Прича Мирослава Димитријевића
Тито му је био споран још од првог разреда основне школе. Кад је отворио буквар већ на првoј страници угледао је слику човека у војничкој униформи. Ко ли је овај, размишља Александар, али не сме да пита учитеља.
–Ујко, је л` је овај човек написао буквар?
–Није.
–Па ко је он?
–Тито.
–А шта је он?
–Па маршал и председник државе…
–Па шта ће му онда слика у буквару, кад није писац?
–Немој да си глуп. Он је све и свjа у овој земљи… Јачи од краља…
–Добро, ама шта ће његова слика у буквару, кад он са букваром нема везе? – опет ми досађује Александар, а ја сам заузет дељањем држаљице за секиру. Сутра идем у бучину да дотерам први четворак дрва. Да нам се нађе. Иде зима, мож` нагло да захладни па да поломимо зубе од цвокотања.
Без обзира, подигох глас, његове слике морају да буду свуда. Имаш је и у учионици. Је си ли је вид`о? У свакој државној установи Тито мора да виси на зиду, трудим се да му разјасним дилему.
–А што мора да виси? Је л` су га обесили због нечег?
Ћути ту, немој да те неко чује како лапрдаш. Помислиће да си то од мене чуо. После ми робија не гине. А можда би ми се и нешто страшније десило…
–Шта да ти се деси?
–Па да ме убију, будало?
–У бре, ујко, не дај Боже, само питам. И три пута ситно пљуцну у страну… Шта бисмо ми без тебе ујко?
–А је л` у тим државним установама седе устаници, као што ми је деда причао за Карађорђа и Милоша и за њихове устанике? – опет ме затракује Александар.
–Нису устаници. Они су тамо да га бране, а не да дижу устанке… Ко ти то рече, уста га његова…
–Па деда, рекао сам ти већ.
Уједох се за језик.
– Ма баш ме брига за Тита. Што, неће да ми дође на славу? – рече разочаран Александар и оде у кућу.
Иако тек пионир, сестрић је био дубоко у праву. Неће Тита да дође на српску славу, па да га зовеш кићеном буклијом. А како је само знао да се укурвоше 1945. године пред оне лажне изборе, кад смо убацивале куглице у ћораву кутију, а оне се откотрљавале у окићену Титину. Чак је на Бадњи дан пројахао на белом коњу кроз Београд, носећи бадњак на рамену. Да се умили Србима православцима. Е, те године се Српска црква обрукала начисто. На првој страни црквеног календара ставила је слику друга Тите, самопрозваног маршала у белој униформи, са еполетама, као да је светац, а не злочинац и светски преварант. Копиле Франц Јозефа и његове слушкиње Марије. ускоро нам из календара избацило неке светитеље и свеце, а увело комунистичке празнике. Празник рада-Први мај. Нас три брата и наше три породице и даље су живеле у заједници. Нисмо хтели да се делимо. Кад бисмо се растикали сваки на своју страну, поделили оно мало наше сиротиње, постали бисмо још већа сиротињка и беда.
А леп је живот у патријархалној заједници. Кад славимо сви славимо, кад се веселимо сви се смејемо и певамо.Тако једном за вечером сви смо се од смеха хватали за стомак и брисали сузе смејуљице, када нам је Александар, ученик другог разреда основне школе, испричао свој највећи доживљај тога дана:
–Данас горе на друму чујем музику и песму, усред подне, иако је радни дан. Није црвено слово у календару, јутрос сам то чуо од мајке, која зна напамет цео православни календар. Хитро прескочим плот, јер на капији би ме одало шкљоцање резе и неко би сигурно истрчао да ме заустави. Овако неопажено клиснем низ сокак и отрчим до друма. Кад тамо испред бетонског моста, изграђеног по наредби самог краља Александра Другог Карађорђевића, распиштољили се неки пијани људи, раздрљили кошуље, дижу литре вина увис и певају „Друже Тито, Мити се кунемо“… Боривоје и Мија, најбољи хармоникаши у селу, ма какво село, у целом срезу темнићком нема им такмаца, развукли „далапе“ као Стојанче ковач мехове и само „режу на кришке“. На челу им крупне паре, које никад нисам видео да их моји ујчеви броје. Ааа, код ових су мора бити дебели буђелари. То су значи ти главни сеоски буџовани. Иду загрљени и дерњају се из петних жила, а иза њих нека сиротињска пратња, обична пошурња често узвикује „Живео друг Тито“! „Живео Први мај – празник рада“. Цело село данас отишло у поље и брда да ради, а ови славе њихов рад, веселе се и лумпују на њихов рачун. Како то може да једни раде, а други да теревенче. Сељаци раде, а комунисти се сладе. То није лепо. Код нас тек кад се заврши посао, онда почиње певанка и игранка. Шта је ово, Боже Господе? Све наопако.
