Архиве категорија: политичка суђења

Kомунистичка цензура

Vladislav Jelisaveta-Pand_620x0

4

Пуних пет и по деценија у депоу Матице српске у Новом Саду лежи необјављен обимни рукопис препун мапа српских земаља – „Критика праисторије Јужних Словена“ академика Владислава Пандуровића. Одлуку о забрани објављивања овог историјског дела донео је Жарко Боаров, секретар издавачког оделења Матице српске давне 1959. године.

– „Није за штампу“, написао је и потписао Боаров. Нажалост, та забрана научне књиге мог деде Владислава Пандуровића важи и данас. Постоји опасност да његова најбоља књига „Критика праисторије Јужних Словена“ никада не буде штампана – уверава нас Валентина Пандуровић Станковић, унука некадашњег бечког официра, печујског великог жупана, адвоката, академика и носиоца Карађорђеве звезде.

Владислав Пандуровић је познат српској јавности по књизи „Српска писма из светског рата 1914-1918“, коју је објавио 1924. године у Осијеку.

– Многи сматрају да је деда Владислав био издајник српског народа, јер је радио за аустријског цара као војни цензор. Био је велики Србин, радио је за свој народ, јер је из Министарства рата Аустроугарске украо војну архиву и објавио књигу о српским писмима и српским душама у Великом рату. То је данас историјско сведочанство о српском народу – говори Валентина.

Као доказ нуди чињеницу да је Добрица Ћосић користио књигу њеног деде за „Време смрти“.

Пандуровић је био потомак Глигорија и Пелагије Пандуровић, угледних Срба из Пећи, који су крајем 17. века емигрирали у Мађарску. Ту је у селу Шиклош код Печуја, у породици Јована и Милеве, рођен Владислав 1876. године. Школовао се за адвоката, а његов брат Милан за официра. Студирао је права у Бечу, а докторирао је политичке науке и потом и права у Клужу. У међувремену, оженио се у Печују, у православној цркви, Иреном Ратниш, Мађарицом, која је узела православље и постала Јелисавета, али га је отац Јован „због националног неверства“ избацио из породице и лишио наследства. Слично је урадио и Иренин отац, који је њу разбаштинио, јер се удала за Србина.

– Деда је добио посао у царској бечкој војсци у Печују, у коме су рођени ћерке Надежда и Гордана и син Сергије. Колико је деда био угледан човек у Печују говори и чињеница да је изабран за великог жупана. Чувао је српство у Барањи. Када је 1915. мобилисан, радио је као војни цензор у Министарству рата. У знак протеста због аустро-мађарске окупације српских земаља напустио је Беч и преселио се у Сарајево. Добио је орден – Карађорђеву звезду, који му је уручио војвода Радомир Путник 1918. године за заслуге за народ и државу. После само две године напустио је и Сарајево, због напада на српски народ. Кућа у којој је живео и радио била је обележена као и друге српске куће. У Брчком је деда Владислав 1922. купио велику кућу, отворио адвокатску канцеларију са салом за пријем клијената и настојао са породицом да нормално живи – прича унука Валентина.

Као дописни члан САНУ и члан Матице српске др Пандуровић се бавио научним радом. Био је у контакту са великим историчарима, српским генералима и војводама, као и са краљем Александром Карађорђевићем, потом и са премијером Миланом Стојадиновићем. Написао је у Брчком шест историјских дела, међу којима је и рукопис праисторије Јужних Словена.

– Документа о мом деди и његови други рукописи нестали су у његовој кући у Брчком, коју су комунисти отели и дали некој комесарки, која их је уништила. Сличну судбину су доживели и документи смештени у дедином стану у Брчком, у коме је умро 1944. године. Баба Јелисавета је рукопис „Критика праисторије Јужних Словена“ однела у Матицу српску и до своје смрти 1965. борила се да се објави. Потом је борбу наставила и њихова ћерка Гордана Продановић, новинарка Танјуга, али безуспешно. Ја сам сада преузела задатак да пронађем тај скривени рукопис и објавим га – обећава унука Валентина Пандуровић Станковић.

