Случај Сведенборг

 

Не, не постоји Случај Сведенборг, већ пошаст нечитања или туга површног читања…

Бела Тукадруз
крај језера Асунден, у граду краљице Урлике, 18.10.2018

Сведенборг је – чинило ми се прошле јесени – „ушао“ некако сасвим „природно“ у један мој рукопис који сам написао за време боравка од стотинак дана у Краљевини Шведској. Нашавши се, у Шведској поново, и ове јесени, понео сам и тај рукопис за који сам веровао да је то коначна верзија, да га ипак прочитам.

Поред осталих ствари, током тог накнадног читања, засметао ми је један од записа, онај о Сведенборгу, зато што није изашао из оквира општепознатог. Може се и без тога текста, зашто бих понављао ствари које су већ неки други аутори поновили?

Погледао сам колико је тога написано, поред осталог, на  Википедији –  на шведској Википедији је дато релативно довољно података,  на српској (чланак садржи цигло 7 редова ).

         Није јасно шта је у том чланку моје, шта оних других, које цитирам. Не, у 20. веку Сведенборг није сасвим одбачен и заборављен, ни у свету, ни у Шведској. У Србији није довољно читан, али нису читани ни други писци, и светски и српски.

      Како су Сведенборга схватали – говорим о једној мањини – они читаоци који су га лако или тешко читали? Како да то знамо? Где је и шта о томе објављено јавно, и колико је то евентуалном радозналцу данас доступно?….

……….

 

____________________________________

ЕМАНУЕЛ СВЕДЕНБОРГ

 Сведенборг* је напомињао да његово дело није његова заслуга и да све добро што човек,добар дух или анђео учини потиче од Господа. Открио је људима оно што му је дато да открије:Реч Божија у себи садржи материјално значење,духовни смисао и небески смисао. Једна од његових тврдњи је да човек који живи у злу и обмани не може да позна добро и истину док онај који живи у добру и истини одмах препознаје зло и лаж. На интернету су сва његова дела са слободним преузимањем.Тако их је он и завештао:да буду потпуно бесплатна и свима доступна.На Српски је преведено 25 књига (око 9000 страна).Ко тражи наћи ће,ко куца отвориће му се. – Препоручено на веб сајту РТБ. (четвртак, 26. окт 2017, 19:15) Зоран [нерегистровани коментатор]

У двадесетом веку Сведенбог је одбачен, заборављен. „Вероватно најзначајнији међу тим одбаченим, у ширем смислу заборављеним, јесте Емануел Сведенборг.* Рођен је у Стокхолму 1688. а умро је у Лондону 1772. године. За оно време један заиста дуг живот, један невероватан живот. Волтер је рекао да је најнеобичнија личност тог доба био шведски краљ Карло Дванаести, а Борхес је додао да је та најнеобичнија личност био Карлов савременик и сународник Сведенборг.“

(Среда, 1.новембар 2017.) Boras (Švedska)

