(Из Сеоског дневника)
(…..)
15. мај 2012.
Киша ромиња. Прохладно. Јесењи дани у мају. Устајем рано, у само свитање, слушам ромор кише и тичији цвркут. Облачно и хладно чујем са транзистора. Навикавам се на мајску хладноћу и самоћу. У малињаку бујају заперци, то су нове младице које треба одстранити да би прошлогодишње родиле. Читава једна генерација младих стабљичица треба да се уклони да би ова опстала. Тек оне које никну после 30 маја имају могућност да опстану и роде. И тако уокруг. Тако је и са људима…Магла, киша росуља. Из Раковића се чује бруј моторне тестере. Од Млачца кричање птице. Док киша сипи читам песме Недељка Богдановића „Изнудице“. Писао је, и доживео Недељко у Бучуму, а ја је читам у Трешњевици. Тема иста. Наш Завичај, пропадање села, родних кућа и наш позни повратак у завичај, да се матори позно суочимо са горким истинама овоземаљског живота. Записи о повратку су дубоко доживљени стихови. Оно што на повратку види свим својим бићем човек, види животом, само изузетан песник може да изрази речима. Речи да повеже у венац стихова , да дочара минуло, да у тишини види прошао живот. Читам ову поезију и осећам је у себи, у својој родној кући док киша ромиња, а тишина пустог села испуњава долине између брда. (Запис о повратку) Сажете песме, завршнице, као дах, као уздах. Претходи им прича живота иза којег су остала сећања и онај звук звона који те сада на све подсећа. Данима живим записе Недељко вих песама Ватра и шум оног временаа дише у овим песмама, у мом ћутању. И стиховима:
Једном
при крају живота
неминовно ћеш се наћи тамо
одакле си кренуо и увидети да ниси само ти
неуморно лутао светом, већ је и свет
живео у теби као што трава расте
на камену…
К. Џангиров
„Изнудице“ су горко цвеће моје онемоћале душе која са годинама осећа све већу слабост према завичају.“ (Недељко Богдановић, Н.новине, 1. окт. 2013)
16. мај, 2012,
Облачно са плаветним пропланцима неба.
Косио између малина. Чупао заперке.
Јавља се песникиња Ј. моја земљакиња: Је ли блатњаво? Има ли још сњега? Брине и она у Престоници за своје малине.
Прохладно, ваља се сагнути да се заперак ишчупа.
Рад ме физички одмара али духовно крепи.
Сиодим на Дивљаку да узмем пошиљку из Београда. Књига: Љубавна писма и друге лекције. Шаље Савић, писац. Стиже и он у Трешњевицу.
Пљушти киша, читам Савићеву књигу. Његова животна прича о себи и другима, о књижевности, о писању, о животу. Читко и питко штиво, а киша пада, белешку о овом дану завршавам реченицом из текста „Гажење недужних цветова“.
Читај: „Најважнији задатак историчара је – вели Тацит – да не дозволи да ни једно велико дело падне у заборав, а да злим речима и делима обезбеди вечно проклетство.“
Шта је данас Задатак књижевност, писања?
У сну сам се обрео у непознатом месту. Треба да се вратим, тражим станицу аутобуску, преплшено трчим. Неки непојаман страх ме обузима. Мирославе ! – буди ме повик. Будим се и видим да се ништа не види. Само мрак, а кроз прозор квадрат тамног неба, а киша пшљушти. А ја чујем како лишће шуми и шушти…
17. мај. 2012.
Киша не престаје. Гране смрека отежале од кише повиле се. Утиша се народ тичији, само киша и зеленило. Сређујем текстове за књигу Ширење светлости. Небо сиво, магла заклонила брда. Већ трећи дан никога не видимо нити чујемо. Моју пажњу привалачи текст: Good by боемији….Аутобиографска прича о кафанском животу.
Политика, 15. мај 2012. стр. 6
Демократе се преиграле у Нишу
Реченица: „Пре деценију и по је започео велики и скоро невероватан суноврат Ниша. некада један од најразвијенијих градова у СФРЈ скрајнут је на маргине свих српских допгађаја, а још више приврдених, културних и спортских….“ Ниш. Ниш-та. Пре деценију и по, а сада град је посивео, људи изгубљени, „живе“ заточени у солитерима, балванима , становима као дупљама. Чекају. И НИШ-та.
22. мај 2012.
Рано стајем на ноге старачке. Ишао на Маричину воду. Чујем, кукавица се оглашава. Из крошње смреке ме дозива жуна. Покушавам да снимим пчелу у цвету руже. У још неотворен цвет увлачи се пчела. У ружи је „затвореница у ружи“. Мотрим како се померају латице. У воћњаку трње све више осваја простор. Џигљају брезице, цер, грабић…Написах о томе песму. Шума се враћа у поседе своје, пропланци њива све мањи. Још само малињаци бране њиве од најезде шума. Тишина. Малину треба бранити од разних паразита. Оне у природи брину само о себи. Не треба им хемија нити човеково старање. Све што је под људском руком омекне. Узда се у човека и полако губи спосбност одбране. Дегенерише се као и градски људи..
Ведро небо прекрише облаци. Хуји ветар повија крошње воћака. Пљусну и киша. Седим под смреком и мотрим како се пејзаж мења. Мути. Утихнуше и птице. Само хуј ветра, шум лишћа, и ромор кише.
Нигде никога. Само ја и Лила. У Летопису м. с. читам песме Винка Шелоге. Одличан песник, Вујица. Упознали смо се на Смедеревској песничкој јесени….Објављује под псеудонимом, да му се, како вели не би матором смејали. Интервју са Вонгаром.
Косио траву. Трње осваја воћњак. Зима је поломила јабуку будимку понад куће. Поломљена крошња ослоњена на гране средњим делом као да гледа у небо. Пре неколико година сам са друге крошње одстранио гране и направио скулптуру, налик је на препотопску животињу, можда ће време будуће имати сличне животиње.
***
Сломљена крошња
Поред стабла
Без пролећа у зеленилу.
ЉУДСКИ ЗАКЛОН
ПРАВИМ смесу за заштиту биљака
Отрове у праху мешам у води да се растворе
Галафингин Фобос Абастате
Затим прскалицом шкропим лисје
С маском на лицу јер смеса је отровна
Опомиње симбол лобање на паковању
С прскалицом на леђима шкропим листове
Од мог труда зависи живот ових биљака
Мотрим како се радује лисје орошено смесом
Упија жедно сребрнасте капљичице бодро трепери
Снаже га и моји покрети с мислима
Песме о томе и овим горама унаоколо
Биљке у дивљини знају да брину о себи
Из земље из ваздуха црпе потребне мелеме
Знају истинске тајне и древне законе опстанка
Које су домаће заборавиле
У људском заклону ослабиле
Душу своју у питомини изгубиле
О томе се надам стиху
У њему дивља трешња са белим облаком крошње
И свим континентима у латицама
Опомиње да природа је свекњига
За све она има лек
И зато уђи у ту књигу
Буди оно што на свету овом јеси
Трепак сјаја у виделу тамном само
Чује се песма о томе из трепера овог листа
Које шкропим хемикалијом да опстане
У људском заклону где све полако слаби и
Нестаје О томе стихови
С пролећним облацима понад
23. мај 2012.
