Apstrakt: U tekstu se polazi od misli Endi Vorhola iz 1963. godine „Mislim da oni umetnici koji nisu sasvim dobri treba da budu prihvaćeni …“. I na tu Vorholovu misao nadovezuje se to da danas, 2013. godine, prisustvujemo brojnim konceptualno-filozofskim odbranama raznih instalacija, video-instalacija, hepeninga. Uz sve to, umetnost XXI veka je po mnogima plod lucidne i hladne intelektualne svesti, cinizma, prihvatanje užasne realnosti od koje nema spasa. U daljem tekstu postavlja se pitanje o tome šta je danas umetničko delo? I da li je moguće da možemo prihvatiti teoretisanja o tome da za umetnost više nije potreban talenat, delo, izdvojenost od mediokriteta umetnika.
Ključne reči: umetničko delo, kreativnost, mediokriteti-umetnici, prezentacije umetnosti, medijske manipulacije.
I
„Mislim da oni umetnici koji nisu sasvim dobri treba da budu prihvaćeni kao i svi drugi, da bi ljudi najzad zavoleli stvari koje i nisu sasvim dobre. To se već dešava“ (Endi Vorhol).
Godine 1963. ovo je izrekao Endi Vorhol u jednom intervjuu. Danas, 2013. godine, došli smo do brojnih konceptualno-filozofskih odbrana raznih instalacija, video-instalacija, hepeninga… Tvrdi se da instalacija, video-instalacija predstavlja prostor koji može da se sklopi i rasklopi, prostor koji svaki put iznova može da se konstruiše zavisno od prostora njegove arhitekture u koji se postavlja. Zagovornici instalacija tvrde da ona postaje mesto susretanja, mesto sastanka sa društvom i jedan krajnje nepostojani prostor. A gledaoci tako postaju aktivni, a ne pasivni. A ta mesta za instalacije postaju mesta gde se čovek i gledalac može prepustiti zabavi, pa i odmoru, čak. Instalacija može i da se montira, demontira, ona je projektni koncept i avantura kroz koju se ide kroz 3. milenijum.
Uz sve to, umetnost XXI veka je po mnogima plod lucidne i hladne intelektualne svesti, cinizma, prihvatanje užasne realnosti od koje nema spasa. To je, dakle, umetnost koja ne upada u metafizičku zamku, i koja se ne otuđuje od onoga što se svakodnevno gleda.
Ali citat Endi Vorhola, sa početka ovog teksta, vraća nas na pitanje o tome šta je danas umetničko delo, i da li je moguće da možemo prihvatiti teoretisanje o tome da za umetnost više nije potreban talenat, delo, izdvojenost od mediokriteta-umetnika.
Vorholove proročke reči oberučke su prihvatili mnogi netalenti, manipulatori, ljudi zaljubljeni u status umetnika, ali nesvesni ili odveć svesni toga da su pravi umetnici retki, i osobeni, da su originalni i da je suština svakog velikog umetničkog dela slojevitost, majstorstvo, nedostupno za veliku većinu kvazi-umetnika. Pravo umetničko delo podrazumeva kreativnost umetnika, majstorstvo, nadarenost, talenat ili genijalnost.
Setimo se Mocarta, Paula Celana, Rene Magrita.
Na ruku zagovornicima instalacija, video-instalacija i proglašavanja svakodnevnih banalnih predmeta za umetnost, kao i njihovih kombinacija, ide tzv. Institucionalna teorija, čiji je najpoznatiji predstavnik američki filozof Džordž Diki. Diki je formulisao svoju definiciju umetničkog dela:
„Umetničko delo u klasifikacionom smislu predstavlja (1) artefakt (2) skup aspekata koji joj daju status kandidata za priznanje vrednosti od strane određene osobe ili određenih osoba koje deluju u ime određene društvene institucije (umetničkog sveta)“.*
Ova definicija sadrži u sebi opštu ideju, koja se može izraziti na sledeći način: artefakt postaje umetničko delo ukoliko ga relevantni kritičari smatraju kandidatom za takav status. Umetnost je ono što umetnički svet proglasi za umetnost.
Evo jednog čuvenog primera:
Marsel Dišan 1917. godine poslao je na jednu izložbu u Njujorku ručno izrađeni emajlirani pisoar, kome je dao naziv „Fontana“. Savet izložbe odbio je da izloži dotično delo, mada su ga kasniji „stručnjaci“ naknadno proglasili za umetničko delo. Prema institucionalnoj teoriji, svakodnevni predmet, odabran, pre nego načinjen, zaista može biti umetničko delo, ukoliko ga umetnički svet prihvati kao takav, dok bi po svakoj drugoj definiciji, taj ili neki drugi predmet bio unapred odbačen.