__

*

 Занимљиво је да је Сведенборгов живот подељен у три периода, од којих је сваки трајао тачно по 28 година. Као син лутеранског бискупа, васпитан је у том духу у који није баш веровао. Иако свештеник, њега у том првом периоду занима пре свега наука. После његове смрти откривено је да је за живота скицирао (слично Леонарду да Винчију) оно што данас зовемо подморницом (готово идентично решење имао је и Френсис Бекон), а такође је, иако свестан да то у његовом времену није могуће, инжењерски пројектовао могућност „пловљења ваздухом“. Ипак, као научник, највише се бавио минералогијом, али га је занимала и анатомија и „место где тело комуницира са душомˮ!? Као научник оног времена, објавио је педесет наслова посвећених математици и астрономији. Но највећи успех и славу стекао је као инжењер  Карла Дванаестог ‒ фантастичним техничким подухватом омогућио је пребацивање флоте шведског краља копненим путем, и то у дужини од преко 30 километара (!?), што је било пресудно за краљеву победу. У трећем периоду живота (треба поновити, нових 28 година) одлази у Лондон. Тај човек, научник, рационалан и методичан (Емерсон: вероватно да ниједан човек није водио реалнији и практичнији живот), почиње у Лондону да учи тесарски занат, као и занат грађења музичких инструмената!? И тада се догађа онај једини моменат у његовом животу који би се могао сместити у простор „мистичногˮ. Један непознат човек пратио је Сведенборга на улици, да би затим закуцао на његова врата. Представио се као Исус и рекао му да црква пропада и да од њега, Сведенборга, тражи да је обнови, стварајући трећу, јерусалимску цркву. И не само то, већ му Исус обећава да ће га повести да посети други свет, „свет душа са својим безбројним пакловима и рајевима“. И ту престају свака помисао на мистично, фаталистичке визије, заноси јуродивих. Следи Сведенборгово дело, педантно, методично (научно), испуњено ауторитетом човека који нам преноси виђено! Следеће две године учи хебрејски јер је, слично кабалистима, избегавао преводе као сигурне изворе погрешног разумевања. И креће да пише своје свеске, које готово да нико није читао, сем најзначајнијих умова његовог доба. На самом почетку Сведенборг цитира Св. Августина, који у делу „О божјој државиˮ каже да је без сумње чулно уживање у рају било много снажније (племенитије) него овде у стварном свету после изгона. Сведенборг конкретизује и даље, па каже да су телесна уживања у рајевима и пакловима (!?) другог света, оног после смрти, много интензивнија. И онда, сведочи виђено: после смрти човек извесно време (можда дан, неколико месеци, или чак неколико година) комуницира са анђелима и демонима. Једноставно, стиче утисак, искуство, и тада се у складу са својом природом одлучује (сам доноси одлуку) да ли ће бити са анђелима (рај) или са демонима (пакао), и то је његов избор! У односу на званичну црквену догму, Сведенборг нам сведочи о вољи Божјој да нам поклони слободу избора, ослободи страшне осуде на рај или пакао, те ортодоксне доктрине која слободу суспендује после смрти, и коју Сведенборг задржава и после престанка живота. Тај човек је видео (Исус му је показао, зашто би то било немогуће, тим пре што се сама вера, не само хришћанска и заснива на чуду) много више. И то нам у својим свескама педантно износи.

 

____________________________

Сведенборг је ове јесени изишао из мог споменутог рукописа, поред осталог и зато што је, уверен сам довољно оно што сам написао, пре читавог низа година (док су ми још били свежи утисци после читања његових дела, која су ми била доступна), када нисам ни сањао да ме пут може донети преко Северног Мора у Шведску. То није објашњење само једне песме (Судбина раба божјег Мирослава). То је више од тога….

Advertisements

Роман-исповест

Знак препознавања: Дупли кругови…

Човека је лако сагледати у роману-исповести, човек је иза тог романа без икаквог заклона!

________

* Из једне бележнице 9. 12. 1973

 

Димитрије Вученов по други пут у Шумадији

Омаж професору Димитрију Вученову

стр. 18 – 19 додатак бр. 6, децембар 2017, http://www.stvarnost.rs/

Омаж мом драгом професору Димитрију Вученову…

Poništena mala matura

Republička ispitna komisija odlučila je, prema saznanjima “Novosti” da poništi malu maturu!

Prilikom upisa u srednje škole neće se vrednovati rezultati testova iz srpskog i matematike za malu maturu, već samo uspeh iz osnovne škole od šestog do osmog razreda i rezultati sa takmičenja, izjavio je pomoćnik ministra prosvete Zoran Kostić.

Kostić je na konferenciji za novinare posle sednice Republičke upisne komisije rekao da se ostvareni bodovi sa srpskog i matematike neće koristiti za upisu u srednje škole jer je naknadno policija utvrdila da je i prilikom štampanja testova iz srpskog došlo do zloupotrebe.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * 
Dačić: O odgovornosti Obradovića posle 28. juna
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kako je dodao, ponovljeni test iz matematike nije zloupotrebljen.