Пробудила ме киша. Још мрачно и мутно а киша ромиња. Шуми лишће, шапуће, о чему ли прича. О томе пише Лаза Лазић: „Шум лишћа је један од најстаријих , најприроднијих, најумилнијих звукова које слуша људско ухо…Па и човек размишља као стабло, целим својим бићем, мисао је дисање ума. Звук ветра у грању, у жбуњу, у честару, говор је свеопштег, орканског и притишаног физиса, подстакнут неисцрпним дахом, самим творачким логосом…“
Слушам шум из таме, осећам како и у мени шуми.
Устанем и поново узмем да прочитам приказ П. књиге. Откривам нова слаба места у тексту. Уз ромор кише, из текста избацујем сувишне речи. Као да плевим у малињаку. Тиха лирика кише снажи моје мисли. Возим Л. на Дивљаку. Са Дивљаке идем уз Кућишта код мог рођака Михаила. Направио је бараку у свом малињаку ,у Честама. Ишли смо у заједно у школу, као најбољи ђаци осмог разреда добијемо на крају године добитнице књиге за одлично учење. Он Горски вијенац, ја Исаковићеву књигу Велика деца. Касније смо књиге морали да вратимо за школску библиотеку…Затекнем Михаила, некаадшњег машинског инжењер, у малињаку. Повезује малине. Има радника. Милан из Бојника. У бараци на зиду слика. Михаило са унуцима. Кревет сто, шпорет. Колико човеку мало треба? Михаило и даље понавља као треба описати пропаст села. Треба све то из себе изнети.
То што човек пише пише по налогу из свемира. Дар треба поштовати, треба стварати. Треба повезати цртице из живота да знају будуће генерације. Фотографишемо се и журим да он не дангуби. Чека га посао, има да се чупају заперци, ваља траву косити. Киша поново почиње. Овај дан ће бити дан за литературу. Обрадова ме када видех да косови уређују гнездо под стрехом. Ове године због хладноће све касни. Лани су у гнезду у ово време били тићи…
24. мај 2012.
Облачно. Магла прекрила долину до Бјелог Камена. Небом тамни облаци. Чујем кликтање жуње у зеленој тишини јутра. Сам са птицама,
зеленилом и облачним небом. Слушам тишину разумем стих:
Толико је тихо да чујем месечев зрак… Слушам разговор лишћа, како кап пада са листа на лист, ослобађа чудесне звуке, носи поруку неба, пада на земљу. Колико ли у овој музици има звукова које ухо не чује?
Из облака чује се хујање авиона. Орао кликће из зеленила код Млачца. Тамни облаци у зеленило пејзажа уносе црне нијансе. Седим на буковом трупчићу испред подрума и слушам зеленило брда.
***
У сну видим пејзаж
Твоје дечје лице
У сузу се скупља
Написао писмо С. И.
Прошло је време писама. Уместо да имају више слободног времена, данас су људи у сталној јурњави и све више се отуђују.
Са Милићем идемо у палнину. Тако смо звали део имања на падинама Кука. Колима до Корита а затим излоканим путем до шуме која се зове Скривенац.Тамо сам пре пола столећа као дечак пластио сено. Остао је у сећању извор, кућа на другој страни брда. И све мање је њива које шума осваја. Ускоро њива неће ни бити, али да ли ће неко у времену будућем ове шуме крчити?
25. 05. 2012.
Облачно и тамно. Зовем Ж. Ђуровића. Сада је боље, опоравио се, спасио болнице које су и у Црној Гори лоше опремељене. Србија је ових дана обзнанила да је на последњем месту у Европи по здравственој заштити. И, нико ништа. Јунак његових прича није Гајо, ни Чајо него Шајо. Добро и то смо решили. Добрило се вратио из бање. Пожелим му да се опоравља, а ја се враћам у моја брда. Сада седим на буковом трупчићу и бележим ове редове. Киша не престаје. Благодарећи киши Доле и Божа постављају ламинат. Не може се у малињак , па хајде тамо где не кисне.
Ширет – прави се невешт
Спораћ – спор човек
Трапав – спор, поквари и оно што уради
У село стиже сад, у време избора, реч кохабитација. Сумњам да ће се примити. Прича Божа како се и К., кандидовао. Питам, зашто? Хоће да и он помогне село. Тражи, вели, да потпишем. Не може тако, кажем му. Иди пред продавницу, платиш пиво имаш потпис. Тако то иде. Скупиће колико треба потписа. И немој као ови да причаш како је наш крај Манчестер по текстилу,а Швајцарска по малинама. Нико не каже колико се зарађује.
Ех, кад би ови отишли, али да се они не врате никад више.
26. 05. 2012.
Звршио са заперцима и окопао кромпир. Прохладно. Трава буја, а оно о чему ја бринем мирује и чека топлије време. Све о чему се човек стара слаби. На тек никлим листићима кромпира златице се појавиле. Положиле јајашца.
Киша и тмурно небо су слика овог тмурног дана.
Радује ме весело чаврљање косова. Мање их је него минуле године. Да ли је узрок томе оштра зима? Јесте . И не само зима.
27. 05. 2012.
Облачно. Мутан небески екран. Мутно у ваздуху и пејзаж мирује у тманозеленој тишини. Повремено између облака заблиста плавет. Небески осмех. Са радија весте да унија малинара није потписала Уговор о извозу малина аустријској фирми. Сада ће да ликују сумњичави јер су казали да је то било предизборно обећање. Зима је нанела велику штету малинама, кишни април, кишни мај све је било како не треба. А хемија скупа: Квадрис, Пехар, Козак, Тотал…Кажу да ће поново бити вруће малинарско лето, а малинарима се смрзло г. у дупету. Подвезујем малене. Киснем. И мотрим како трава буја, ништа јој не смета. А тек трње, пуно снаге. Не хаје за хемију. Поново киша, муње шарају небо. У земљу да се свијеш, у небо гледаш, где кукавац сињи да се склониш?
Малинари су махом пензионери. Свима фали још толико колико примају, муче своје каукавне животиће на измаку, ни сами не знају зашто.