Ima puno primedbi na ovu teoriju, ali jedna od ključnih je da je možda i tačno da umetnici i kritičari smatraju da su oni ti koji određuju šta jeste, a šta nije umetnost. Ali, zbog čega bismo mi morali da prihvatimo njihovo mišljenje i samovrednovanje?
Na ruku citatu Endi Vorhola sa početka teksta idu i mišljenja nekih sociologa umetnosti, koji smatraju, poput sociologa umetnosti Dženet Volf, da je odgovor na pitanje šta treba smatrati za umetnost u svakom trenutku proizvod društvenih okolnosti a ne prirode samih umetničkih objekata. Up:
„Društvena istorija umetnosti pokazuje, prvo, da se određeni tipovi artefakata sasvim slučajno konstituišu kao „umetnost“….Drugo, ona nas primorava da preispitamo distinkcije koje se tradicionalno uspostavljaju između umetnosti i ne-umetnosti… pošto je jasno da u prirodi određenog dela ili aktivnosti ne postoji ništa što to delo ili aktivnost odvaja od drugih dela i aktivnosti sa kojima mogu imati dosta toga zajedničkog“.*
*Dickie, G., Art and the Aesthetic: An Institutional Analysis, Ithaca, Cornel Universitu Press, 1974.
*Wolf, J., Aesthetics and Sociology of Art, London, George Allen and Unwin, 1988.
II
Estetičar Klajv Bel postavio je pitanje: „Koji je kvalitet zajednički za sve objekte koji podstiču naša estetska osećanja? Koji je kvalitet zajednički za Aja Sofiju i za prostore katedrale u Šatru, za meksičke skulpture i persijske zdele, kineske tepihe, Đotove freske u Padovi i remek dela Pusena, Pjera dela Frančeske, ili Sezana?“*
Na svoje pitanje Bel odgovara tvrdnjom da je „značajna forma“ ˗ ono što je zajedničko svim umetničkim delima.
Umetničko delo je forma bića umetnosti, i jedno je od najkomplikovanijih pojava u svetu.
Umetničko delo je složenije od mnogih drugih fenomena kulture. Jer iza umetničkog dela često stoje: i realnost koja je izrodila delo, i realnost epohe, i ličnost autora i smisao mračnih mesta skrivenih od neposrednog razumevanja. Umetnički nadaren čovek stvara delo od trajnog značaja za društvo i za duži period razvoja društva. Umetnik se obraća savremenicima, ali i potomcima, čitavom čovečanstvu.
Prava umetnost podrazumeva i svest onoga ko je ljubitalj takve umetnosti, da to umetničko delo ne može i sam stvoriti. Danas se za umetničko delo može od strane raznih teoretičara i diletanata proglasiti sve i svašta – od saobraćajnih nesreća, prirodnih kataklizmi do Hitlerovih slika. Danas stotine hiljada i milioni ljudi žele da budu slikari, pisci, ali ne žele da čitaju velike pesnike niti da priznaju vrednost velikim slikarima. Danas bilo kakve kombinacije predmeta, npr. 3 cigle i 2 jabuke u nekom prostoru uz neku vešto napisanu teoriju, mogu biti proglašene za umetničko delo. Ako svako može biti umetnik, to znači da imamo jednu pojavu, da se može biti nešto bez talenta, tehnike, bez ideje, bez realizacije, bez sebe, bez osećanja. Jedna grupa Brazilskih avangardnih umetnika XX veka, sva svoja dela i sve instalacije su uništili, odnosno stvarali su dela za jednokratnu upotrebu i jednokratnu izložbu.
Prisustvovala sam mnogim književnim večerima poslednjih godina, gde su književni kritičari i razni književni marginalci preko noći postajali „pesnici“, osokoljeni idejom da danas svaka rečenica, makar ona zvučala kao iz 2. razreda osnovne škole, može da se proglasi za pesničko delo sa dubinom i značenjem.
Glas zbog ovakvih pojava treba, dakako, da dignu istinski daroviti umetnici i Eksperti koji mogu da prepoznaju prava umetnička dela.