Tokom dana saopšteno je da je policija pronašla originalne ukradene testove za polaganje male mature, a danas su podnete i krivične prijave protiv odgovornih za njihovu krađu, rečeno je Tanjugu u Upravi kriminalističke policije.

 

Poništena mala matura | Društvo | Novosti.rs.

Српски народ је коначно пред одлуком

Да, Српски народ је коначно пред одлуком. Пошто је много
тога заборавио, потребно га је васпитавати за слободу, за самоуправу,
за високу уметност самосвојности постојања и истине. Дужност Краља
је не да побија слободну веру и слободно стваралаштво у своме народу,
већ да га поспешује и учвршћује. Пуновлашће се даје монарху и Краљу
да би ослободио свој народ за слободну религиозност и самостално и
независно стваралаштво. Владари српски друге половине Наметног
века радили су нешто друго, подстицали нешто друго, нешто што
спутава и поробљује…
Српски народ, као и Руски, закачила је пошаст Наметног века:
тоталитарна држава, свесно и планско, доследно и погубно одвајање
њено од духовних корена на којима се кроз своју историју хранила: од
религије, од морала и од национално – патриотских осећања. Познати
су и страшни периоди у историји замирања, чилења и гашења
религијског осећања народа. Срби, обични људи, а поготову
књижевници (интелигенција у најширем смислу речи), треба коначно
да пођу другим путем: путем оне историје постепеног ослобађања од
ропства, путем припреме личности за слободу, достојанство,
самосталност, независност, част. Широм Европе и света је почела да
пада крајем 20. века та ужасна, деморалисана и деморализаторска
државност, што је одгајала зле робове. Пало је дрско и
противдуховно бољшевичко новаторство, зановано на темељу
принудног безбожништва, аморализма и антипатриотизма,
подлих и криминалних насртаја на људску душу. Треба радикално
и стварно рашчистити са политичким наслеђем Наметне револуције!
Да би се стигло, понављам, до унутрашњег живота личне душе, која
треба да буде неприкосновена и ненарушива.
Нисам случајно објавио пре неколико година књигу
„КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ“, али она у овој земљи у којој живим
и радим, нигде још није поменута, ни приказана! Хвала Богу што је
испало тако… сазрело је време да читав Српски народ заигра у
Повратном колу! Од тога зависи његова судбина, побољшање његове
трагичне судбине…
Не, не треба прецењивати Демократију. Она зна да иде у
лево, у лево, све дотле док се не угасе идеје духа, слободе, личности,
савести, правног субјекта и грађанина. У Наметном веку, многи
грађани, писци и критичари су постали налик на дресиране животиње,
на њима су примењивани разноразни експерименти, па и експерименти
гладовања, САБЛАСНИ, МУКА. Државност држава Наметног века
није знала за границу принуђивања, границу изнуривања
становништва, за убијање стида и савести. Таква државност и држава
била је факат, остварила се међу Србима, зато што је у Српском
народу било толико наивне поверљивости и преувеличаних нада, што
није било довољно образовања и карактера. Србима су се наметнули
као господари њихове судбине авантуристи код којих је било довршено
безбожништво, довршена бескарактерност, који су поседовали
неутољиво властољубље и склоност ка неисцрпном садизму.
Да би постојала таква држава и такво уређење биле су потребне
високе квалификације анационалних и интернационалних авантуриста и
самоувереност непоштења које не разуме природу људске душе. Не уживам да
рушим; али фасада, фотогенично организована фасада државе којом се
владало у другој половини Наметног века треба да буде срушена.
Творци те фасаде, засноване на Култу ништавности, нису омогућили
стварање праве уметности, већ корисне, лажне и купопродајне… Понеке
од мојих песама, објављених у књигама мојих сабраних песама, распршују ту
хипнозу коју су инфилтрирали себични политички авантуристи. Сувише
су дуго хипнотизирали, деценијама, многа поколења; што обичан свет
то не примеђује и којекако; али када то не примећују они који се
представљају као истакнути српски песници на крају Наметног века, то
се не може разумети другачије као уображеност, гордост…
То су остаци вишедеценијске хипнозе, која ће се постепено
превазићи, искоренити…
Сваки истински песник и сваки народ Богу служи како уме –
читавом својом историјом, читавом културом, свим трудом и појањем
својим. Један народ служи стваралачки, и духовно цвета; други –
нестваралачки, и духовно куња.
„Постоје и такви народ који престају да служе – како пише
руски филозоф из круга Берђајева, у Швајцарској, после Другог
светског рата – и постају ШЉАКА ИСТОРИЈЕ; постоје и такви
који се у свом малом и оскудно – беспомоћном служењу гасе, не
достигавши процват. А постоје и такви који своју службу могу
да достигну само ако их други воде, ако их води духовно снажнији
народ…“
Исти аутор је пишући о хришћанском национализму написао и
следеће: “ Културу не ствара један човек. Она је наслеђе многих
људи, духовно међусобно уједињених…”2
_________

