Човека је лако сагледати у роману-исповести, човек је иза тог романа без икаквог заклона!
________
* Из једне бележнице 9. 12. 1973
Advertisements
Роман-исповест
Архиве категорија: Uncategorized
Димитрије Вученов по други пут у Шумадији
Poništena mala matura
Republička ispitna komisija odlučila je, prema saznanjima “Novosti” da poništi malu maturu!
Prilikom upisa u srednje škole neće se vrednovati rezultati testova iz srpskog i matematike za malu maturu, već samo uspeh iz osnovne škole od šestog do osmog razreda i rezultati sa takmičenja, izjavio je pomoćnik ministra prosvete Zoran Kostić.
Kostić je na konferenciji za novinare posle sednice Republičke upisne komisije rekao da se ostvareni bodovi sa srpskog i matematike neće koristiti za upisu u srednje škole jer je naknadno policija utvrdila da je i prilikom štampanja testova iz srpskog došlo do zloupotrebe.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Dačić: O odgovornosti Obradovića posle 28. juna
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Kako je dodao, ponovljeni test iz matematike nije zloupotrebljen.
Tokom dana saopšteno je da je policija pronašla originalne ukradene testove za polaganje male mature, a danas su podnete i krivične prijave protiv odgovornih za njihovu krađu, rečeno je Tanjugu u Upravi kriminalističke policije.
Српски народ је коначно пред одлуком
Да, Српски народ је коначно пред одлуком. Пошто је много
тога заборавио, потребно га је васпитавати за слободу, за самоуправу,
за високу уметност самосвојности постојања и истине. Дужност Краља
је не да побија слободну веру и слободно стваралаштво у своме народу,
већ да га поспешује и учвршћује. Пуновлашће се даје монарху и Краљу
да би ослободио свој народ за слободну религиозност и самостално и
независно стваралаштво. Владари српски друге половине Наметног
века радили су нешто друго, подстицали нешто друго, нешто што
спутава и поробљује…
Српски народ, као и Руски, закачила је пошаст Наметног века:
тоталитарна држава, свесно и планско, доследно и погубно одвајање
њено од духовних корена на којима се кроз своју историју хранила: од
религије, од морала и од национално – патриотских осећања. Познати
су и страшни периоди у историји замирања, чилења и гашења
религијског осећања народа. Срби, обични људи, а поготову
књижевници (интелигенција у најширем смислу речи), треба коначно
да пођу другим путем: путем оне историје постепеног ослобађања од
ропства, путем припреме личности за слободу, достојанство,
самосталност, независност, част. Широм Европе и света је почела да
пада крајем 20. века та ужасна, деморалисана и деморализаторска
државност, што је одгајала зле робове. Пало је дрско и
противдуховно бољшевичко новаторство, зановано на темељу
принудног безбожништва, аморализма и антипатриотизма,
подлих и криминалних насртаја на људску душу. Треба радикално
и стварно рашчистити са политичким наслеђем Наметне револуције!
Да би се стигло, понављам, до унутрашњег живота личне душе, која
треба да буде неприкосновена и ненарушива.
Нисам случајно објавио пре неколико година књигу
„КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ“, али она у овој земљи у којој живим
и радим, нигде још није поменута, ни приказана! Хвала Богу што је
испало тако… сазрело је време да читав Српски народ заигра у
Повратном колу! Од тога зависи његова судбина, побољшање његове
трагичне судбине…
Не, не треба прецењивати Демократију. Она зна да иде у
лево, у лево, све дотле док се не угасе идеје духа, слободе, личности,
савести, правног субјекта и грађанина. У Наметном веку, многи
грађани, писци и критичари су постали налик на дресиране животиње,
на њима су примењивани разноразни експерименти, па и експерименти
гладовања, САБЛАСНИ, МУКА. Државност држава Наметног века
није знала за границу принуђивања, границу изнуривања
становништва, за убијање стида и савести. Таква државност и држава
била је факат, остварила се међу Србима, зато што је у Српском
народу било толико наивне поверљивости и преувеличаних нада, што
није било довољно образовања и карактера. Србима су се наметнули
као господари њихове судбине авантуристи код којих је било довршено
безбожништво, довршена бескарактерност, који су поседовали
неутољиво властољубље и склоност ка неисцрпном садизму.
