(Одломци. Из јесењег броја књижевног часописа БРАНИЧЕВО, 2012, посвећеног Духу српске књижевности)
Јован ДУЧИЋ О НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, НОВИНАРСТВУ И О УЛОЗИ ЈАВНЕ РЕЧИ У ДУХОВНОМ ИЗГРАЂИВАЊУ НАРОДА
Једна 
исповест г. Дучића
Блед, априла
– То двоје – рекао је г. Дучић – новинарство и књижевност, требало би не само да се одваја, већ да се допуњује. Јавна реч је увек само једна; то јест, увек или само племенита или само злочеста. Новинар пише за један дан, поводом једнога случаја, или за један општи друштвени степен; књижевник се обраћа увек само духовима себи равнима. Пише, ако је могућно, за вечност и не говори о једном случају него о једном интегралном животу. Та два човека, новинар и писац, немају заједничког, него само средство којим се служе, а то је јавна реч и аудиторијум, а то су људи који говоре њиховим језиком и живе на истом тлу.
Али, има нешто неоспорно, дубоко, повезано међу њима. То је дужност да се јавна реч не понизи дотле да постане отров и разбојништво. Бог је слово! У Јапану нико не сме да баци на улицу или прегази комад хартије на којој је нешто људски написано. Реч значи појам, значи мисао, значи дух, а то значи Бог. Реч је једино што везује човека са Богом. Она је за Јапанца свештена, непогрешива, неповредива тајна божанства. Требало би ово да имају на уму они који верују да су хероји кад су од своје речи направили једно разбојничко средство, говорећи о добрима рђаво, описујући зло које би без њиховог описа остало у помрчини у којој је и рођено. Зато је новинар као и писац: или апостол или разбојник. Нема средине, он је или патриота, или издајник; или верник, или богохулан. За малу нашу средину, нарочито су новине једина лектира, пошто немамо књижевности довољно велике да би дејствовала. Оно што новине уносе у нашу породицу, верујте да то остаје у породици. Морални пример или узори разврата, и све што је описано, прорадиће у оцу, мајци, сину, кћери. Нигде у Европи није новинарство у том погледу толико утицајно као код нас. Сви описани злочини се, затим, понављају у стварности. Пре неколико година су синови убијали очеве, браћа су се убијала међу собом, мајке су продавале кћери, очеви заводили снахе. Амерички гангстери су нашли своје ученике код нас. Наши корупционаши су премашили своје учитеље америчке или париске. На младом тлу нашега духа ницало је троструко оно што се описивало као туђи порок и туђи злочин. И то се понавља.
Књижевност наша је то дубоко осетила. Наши су писци ућуткани и занемели. За двадесет година наовамо у дневној штампи су засути блатом скоро сви они писци који су за последње деценије били част наше јавне речи и наше просвећености. Млађи су се уништавали међусобно. Најгори су се највише силили и највише чули. Један несрећник је рекао: Нема више лирике! Од последњих неколико година неколико и млађих и најмлађих су замукли. Наши књижевни часописи не пишу о онима који су их створили, као и којима све дугују. Већ неколико година се више не пише.
Кажите вашим колегама да ово не погађа оне који су нешто стигли да ураде; да погађа младу гору, која тек пролистава. У Француској и Енглеској се не пише о лошим писцима и о невешто написаним књигама. Они умру тиме што се о њима није говорило, али ипакнико не напада онога који тек хоће нешто да уради; ни онога који је урадио. Новинар, или књижевник, нема право да се стави између писца и читалаца као судија. То не погађа правог писца, али убија књижевност. Наш застој је дошао од овога зла – завршио је г. Дучић.
Ваш сарадник потражио је г. Јована Дучића, који је на Блед допутовао званичним послом. На молбу вашег дописника, г. Дучић није хтео да да изјаву политичког карактера, али је спремно пристао да за „Правду“ да изјаву односно застоја који се осећа у нашој књижевности. Г. Дучић моли да „дневна штампа“ увиди један део своје одговорности пред духовном кризом.
(Јован Дучић, Књижевне импресије, изабрана дела, књига V, Слово љубве, Београд 1982, 359–361)
______________________
види и друге прилоге на ову тему:
ДАБА ШОН 
One thought on “Једна исповест г. Дучића”