2 “Свака двојица пријатеља у свом општењу образују известан културан ниво, и стварају извесне културне садржаје. Тако ствари стоје и у свакој породици, у сваком друштву, у свакој организацији, у сваком сталежу и код сваког народа. Људи се не уједињују случајно један са другим : њих узајамно привлачи сличност материјалних и духовних интереса; из те сличности јавља се општење; дуготрајно општење увећава узајамну сличност, а , ако општење има стваралачки карактер, узраста онда и узајамно привлачење, снажи се узајамна веза. Ту везу учвршћује традиција, која се предаје од поколења поколењу. Тако постепено настаје јединствена и за све заједничка култура.

Најдубље сједињење људи рађа се из духовне једнородности, из сродног душевно – духовног устројства, из сличне љубави предма једноме и заједничком, из јединствене судбине, која људе повезује у животу и смрти, из једнога језика, и из заједнике молитве. Управо такво је национално јединство људи. Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и које сваки од њих преображава у историји и културном стваралаштву. Ево због чега је хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и стваралачком примању. Сваки народ има инстикт који му је дат природом ( а то сначи – и Богом), и дарове духа, које у њега излива Творац свега. Код сваког народа инстикт и дух живе на свој начин и стварају драгоцену својеврсност.Такође, сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире; по своме ленчари, труди се, газдује и одмара се; по своме тугује, плаче и очајава; по своме се смеши, смеје и радује; на свој начин хода и игра, на свој начин пева и ствара музику; по своме говори, декламује, прави досетке и беседи; по своме посматра, сазире и слика; по своме истражује, сазнаје, расуђује и доказује; по своме сиротује, твори милостињу и прима госте; по своме гради домове и храмове; по своме се моли и поступа херојски; по своме ратује…. Он се по своме узноси и не пада духом; по своме се организује. Сваки народ има другачије, сопствено осећање правде и правичности; други му је карактер, другачија дисциплина; другачија представа о моралном идеалу; другачији политички снови; другачији државотворни нагон. Речју : сваки народ има друкчије и особено душевно устројство и духовно – стваралачки акт. И сваки народ има нарочиту, национално – зачету, национално – порођену и национално – одстрадану културу. Тако је због природе и историје. Тако је и у инстикту, и у духу, и свему културном стваралаштву. Тако нам је свима дато од Бога. (….) „

( Иван А. Иљин: У ПОТРАЗИ ЗА ПРАВЕДНОШ]У. Хришћанско – политички есеји о историји, друштву и култури, Цетиње, Светигора, 2001, 224 стр. Есеј : О хришћанском национализму, стр. 156 – 157).