О опсежној РАЈСКОЈ СВЕЋИ (из које су израсле све три књиге мојих сабраних песама), ево, ни четири године након објављивања, није написано ни неколико текстова. У чему је ствар?
Да ли није ништа написано, зато што није имао ко? Или је та опсежна поетска књига – сваштара једног скрибомана? Није тачно ни једно ни друго. Реч је о нечем сасвим трећем.
У РАЈСКОЈ СВЕЋИ дотакнут је смисао онога што се догађало у Србији на крају другог миленијума и Наметног века: дотакнуто је КОНАЧНО СВОЂЕЊЕ РАЧУНА, јер је у тој књизи било недвосмислено изражено то: тајни повратак вери и молитви. Захвалан сам Богу што се то мени догодило, као песнику, као антологичару, као романописцу: то је било више од религијског препорода, и те књиге су отварале пут ка васкрсењу српске поезије…
Сад је време за нешто друго: да се дотакне истина, потпуна.
Из све три књиге мојих сабраних песама, као и из мојих романа, или трећег издања НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, може се видети, ако човек хоће: да сам ја испунио два главна задатка. Први да се удубим и да оживим своје срце. И други – да негујем, плевим и облагорођујем своје духовно искуство. Јер то је одувек био једини пут према великој поезији…
О српској поезији уопште, а посебно о поезији Наметног века (нарочито о поезији друге половине тога века), може се размишљати, говорити и писати само на нивоу – феномена, а то је редовно изостајало у нашој књижевности, књижевној критици, оној официјелној, званичној, најзваничнијој и готово јединој, бирократској!
Српске књижевна критика тоне у официјелност јер је то њено природно стање кроз читав 20. век. Због тога нисам допустио да ико од живих критичара, напише поговор мојим сабраним песмама. Нека они раде свој „посао“; нека се баве неком врстом хипнозе, која обогаљује душу.
Предлагали су за Нобелову награду поједине књижевне делатнике не тако давно људе који су били елита противдуховности, бесмислена, лако поткупљива и похлепна. Христоборци су у другој половини Наметног века наметнули КЊИЖЕВНУ КАКИСТРОКАТИЈУ – уреднике у најутицајнијим издавачким предузећима, људе с ропском психологијом, куфераше и авантуристе, природно и религијски слепе… Понеки се с извесном носталгијом присећају титоизма, фотогегничне слике титоизма, фотогеничне слике фасаде државе која је била систем лажи и насиља дрске и довршене покварености…Ни под дугом отоманском окупацијом Србије можда није било толико покварености. Идеја титоистичке или друге Југославије била је оличена – механичким, безбожним схватањем света, одока схваћеним материјализмом који је одбацио јеванђеоско учење, уништењем филозофије, науке, исконске поезије, презрењем савести и части, изругивањем над самосвојном уметношћу, на пракси издаје, убијања или крађе, на утврђивању ђаволовог духа и дела. Тај дух је слепоћа за Божанствено – култ ништавности. У том духу су одњихани најистакнутији књижевни актери, овенчани славом и титулама, чланови академије: од Добрице Ћосића и Антонија Исаковића, Танасија Младеновића, Предрага Палавестре, Павла Зорића, до Новице Петковића, Адама Пуслојића, и других песника чувених удворичких хвалоспева!…