28. мај 2012.
Устао у свитање. Облаци заклонили излазак сунца. Магла између брда. Само тишина и тичији цвркут.И птица је мање него ранијих година
***
Магла између брда.
Чује се лавеж. И
Тишина потом.
ПРОТЕСТ МАЛИНАРА
ПОСЛЕ неуспелог покушаја договора са хладњачарима
произвођачи „црвеног злата“ најавили су да ће на Видовдан, 28. јуна започети протесте сличне онима који су обележили претходне сезоне бербе. У савезу „Српска малина“ истичу, да ће блокирати саобраћанице, ако се хладњачари не обавежу да ће за килограм рода плаћати 1.43 евра.
Одлука о блокади саобраћајница донета је на седници Управног одбора Савеза малинара „Српка малина“, које окупља десет удружења произвођача из западне Србије. Аконтну откупну цену од 95 до 100 динара коју су хладњачарипонудили, малинараи нису прихаватили.
Вечерње новости, 23. јун.
***
“Послушајте само језик данашњег човека, па њему су сугерисани осиромашени говор, оскудна лектира, званична номенклатура појмова , увек иста формулација за исту ситуацију, од свих синонима један важећи, каталог флоскула и коначно само један светски језик! То је практично: усвоји и користи само онај идиом који је у тренду, никако друкчије немој да се изражаваш! А ако ти се ко обраћа мало културнијим речником, зазири од њега , бежи, наругај му се и сматрај га непризорним и опасним, уосталом примерком од соја који ће ускоро нестати. Политика прибегава мртвим декларацијама , уметност лажним досеткама , историја квазинационалном анахронизму, песништво естради, наука формули, позориште покрету, школа спорту. Нико не негује реч, свако жели да је убије. Отворимо ли, на било којој страници, Речник српског језика, из њега нас запахњује још само носталгија. Туга веје из хиљаде и хиљаде прелепих речи наше раскошне лексике, добар део њих су речи које се више не чују и не користе“.
Лаза Лазић: Шум лишћа (Новости, Култ. додатак, 19. мај 2012)
Огледи: Драгом рођаку, брату Михаилу, с радошћу сретања у нашој Трешњевици, јер: „Човек путује по свету да би нашао шта треба, а враћа се кући да то нађе“. О Спасовдану, 2012.Тамно и дубоко, Драгом брату Михаилу, овај избор текстова о мом делању – служењу Речи* која нас казује. ( У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч. (Јов. 1.1)
Песме путовања, Драги Михаило, цео живот је једно путовање. и, ево, ишли смо, ишли и одлазећи стигли тамо одакле смо одлазили, у Трешњевицу. Онај који нам одреди време и место зна зашто. И зашто ова књига коју теби и твојима намењујем из срца и душе.
У сенци Дамокловог мача, Брату Михаилу са жељом да златно доба живота проводи и са књигом , у благости и спокојству своје куће у Трешњевици.
Ветар понад гора, Свом брату Михаилу намењује Ветар понад гора уверен да ће у његовом хују чути и своју земаљску судбину…
Земаљско и небеско, Драгом Михаилу Алексићу, и ниње и присно
Књиге сам „оснажио и фотокопијама текстова: Златно доба (Политика, 1.11.201), Берачи малина (Политика, 14. септ. 2011), Сетва плаката (Политика, 21. март 2012), Узеће и малина данак (). мај 2012), Ограда чува грешне, 9.окт. 2011.
Зашто? Зато што ће ове књиге бити на добром месту и што ће их Михаило прочитати и чувати. Обрадовало ме је то што је на сахрани Радетовој рекао како његов брат исеца моје текстова. Зато и ове посвете и труд да га овим текстовима са темом нашег краја дарујем.
Киша је престала.
Пејзаж умивен блиста, у кући сређујем своје белешке. На радију емисија о језику, о инжењерингу језика, који је потоња деценија 20 века раздвојила. Имам утисак да само Срби жале за распадом Југославије, и проглашавањем нових језика, с друге стране нико није немарнији према свом језику него српски народ.
Више воли звук туђе речи него своје. Нишлије кажу: У туђега татка поголема патка.
Звао Р. Вучковић (13.18) Изашло БДЕЊЕ. није ваљано штампано. Штампару првина. Пита за малине. Послаће часопис сутра 3. примерка. 2 ће за мене сачувати. Треба да се договоримо за следећи број.
KAO снег што у горској урвини дочека пролеће
Обневидео од плаветне лепоте каћуна тихо се топи
И не знајући у горском жубору на пут одлази….
11. jул 2012.
16.55. врућина умара. Све се утишало. Само муве полуделе од врућине свирепо пецкају. Лежим на мрежи разапетој између две смреке. Лила бере малине, скупља оно што је скврчено, oпстало на овој врелини… Прелиставам поново књигу Милисава Савића: Љубавна писма и друге лекције, збирку ИЗНУДИЦЕ Недељка Богдановића.
Из ТВ ревије 7-13 јул допала ми се реченица из текста „Разлика у сличном“ Данице Диковић Ђургуз. Тема је телевизија и однос према телевизијском програму. Даница пореди наш, српски, програм са шведским где је живела.
„Прво чега се сећам јесу бескрајне емисије о „непоновљивој“ шведској природи, која једина може да доведе „хладне Скандинавце“ до суза, и коју је тако верно осликао Стиг Ларсон. Али, занимљиво, ретко се нека друга земља приказивала у истом светлу, тако да се сваки Швеђанин – у то сам уверена – свако јутро будио срећан што је Швеђанин. Можда и зато за нашу Србију кажемо „ова земља“.
***
А сунце пржи ли пржи…
И под мојим смрекама је вруће.
Из плаветнила брујање авиона.