Црвене заставе се вијоре на ветрићу, сунце обасјало село, а сеоски буџовани скренуше са краљевог моста према Слатини, познатом извору сумпоровите воде.
–А где ће сад? – питам једног деду до мене.
–Иду на Слатину да кркају. Комуњаре. Тамо се од јутрос у хладовини окрећу два јагњета и два прасета на ражњу. Одоше да ждеру, ето где иду – одбруси ми чича, ушиљи бркове и окрену се према кући.
Значи ово нису баш добри људи, мислим, док гледам за малом поворком. Бедном. Јер и покојни Џина Циганин је имао већу пратњу од ове.
Ал шта вреди, ипак ми се допаде њихова песма и пароле, онај слободан живот, они црвени барјаци што се само пресијавају на пролећном сунцу… Ма свидело ми се… Признајем. Шта хоће онај бркати… Не свиђа му се нешто. Ваљда што и њега нема тамо. Баш лепа слика и прилика. Први пут сам је видео у животу. И пожелео да и ја кад порастем будем такав весељак.
Само ми није јасно зашто се у песми другу Тити куну Мити. Значи Мита па Тита. А Мита је највећи и најјачи човек у селу, причао ми деда. Носио је штап и никога није фермао. Звали су га Мита Цар, а комунисти су га затварали у варваринској ћузи. Ваљда ови буџовани се прво закуну Мити, а Мита пренесе Тити. Другачије не може да буде, думам док трчим кући, а пете ме све у дупе ударају и пожурују.
Ал није ми јасно зашто кажу Тити „да са твога пута не скренемо“. Например, Тито им иде у сусрет, а они неће да се помере, да скрену са пута, да би Тито прошао. Е, то не разумем. Али питаћу бабу, њу су оставили код куће да спрема ручак и да намири стоку.
Отворим капију, задихан, и викнем из свег гласа: Бабо, живео Први мај! Баба је вејала пасуљ испред подрума, па се врцну према мени, подбочи се као слово Ф из буквара и викну: „Марш не лај“!
Ми укућани попадасмо под астал од смејања. Александар настави:
-Постидех, као да сам рекао нешто безобразно. А нисам. То вичу и они људи што иду иза раздрљених буџована. Ни онај брка од малопре и сад моја баба их не воле. Изгледа да ови са друма ипак не ваљају, нису како треба, само не знам шта им фали па их толико мрзе, питао сам се док сам улазио у кућу да се налипћем клот пасуља и хладне проје. А ове комуњаре ће горе код извора Слатине да свијају јагњеће кукове. Е, па зато нису добри. Што не поведоше, рецимо, мене да се слатко наједем вруће прасетине и јагњетине? А не да гулим овај пасуљ, запржен само са једном кашиком масти, коју сам позајмио од сиротице Дивне Чворкове, по бабиној заповести. У том ли грму лежи зец, што би рекао мој деда. Ма какав зец, дедо, ово су људи велики, грдосије, але… А они што иду за њима су мали, и послушни, енцуљају јадни низ друм као пребијени кучићи, а кобајаги су весели и срећни. Јадници очекују да се лецке омрсе… А и они као и ми блаже само за Божић и Ускрс…
Колико је била смешна Александрова прича, толико и тужна. Дете нас намах просветли. Отвори нам очи. Маторим ћорчама. Ћоравим.
ДАБА ШОН 