Поводом Текста Мирослава Тодоровића
Има од св. Саве на овамо већи број текстова са озбиљним промишљањима о нашем језику. Ових дана се појавио и један такав са великим емотивним набојем познатог песника Мирослава Тодоровића. У њему се аутор залаже за чистоту језика наводећи разне примере загађивања нашег лепог српског језика. Као главни кривци у загађивању језика означени су телевизија и политичари. То наравно није спорно. Може се рећи да је улога телевизије у формирању језика огромна и незаменљива, а већина српских политичара су потпуно неписмени и са жалошћу се може устврдити да је то у сагласности са (не)писменошћу српскога народа. О томе постоје званични подаци који су познати српским властима. Али и власт је према народу.
Но, вратимо се почецима српскога језика. Српски језик су Срби доправљали вековима. Не може се са сигурношћу рећи ко га је и када направио, јер је језик народни, није га правио појединац, хоћу рећи неформални, жив и он се са народом мења и усавршава. Споменимо да писмо нашег језика носи назив ћирилица, прецизније би било српска ћирилица, јер и Руси имају своју ћирилицу и Бугари своју… А знано је и да је у имену тога писма из захвалности уграђено име великог просветитеља св. Ћирила, који није био Србин, а знаци писма су позајмљени. Да те позајмице коју до данас нисмо вратили није било ми бисмо били још неписменији. Дакле, без позајмица се не може. А како наћи меру? Е, то је врло тешко питање.
На језик утиче много чинилаца, а пре свега моћ народа, која зависи од нивоа културе. При томе под културом не подразумевам језик, религију и уметност како је уобичајено у конзерватвним круговима. У културу спада сва делатност целокупнога човечанства, па наравно и техничка култура, спортска култура,… и неизоставно преношење појмова из једне културе у другу по најмоћнијој методи по аналогији, по њој је Господ створио човека, по обличју својему. Са преношењем појмова природно се из културе у културу селе и њихови називи.
Мора се рећи да из моћи народа излази моћ истраживања, моћ стварања разних добара, моћ стварања науке , моћ примењивања научних и других кутурних достигнућа… а са друге стране то све представља културу тога народа. Ето и то постоји. И та култура народа се изражава на неком језику, на језику тога народа. Утицај културе на културу, и некултура је нека култура, није нека нова ствар, само се убрзавањем комуникација убрзава и утицај културе. То морамо рећи јесу достигнућа цивилизацијска, у најширем смислу.
Позната су настојања Рејмона Кеноа да француска књижевност пређе на народни језик. Двојност постоји и у грчком језику, где је држава и сав званични грчки свет до скора употребљавао један језик а народ је употребљавао своју димотику. Но коначно народ је победио тако да сада грчки народ и званично општи са својом државом на свом језику. Има још таквих примера. У овој тачки за сада толико.
ЛеЗ 0004683