И тишина пуна врелине…
***
ШУМ ЛИШЋА
СТИШАВАЈУ се зрења боје
Као река што ушћу се примиче
У рују небеском сунце залази
Тама румен плави тишина све јаснија
Ноћни све је пејзаж са звездама понад
Али то је један из низа призора јер
Има и других листова те чудесне књиге
У којој на истом таласу бродимо и тонемо
Капи што светлост су ових речи
До чијих врата још не стигосмо
Живот је само ветра дашак само
Прхут тичијих крила у шуму лишћа шапут
Онај шум лишћа што и твој живот исписа
И сада старац затрепериш
Док све слушаш склопљених очију
Као што штропот земље мисао живих изоштрава
После свега залазак сунца као потоња песма
Мотриш је и светлиш
Дашак ноћни тек
Празна тишина давно напуштених кућа
Без иједног гласа с талогом некдашњих гласова
Друга страна светлости Оно што не чујеш
Оно што те гледа из свега празна уста земље
Око неба у речи без дна
СТИШАВАЈУ се зрења боје
***
Стигоше врућине. У хладу температура 30. У малињаку жива скаче до 45.У глави ври, пејзаж титра. Око поднева птице утихну, само малинари беру. А сунце пржи ли пржи, малина не зри већ се суши. Испари. Ситна цена, ситна малина, каза на ТВ сељак из Миросаљаца, до скора инжењер у Ракети, ако овако настави нећемо имати шта да беремо. Пролећне кише да нас подаве, а сада земља од суовице извраскала пуца. У мислима се већ зачиње текст:
ГОРАК УКУС МАЛИНЕ
Да ће се муке по малинарима и ове године поновити најави и Политика 10. 06. У тексту је између осталог писало и да ће откупна цена бити 60 центи. Дакле опет лањска прича. Као у библији: И ничег новог под сунцем… И све ће пући по леђима преосталих већ старих сељака, а и пензионера који су се вратили у село да своје кукавне животиће поново ставе на муке. Свима фали по још једна пензија. Радили, стекли пензију, тако су мислили, памећу, а сада треба снагом коју више немају пензију да допуне. Оно што су као уштедели, за не дај Боже, једе инфлација, топи се уштеђевина као снег у априлу. Где си био, нигде, шта си радио ништа. Позно виде да памети нису ни имали.
„Тек си сада оседео видео шта ти треба“, каза стари Радојица, пензионисаном професору када је овај куповао у Ариљу мотику. Питао, која је боља? Онима што још примају какву такву плату недостаје још једна плата. А шта са онима што имају дипломе, а немају посао? А рад са малином је тегобан: Колико само пута треба око малине клекнути, сагнути: копај, плеви, чупај заперке, прскај, бери, сеци, изнеси…За 1кг треба неколико стотина пута руку пружити. Утрнеш, да нисам не знаш где си. Ни куда ћеш. А леђа се згрбила, младих све мање. Више од пола Срба је у свету. И одлазе, одлазе…Хоће ли нас бити, како то Тарабићи пророковаше, за под шљиву. А и шљивици су у корову. Одавно нико не пева „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку?“. Сад у кафић, па за сисић?
Да неће ваљати знали су, а да ће овако рђави бити нису ни слутили. Још је терет прошлогодишње мале цене давио. Нису платили ни оно што су обећали, у Трешњевици, уместо пара давали хемију, препарате, па и на ономе што су дали зарадили.
А као за мене је бар лако. Ја сам мали малинар, мало ће изгубити. Али кад комарцу ногу откинеш тако од све. Малинари ће пропасти, а трговина ће остати. А од памтивека је знано: Где трговина почиње, морал престаје… Мразеви и снег у фебруару, када му, како смо мислили време није, ластаре у малињацима десетковаше, онда кише заборавише да престану у априлу, тада се и мраз јави, па je и у мају лило. Све се заверило против малинара и сељака, у Трешњевици ни трешње због мраза не опсташе, птице ко раније не запеваше.
Минуле године поета Миљурко Вукадиновић на путу за Равно Косово, дне 28. 07. 2011 посвети ми песму О страдању Трешњевице: Уби драги Бог, у зао час, нашу природу, слатко воће избриса „смак у малом наоблачи се“, отвори кровове, гране скрши, брезе почупа, трешње наше душе – у црно зави, а земљу црну у злу остави, уз нејач и плач, Миљурко, Видовадан 2011. А, ове године уби небо огњем. Кад нема кише, добар је и град. Сетим се оне монодраме Радоша Бајића „Лед“. Не дај, сачувај. Сетим се и Његоша: „У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу.“
А обећали да ће разумети, да ће цене бити у реду, али авај, обећања блесавом радовања, казују да се неће више поновити, да то, „веле није било, кажу нама преко чијих се леђа све већ давно преломило“.
Радовала је вест од 27.03. 2012. да ће Унија малинара потписати уговор за извоз малине по цени која одговара. И као у народној: „Што је баби мило…“ Вест да Унија малинара није потписала Уговор се обзани 27. 05. да од извоза нема ништа, да је то била предизборна кажа – лажа, да ће хладњачари поново давити са ценама.. Биће вруће малинарско лето, мислили на протесте, вруће, а малинарима се већ тада смрзло г. у дупету…
И поче берба, стигоше берачи са свих страна, веле и из Румуније, Бугарске.
Хладњачари нису нудили ништа. Малинар нема куд, оно што данас убере, у вече мора да преда. У хладњачу. Почеше и врућине. Нико није слутио да ће оне обрати. Због ниске цене најављује се протест „ на Видовдан, 28. јуна слични онима који су обележили претходне сезоне бербе. У Савезу „Српска малина“ истичу, да ће блокирати саобраћајнице, ако се хладњачари не обавежу да ће за килограм рода плаћати 1.43 евра“. А врућине већ почеле. У хладу 35, у малињацима кључа, 45. И птице око поднева утихну само берачи као дављеници пружају руке. И тако вас дан. Сунце пржи, суши и малину, она уситнила, препловила се, никако гајбица да се напуни. Ситна цена, ситна малина, вапи очајан малинар на ТВ. Ако овако настави нећемо имати шта да беремо. Хладњачари у хладу својих, од малина саграђених, кабинета договарају цену. А у малињацима гори, суши се малина, суше и берачи. Упекла звезда, титра пејзаж. Сручи небо на малине и село опаки огањ.
Са радија Београд, 2 јула учени стручњаци за раздруживање, саветују како треба „да седну примарни произвођачи, шпедитери, хладњачари, и да се удруже…“ Говори се о вишем нивоу производње, да се не извози само сировина. Кaо да ми немамо стручњаке, имамо их, ево беру малине, тргују по бувљацима, чекају….Говори човек српски, али га је тешко разумети. Међу њима има стручњака високе класе који мисли да и малина као кромпир успева на дрвету…Виши ниво. А ми ево већ пола века на исти начин беремо, вучемо и грбимо, и све је у духу „цена се не зна, а ни количина“.
Бије врелина, из неба из земље, малина преврнула лист, брани се од јаре, суши. Опада. Кува. Кључа. Прокључаше и малинари, као у песми Б. Петровића. Суше се плодови, скврчили у себе свили, све су мањи, никако гајбицу вајдицу да напуниш. И берачи се суше, погледаш, усукали се, око њих ландара одећа. Каква дијета, овде се топиш. Дневницу зарадиш. Да вајдиш…
Сретнем 15 јула у Клисури сувоњавог младића. Стопира. Нема пара да се врати у Крушевац. Брао у Брекову. Не вреди, ни за оно што поједе не може да набере. Толико су плодови уситнили. Шта да кажем, мука да се речима не може изразити.