 

ПРЕЋУТКИВАН

– Пандуровић је прећуткиван у комунистичкој Југославији. Комунисти и Хрвати из Матице српске га нису трпели јер је србовао. Писао је да је Македонија заправо Јужна Србија. Време је да се та забрана са рукописа о Јужним Словенима скине и да мој деда буде рехабилитован као историчар и академик – сматра његова унука.

 

Царског цензора стигла комунистичка цензура.

Advertisements

СУДСКА РЕХАБИЛИТАЦИЈА ПЕСНИКА И ФИЛОСОФА МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА ОД ЛУЖИЦЕ

Растко Јованов

„Случај Младеновић“ у више наврата потресао је
Удружење књижевника Србије и Српско филозофско
друштво, а јавност се досад искључиво бавила спољашњим
околностима песниковог тамновања (одбрана са слободе и
коректно суђење, хумано поступање власти док је дуготрајно
штрајковао глађу, бројни захтеви за повраћај његових судско-
полицијски трајно одузетих дневника, јавно изражавање
згранутости и неверице када су они најзад ипак били судски
уништени).
Захваљујући часопису Херетикус (бр. 2, 2011), јавност је
први пут обавештена о правим разлозима због којих је песник
и философ др Милан Младеновић од Лужице пре четврт века
ухапшен и осуђен на 14 месеци затвора. Сазнајемо да је
Младеновић у својим чланцима објављеним у париском
емигрантском часопису „Савременик“ разоткрио намеру
српских комуниста да под маском екстремног национализма
очувају узурпирану власт и спрече обнову монархистичког
легитимитета. О томе понајвише сведоче чланци „Следећи рат
Драже Михаиловића или Солунци поново међу Србима“ и
„Мефистофеловски загрљај Запада“.
Младеновић је ухапшен 05. октобра 1984. у Београду у
35. години живота, 04. новембра исте године оптужен, 14. јануара 1985. изведен пред суд и 04. фебруара 1985. осуђен због „непријатељске делатности против народа и државе“,односно стварања „непријатељске групе“ за рушење социјалистичког уређења чији су тобожњи чланови били истакнути припадници српске емиграције у Паризу у којем јеМладеновић боравио од 1980. до 1984. године радећи докторат на Сорбони.

Током претреса Младеновићу су одузети обимна
књижевна архива, преписка, мноштво тада забрањених књига
и шест томова поменутих дневника, око чега се још од 1997.
године води спор пред београдским Окружним судом који је
управо ових дана завршен.
Суђење је на првим страницама (New York Times, Le
Monde…) пратила целокупна светска демократска јавност, а
захтеве за песниково ослобођење упућивало јавно мнење
водећих земаља света, угледне универзитетске и културне
установе код нас и у свету и најзнаменитији светски
државници и (неки) домаћи писци, философи и друге
истакнуте јавне личности (Драгиша Витошевић, Никола
Милошевић, Мира Алечковић, Предраг Палавестра, Ђорђије Вуковић, Биљана Јовановић, Загорка Пешић Голубовић, Триво Инђић, Душан Велич-ковић и други).

Током суђења Младеновић је 40 дана штрајковао глађу и
за то време написао своју знамениту Завршну реч – Увод у
доба словесности у којој је изложио свој философски „систем
словесности“, прорекавши брз распад комунизма у Србији и у
свету. Више аутора означило је изузетан значај овог дела за
српску философију и за њен искорак ка светској епохалној
мисли.
На захтев адвоката Витомира Ћаловића из Чачка и на
свој властити, решењем Окружног суда у Београду од 09.
новембра 2009. (достављено 04. јануара 2010.), песник и
философ др Милан Младеновић добио је судску
рехабилитацију (судија Олга Сокић). Тим решењем се као
политички мотивисане проглашавају ништавним две пресуде
изречене 1985. г. којима је био осуђен (1) најпре на 18, а потом
правоснажно на 14 месеци затвора, и (2) на трајно одузимање, потом и судско уништење (1996), шест рукописних свезака
„Париских дневника“.

(Извор УКС)