Jer u istoriji umetnosti je poznato da su pesnici, slikari, dakle pravi umetnici, prepoznavali prave umetnike: npr., Malarme je prepoznao Valerija kao pesnika, Bodler Poa, Dali Pikasa i obrnuto, Apoliner Pikasa, Davičo Branka Miljkovića …
Današnje vreme, kao doba medijske manipulacije, relativizacije, ide na ruku mnogim netalentima, diletantima i manipulatorima kojima prostor umetnosti postaje mesto za radnje od zarade novca, pranja novca, dostizanja društvenog ugleda i solidnog standarda.
Umetnička publika je, takođe, velika nepoznanica danas. Jedan deo publike je pobegao od umetnosti kao smeća, instalacija. Dobar deo potencijalne umetničke publike nema mnogo poverenja u brojne kritičare koji za određene svote novca sve i svašta proglašavaju za umetnost. Ostaje da se veruje u malobrojne autoritete umetnike i urednike koji svoj ugled nisu izgradili na finansijskim i ostalim kompromisima (Primeri takvih urednika u književnosti su, recimo, Petru Krdu, Jovan Zivlak, Branko Kukić).
Naravno, postoji i onaj deo publike i kritike koji uz izgrađen ukus i sopstvenu intuiciju može da prepozna prava umetnička dela.
Dakle, mora postojati istinsko, originalno, vredno umetničko delo. Ako takvo delo postoji, onda ono može biti prezentovano i na raznim hepeninzima, i u zanimljivo i ekscentrično osmišljenim prostorima (Petru Krdu, urednik KOV-a je promovisao zbirke pesama u zatvoru, hotelskoj sobi, pekari itd.). Dobra pesma može se čitati i usred ruševina, ali ona mora postojati kao umetničko delo i kao dobra pesma. Prezentacije umetnosti mogu biti raznolike, ali ne mogu se odvijati bez umetničkog dela. Oskar Vajld je napisao: „Umetničko delo je jedinstveni učinak jedinstvene naravi. Njegova lepota potiče iz činjenice da je autor to što jeste. Nema nikakve veze sa činjenicom da drugi ljudi žele to što žele. Naprotiv, čim umetnik primeti šta drugi žele i pokuša da odgovori na tražnju, prestaje da bude umetnik i postaje zanatlija i nepošteni trgovac. On više nema nikakva prava da bude smatran umetnikom. Umetnost je najintenzivniji individualizam koji svet zna … .“*
Umetnost je umetnost, a postoje i mnoge druge stvari: instalacije, hepeninzi, bodi art, konceptualna umetnost, koje ponekad mogu da se iskoriste za prezentaciju prave umetnosti, a mogu i da postoje pored prave umetnosti, kao pojave današnje epohe.
*Bell, C., Art , Oxford, Oxford University Press, 1987.
*Vajld, O., Slika Dorijana Greja, Lib, Novi Sad, 2007.
____ Literatura
Dickie, G., Art and the Aesthetic: An Institutional Analysis, Ithaca, Cornel Universitu Press, 1974.
Wolf, J., Aesthetics and Sociology of Art, London, George Allen and Unwin, 1988.
Bell, C., Art , Oxford, Oxford University Press, 1987.
Vajld, O., Slika Dorijana Greja, Lib, Novi Sad, 2007.
__ Санда Ристич-Стоянович
Кризис искусства и вопрос: что есть (и что не есть) произведение искусства?
Р е з ю м е
Отправным пунктом в настоящей статье является мысль, высказанная в 1963 году Энди Уорхолом о том, что „не совсем удавшихся художников надо признать“. С данным утверждением Уорхола гармонирует факт о том, что на сегодняшний день, в 2013 году, мы являемся свидетелями весьма многочисленных концептуально-философских оправданий разных инсталляций, видео инсталляций, хэппенингов. К тому же искусство XXI века многими расценивается как результат холодного и люцидного интеллектуального сознания, цинизма, принятия ужасной действительности, от которой избавиться нельзя. В статье так же поднимаются вопросы: об определении произведения искусства сегодня; да и о том, можно ли вообще согласиться с теоретическими доктринами, покоящимися на том основании, что для искусства в предстоящем якобы не нужны талант, произведение, дистанцирование от бездарных художников.
Клучевые слова: произведение искусства, креативность, бездарные художники, презентирование искусства, медийные манипуляции
====
skup EDS – Kriza umetnosti i nove umetničke prakse – decembar 2013
ДАБА ШОН 