Чујем у врелини звoни, помислим мобилни, али оно у глави дудњи. Беж’ у хлад, а и хлад се уз стабло привио. Све се нашло на небеском ражњу, спекло, поцрнело…И споља и изнутра.
Градском народу се преко ТВ поручује да без преке потребе не излази из стано-ва. Спусти ролетне, расхлађуј се, чекај да ова божја казна прође. А малинари? Берем, у јари причини ми се како се међу лишћем малина указа шипак. То се хладњачар руга ценом. Јављам визију писцу Мирку Лукићу: „Нешто о томе и пишем, а сам Бог зна да ли ће ишта од свега испасти. И „писмо“ завршим реченицом из Кочићеве приче „Тежак“ (1907): „На сукнено платно сеоског, замрлог, живота пада иње самоће и студи…Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, штоно веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.“
Бије јара, небо оловно сиво, нигде облачка. 13 јула у Ариљу упознам једног од берача код варошке чесме. Из Вршца је, Душан се зове, јуче брао у Грдовићима. Шта да береш када небо све убра? Има ли посла?- пита. Како да се врати у Вршац? Небо ведро, а сва се лица смркла. Сви забринути. Иако, штоно веле, није све тако црно како изгледа. Још је црње.
Понешто и о томе пишем. Али коме је више до књиге, слике, музике? Када си чуо да неко помиње књигу? Иш, одатле, бре. Помислили би да си и у главу фаличан. А како ће бити? Биће како то, мој земљак Симовић ис-пева: „Доћи ће време да из мишје рупе / промолиш нос, оњушиш месо и супу, / да на клупу попењеш гладно дупе / а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.“
Пише и српски Балзак Добрило Ненадић, пише упечатљиво нови роман тако да док будеш читао осетићеш муке малинарске. Има над књигом и сам да се знојиш и гушиш у врелини. Малинари на ватри, хладњачари у чуду, јер, ко се овом јаду надао. Подижу, како тешка берба одмиче по мало цену, као милостињу да дају. Цена као расте, малинари скапавају. Не хају хладњачари,заборавили како су до својих тронова стигли, колико од малинара узели. Само је хладњача ЈУГОТРЕЈД 9 пута лечка подизала, на кашичицу дављеницима, цену. И када је малина обрана онда огласише праву цену: 180 дин. У међувремену се одвијала трговина на путу ка Ариљу. Од Миротина до вароши освануше нови знаци, панои, картонски, дашчани, плехани: Откуп малина, цена шаролика од 120 – 170 дин. Исплата: на руке, за готово, одмах, у кешу, на лицу места. И српски језик се овде разгранао…
Иначе, малина је последња одбрана села ариљског краја да се не закорови. Ариље је са највећим извозом по глави житеља. Највише је производе, а најмање троше, јер све што роди треба продати… Земља углавном посна 6, 7, 8, класа, на 160 месту у Србији по квалитету. Само жестоким радом и знојем се одржава. Цела општина је један велики малињак. Чува село, помаже државу. Треба сачувати, часно платити „црвено злато“, а не и из уста отимати. Али ко за то хаје? А све се ради снагом коју више немамо, а ја мним сада да ни памети нисмо имали када смо мислили да смо њоме хлеб насушни негда зарађивали….
27 јула газдарица „Југотрејда“ рече да још цена није одређена, још се чека на одлуку. А треба да се уради коначни обрачун. Колика год да буде неће помоћи да се мука заборави, грба села исправи, да малинар очи отвори. Да прозбори. Овако балдисали, занемели,чекају да оно што је с муком убрано буде ваљано плаћено. Да се преживи. Јер, треба и догодине малину гајити. Штрајкове онемоћали више и не помињу.
Само да не буде како у Библији пише: Жетва је прошла, лето минуло, а ми се не избависмо. (Јер., 8:20).
Friday, August 17, 2012 5:32 PM
From B. R.
To Miroslav Todorovic
gospodine todorovicu, tekst o malinma sam skracivao, mislio sam da ulazi u novine, a onda dodje neki drugi tekst koji je u tom trenutku bio vazniji. pored toga, o malinama ste vec obajvili tekst, a vidite da cela poljoprivreda trenutno propada, mnoge kulture su mnogo gore prosle od maline tako da je ta cinjenica malo potisnula vas tekst koji je kao i uvek super. ali kazem to su okolnosti, prostor je ogranicen, novina je dnevna, danas je aktuelno jedno, sutra drugo, i to tako ide. pogledacu ovaj vas drugi tekst. izvinjavam se zbog ovih ,,koincidencija i konstelacija“. pozdrav b.r.
—– Original Message —–
Dobrilo Nenadic TO: Miroslav Todorovic
Message flagged
Thursday, May 10, 2012 11:50 AM
Tekst ti je vrlo dobar i efektan. Ne znam kakvog je odjeka imao.
Ti si inistirao na seljackoj muci. U redu. Ali muce se seljaci i oko stvari od koje nemaju nikakve koristi. Oko maline se muce a davno bi odustali da nisu imali racun to da rade. I da nije nje bilo, sta mislis od cega bi sav taj narod na onoj posnoj zemlji preziveo. Samo ta nijansa nedostaje ali onda mozda ne bi bilo s druge strane zanimljivo. Ono sto je zanimljivo uglavnom je pomalo frizirano, doterano i prilagodjeno.
Petkani se tekst veoma svideo, svima ga je pokazivala.
Dobrilo sa pozdravom.
Miroslave!
Pročitah.
Tužno i dragoceno istovremeno.
Sa nekom plemenitom predajom skoro da sam ubeđen da smo kao narod već izvršili harakiri.
Ostaje mi, kao Musašiju, da se popnem na neki ćuvik, da se molim Duši mog umrlog naroda, oštrici mača-pera i vrelim zvezdama ledenog svemira.
Mislim da sam u Pavelu to i naslutio i dohvatio.
Ovo što je i ostalo, da li je i vredno više sem za sećanja !
Znaš već onu čuvenu: JEDNOM KURVA…
e pa bogami nismo kao narod, od onog strašnog Vidovdana pre 12 godina, samo jednom bili kurve…
prokurvalo se to, pa dva evrića po dva evrića, nakupi se za sto godinica da stoput crkneš od gladi…malo pušiš kurac onoj krlji od čoveka Sakoziju, malo ližeš pičku šljamparu onoj Merkelovoj, puterka sigurno nije, il je škripača il preklapača il šljampara…pa onim katolicima prerušenim u protestante Englezima…, pa malo Turcima, pa…
sve smo prodali, sve izdali, sve ismejali, naše Bogove posrali i popišali zarad Boga i bogova Tuđina, a i Njega-njih pokušali da zajebemo-slavama…
i sve izgubili !
