века наметнули КЊИЖЕВНУ КАКИСТРОКАТИЈУ – уреднике у најутицајнијим издавачким предузећима, људе с ропском психологијом, куфераше и авантуристе, природно и религијски слепе… Понеки се с извесном носталгијом присећају титоизма, фотогегничне слике титоизма, фотогеничне слике фасаде државе која је била систем лажи и насиља дрске и довршене покварености…Ни под дугом отоманском окупацијом Србије можда није било толико покварености. Идеја титоистичке или друге Југославије била је оличена – механичким, безбожним схватањем света, одока схваћеним материјализмом који је одбацио јеванђеоско учење, уништењем филозофије, науке, исконске поезије, презрењем савести и части, изругивањем над самосвојном уметношћу, на пракси издаје, убијања или крађе, на утврђивању ђаволовог духа и дела. Тај дух је слепоћа за Божанствено – култ ништавности. У том духу су одњихани најистакнутији књижевни актери, овенчани славом и титулама, чланови академије: од Добрице Ћосића и Антонија Исаковића, Танасија Младеновића, Предрага Палавестре, Павла Зорића, до Новице Петковића, Адама Пуслојића, и других песника чувених удворичких хвалоспева!…

 

Фуснота бр. 3

Међутим, њима је и то било мало : „они су себи ставили у задатак – да униште све оне који не мисле на комунистички начин, који су религиозни, који воле Отаxбину; и да оставе у животу једино своје робове. У том циљу су они издресирали ( и настављају са обуком) цео један кадар, читаво поколење xелата, садиста и садисткиња, који се наслађују мучећи невине људе. И све се то ради – у име првостворене химере, у име једне рђаве утопије, у име величанствене гадости, која ништа не доноси људима, осим лажи, разочарења и атомског рата (….)“

(Иван А. Иљин, исто, стр. 1999, есеј Када ће се обновити велика руска поезија?)

…..

Сви ти најистакнутији актери, тзв. највећи и најистанутији српски песници, да не говорим о свим њиховим пришипетљама! Сви су уситњавали теме и садржаје савремене поезије; и њиховом празном расуђивању, разузданој уобразиљи и хладној вољи велики предмети никад се нису давали. Највише похвале добили су они који су се поклонили ђаволу, и не само поклонили већ га пољубили (нека ми опрости читалац) у – д..е! Многи су се у другој половини 20. века предали – не стварању поезије, већ стихотворству (талентовани су импровизовали по узору на стране песнике или на неке домаће с почетка и средине века, а неталентовани су писали на силу); предавали су поезију насиљу и порузи. Колико је то било поезија, колико словослагарство, врло често – отворена лабораторија књишких експеримената, о томе се ћути. Многи тобож велики српски песници друге половине 20. века и њихови следбеници, испочетка су били поткупљени и изиграни, и тзв. српска модерна поезија, која у правом смислу вероватно и није ни започела, кроз другу половину 20. века се замарала, изрођивала, гасила и нестајала. При том су, њени актери добијали почасти, сабрана и изабрана дела, постајали чланови САН-у. Песници друге половине 20. века, на жалост, нису изгубили приступ к Божанственоме; они су га се одрекли; бавећи се само човечијим доменом; одатле је већина почела и многи су се приклонили чулном еротизму. Утрли су пут поетичком ћорсокаку.

Нико од критичара није се нашао да им то каже јавно, и многи су и умрли са најблиставијим заблудама!