Да би постојала таква држава и такво уређење биле су потребне
високе квалификације анационалних и интернационалних авантуриста и
самоувереност непоштења које не разуме природу људске душе. Не уживам да
рушим; али фасада, фотогенично организована фасада државе којом се
владало у другој половини Наметног века треба да буде срушена.
Творци те фасаде, засноване на Култу ништавности, нису омогућили
стварање праве уметности, већ корисне, лажне и купопродајне… Понеке
од мојих песама, објављених у књигама мојих сабраних песама, распршују ту
хипнозу коју су инфилтрирали себични политички авантуристи. Сувише
су дуго хипнотизирали, деценијама, многа поколења; што обичан свет
то не примеђује и којекако; али када то не примећују они који се
представљају као истакнути српски песници на крају Наметног века, то
се не може разумети другачије као уображеност, гордост…
То су остаци вишедеценијске хипнозе, која ће се постепено
превазићи, искоренити…
Сваки истински песник и сваки народ Богу служи како уме –
читавом својом историјом, читавом културом, свим трудом и појањем
својим. Један народ служи стваралачки, и духовно цвета; други –
нестваралачки, и духовно куња.
„Постоје и такви народ који престају да служе – како пише
руски филозоф из круга Берђајева, у Швајцарској, после Другог
светског рата – и постају ШЉАКА ИСТОРИЈЕ; постоје и такви
који се у свом малом и оскудно – беспомоћном служењу гасе, не
достигавши процват. А постоје и такви који своју службу могу
да достигну само ако их други воде, ако их води духовно снажнији
народ…“
Исти аутор је пишући о хришћанском национализму написао и
следеће: “ Културу не ствара један човек. Она је наслеђе многих
људи, духовно међусобно уједињених…”2
_________
2 “Свака двојица пријатеља у свом општењу образују известан културан ниво, и стварају извесне културне садржаје. Тако ствари стоје и у свакој породици, у сваком друштву, у свакој организацији, у сваком сталежу и код сваког народа. Људи се не уједињују случајно један са другим : њих узајамно привлачи сличност материјалних и духовних интереса; из те сличности јавља се општење; дуготрајно општење увећава узајамну сличност, а , ако општење има стваралачки карактер, узраста онда и узајамно привлачење, снажи се узајамна веза. Ту везу учвршћује традиција, која се предаје од поколења поколењу. Тако постепено настаје јединствена и за све заједничка култура.
Најдубље сједињење људи рађа се из духовне једнородности, из сродног душевно – духовног устројства, из сличне љубави предма једноме и заједничком, из јединствене судбине, која људе повезује у животу и смрти, из једнога језика, и из заједнике молитве. Управо такво је национално јединство људи. Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и које сваки од њих преображава у историји и културном стваралаштву. Ево због чега је хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и стваралачком примању. Сваки народ има инстикт који му је дат природом ( а то сначи – и Богом), и дарове духа, које у њега излива Творац свега. Код сваког народа инстикт и дух живе на свој начин и стварају драгоцену својеврсност.Такође, сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире; по своме ленчари, труди се, газдује и одмара се; по своме тугује, плаче и очајава; по своме се смеши, смеје и радује; на свој начин хода и игра, на свој начин пева и ствара музику; по своме говори, декламује, прави досетке и беседи; по своме посматра, сазире и слика; по своме истражује, сазнаје, расуђује и доказује; по своме сиротује, твори милостињу и прима госте; по своме гради домове и храмове; по своме се моли и поступа херојски; по своме ратује…. Он се по своме узноси и не пада духом; по своме се организује. Сваки народ има другачије, сопствено осећање правде и правичности; други му је карактер, другачија дисциплина; другачија представа о моралном идеалу; другачији политички снови; другачији државотворни нагон. Речју : сваки народ има друкчије и особено душевно устројство и духовно – стваралачки акт. И сваки народ има нарочиту, национално – зачету, национално – порођену и национално – одстрадану културу. Тако је због природе и историје. Тако је и у инстикту, и у духу, и свему културном стваралаштву. Тако нам је свима дато од Бога. (….) „
( Иван А. Иљин: У ПОТРАЗИ ЗА ПРАВЕДНОШ]У. Хришћанско – политички есеји о историји, друштву и култури, Цетиње, Светигора, 2001, 224 стр. Есеј : О хришћанском национализму, стр. 156 – 157).