Naše Bogove izgubili, tuđeg Boga nikada prihvatili, slave kao grku koru tajnog hljeba grizli pa zube izlomili, zato valjda najrađe i Komunizam prihvatili, jer je on, ruku na srce, ipak najbliži našim predačkim bogovima bio.
Izmeđ komunističkog ateizma i mnogoboštva predačkog i te panteonske demokratije bilo je samo Drvo Zapisa-Hrast.
Ali!
Ali!
Ali !
Šta uostalom i može da se izgubi-kad se nezna !!!
Možda će nas neznanje izbaviti.
Erazmo Roterdamski i Pohvala Ludosti.
Ko zna!
Pozdrav
Stevan
21. авг. 2012.
Драги Мирославе,
прочитао сам у билтену „Заветина“ твој текст „Горак укус малина“ са осећањем физичке тегобе. Стицајем околности имао сам прошле године прилику да се у мојим Голешима упознам са мукама малинарским. Покушавао сам на припеци да рођакама помогнем у брању, слушао сам њихово јадање, возио се међу гајбама до Прибоја.
Да је живот земљоделаца лак и леп, села се не би празнила, остајала пуста. Речи село, сељак, су погрдне, сељаци презрен друштвени слој.
И ово што тренутно има живота на селу, има највише захваљујући радницима из пропалих фабрика и држећим пензионерима, који лакше преживљавају и троше време на дедовини. Да је друштву стало до пољопривреде не би је ни уништавао, не би сељаке деградирало и пролетеризовало. Приче о развоју пољопривреде, великој шанси Србије је само једна од демагошких, политикантских причица. Отужно ми је кад новинарчићи пишу о малинама као нашем „црвеном злату“. Рад и стварање никада у Србији, у њеној историји, нису били темељна друштвена и морална вредност, па ни данас. Отаџбину је много лакше бранити од непријатеља ( и домаћих издајника), него обрађивати! Ко год може бежи од рада у државну службу. Зато је у земљи Србији много цењенији слој гуслара и патриота по занимању, него „обичних“ радника и зналаца. Већи град и виши положај удаљенији су од земље и рада, од живота, али су зато важнији и плаћенији за Управу и Отечество.
Кад поумиру ови који су се родили на селу, који нису напуштали село, а то ће се неминовно десити, ко ће обрађивати земљу у Србији? Кинези?
У позадини твоје приче о малинама стоји слика Србије као државе нереда и хајдучије у разним видовима, у свим областима.
Срдачан поздрав,
Вујица Бојовић
Из новина
„Закон је после више месеци и низа седница донесен, али на последњој седници није усвојен.“
***
Тамне сенке брда
Обликом стихови.
Јава месечине.
***
8. јул 2012.
У 11 температура 36. Ври. Кључа у ваздуху. Од врућине чини ми се и сенка дрвета се привила уз стабло. „Прокључаше ми људи“, стиховаше Б. Петровић. Кључају и малинари. Лист се уврће, окреће светлију страну, брани од небеске јаре. Са радија упутство за градски народ: Без преке потребе не излазите из станова. А малинари, дневница је 1200 дин. не могу да наберу за дневницу. Уситнили плодови у себи нестали, скврчили. Све се суши. Суше и берачи, извори пресахли. А мора да се бере. Плод чим падне на земљу одмах се истопи. Као да смо на наебском ражњу, помислим.
У малињаку косица се навикла на моје присуство. Оберем плодове пажљиво око њеног гнезда, она ме гледа, мирује. У другом реду косица прхну. Погледам два тића се излегла. Кљунић голог тића се отвара. Још два светлоплава јајета стоји. Стављам знак Лили да се не приближава, да се птице не плаше. Овде је тичија породица, чека принову. Искључим и транзистор. Врело, над гнездо сам ставио комад шаторског крила да их штити од јаре. Косица лежи, не помера се, чека да се излегну тићи. Окреће се у гнезду, ујутру видим кљунић, поподне репић. Радује ме то што не стрепи од мене.
Изненада поподне грунуше од Малича облаци. Нема кише. Протутњаше небом и одјездише преко Остреша, ка Каблару…
– ***
– А може ли малинар да заради? – пита новинарака. Малинар Јован, пензионисани професор из Ч., је зачуђено гледа.
– -Може, вели, ако не рачуна свој рад, улагања и остало.
– – Значи, профитабилно воће – трепће новинарка.
– – Боже мили чуда великога – промрмља стари профа.
–
–
– ***
У Дому здрављу у А. само дежурни. Остали су у малињацима, а и ови што дежурају на муци, опадају им малине…
– ***
Изађем на брдо понад куће. Мотрим. Све титра у јари. Само берачи у малињацима у већ пожутелим малињацима. Ни врана да гракне све се завукло у ладовину. Вратим се у лежаљку под моју смреку. Прелиставам Савићеву књигу: „Љубавна писам и друге лекције“. Послао ми списатељ на сеоску адресу: С набољим жељама…
– И прича Less is more врати ме у детињство… О томе каним да пишем причу.
13. јул
Ноћашња кишица је лечка освежила жедну земљу. Јутро с маглом која брзо неста. А Ариљу код чесме човек пере сандале. Погледа ме. Перем да се не чују, каже. Одакле си, пријатељу?
Из Вршца, вели. Јуче брао у Грдовићима. Уситнило, никако гајбицу да напуниш. Ни газди није лако, за нас не питај. Дошао овде о свом трошку. Чуо да може од брања да се заради. Сад не зна како да се врати. Моли, помагај, све ћу да радим.
Сви забринути. Не видех данас ведро лице. На пошти преузимам пошиљку, књигу: Нек цркне свет од Љиљане Ђурић.
И не цркне, вала, кажем.
Врућина, пређем преко брда код Долета. У недељу одлазе његови радници. Малина од врелине уситнила не може радник ни за своју дневницу да набере.
Ово више није брање. Вија се по малињаку, смуком набере пар килограма. Сваки плод је уар, тако је говорио мој покојни чича. Пре неки дан у Клисури сретнем младића из Тополе. Враћа се, нема ништа од брања. На Дивљаци Петар прича како му је неко хемијом залио орах. Суши се орах, а он о томе песму испевао. Из муке стихове срочио. Ноћашња кишица спрала песмицу. Поновиће.
Тако Срби комшије раде(ЗАПИС LXIV ) Болује јаблан у авлији песника …/ Мирослав Тодоровић
Видети више: http://zavetinemobarovinstitut.blogspot.com/2012/09/blog-post.html012 at 12:42 PM
Sep 17
From J. R.
To Miroslav Todorovic
Поздрав,
Прочитала сам.
ЕХ драги мој Мирославе ,шта ли би рекао да су ти као мени (тј.нама 6 породица,две угашене) насули нафту и уље у водовод па ни сада немамо исправну воду(оно мало што је има) у селу? То ме затекло 20 августа кад сам тамо стигла( па сам обишла све инспекције ,а не зна се ко је надлежан).Да буде веће зло на водоводу су биле две смрти ове године а две особе су за смрт(један је мој брат који је сада тамо а био је у Ужицу у болници) има шесторо деце,једино што је остало тамо.Горе нег Немци.Та вода је летос била крв…
Где да пошаљем те песме теби или у Сврљиг директно?
Хоћеш ли долазити за сусрете писаца у Београду.Јави да се видимо.
Поздрав и свако добро
15. јул
Посматрам излазак сунца. Наранџасти круг испловљава иза линије Бјелог камена. И данас ће бити врео дан. Све је јаснија, гласнија зеленкаста тишина брда у јутарњој светлости неба без облачка. Лила одлази да скупља скврчене плодове, ја с штапом низ брдо идем у шуму. И шума пуна сухе тишине, шушти лишће, све је жедно. До пресушеног потока у папрати видим печурку красницу. До ње млекњача. Ако још неку нађем нећу их узимати. Пењем се уз стрмину до Светиње. Светиња је место – стена у клику у којој је незнан уклесао отвор у којем вазда има воде. Испред стене је изравнато и постављен сто. До отвора у пукотину је углављена кашика. Да се из отвора заити вода и оперу очи. Кажу да вода помаже. Вида главобољу. Кроз крошње букава пљушти светлост. Са Остреша кукуриче петао. Враћам се. Лила бере сасушене малине , ја се придружујем да оберем на месту где косица лежи на јајима. Она ме гледа, не помера. Опрезан сам, стрепим да се она не уплаши. У слуху ми је прхут крила и шум лишћа када полети. У другом реду косићима расте перје. Косица се оглашава из крошње ораха. Косови ме познају, радују а ја чекам стихове о шуму крила, лишћа и оној тишини потом.
16. јул 2012.
Коначно, облачно. Надам се киши, надају малињаци, шума, све је жедно. И моја трешња чије лишће већ жути. Тишина, само врана гракне понад борове шуме. Идем до малињака да обиђем моје косове, видим сеницу. Прилазим опрезно премда знам да се не плаше, да не излеђу из гнезда. Комад шаторског крила стоји панад гнезда. Прилазим и застајем скамењен: празно гнездо. Никаквог трага, ни поред стабљика на земљи. У трену ме преплави осећање туге. Просто притисну изнутра. Шта се ноћас догодило? Ласица? У гнезду косице нема два тића. Можда су их ова два која већ пуне гнездо изгурали.
И цео дан ми прође у том осећању. Нема сенице ни код мог стола под смреком. Слетала је на сто, кљуцала мрвице хлеба, њихала на гранчици смреке. Шта јој се десило? Осећам притисак празнине. Ћутим… Читам причу Данила Николића: Прича енглеског приповедача…
Косим у воћњаку бујад.
Буја трава, бујад све плави. Ни суша им ништа не може. Све једро, пуно снаге што није под људском бригом. Грмље, бујад, шипурак, ево церића, ено брезице. борићи се кочопере на стрмини. Ту их засејао ветар. И млад грабић се весело зелени у крошњи јабуке будимке. Њене се гране суше, ветар јој половину крошње поломио, у трави се суши. Џигљају мадљари шљива све освајају. Косим, сечем а знам да ће идућег пролећа још жешће грунути из земље. Зараста мој воћњак у коров зараста цела Србија, али ко за то хаје?
Косим, браним од најезде незваних гостију.
Засја у воћњаку. Прогледо је, каже ми Лила.
И ја са воћњаком видим све ведрије.
17. јул 2012.
ДАН У ЗАПУШТЕНОМ ВОТЊАКУ
КОСОВИ су извијали своје кантилене раздрагано
На тичијем језику зборили у крошњама јабука
Нису хајали за старца који је секао коров
Срџбу необрађене земље – мислио сам –
Замахивао косом иза фијука пласке бујади
Као у тексту прецртани пасуси значиле су
Ова постат је сређена верзија вотњака
После свега Мирославе ево радости делања
Мотрим тугу сухиг грана у сенци разлисталих
мадљара
Знам коров је есејистички говор запуштене земље
Понад чије фабуле овог јутра слушам
Детлић епски куца у крошњи старог ораха
Стара стабла ме подсећају на старце
Како у неком бањском парку од живота заборављени
седе
Заподевам разговор с њима
Импровизујем стихОВЕ О животу и времену
Зелена тишина је плавила моје речи
Речима се не ис/казују истине овог света
Шта је истина? – чујем из стабла палог на земљу
Стабло и на земљу пало животу ме ево подучава
Подсети на олупину брода на обали мора
Ветрови из његове крошње сада друге крошње њихају
Замахујем косом у старом вотњаку
Дописујем мотив
С историјом песништва у зеленилу
А небо горе само је метафора
Понад овог записа листа векове списа
Ал где наћи за посланицу о томе речи
Изван земаљских мисли с облацима понад
Дан у запуштеном вотњаку у лирику епску
Исписује се лирски и бива истина Поезије
Поезије која траје и не хаје за Реч-и
После свега Мирославе ево радости делања
17 јул 2012.
Магла испунила долину. И свежије је. Настављам да крчим у воћњаку. У предаху одлазим у малињак да видим моје косиће, туга празног гнезда ми поглед онеспокојава, у другом гнезду расту косићи, врелина их је ошамутила. Лила бере, више скупља све ређе плодове малина. Косим мадљаре, затим лежим на лежаљци слушам тишину ишарану цвркутом птица. Из Корита стиже дудњање вршалице. Мирише снажно лето, зреле ливаде златници на плећима брда. На хоризонту бели облаци као стадо оваца. Слушам зрикавце. Туп звук, то јабука паде у траву.Понад Свеловине гракће гавран. Пирка ветрић са мирисом зрелих трава . Шуми лишће. Оса слеће на сечиво ножа којим је Лила секла јабуку. Зуј крила. Јели живот тај зуј који чујем? Оно што остаје и у чијој се тишини чујемо.
У гнезду уз шум лишћа и мирис малина дамарају животићи два тића.
Са Бјелог Камена чује се ломатање приколице.
Цвркут птице из крошње липе. Ко то кога дозива?
Сви звуци овога дана на овој страници нађоше мир.
Ноћ ће све прекрити с мирисом зрелих трава и свицима понад ливада.
***
ЛЕТЊИ пејзаж у погледу
И твој живот у
Пејзажу зрелих боја
Слика коју чујем
У прхуту тичијег крила
Миленијума дашак
Са плаветнилом неба
На домак видик песме
Књига живих слика
ЛЕТЊИ пејзаж у погледу
***
19. јул 2012.
И данас свирепо ведро. Где ли су сада они пролећни облаци? Косим бујад у воћњаку. Са брањем малина је завршено, више је небо обрало него малинари. Сада треба исећи старе , оне што су родиле, исећи изнети и запалити. Изненада моја коса пуче. Закачио сам глогову стабљику. У ваздуху оштар јек сломљеног метала. Са мојим уређивањем воћњака је заврешено. Обићем гнездо, косићи га испунили. Сада ће и они отићи, први који испадне из гнезда, други ће поћи за њим.
Тишина. Врелина. дахће пејзаж.
Небо без иједног облачка. Све вапи за кишом. Идем у Клисуру да уз жубор Моравице преда’нем од врелине, и од малина.
***
СТИХОВИ ИЗ КЛИСУРЕ
ЖУБОР Моравице опис је овог дана
Протутње путем возила буку однесе жубор
Звуци околни се прибирају у подневни опис
Чује се и кликтање орлова са литица Градине
Песма ово стење види као куле окамењене
Скулптуре молитвено вајане
Из пукотина дрвеће које засади ветар
Живи тегобно украс литици
Са које се понекад одроњава камење
Стропоштава на гомилу Вода узима комађе
Односи обликује скулптуре поруке уписује
Стихове разасјава за ново знамење
Котрља се камење отпада с лица стене
Понекад се рески удар и пада јека чујe
Песма види звезду падалицу чује историју
Види светлост муње чује у том лету
Метафору оне лестве види унедоглед
Горе врх литицe црквица* се привила
Кришка неба налик је на крило
Ту је негда с друге стране прелетела
Песма зна предање живота и чуда
Митски се на литицама дрвеће привија
Гласи гавран старозаветно
Не види се црквица с овог спруда
Али у свему дише из свега се чује
Надомак свемирске тескобе
Све више сам пејзаж који мотрим
Можда камен што се од литице одваја
Светлости пљусак с овим стиховима
Песма види као књигу која се отвара
Описом што нас после свега спаја
Клисура 2007-2012.
*
Црквица св. Илије на Градини с пута изгледа као ластавичје гнездо припито уз литицу.
Прича се да је пошто су је Турци оскрнавили једне ноћи прелетела на ово тешко приступачно место
22. 07. 2012.
Коначно, облачно. И ваздух је тамнији од облака. Тишина. Устао сам рано, у малињаку празно гнездо, косићи су одлетели…Из крошње трешње огласи се косица. Да ли ме поздравља? Види да сам код гнезда. Сада могу да исчем и стабљику на којој им је било станиште. Идуће године ће поново свити гнездо у мом малињаку. Долету носим косу да је завари. Ватра ћарлија. Врућине су оставиле трагове у трави. Све жељно очекује кишу.
Огласи се врана. С Бјелог Камена допире лавеж
паса.
Род малина је преполовљен суша их је обрала пре времана. Али нема се куд.
Записујем: Природа се брани од човекове непромишљености, опомиње водом, сушом. Човек заборавља да је њен делић, да је само трептај лист, само шушањ у трави. Сувој.
***
Празно гнездо
Чујем прхут крила
у шушњу тишине.
***
Мирис ватре
у старој кући.
Понад дим.
24. 07. 2012.
Облачно. Магла у долини између брда. И минула ноћца прође без кише. Оросила лечка лишће, траву већ спарушену. Тишина. Износим сухе стабљике малина, нове се вијоре. Шушти сухо лишће исечених стабљика, један животни круг је затворен, други се отвара.
Знају ли ове младе стабљике, потомци посечених да ће и оне идуће године после рађања, брања, бити посечене, изнете и спаљене.
***
Шушањ сувог лишћа.
Уздах живота и
Сећања.
Брујање авиона. Тишина пејзажа зри у спокоју тамног зеленила шума. У 10 се разведри, поново сунћано. Под смреком прелиставам Сиоранову књигу: Сузе и свеци.
„Шта одговорити слепици из Рилкеове песме која се жали: „Не могу више да живим са небом у себи?“ Зар ћемо је утешити ако јој кажемо да не можемо више да живимо са земљом испод себе.“
***
Хуан Миро је говорио да снага долази кроз ноге. Тај контакт са земљом је важна кореспонденција са животом. Кад је Миро из Шпаније стигао у Француску у коферу је донео траву – донео је мирис, додир…
***
Доле види на зиду од преплета букових младица салашу три крива комада дрвета.
Јесу ли оно обрамаче? пита.
Јесу, ту ко зна колико стоје.
Закривљене дрвене мотке дужине око 1.5 које са на крајевима засечене. У те засеке је стављана кофа. Тако се носила вода. Колико је моја весела мајка изнела воде. Сада те обрамаче стоје заглављене на салашу. У салашу одавно нема кукуруза. Празан. да ли ће икада осетити мирис кукуруза?
25. 07.
Ноћашња киша задоцнело окрепи брда. Магла плови уз Раковиће. Поцрнела трава као да је живнула. Магла мења слику пејзажа, сунце се пробија кроз облаке. Позовем Долета. Ево га. Седимо за столом. Нигде никог. Само тишина. Нигде живе душе. Тишина све прекрила. Бујоши, Раковићи, Корита; Бјели камен…Тишина.
Пусто и глуво.
Хеееј, узвикне Доле у тишину.
Можемо само да се сећамо живог села. јадамо се о цени малина. Сада када је берба завршена дигли цену на 170 дин. Немоћан је сељак, ако роди цена мала, ако не роди, иста мука…
Износим сасушене стабљика малина. Из локве допире лајање ловачког пса. Посустаје. Радује мешто је зец умакао.
Из Корита звук моторне тестере.
Гракну гавран.
Пођем у шуму иако знам да нема печурака. Ни тичијег цвркута. Празно и пусто и у шуми.
На путељку пуж са кућицом. Где си ти кренуо? – питам.
Фотографишем га и настављам. Нисам сам.
Нисам сам, каза ми лане Михаило, овде сам са Богом.
Природа учи заносној лепоти самоће. (М. Црњански)
***
Јесењи шушањ лишћа
Суза туге
У том шапуту старац
Над књигом тишине (……)
ЛеЗ 0004684
ДАБА ШОН 